простор, вријеме и кретање; електромагнетна и електростатичка индукција у Његошевим стиховима – дијалог Бога са архангелом Михаилом

                                                         Подгорица, 2022.

                                                                                                                       Владимир Караџић

 

Уводна ријеч

 

У последње вријеме можемо путем Интернет медија чути и прочитати ретроградних погледа појединаца о Његошевој Лучи микрокозми. Један од таквих погледа јесте да је она “прецењена“ и “копија“ Милтоновог Изгубљеног раја. Чини се да нису свјесни што говоре, јер аргумената немају. Уколико можда јесу па то раде са намјером, онда таквим иступом унапријед одбијају прије свега младе од читања и културног насљеђа уопште, јер је по гласинама таквих све домаће “прецењено“. Имајмо на уму да је књига данас многима далека, а сједење и слушање медија ближе.

Други поглед несвјесних појединаца је тај да је Његош “превазиђен“. Трећи поглед је да је  “јеретик“. И четврти да је “геноцидни пјесник“. Притом, сви појединци са првим и другим погледом немају аргумената. Они са трећим погледом такође, јер не кажу да ли је Његош “јеретик“ само због подударности са погледом Оригена или не. А четврти поглед је најжалоснији да бих му дао овдје икакву пажњу.

Још горе, неки иду до те мјере да изврћу ријечи владике Николаја Велимировића како је он за Његоша “написао“ да је “јеретик“. Ријеч “извртање“ коју употријебих је блага у односу на ону која се заслужује. На Његошева дјела већина домаћег свијета још увијек није дала праву пажњу да би се могао окарактерисати као “превазиђен“. Владика Николај Велимировић је за собом оставио изузетно дјело – Религија Његошева, којим је јасно доказао своје бављење и поимање Његошевих дјела. Зато га је владика Николај назвао „цетињским тајновидцем“1. И није тачно да га је назвао “јеретиком“, него само да би између осталог Његош могао бити схваћен и као песимиста, и као оптимиста, и као гностик, и као јеретик итд. Дакле, они који изврћу путем медија знају добро да људи претежно не читају, те да им је због тога медијским путем лако усадити сваку неистину пошто ће се понављањем прихватити као истина.

Што се тиче првог погледа појединаца, морам истаћи да када се прочита Милтонов Изгубљени рај (1667) и Рај  поново стечен (1671) види се да нема говора о “прецењености“, а поготово не о “копији“. Разлике се могу детаљно издвојити, као што могу и поједине сличности. За идеју која постоји још од антике а не само од појаве хришћанства рећи да је нешто “прецењено“ и “копија“, било би исто као када бисмо одговор свих ученика једног одјељења на одређену тему писменог задатка оцјенили идентично.

Дакле, Његошева давно утврђена инспирисаност Милтоновим дјелом је једно, а писање сасвим друго. Његош је термином „блатност“2 за пропадљивост материје сличан и Георгију Писиди, који као ђакон цркве Св Софије и хришћански мистичар 7 вијека у свом дјелу користи исти духовни термин за оно што није вјечно. Као неко ко је читао Писиду и уочио то, могу само претпоставити да га је Његош вјероватно читао, с обзиром да је Писидин космолошки Шестоднев превео на руски језик Димитрије Зограф 1385. године3. Уз то, подсјетио бих појединце да у данашњој Енглеској нема никога ко ће за Милтонов Изгубљен рај рећи да је “копија“ Хомера, Хорација, Овидија, Вергилија, Библије, па чак и Дантеа, иако су му дијалози и монолози у дјелу јасна инспирација и велика сличност са разним античким дјелима а не само са Библијом4, док су с друге стране Његошеви монолози и дијалози у Лучи микрокозми оригинални.

Након читања генијалног пјесника Џона Милтона, слободан сам да кажем да је Његошева Луча микрокозма оригинална. Она је чак, по мом мишљењу, уједно и православна књига изласка у дан, како се тачније зове оно што се у древним културама називало „књигама мртвих“. За мене је она уједно једноставнија, љепша и лакша баш зато што уједно због десетерца у српском језику даје огроман подстицај и лакоћу да се учи напамет. На тај начин Луча микрокозма се угради у биће и душу читаоца, што му даје могућност да је у себи носи свугдје у константи, пропустајући унутар себе научене десетерце као струју. Све што му треба  јесте да уједини знање које носи у себи да би корелацијом и аналогијом дошао до спознаја, запажања, открића, а онда и несебичне подјеле истог са остатком рода.

Када више пута прочитамо и анализирамо дјело црногорског владике и владара Петра Другог Петровића Његоша (1813-1851), уочимо необичне стихове, који уколико се упореде са научно-технолошким достигнућима изгледају пророчки, а не само духовни, религиозни, филозофски и космолошки. Такав случај имамо управо у Његошевом спјеву Луча микрокозма, дјелу писаном у вријеме ускршњег поста 1845. године.

Овај мој мали рад само на једном сегменту Његошеве Луче микрокозме, показаће да погледи појединаца нису тачни. Писано за Čoveka od reči (homoverbum.com), ово представља потпуну анализу стихова који слиједе, у односу на кратки осврт који сам 2019. објавио у свом раду Архангел Михаило и Сабор, симболизам и филозофија – архангелова сфера од Библије до Николе Тесле.

 

Писано у Подгорици, фебруар-март 2022. године.

 

 

 

 

 

 

Тумачење и анализа дијалога Бога са архангелом Михаилом

у „Лучи микрокозми“

Познато је да је Његош пратио развој науке о електрицитету. Астрономију такође, што показује његов телескоп. Микро свијет такође, што показује његов микроскоп. Његошу је откриће електромагнетне индукције и самоиндукције Мајкла Фарадеја 1831. било добро познато. Стихови на које овдје анализом скрећем посебну пажњу, већ 177 година од писања Луче микрокозме чекају расвјету. Ријеч је о стиховима 140-200, трећег пјевања:

„Два војводе св’јетлијех полковах!    (141-150)

Ја сам – каже – сам по себе био,

бит по себе већ ништа не може,

јер је против закона природе,

које печат мој на лице носи.

Све нек краче својијем временом,

кога вјенчах на бесамртије

тренућ су му в’јеках милиони.

Кораци су моји божествени,

но ја могу то назват простором.

 

Два најсјајнији моји творенија      (151-154)

међу свјема бесмртним дусима,

како име опширног простора

разумјети вама се допушта?“5

 

Његош првим стиховима („Два војводе св’јетлијех полковах“; „Два најсјајнији моји творенија“) у оба десетерца показује како Бог архангелима, као својим творевинама небеских војвода свјетлости, даје слободу мишљења да искажу како они разумију „име опширног простора“. Бог као покретач дијалога говори: „Ја сам – каже – сам по себе био“, а онда наставља – „бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, које печат мој на лице носи“.  Он дакле може бит „сам по себе“, али све остало „већ ништа не може“. Као такво било би „против закона природе“, пошто све створено носи печат Бога („печат мој на лице носи“).

