Период Књажевине

Рођен је 19. 10. 1841. у Његушима на Цетињу. Био је књаз Црне Горе у периоду од 1860. до 1910. године, и краљ Црне Горе од 1910. до 1918. године. Када је Омер-паша Латас априла 1862. године покренуо напад на Црну Гору са 55 000 војника, Црна Гора је имала 20 000 бораца. Након првих борби у околини Никшића и у Васојевићима јула 1862, Црна Гора се нашла у војном проблему због османских напредовања ка Ријеци Црнојевића и Цетињу. Књаз Никола затражио је помоћ од великих сила. Посредством Русије и Француске код османске владе, дошло је до прекида ратних дејстава. Отворена је прва црногорска дипломатска мисија у страној земљу, смјештена у Скадру 1863. године за рјешавање спорова са Османским царством. Уговор о савезу са Србијом потписан је 1866. године, али је због смрти кнеза Србије, Михаила Обреновића, престао да важи 1868.

За период његове владавине Сенат као орган судске власти (врховни суд са предсједником, потпредсједником и 16 сенатора) за политичке и административне одлуке, књаз Никола реформисао је 1874. године. Функција Сената тада сведена је на судску, а извршни орган Сената били су перјаници за обезбјеђивање књажевског двора. За административне и политичке послове формиране су управе (Управа за унутрашња дјела; Управа за просвјету; Управа за финансије; Управа за војне послове и Књажевска канцеларија за спољне послове). Највишу локалну власт чиниле су капетаније, на чијем су челу били капетани.

Послије завршетка Вељег рата (1876-1878) са Османским царством, Књажевини Црној Гори је на Берлинском конгресу јула 1878. године призната независност, а уз то добила је Подгорицу, Никшић, Спуж, Колашин, Андријевицу, дио Херцеговине, дио Потарја и Полимља, Зетску равницу и Бар , док је Улцињ добила 1880. у замјену за Плав и Гусиње. Територија Књажевине Црне Горе након Берлинског конгреса била је 9475 км2, а прије тога 4440 км2. Књажевина Црна Гора је за вријеме Николе Првог Петровића Његоша имала свој грб, заставу и химну. Грб је био двоглави бијели орао изнад којег се налазила владарска круна, а испод орла лав у покрету. Државна застава била је црвено-плаво-бијеле боје хоризонтално поређане, са грбом у средини. Химна је била „Убавој нам Црној Гори“. Књажевина Црна Гора тада није имала своју валуту него је користила аустријски фиорин.

Поред Његошеве Биљарде и манастира на Цетињу од већих грађевина био је хотел „Локанда“ 1864, књажевски Двор саграђен 1867, затим, зграда Дјевојачког института 1871. и болница „Данило Први“ 1873. Током 1869. године у Књажевини Црној Гори успостављен је телеграфски, а 1873. и поштански саобраћај. Десет нових школа књаз Никола отворио је 1863. године, а неколико година касније још 20. Број школа у његово вријеме стално је растао, тако да је већ 1876. године било више од 50 основних школа са више од 3000 ученика, у вријеме када је Црна Гора имала између 125 000-130 000 становника. До краја 19 вијека у Књажевини Црној Гори било је 105 основних школа са четири разреда. Године 1863. отворена је и Богословија на Цетињу. Убрзо је након годину дана стала са радом, па је Богословија поново отпочела са радом 1869. године. Од 1875. до 1876. године радила је и Пољопривредна школа у Даниловграду. Од 1861. до 1864. године модернизована је државна штампарија. На Цетињу је 1880. основана Књажевско-реална гимназија, а указом књаза Николе од 1907. основана је Нижа државна гимназија у Подгорици. Државни музеј отвара се 1890, Државна библиотека 1893, Државни архив 1895, читаонице у Бару, Улцињу, Подгорици, Никшићу. У Зетском дому подигнутом 1888. на Цетињу, биле су смјештене све најважније институције културе Књажевине Црне Горе.