Како бисмо схватили ове Његошеве стихове ваљало би осврнути се на то шта су простор и вријеме у филозофији. Код филозофа Парменида простор је пуноћа, што је уједно значило тјелесност, биће и ум. Насупрот бићу које је везано за бивствовање, било је не-биће. По Пармениду биће је уједно било Бог, истина, једно, које као такво не може да пропадне јер није настало. Међутим, Парменидово мишљење је било да нема преласка из бића у не-биће, или обратно, нити има прошлости, будућности и кретања. За филозофа Платона простор је био неограничено небиће, у којем се математички геометријом умно обликује свијет појава. Џон Милтон у седмом пјевању Изгубљеног раја каже: „Он узе шестар златни, већ спремљен…да опише ову Васељену, и све створене ствари. Један крак забоде, а другим заокружи…И рече: ‘Овол’ко се простри, међе су ти тол’ке“6. Руђер Бошковић рече како „у сваком непрекидном квантитету треба да се разликује оно што је међа, или граница, од оног чија је међа. Оно прво мора да буде недељиво, из разлога што је међа, а ово друго мора да буде бескрајно дељиво“7.

Код новоплатонаца простор је исто неограничено небиће као нужан услов појавног мноштва, разноликости и чулног свијета. С друге стране, вријеме је у филозофији димензија слиједа бића једног након другог – потенцијал простора, слијед бивања, промјена, настајања, нестајања, тока. Историјска наука вријеме дијели на квалитативно или непрекидно, и квантитативно или прекидно. Како је историја друштвена наука о прошлости (времену), повезана са географијом (простором), тако имамо показатељ да је сваки простор у вези са временом чинећи са народима по један микрокосмос (микрокозму).

„Луч“ је симбол просвјетљења, а свако људско биће како је микро космос створено од Бога у простору и времену има могућност да буде просвјетљено. Исто тако, и свака звијезда у свом настајању јесте макро-микрокозма која има могућност да буде просвјетљена док у васељени не засвијетли у свом пуном сјају. У старим ведским списима на вријеме се гледало на исти начин само уз двовалентност – пролазност, смрт, обнављање, трајање, стварање, растварање, апсорбовање и реапсорбовање у вјечном збивању. Зато све има своје интерно вријеме, односно све иде својим током како каже – „све нек краче својијем временом“, сједињено („вјенчано“) са бесмртношћу у вјечности – у „божественим корацима“ који се могу „назват простором“.

Михаил му тихим гласом рече:     (155-160)

„Он је теби једноме извјестан;

ево како ја о њему мислим:

шар небеса престолодржнога

најсјајнији је и највећи, зна се,  –

средина је он простора свега.

 

Око њега колах небеснијех       (161-170)

милиони воображам да су

(нека число и умножим колах

у највећи степен счисленија

што бесмртно твоје твореније

вообразит својим умом може)

насијата кола са сунцама;

свако сунце предводи мирове

колика си коме обредио,

а мир сваки своју сферу има.

 

Међу кола мећем растојање,      (171-180)

ради славе божескога вкуса:

кола даља ближа обузимљу,

ка шар већи што обузме мањи;

стога коло што је које даље

јесте више, су више шаровах.

Иза овог те сам исказао,

ја допирем до границе мраках,

мраках мећем колико свјетлости;

ја овако простор разумијем.“8

 

Своје мишљење износи архангел Михаило. С друге стране, архангел Гаврило не даје свој поглед о простору. Он се тек касније укључује наивним одговором на питање Бога гдје је „друг вам чином једнаки, Сатана“. Занимљиво је да Његош није унио инсистирање Бога да и архангел Гаврило да своје схватање простора. Чини се као да је Његош оставио читаоцу на размишљање да ли архангел Гаврило слушањем дијалога и ћутњом дијели исто мишљење са својим саборцем, небеским војводом и архистратигом – „духовним спасиоцем људског рода“9, како пише у црквеном акатисту архангелу Михаилу.

Архангел Михаило (arhi-главни, а angelos-вјесник“) као симбол просвјетљења, ослобођења од страха и као мјерач душа, даје своје разумијевање простора. Његов поглед  ће за Бога бити наиван. Он као примаlac „луча несаздане свјетлости“ (Бога), као „првобитна звијезда свијета“, „златозорна буктиња истине и правде“, „старјешина ангела и архангела“ од којег „дршћу адске силе“ јер „блиста као велико свјетло“ и „обасјава нас лучама свјетлости своје“, као старјешина Сунца, Његошев „свети магнет који тегли“10 и уједно интелигибилно11 сунце, не схвата тајну енергетског преноса и тока од стране Бога. У дјелу О Небесној Јерархији Дионизија Аеропагита, Бог је „несаздана“ илити „несазнајна свјетлост“. Дакле, архангел Михаило сагледава простор космолошки, наivnо спрам своје перспективе као припадника треће небеске хијерархије12 (небеских гласника). Јер, како нам каже ангелологија и мистична теологија, серафими и херувими, ангели из прве небеске хијерархије (небески савјетници) одмах до Бога, одговорни су за прво покретање и сфере звијезда некретница, па тек онда за поглаварство и господство сфере сваке од планета Сунчевог система.

Његош у стиховима одговора архангела Михаила Богу ставља истину, иако за Бога наiвну, јер је сагледана само са једне и то видљиве, спољне стране. Он говори о јединству свега у небеском кругу („шару“) свјетлости, који је „најсјајнији“ и „највећи, зна се“. Архангел Михаило говори о центру („средина“) те се око њега милиони „кола“ окрећу, о кретању као основу стварања свијета, процесу сређивања хаоса, устројству Сунчевог система, пропорцији, односу макро и микро космоса, односу центра и периферије који важи од атома до галаксије, астродинамици кретања малих и великих тијела у етру као што имамо аеродинамику кретања малих тијела у ваздуху.

Његош уводи и „коло“ у ријечима архангела Михаила као одговор Богу. Коло је назив за народну игру и витални облик традиционалне културе у Црној Гори и шире, који се изводи међусобном повезаношћу играча. Први и последњи играчи имају посебну улогу у одређивању кретања најчешће

по полукружној, а ређе по спиралној линији. Коло се изводи уз музичку пратњу, а играчи прате основни образац кретања удесно, затим у мјесту, те на крају улијево и играње у мјесту. Када се ово традиционално коло пренесе на коло у макро космосу о чему говоре стихови, добија се кретња планета око Сунца (хелиоцентрични систем). Дакле, колом се добија јединство макро и микро космоса. Зато архангел Михаило, иако несумњиво зна за хијерархију ангела изнад себе, каже брзоплето а наивно и без зле намјере да свака звијезда („сунце“) предводи свјетове („мирове“) колико их је Бог одредио („обредио“). Колико планета има Сунчев систем као и свака галаксија својих звијезда, планета и других небеских тијела у себи, толико има и свјетова („мирова“). А „мир сваки своју сферу има“ као центар у којем се или око којег се окреће, и уједно свијет који има своју кружну путању око центра. Између „кола“ архангел Михаило ставља растојање периферије од центра, па тако ближа обузимају мања као круг већи што обузме мањи, те буде круг у кругу (астродинамика, аеродинамика и глава са ауреолом на фрескама). Што је за архангела Михаила даљина неког кола већа, то је коло веће са више кружница које свака чини по један свијет. Тако појми простор архангел Михаило – „кола даља ближа обузимљу, ка шар већи што обузме мањи; стога коло што је које даље јесте више, су више шаровах“.