Позоришни живот у Књажевини Црној Гори отпочео је 1884. године, и дијели се на два периода – до почетка и од почетка сталног државног професионалног театра. Први период је од 1884. до 1908. године, а други од 1909. до 1914. године. Позоришне представе играју се прво у Подгорици и Никшићу са отпочетом „Балканском царицом“ књаза Николе, а затим се шире и у осталим градовима. Гостовала је и путујућа професионална позоришна трупа из иностранства, као на примјер трупа Ђ. Протића на Цетињу 1884. године. Прво гостовање, турнеја домаћег ансамбла било је у оквиру програма свечаности за званични дочек Нове 1885. године у Подгорици, када је позоришно друштво са Цетиња приказало три представе.

Црногорски часопис-годишњак „Орлић“, штампан је од 1865. до 1870. године, па је обновљен 1885. Прве новине почињу да излазе 1871. године – недјељни лист „Црногорац“ све до фебруара 1873. Био је то незванични орган црногорске власти књаза Николе. Средином 1871. године излази први књижевни лист „Црногорка: лист за књижевност и поуку“ који је доживио 23 броја. Средином 1873. покренут је лист „Глас Црногорца“, као званично гласило власти, и излазио је једном недјељно. Поред листа „Глас Црногорца“ у Никшићу почиње да излази и лист „Невесиње“ 1898, који је 1899. преименован у лист „Оногошт“. Излази и већи број књижевних часописа поред „Црногорке“, као нпр лист „Зета“ 1885, „Нова Зета“ (1889-1891), лист „Луча“ (1895-1900) и „Књижевни лист“ (1901-1902).

Марта 1879. књаз Никола укида Сенат и оснива Државни савјет, Министарство са шест одјељења и Велики суд. Крајем 19 вијека Књажевина Црна Гора установила је стајаћу војску. Књажевина је била административно подијељена на 10 нахија, а од 1903. на 5 нахија. Од 1878. до 1905. године ступио је на снагу читав низ закона (више од 40), који су регулисали рад органа власти и имовинско-правни односи. Године 1888. донешен је Општи имовински законик са елементима црногорског обичајног права, чији је аутор био професор Универзитета у Одеси, Балтазар Богишић. Од 1878. до 1905. године изграђено је укупно око 250 км колских путева (од Цетиња до аустријске границе; од Цетиња до Ријеке Црнојевића; од Подгорице до Плавнице на Скадарском језеру; од Подгорице до Даниловграда; од Бара до Вирпазара). Оснива се неколико пилана, у Бару се отвара фабрика за прераду маслина и фабрика сапуна. Од 1896. године у Никшићу ради пивара. У Подгорици 1904. године почиње да ради фабрика за прераду дувана. Прва црногорска банка отвара се у Никшићу 1901, а у Подгорици 1904.

Дипломатски односи са Русијом успостављају се 1878, а са Великом Британијом, Аустроугарском, Италијом и Османским царством од 1879. године. Са Грчком дипломатски односи успостављају се 1881, а са Србијом и Бугарском од 1897. године. Са САД и Њемачком дипломатски односи успостављају се од 1906. године. Све ове државе имале су своје дипломатске представнике и зграде на Цетињу. Књажевина Црна Гора је своје дипломатско посланство имала само у Цариграду од 1879, а тек 1913. године и у Београду.

Књаз Никола је 23. 04. 1895. године одликовао Николу Теслу орденом Даниловог реда другог степена, илити „Орденом за свјетлост“. Министар иностраних дјела, војвода Гавро Вуковић, у име књаза Николе, послао је преко Атлантског океана овај орден Николи Тесли у Њујорку.
1904. године на брду Волуица изнад Бара отпочела је са радом радио-телеграфска станица коју је изградио Гуљермо Маркони (*творац радија је Никола Тесла, којем је патент враћен 1943). Била је то прва радио-телеграфска станица на Балкану. 1905. године почео је рад на изградњи луке Бар. Италијани су 1906. основали „Барско друштво“, које је од црногорске владе добило одобрење да изгради луку Бар. Лука Бар је изграђена 1909, а 1908. пуштена је у рад пруга од Вирпазара до Бара дужине 43км.