У овом току са колом уклапа се и круг („шар“) као једно исто у изгледу. Круг представља небеске космичке моћи. То је најсавршенији геометријски облик. Кругу се не могу уочити ни почетак ни крај, ни правац ни оријентација. Симбол је неба, точка, бесконачности, кола, простора, материје, цикличности, ланчаности, материце, црногорског гумна, гностичког симбола „уроборос“ змије која гризе свој реп на аверсу Његошевог „златног перуна“ из 1851; симбол сферичности, космоса и огледала у сфери са криптограмом Христовог монограма (ХДК Христос праведни судија)13, коју архангел Михаило држи у руци на иконама и фрескама; симбол кружне путање, вјечности, урањања у воде смрти и чудесног израњања у духу учења о смрти и поновном рођењу. У науци круг, сфера и коло присутни су у електромагнетици за торус и токамак као електромагнетне форме затвореног електропроводника битног за схватање материје, а у нуклеарној физици за темпер у атомској бомби. Кружну форму имамо у Теслином трансформатору у Колорадо Спрингсу 1899, а велику полусферу окружену са сферама имамо на врху Теслиног некадашњег торња лабораторије на Лонг Ајленду 1902. Тесла каже да је најбоље проводно тијело сферично14.

Код Индијанаца круг симболише покрет Великог духа. У зен-будизму круг симболише просвјетљење – савршенство човјека у складу са прапринципом. Круг имамо и у саобраћајним знацима забране. Код Кинеза круг је у симболици дуалности јина и јанга. Са тачком у свом центру круг је питагорејска монада, која је у атомистици представља атом, а у астрономији и астрологији представља Сунце. Средишња тачка у кругу што представља монаду симболише јединство, а уједно представља напетост између средишта и онога што га окружује. У тој тежњи ка бесконачном круг се претвара у спиралу, али и у лавиринт борбе духовног и материјалног принципа у човјеку, гдје материјалистички пориви треба да се надиђу да би се успоставио мир. Сваки човјек је уједно мали круг са тачком, микро монада, микро космос (монах духовно, а монарх свјетовно) баш као што је то сваки видљиви круг што сија у макро космосу.

Оваквим сагледавањем простора архангел Михаило мисли да је допро до „границе мраках“ које меће „колико свјетлости“. Међутим, како би коначно схватио значење простора, Бог му на то одговара иницирањем у тајну небеске механике. Бог га уводи да буде „снабдјевач тајне мудрости“15, како пише у акатисту:

„Архангеле ума високога,             (181-190)

ка дух један довољно се дижеш

и чест твоме чиниш створитељу,

–  могући му творац одговара –

ал’ простора не знаш значеније:

простор мраках и простор свјетлости

које умом твојим воображаш –

да се ц’јела ова два простора

у шар један зраках свијетлијех

преобрате и правилно слију,

 

и шар овај да се пружи право         (191-200)

у најтању што мож постић жицу

преко равни ужасна простора, –

овај простор што би ова жица

са танчином св’јетлом проникнула

у простору оном ужасноме,

кога краје ја један постижем,

би ти био само једна точка!

Ум је само један без границе,

сви су други кратковиди уми.“16

 

Ова два десетерца су кључна. Уједно су најзанимљивија и најбитнија. Није случајно што их је Његош ставио да буду ријечи Бога у дијалогу. У њима је Његошево космолошко откривење и пророковање трансформатора. Видљиво је његово интуитивно знање на основу електромагнетне индукције – да звијезде попут Сунца након свог постанка из етра у „простору мраках и простору свјетлости“ планетама предају енергију, а оне онда индукују електромоторну силу, јер су проводници који сијечу линије сила кретњом кроз магнетно поље.

У наставку дијалога, Бог архангелу Михаилу исказује поштовање због његовог високо уздигнутог ума, који му част чини својим постојањем као „духу“ (арх/ангелу) у његовој служби. Међутим, каже му да простору мрака и простору свјетлости које умом својим сагледава, појми, разумије („вообража“), ипак не зна значење. Другим ријечима, архангел Михаило није потпуно допро „до границе мраках“, нити је потпуно „мраках метнуо колико свјетлости“ како је описивао Богу.

Ваља анализирати шта Његош мисли под „простор мраках“, а шта под „простор свјетлости“, те зашто се на први поглед чини да он прави подјелу космичког простора. Ријеч је заправо о скривеном смјењивању свјетла и таме у јединственом космичком простору у којем Бог ствара и дјелује.

На примјер, у тамном простору собе видјећемо јасније неку вјештачку свјетлост из апарата, или природну свјетлост – зраке Сунца који долазе од прозора собе. Исто тако, ноћу видимо звијезде, сазвежђа, планете и њихове сателите. Током ведрог сунчаног дана видимо вјештачку свјетлост на путевима, али и сунчеву уколико се рефлектује од нечега на земљи (стакла, алуминијума и сл). Дакле, Његошев „простор мраках“ је све што ноћу видимо када погледамо у небо. То је сва она „празнина“ у размаку између небеских тијела испуњена слободном непотрошном енергијом у медијуму етру. То је све ван „простора свјетлости“ у ужем смислу којег заузимају небеска тијела која свијетле и зраче (катодни и космички зраци) попут звијезда, сазвежђа и галаксија, али и она небеска тијела која рефлектују свјетлост Сунца и осталих звијезда као планете и њихови сателити.

У ширем смислу Његошев „простор свјетлости“ је дневна свјетлост која нам обухвати небески свод, ведрина, стално електрично поље у атмосфери око Земље и плаветнило неба под Сунцем17. Значи, Његош само на тренутак раздваја „простор мраках“ од „простора свјетлости“. Иначе, нема сумње да је за њега простор јединствен. Исто важи и за вријеме. А због чега то још ради са простором, објаснићу додатно кроз елементе.

Архангелу Михаилу се овим стиховима открива тајна електромагнетике у утроби свега материјалног створеног од Бога. Његош се не само овим него и другим стиховима у Лучи микрокозми јасно опредјељује за електрични космос. Један владика, пјесник и владар схватио је космолошку суштину очигледно прије свих у науци.

Његошев етар у Лучи микрокозми је „љетопис опширни вјечности“18, што је у вези са „простором мраках“ и „простором свјетлости“. У Шестодневу Георгија Писиде, етар је „држава муња“19. Код Џона Милтона 1667. етар је свјетлосни због „свјетлости етарске“20, што је за сада најстарији помен који сам нашао у конкретном споју етра и свјетлости. Етар са основним својством вибрације и вртлога јесте као рука Бога у стварању. Одговором Бог каже архангелу „да се ц’јела ова два простора“ уједине у круг „један зраках свијетлијех,
а затим „преобрате и правилно слију“ постали би сједињени – постали би једно, што они сами по себи и јесу у небеској сфери. Треба имати на уму да Бог још на почетку рече – „Ја сам – каже – сам по себе био“, јер је порука да је све по вољи и замисли својој створио.