Први званични попис становништва спроведен је 1909. године.
Децембра 1905. године Црна Гора добија свој први Устав, који је имао 222 члана, по којем је Црна Гора уставна и парламентарна монархија, у којој књаз дијели власт са Народном скупштином и Владом, а књаз је као државни поглавар највиша власт у земљи, који је потврђивао и проглашавао законе и постављао државне чиновнике. Књажевина Црна Гора 1906. године добија свој први новац звани перпер.

Период Краљевине

15. августа 1910. књаз Никола обиљежава јубилеј 50 година своје власти и проглашава се за краља. За свечаност проглашења Краљевине Црне Горе биле су позване бројне личности и владари Европе и шире. Књаз Никола дао је налог да се испита могућност изградње једне мале хидроцентрале на ријеци Обод код Ријеке Црнојевића. Испитивања су дуго трајала, а са њима је био упознат и Никола Тесла. Уочи проглашења за краља, књаз је једној фирми из Трста повјерио изградњу најмодернијег освјетљења за Цетиње. Тако је прву електричну централу и освјетљење Цетиње добило управо 19. августа 1910. године. Централа на Цетињу радила је 66 година. Освјетљавала је црногорски Двор, као и све важније зграде на Цетињу, прије свега посланства и главну цетињску улицу. Поред свега што је урађено, Црна Гора била је сиромашна, па је сваке године на стотине а понекад и на хиљаде људи напуштало Црну Гору одласком у САД (*корелација „Црнци и Црногорци“ Јанка Ђоновића).

Када је избио руско-јапански рат од 10. фебруара 1904. до 05. септембра 1905, књаз Никола је објавио рат Јапану. Међу Црногорцима који су се истакли у том рату на страни Руса у руској војсци био је чувени Александар Лексо Саичић, као мачевалац и побједник у двобоју са једним јапанским самурајем.

Као чланица Балканског савеза са Грчком, Бугарском и Србијом, Црна Гора прва објављује рат Османском царству 08. 10. 1912, чиме је почео Први балкански рат. Краљевина Црна Гора врши опсаду Скадра, затим ослобађа Мојковац, Бијело Поље, Беране, Плав, Гусиње, Рожаје, Пљевља, Пећ и Ђаковицу. Почетком децембра долази до примирја. Јануара 1913. године, црногорска војска поново врши опсаду Скадра. Краљ Никола је одбио захтјеве великих сила да повуче војску. Крајем априла 1913. године, црногорска војска заузима Скадар. Велике силе опет упућују захтјев краљу Николи да повуче војску, а Аустроугарска пријети војним ударом што приморава краља Николу да на крају ипак попусти. Почетком маја 1913. црногорска војска напушта Скадар. Након завршетка Балканских ратова Црна Гора је увећала своју територију за вријеме краља Николе за око 5000 км2. Површина територије Краљевине Црне Горе са сјеверним дјеловима, затим дјеловима Новопазарског санџака и Метохијом тада износи 14 433 км2, а број становника 440 000.

Иако неспремна за рат, Краљевина Црна Гора солидарисала се са Србијом у Првом свјетском рату, који је почео Аустроугарском објавом рата Србији 28. јула 1914. године. Црногорска народна скупштина изјаснила се за улазак у рат, па је краљ Никола 06. августа 1914. позвао Црногорце „у борбу за слободу српства и југословенства“. Тада је Аустроугарска покушавала Скадром да приволи Црну Гору на неутралност. Међутим без успјеха. Црна Гора имала је тада 47 000 мобилисаних војника, а убрзо 50 000. Циљ јој је био проширење на Скадарску област, Боку Которску, Херцеговину и дио Босне које су биле под влашћу Аустроугарске. Ратни циљеви били су планирани да се прошире на Дубровник и Неретву. Јуна 1915. године црногорска војска заузима Скадар. Током офанзиве Централних сила (Аустроугарска, Њемачка, Турска и од 1915. Бугарска) од октобра 1915. до јануара 1916. године, црногорска војска држала је свој дио фронта и омогућила безбједно повлачење српској војсци. У Мојковачкој бици за Божић 06. и 07. јануара 1916. године црногорска војска поразила је бројнијег и опремљенијег непријатеља.