На основу претходно реченог видимо да је Његош имао велики разлог зашто у ове стихове уноси „два простора“ као наизглед посебна а заправо су једно, који се јединствено „ц’јела…у шар један зраках свијетлијех преобрате и правилно слију“. Допунићу објашњење једним филозофским и научним освртом, јер је философија мајка свих наука. Филозофски и научно гледано, елемент ватре и свјетлост су једно. Духовно гледано, интелигибилна ватра која греје, ствара, омекшава, јесте она која Љубав даје и која као таква не разара и не раздваја, већ повезује и ствара.

По древним источњачким учењима феничанског Моха Сидонског и индијског филозофа Канаде у 12. в.п.н.е, прије грчких филозофа попут Питагоре са „идејом“ у „пентади“, затим Талеса, Анексимена, Хераклита, Анаксагоре, Емпедокла, Демокрита, Епикура и Аристотела, први елемент који је произашао из „акаше“–етра јесте управо ватра. Она остварује свој утицај у свему што је створено. Она је енергија. Топлота, сијање, загријавање, усијање, муња, гром, ширење, распростирање су основне особине и значење овог елемента. На почетку свега створеног мора бити свјетлост и ватра (библијско „Нека буде свјетлост!“; лат. „Fiat lux!“). Елементу ватре приписује се електрични флуид, који скривено дјелује у свему што је створено у космосу.

Међутим, ватрени принцип не би постојао без елемента воде, јер је према законима стварања елемент ватре у себи прикрио супротни пол – елемент воде. Исто тако, чини се да је скривена порука у Његошевим стиховима – да „простор свјетла“ у себи прикрива „простор мраках“, и обратно. Заправо, јединствен простор у себи садржи и свјетло и таму, сву активу и пасиву, сав позитив и негатив, стварање и растварање. Можда бисмо „простор мраках“ за тренутак могли поредити са елементом воде, јер се овом елементу приписује влажност, хладноћа, скупљање, стезање и сл. Због својих основних особина принцип елемента воде производи магнетични флуид. Ватра и вода дјелују у свему, баш као „простор свјетлости“ и „простор мраках“ у којима архангел Михаило претходно тумачећи простор рече: „међу кола мећем растојање“.

Важно је истаћи да су ватра и вода два основна елемента свега створеног. На њих се у свему мора рачунати. Вода посједује своје струје, носи таласе, модулацију, масу, проводљивост, кретњу, памћење, уливање, изливање, плиму и осјеку, везу са Сунцем и Мјесецом и сл. Због своје неиздеференциране масе представља бесконачност могућности и садржи све што је виртуелно, све што је безоблично и што клицу у сјемену клица. Сва обећања развоја и све расорпције су у њој. Она је поред чистоће битна и за симболично спирање нечистоћа. Хришћански гледано она је елемент у крштењу. Помијешана са земљом чини симболично „земаљску жељу“, или стајаћу воду која је изгубила својство очишћења. Залеђена вода изражава стагнацију, представљајући симболичан недостатак душевне топлине.

Из етра након уједињења елемената ватре, воде и ваздуха (елемент боја, мириса, атмосфере, преноса, спиритуалности) имамо четврти елемент –  земљу, која је у значењу материје. У њеној поларности флуид је електромагнетичан. Сва три елемента дјелују у четвртом – земљи. На тај начин се елементом земље ограничава дјелатност претходна три елемента. То резултира настајањем ограниченог простора, мјере, тежине, густине, масе, запремине и интерног времена. Дакле, „што се тиче непондаребилне материје или етра, он се не налази раскомадан на поједина тела, већ целокупан етар сачињава једно тело, које је такође састављено из својих етарских молекула и атома отприлике онако исто, као што је случај код хемијских елемената“21, рече професор Ђорђе Станојевић 1893. у студији Етар и електрицитет.

На ову тему Његошевог заједништва у простору, а заправо скривеног смјењивања таме и свјетла називима „простора мраках“ и „простора свјетлости“, цитираћу Николу Теслу који каже: „Ако је чињеница да је сва тешка материја састављена од ковитлаца, или вртлога свепрожимајуће, чудесно разређене, флуидне супстанце, онда сва изразита својства тела представљају пуки резултат вибрационих периода, величине, брзине или начина уређења ових вртлога. И онда, шта друго би могло уследити након хлађења и престанка кретања, сем тоталне декомпозиције ковитлаца или атома, тј. нестанка оног што у уобичајеном значењу називамо материјом…Замислите грудвицу неког материјала као што је метеор, који је састављен од малених ковитлаца етера. И замислите ово тело пројектовано у бескрајне дубине простора, у област у којој нема топлоте, нема светлости, гдје нема зрачења. Шта би следило?! Тело би се охладило и кондензовало, а кондензација би била здружена са губитком кретања. Последњи стадијум кондензације, ако би икада био достигнут, укључивао би престанак сваког кретања. Ковитлаци етера би се прекинули, метеор би нестао и преостао би само његов споро крећући непокретан флуид који би се изгубио у неограниченом мору етера, и најзад се потпуно зауставио. Али, нека сад дио овог флуида буде поново покренут од било ког агенса, као што су Сунчеви зраци или зраци са неке звезде, нека се вртлози поново образују, стекну велике брзине, вибрирају и нагомилавају се на начин који је предложио сер Вилијам Крукс, у својој ингениозној хипотези о настанку елемената.22

Након свега овог јасни су наредни Његошеви стихови које ставља као одговор Бога архангелу Михаилу: „да се ц’јела ова два простора у шар један зраках свијетлијех преобрате и правилно слију“, мислећи на правилно стапање енергије из космичког простора у једну звијезду  („у шар један зраках свијетлијех“). И сад, да се круг („шар“) тај „пружи право“, и то како даље каже „у најтању што мож постић жицу преко равни ужасна простора“, ту не би био крај, јер би он, архангел Михаило као Сунце „био само једна точка!“. Дакле, простор је толики, непојмљив гранично, да је као такав сам по себи „ужасан“ од свеопште буре у њему. „Материја је духовна слика, у којој нам се представља духовна материја“, каже Гаистофова хипотеза. „Ова духовна материја има осећање које само за се може постојати, не сачињавајући делове каквог светског бића, и ова је материја уткана у људском духу, који је много заплетенијег облика од саме материје“23, каже Клифордова хипотеза.

Његош у овом одговору Бога у дијалог уводи „жицу“ и пред крај „точку“ (тачку). Овдје имамо врхунац стварања у космосу. Његошева жицапреко равни ужасна простора“ јесте макрокосмички спирални вртлог који се улива („правилно слију“) стварајући материју. Маса је ангуларни момент вртложне енергије етра, тј. инерција креирана од етарских вртлога. Оно што вјечити спин вртлога етра јесте гравитација, сматрају етарски физичари Давид Томсон и Џим Борас са Института квантне динамике етра .

Материја у космосу је мустра интерферирајућих (сударајућих) таласа улазних и излазних. Улазни таласи неке честице су само излазни таласи друге честице. На тај начин се међузависно повезује сва материја у космосу. Од два интерферирајућа таласа, један иде унутра крећући се од периферије према центру, док други иде вани крећући се од центра ка периферији. Електромагнетни вртлог или вортекс акумулира енергију у центар, у нулту тачку, омогућавајући да се бесконачна слободна енергија акумулира због имплозије таласа у све краће и краће таласне дужине. Што је краћа таласна дужина то је већа енергија и фреквенција у спирализујућем таласу.24 Отуда је наставак стихова јасан који каже: „овај простор што би ова жица са танчином св’јетлом проникнула у простору оном ужасноме кога краје ја један постижем би ти био само једна точка!

Уколико Његошеву „жицу“ сада са макро космоса спустимо на микро космос (микрокозму), схватамо да је Његош био упознат са радом енглеског физичара и хемичара Мајкла Фарадеја, и његовим открићима из 1831, и 1833. године. Фарадеј је открио појаву електромагнетне индукције и самоиндукције 1831, примјетивши да се у сваком проводнику индукује (побуђује) електромоторна сила (која гони електроне кроз проводник) кретањем проводника кроз магнетно поље тако да сијече линије сила. Све материје које посједују слободне електроне називају се електричним проводницима, док све друге изолаторима. Електромоторна сила увијек потиче од електричног извора, а електрична струја увијек тече од вишег потенцијала ка нижем.25

Код завојнице (електрични проводник од изоловане жице савијене у спиралу), мијењање обухваћеног магнетног тока постиже се уколико кроз њу протиче промјенљива једносмјерна или наизмјенична струја. Како се у таквом случају мијења магнетни ток који је обухваћен завојницом, у њој се онда индукује електромоторна сила, а како та индукција настаје услед сопственог магнетног тока то се назива електромагнетна самоиндукција.

Фарадеј је дао и откриће у вези електролита и електролизе26. Неколико година касније Фарадеј је примјетио да средина у простору има велики утицај на електричне и магнетне појаве, утврдивши да сједиште електричне и магнетне енергије није само у наелектрисаним тијелима и магнетима, него и у електричним и магнетним пољима која тијела стварају.27 Такав поглед ће допунити и математички разрадити енглески научник Џејмс Максвел, по коме се дејство електричних и магнетних сила распростире брзином свјетлости, а свјетлост је електромагнетне природе (уједно и честична још по Руђеру Бошковићу у 18 вијеку а не само квантној механици данас).

Ова узајамна електрична и магнетна дејства распростиру се као електромагнетни таласи, чији ће пренос на даљину од неколико десетина метара 1887. године извести Хајнрих Херц. Након њега то ће урадити Александар Попов и Никола Тесла (а плагирањем Тесле касније и Гуљермо Маркони од 1898.). Године 1943. јединица за магнетну индукцију названа је tesla, па формула Т = Wb/m2 описује да магнетну индукцију од једног тесле (Т) има оно хомогено поље које ствара магнетни флукс28 од једног вебера (Wb) кроз површину од 1m2 нормалну на правац магнетне индукције.

На примјер, познато је да се у синхроном мотору29 при обртању његовог ротора обрће и магнетни флукс створен механичким путем са полова ротора. Тај магнетни флукс сијече проводнике непокретног статора, па се на тај начин у њима индукују напони наизмјеничне природе. Магнетни флукс статора се по његовом обиму окреће у смјеру обртања ротора, а ротор се обрће истом брзином као и обртни магнетни флукс статора (синхроност), чиме се постиже хармонична расподјела магнетне индукције дуж међугвожђа. На овај начин можемо читав космос схватити да ради као један синхрони и асинхрони индукциони електромотор Николе Тесле.

Након свега реченог, сада је коначно зрео тренутак да укажем на Његошево пророковање једнофазног трансформатора 31 годину раније прије његове прве појаве, а 45 година прије Теслиног трофазног трансформатора. Откривење је у овим стиховима додатног значења: „да се…преобрате и правилно слију…у најтању што мож постић жицу преко равни ужасна простора“.

Ријеч трансформатор води поријекло од латинске transformare што значи преобразити, коју управо имамо у Његошевом стиху „преобрате и правилно слију“. Ријечи трансфер, трансмисија, трансформација воде поријекло од енглеске transmission што значи пренос, преношење. Трансформатор је електромагнетски уређај који служи за преображај наизмјеничне електричне струје једног напона у наизмјеничну струју другог напона, тј. у виши или нижи напон (разлику потенцијала), или једне врсте струје у другу (једнофазну, трофазну, шестофазну итд.) без промјене учестаности. Користи се за пренос електричне енергије на даљину, у уређајима жичне и радио-везе, у шемама телеаутоматике и телемеханике. Рад трансформатора заснован је на претходно објашњеној електромагнетној индукцији Мајкла Фарадеја. Први трансформатори били су једнофазни у периоду од 1876-1886. године.30 Сачињавала су их два засебна намотаја (примар и секундар) изоловане бакарне жице око затвореног гвозденог језгра квадратног облика. Да не би долазило до расипања магнетног поља, примар и секундар налазе се један уз други31.

Открићем Николе Тесле трофазни трансформатор (калем) постоји од 1890. године. Теслин трансформатор32 1890. био је револуционаран. Представља високо-фреквентни трансформатор који ради при високом напону. Имао их је неколико конструкција. Међутим, трансформатор из 1899. био је другачији, оригиналан по свему и имао је вишеструку намјену. Тесла га је у свом Дневнику истраживања Колорадо Спрингс 1899/1900 више пута назвао „огромном“ или „великом машином“33. Он је такође посједовао два одвојена кола – примар и секундар34. На примару су били додати кондензатор/и Теслиног трансформатора, који уз индуктор (калем) повезан чини резонантно35 (осцилаторно) коло. Кондензатор/и складишти/е енергију у свом електричном пољу, а калем у свом магнетном пољу. Повезивање примара на електрични извор даје испоручивање наелектрисања. С друге стране, секундар се састоји од намотаја бакарних жица и електрода36. Промјенљиво магнетно поље ствара електрично поље које помјера наелектрисања дуж секундарног калема, што доводи до посједовања веома велике енергије због високонапонског наелектрисања. То наелектрисање се акумулира у електродама секундарног калема (секундара), стварајући тако бројне искре у веома дугим муњама (електрична пражњења у ваздуху дуга до четрдесет и више десетина метара). Исто је важило при зрачењу енергије у Земљину кору због стационарних таласа – ишли су миљама кроз планету почевши од лабораторије до другог краја планете, одбијали се и тако враћали назад (алфа и омега, 0-180°). Правац електрона кроз секундарни калем Теслиног трансформатора стално се мијења напријед-назад због осцилаторног кола, а наелектрисање електрода мијења се од позитивног ка негативном и обрнуто.

Промјена овог наелектрисања електричног и магнетног поља Теслиног трансформатора, одвија се милион пута у секунди због електростатичке силе37. Управо то чини Теслин трансформатор изузетно јаким емитером електромагнетних таласа, електричне енергије и информација на даљину. Зато се Теслин трансформатор користи у експерименталне сврхе за производњу муња, за истраживање освјетљења, затим као извор ударних напона при високонапонским мјерењима, за фосфоресценцију, производњу рендгенских зрака, електротерапију, бежични пренос електричних и радио сигнала и енергију на даљину, за добијање бесплатног ђубрива38 из атмосфере везивањем азота и кисеоника у њој, изазивање кише, производњу озона, стерилизацију воде и ваздуха, стварање плазме и лоптастих муња, у акцелераторима за разбијање атомских честица и за Кирилијанову фотографију у снимању ауре људи.

„Како напон расте калем све више поприма својства електростатичке машине, да би се на крају појавио диван феномен у облику пражњења кроз струјнице које се пружају целом дужином калема…Ако и даље повећамо фреквенцију, на калему се више не јавља варница, осим при релативно малим растојањима“39, каже Тесла у предавању 1891. Према истом предавању види се да је он још тада у експериментима користио кугле, само у микро верзији. Годинама касније у Колорадо Спрингсу 1899. бакарне кугле служиле су му као прототипи планете. У истом предавању Тесла наставља: „За такве експерименте је најбоље на крајеве калема причврстити две металне кугле…Кугле су погодније од плоча… светлосни ефекти добијени путем индукције у цеви без електрода, имају, по мом мишљењу, електростатичку природу. Да бисмо произвели такве светлосне ефекте, потребно је остварити директно електростатичко дејство; оно, без обзира на фреквенцију, може да изазове поремећаје у наелектрисању молекула, а самим тим и светлост…електростатичке појаве директно зависе од потенцијала и фреквенције…потребно је повећати и једно и друго до највеће практично остварљиве вредности“40. Овим видимо да је Тесла открио електростатичку индукцију. То ће потпуно бити јасно у цитату Тесле којим ћу у другом дијелу рада објаснити једну његову фотографију из експеримента у лабораторији. Сав успјех са својим трансформатором Тесла је постизао захваљујући електростатичкој сили. „То је сила која управља кретањима атома, а под чијим дејствима се атоми сударају и развијају енергију за одржавање живота-топлоте и светлости, и под чијим дејством се, према маштовитим замислима природе, сједињују на безброј разноврсних начина и граде све ове чудесне структуре око нас; то је, у ствари, ако су наша садашња схватања тачна, најважнија сила коју треба да размотримо у природи. Пошто термин електростатички може да подразумева непроменљиво електрично стање, треба приметити да у овим експериментима, сила није константна, већ се мења брзином која се може сматрати умереном, око милион пута у секунди, или отприлике толико. Ово ми омогућава да произведем многе ефекте које не може произвести непроменљива сила. Када су два проводна тела изолована и наелектрисана, кажемо да између њих делује електростатичка сила. Ова сила манифестује се привлачењима, одбијањима и напорима између проводних тела и спољнег простора или средине“41, каже Тесла 1893. у предавању на којем је присуствовао и Михајло Пупин42 на теми О свјетлости и другим појавама високе фреквенције. Ако имамо на уму примар и секундар трансформатора, онда можемо аналогно узети Сунце као примар, а планете као секундаре подјељене на секције.

Тачка коју Његош пред крај десетерца помиње („точка“) има своје геометријско и филозофско значење – полазност, непрекидност, континуум, дискретни потенцијал постојања који повезивањем омогућава геометрију. Зато у стихове имамо: „у простору ономе ужасноме кога краје ја један постижем“, јер Бог спаја све тачке (небеска тијела) у бескрајном простору. Тачку дакле, можемо повезати са простором и временом уопште, а не само са претходним стиховима. Код Писиде у Шестодневу изглед васионе је такође сферичан, а небо му је само тачка у поређењу са Богом43. Ако тачку повежемо тамо гдје се као појам користи у науци о електрицитету, добијамо још веће схватање дубине Његошевих стихова. На примјер, путања кретања набоја назива се линија силе електричног поља. Линије сила увијек почињу од позитивних електричних набоја, а завршавају се са негативним електричним набојем. Како би се позитивни електрични набој из бесконачности довео у неку тачку електричног поља потребно је извршити рад да би се савладале одбојне силе. Уколико је та тачка ближа извору електричног поља, онда је потребно извршити већи рад који се зове електрични потенцијал поља у дотичној тачки.

На крају дијалога Бог каже архангелу Михаилу: „Ум је само један без границе, сви су други кратковиди уми“. Његош овдје уноси поуку. Дакле, „ум је само један без границе“, што значи да је само Бог без границе у знању и стварању. А „сви су други кратковиди уми“, што значи да су сви па чак и његови ангели као бесмртни духови (свих девет по три у три хијерархије), само „кратковиди уми“ који ипак не знају све. Његош врло мудро уноси ријеч „кратковидост“ дајући увертиру за наредно питање Бога – гдје је пали архангел Сатана, на шта ће наивно одговорити архангел Гаврило. Управо ће он, Сатана, бити примјер кратковидости мислећи да са Богом може дијелити атом, простор, вријеме, енергију и материју.

 

Његошев дух сија на размеђима култура и цивилизација. Он сија; његови тумачи имају двије могућности: или да се огледају у његовој свјетлости, или да се нађу у његовој сјенци.  (Владика црногорско-приморски, Јоаникије)

 

 

 

Поремећаји у етру

 

 

За крај, као други дио овог рада, оставио сам једну занимљиву фотографију Николе Тесле из лабораторије. На њој он је попут архангела Михаила у религиозном сликарству и културном наслеђу хришћанског свијета. Моје запажање, корелација и аналогија потекла је прије пола деценије. Али, прије три године по први пут сам објавио ово поређење. Међутим, детаљним објашњењем фотографије нисам се бавио. Својим радом трагао сам за адекватним објашњењем ове мистичне а врло инспиративне фотографије која ми је већ годинама заокупила пажњу. Сагледавши све, одговор сам нашао управо у Теслином предавању из 1891. године. Сматрајући да је боље да се објашњење фотографије нађе заједно у овом раду а не одвојено, одлучио сам испод слике приложити Теслине ријечи као најбољи одговор.

„…Снажни електростатички ефекти су безусловни за добијање извора светлости…Нису употребљиви ни електромагнетски таласи, чије су таласне дужине много пута веће од таласне дужине светлости, добијени наглим пражњењем кондензатора…Овим путем не можемо да утичемо, помоћу таквих таласа, на статичко наелектрисање молекула или атома гаса, да га натерамо да осцилује и емитује светлост. Дуги трансверзални таласи, очигледно, не могу имати овакво дејство, пошто се само веома мале електромагнетске промене могу пренети миљама далеко кроз ваздух. Овакви таласи, осим ако им је таласна дужина једнака таласној дужини видљиве светлости, не могу, бар тако изгледа, будити светлосне радијације Гајслерове цеви, а светлосни ефекти добијени путем индукције у цеви без електрода, имају, по мом мишљењу, електростатичку природу. Да бисмо произвели такве светлосне ефекте, потребно је остварити директно електростатичко дејство; оно без обзира на фреквенцију, може да изазове поремећаје у наелектрисању молекула, а самим тим и светлост…“

„Морамо да радимо са гасом, када снажно електростатичко дејство остаје императив…Путем ових високофреквентних потенцијала можемо изазвати и поремећаје у етру којег носе молекули гаса, односно у наелектрисању тих молекула, терајући их да осцилују и емитују светлост…Електростатичке појаве директно зависе од потенцијала и фреквенције…Потребно је повећати и једно и друго до највеће практично остварљиве вредности…Чињеница је да је потребан много мањи напон за добијање истих светлосних ефеката…Очигледно је да је искоришћење тим веће што је фреквенција виша, пошто се процес наелектрисавања и разелектрисавања молекула брже одвија и мање енергије се губи на невидљиве облике зрачења…Када се енергија преноси путем електростатичке индукције, потребни потенцијали су, наравно, врло високи, са фреквенцијама које се могу добити из машине…Дошао сам до закључка да добијени ефекти имају већином електростатичку природу…“

„Ако се цијев постави тачно изнад центра калема – који је мотан у секцијама а примар постављен симетрично у односу на секундар…Интензитет светлости нагло расте кад се цев полако помера улево или удесно од центра калема…Да је посреди електромагнетна индукција, цев би најбоље светлела у равни која пролази кроз центар калема, пошто је ту електромагнетно дејство калема максимално…Ови ефекти су очигледно електростатичке природе…Светлост је последица брзо променљивих електростатичких потенцијала…“

„Идеалан начин за осветљавање дворана или просторија је да се остваре услови у којима би светлосно тело могло да се помера и постави било где, да ту свијетли а да није електрички повезан с било каквим извором напајања…Да бих то постигао, окачио сам метални лим на одстојању  од таванице помоћу непроводних ужади и везао га за један крај индукционог калема, а други крај калема уземљио. Могу се окачити и два лима, као што је приказано на слици 29, при чему се сваки од њих веже за по један крај калема…“

„У таквом електростатичком пољу се запажају интересантни феномени, посебно кад је фреквенција ниска а потенцијали веома високи. Поред тога што се добијају поменути феномени светлости, из неког изолованог проводника севају варнице аку му приближимо руку или неки предмет, и те варнице могу бити доста снажне…Можемо осетити вибрације услед ритмичког кретања молекула ваздуха…Ако се са једним или са оба прикључка телефонског пријемника додирне изоловани проводник одређене величине, из слушалице се чује гласан звук…“

„Електростатичко дејство приближно опада са трећим степеном растојања од калема, док електромагнетни индуктивни ефекти опадају сразмерно растојању. Успостављањем електростатичког поља ситуација се битно мења…Такво поље је резултат не различитог, већ збирног дејства оба краја калема…Електромагнетном индукцијом је тешко побудити вакуумску цев која се налази на извесном растојању…Како сад можемо очекивати да добијемо потребно дејство електромагнетне индукције на даљину, кад и под најбољим условима и у близини извора побуде имамо једну видљиву светлост? Тачно је да нам у томе може помоћи резонанција…44

 

 

Завршна ријеч

 

 

 

Најбољи показатељ јачине душе и ума једног пјесника какав је Његош, јесте онда када се у будућности покаже да на основу сваког његовог стиха могу настати дјела. Надам се да сам овим радом доказао снагу једног научног генија, филозофа и пјесника.

 

 

Аутор,

 

март 2022.

 

 

 

 

Напомене

 

1   Види, Св. Владика Николај Велимировић, Религија Његошева, БеоСинг, Београд, 2009, 47.

2   Види, докторат, Нинослава Радошевић, Шестоднев Георгија Писиде и његов словенски превод, Византолошки институт САНУ, Београд, 1979, 69.

3   Види, о словенском преводу Писидиног Шестоднева у поменутом докторату.

4    Види, превод, препјев, предговор, напомене и коментаре Дарка Болфана и Душана Косановића на Изгубљени рај и Рај поново стечен од Џона Милтона. Издање „Филип Вишњић“, Београд, 2017.

5   Петар Други Петровић Његош, Луча микрокозма, Београд, 1967. 171.

6  Цитат, Џон Милтон, Изгубљени рај, пјевање седмо, стихови 225-230, Филип Вишњић, Београд, 2017, 337.

7  Цитат, Руђер Бошковић, О закону континуитета и његовим последицама у односу на основне елементе и њихове силе, Математички институт, Београд, 1975, 17.

8   Петар Други Петровић Његош, Луча микрокозма, Београд, 1967, 171, 172.

9   Акатист Светом Архангелу Михаилу, https://svetosavlje.org/akatist-svetom-arhangelu-mihailu/

10   Његош у првом пјевању Луче микрокозме, када ангел води лучу или малену искру (синоними за душу), каже следеће: „некакво ме својство дигло тамо, некакав ме свети магнет тегли“ (109, 110). Петар Други Петровић Његош, Луча микрокозма, Београд, 1967, 146.

11  Интелигибилно значи надчулно, као нешто недоступно свакоме. Нинослава Радошевић у свом докторату интелигибилно изједначава са духовним. Постоје и интелигибилна врата али затворена као недоступна свакоме, као метафора за врата неба, врата раја, врата слова, врата неба која су пророци наговјестили, врата освјетљена божанском ватром. О томе у тексту М. Татић-Ђурић, Иконе Богородице у СтуденициСтуденица и византијска уметност око 1200. године, Међународни научни скуп поводом 800 година манастира Студенице и стогодишњице САНУ, септембар 1986, Научни скупови књига XLI, Одељење историјских наука књига 11, Београд, 1988, 202, 203.

12   Ученик апостола Павла, Дионизије Аеропагит, написао је дјело мистичне теологије, О Небесној Јерархији, по којем постоји девет чинова небеске хијерархије ангела. Дијеле се на три хијерархије – највишу, средњу и најнижу, и у свакој су по три ангела. Прва хијерархија назива се небески савјетници у којој су херувими, серафими и престоли. Друга хијерархија назива се небески управници  у којој су господства, силе и власти. Трећа хијерархија назива се небески гласници у којој су начала, архангели и ангели.

13   Мишљења сам да је архангелова сфера скривена у Његошевим стиховима другог пјевања Луче микрокозме, гдје каже: „откри мени несретну судбину, ка предмете што за собом видиш у свијетлом лицу огледала“ (318-320).

14   Види, Никола Тесла, Дневник истраживања Колорадо Спрингс 1899/1900, Изабрана дела Николе Тесле, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 92.

15  Акатист Светом Архангелу Михаилу, https://svetosavlje.org/akatist-svetom-arhangelu-mihailu/

16   Петар Други Петровић Његош, Луча микрокозма, Београд, 1967, 172.

17   Када без телескопа од свјетлости не видимо планете и звијезде, осим Мјесец уколико је са Сунцем под углом од 90°.

18   Види, Посвета Луче, стих 16. Петар Други Петровић Његош, Луча микрокозма, Београд, 1967, 135.

19   Види, Нинослава Радошевић, Шестоднев Георгија Писиде и његов словенски превод, Византолошки институт САНУ, Београд, 1979, 69.

20   Види, Џон Милтон, Изгубљени рај „Филип Вишњић“, Београд, 2017, 337.

21   Цитат, Ђ. М. Станојевић, Етар и електрицитет, Штампарија Краљевине Србије, Београд, 1893, 13, 14.

22   Цитат, Велимир Абрамовић, Етарска физика и релативизам, https://www.val-znanje.com/index.php/tekstovi/znanost/1329-eterska-fizika-i-relativizam

23   Цитат, Коста Т. Стојановић, Атомистика Руђера Јосипа Бошковића, Штампарија Ж. Радовановића, Ниш, 1891, 36.

24   Jан Вичеринк, Буђење душа дисторзије, хрватски превод Младен Кватерник, пдф, 2004, 60-63.

25   Војна енциклопедија, Издање редакције војне енциклопедије, том 2, Београд, 1959, 734.

26  Пошто се пролазом електричне струје кроз течне проводнике звани (електролити) развија топлота у њима, долази до растварања материје која се хемијски разлаже што се назива електролизом. Фарадеј је 1833. установио да је тежина разложеног електролита сразмјерна јачини струје и времену њеног пролажења кроз њега.  

27   Војна енциклопедија, Издање редакције војне енциклопедије, том 2, Београд, 1959, 734.

28 Магнетни флукс (Φ) је физичка величина која описује магнетно поље у околини покретног наелектрисања.

29   Види, синхрони мотор, http://www.stari.tehnickaue.edu.rs/srp/cas/?conid=2173

30   Војна енциклопедија, Издање редакције војне енциклопедије, том 10, Београд 1967, 144.

Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, том 3, Просвета, Београд, 1986, 617, 618.

31  Избјегавање вртложних струја врши се израдом језгра састављеног од танких изолованих гвоздених лимова или жица. Примар је везан у струјно коло наизмјеничне струје која се жели трансформисати, и када се кроз њега пропусти наизмјенична струја она у језгру ствара промјенљиво магнетно поље. Све се то дешава у ритму протока наизмјеничне струје. Како се услед тог поља налази секундарни намотај, онда долази до индуковања електромоторне силе у секундару. Пошто се примар и секундар налазе се један уз други, тако да долази до загријавања језгра па се хлађење врши ваздухом или уљем.

32  Види на http://ees.etf.bg.ac.rs/predmeti/32/Teslin%20transformator%20novo.pdf. О томе како, зашто и због чега је Тесла подешавао трансформатор 1899, као и то зашто је стално вршио измјене са кондензаторима и куглама, дијелио кондензаторе у секције и сл, могло би се доста тога рећи на основу његовог Дневника истраживања Колорадо Спрингс 1899/1900  у одељку из јула мјесеца 1899. Ипак, овдје сам се задржао само на најбитнијем.

33  Види, Никола Тесла, Дневник истраживања Колорадо Спрингс 1899/1900, Изабрана дела Николе Тесле, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 80.

34  Тесла каже: „Пошто сам схватио да је расподељена капацитивност главна сметња, одавно размишљам о начинима да се то превазиђе и најбоље је, према садашњем сазнању, поделити секундар у секције одређене дужине које би се повезале серијски преко кондензатора погодних капацитивности. На овај начин се искоришћује већа могућа дужина проводника при датој фреквенцији и он се поставља у добру индуктивну спрегу са примаром. Теоријски је могућно потпуно се ослободити дејства расподељене капацитивности на овај начин, и користити веома велику индуктивност, па с тим и велики фактор пренапона као и односа трансформације. Таласна дужина у таквом једном теоријском случају биће баш она која одговара брзини простирања светлости“. Цитат, Никола Тесла, Дневник истраживања Колорадо Спрингс 1899/1900, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 81.

35  Да не буде забуне ваља рећи шта су то фреквенција  резонанција, амплитуда и осцилација. Фреквенција (f) је учесталост, број понављања у  јединици времена (број вибрација, понављања, циклуса у секунди – 1 Hz). Резонанција је физичка појава када се на одређеној фреквенцији побуде постиже максимална амплитуда осциловања. Амплитуда је у физици највећа вриједност коју достиже периодично промјенљива величина у времену једног полупериода, док је осцилација периодично мијењање неке физичке величине или понављање низа стања у одређеним временским интервалима.

36  Када је на примару требало смањити индуктивност и загријавање, а намотати већу дужину примаровог проводника Тесла је користио бакарне траке. Види у истом Теслином радном Дневнику, страна 78 и 79.

37 Електростатика се као грана физике бави појавама и својствима стационарних или спорокрећућих наелектрисаних тијела без убрзања.

38  Види у чланку, Никола Тесла, Проблем повећања људске енергије, јун 1900, The Century Magazine, Н. Т., Чланци, Изабрана дела Николе Тесле, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 98-100.

39   Цитат, Никола Тесла, Експерименти са наизменичним струјама врло високе фреквенције и њихова примена у вештачком осветљењу, Предавање одржано у Америчком институту електроинжењера у Колумбији колеџу у Њујорку, 20. маја 1891.године, Н. Т., Предавања, Изабрана дела Николе Тесле, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 51, 52.

40   Цитат, Никола Тесла, Експерименти са наизменичним струјама врло високе фреквенције и њихова

примена у вештачком осветљењу, Предавање одржано у Америчком институту електроинжењера у Колумбији колеџу у Њујорку, 20. маја 1891.године, Н. Т., Предавања, Изабрана дела Николе Тесле, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 53, 66, 67.

41  Цитат, Никола Тесла, О светлости и другим појавама високе фреквенције, Предавање одржано у Франклиновом институту у Филаделфији, 24.02.1893, и у Националном удружењу за електрично осветљење

у Ст. Луису 01.03.1893.године, Н. Т., Предавања, Изабрана дела Николе Тесле, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 186, 187.

42   Шта је Пупин рекао о Теслином предавању на којем је присуствовао види у Пупинов чланак Предавање Николе Тесле о светлости и другим појавама високе фреквенције, објављен у Psihical Review, Vol 1, No 4. October 15, 1993, New York, Михајло Пупин, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998, 93-98.

43    Види, Нинослава Радошевић, Шестоднев Георгија Писиде и његов словенски превод, Византолошки институт САНУ, Београд, 1979, 65.

44  Никола Тесла, Експерименти са наизменичним струјама врло високе фреквенције и њихова примена у вештачком осветљењу, Предавање одржано у Америчком институту електроинжењера у Колумбији колеџу у Њујорку, 20. маја 1891.године, Н. Т., Предавања, Изабрана дела Николе Тесле, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 66, 67, 72, 74, 75, 76, 77, 78.