Међутим, без обзира на побједу, немавши помоћ савезника, Краљевина Црна Гора није могла дуго одолијевати нападима, па су краљ Никола и дио владе морали напустити земљу. Краљ Никола 19. јануара 1916. из Подгорице прелази у Скадар, а одатле преко Медове и Италије прелази у Француску, гдје је смјестио двор и владу које покушавају обновити војску, шаље помоћ Црногорцима у избјеглиштву и заробљеничким логорима. Након 21. јануара 1916. Црну Гору окупирају аустроугарске трупе. У оквиру француске војске формирао се Црногорски одред на Солунском фронту. Долази и до оштрих политичких подјела око уједињења са Србијом, па се због тога мијења неколико црногорских избјегличких влада. Комитски покрет и народна војска до 11. новембра 1918. ослобађа читаву Црну Гору од аустроугарских трупа. У ослобађању су учествовале и српске трупе из правца Скопља, преко Косова и Скадра, успоставивши српску војну управу.

У Црну Гору долазе и италијанске, француске, британске и америчке трупе по одлуци великих савезничких сила.
Краљ Никола је још 1914. предложио унију Црне Горе и Србије којом би се оне повезале на војном, економском и дипломатском плану, сачувавши државну индивидуалност и династије. Влада у Србији сматрала је да Црна Гора треба да буде припојена Србији. Тада долази до династичког сукоба – краља Николе и његовог унука, од покојне ћерке Зорке, регента Александра Карађорђевића (сина краља Србије, Петра Карађорђевића). Против краља Николе и владе покреће се пропагандна офанзива, у коју учествује и Црногорски одбор. Придобија се већи број бивших противника краља Николе, па се изазива криза између двије црногорске избјегличке владе. Од 24. новембра до 29. новембра 1918. одржана је Подгоричка скупштина. Њене одлуке биле су: збацивање краља Николе и династије Петровића у корист династије Карађорђевић, забрана повратка краља Николе у Црну Гору, уједињење Црне Горе са Краљевином Србијом и исказивање подршке уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у јединствену југословенску државу. Скупштина у Подгорици је изабрала и посебан Народни одбор, коме је повјерено вршење извршне власти. Ове одлуке су, сматра се, биле воља већег дијела народа у Црној Гори, али се са њима нису слагале присталице свргнутог краља Николе. То ће довести до нових политичких заплета, и трајање борби са комитским покретом све до касних 1920-их година прошлог вијека. Посљедице ових догађаја прелиле су се и у данашње вријеме.

Краљ Никола Први Петровић Његош, умро је у емиграцији 02. 03. 1921. године у Антибу, у Француској. Сахрањен је у руској цркви у Санрему. Његови посмртни остаци и остаци му супруге, краљице Милене Петровић Његош 1989 године су уз највише државне почасти пренешени и сахрањени на Цетињу, у Дворској цркви на Ћипуру.

Kњижевни рад

Краљ Никола је био изузетан говорник, а као и Петар Први и Петар Други бавио се и књижевним радом. Као писац писао је у свим књижевним родовима, и бројним жанровима: лирску, лирско-епску и епску поезију, драме (у стиху и прози), аутобиографску, мемоарску, путописну, епистоларну, романескну форму прозног исказа. Познате су пјесме: „На гробу Петра Другог Петровића Његоша“, „Онамо ́намо“, „Пјесник и вила“ (форма драмског дијалога); историјске драме „Балканска царица“ (драма у стиху у три чина), „Књаз Арванит“ (драмски чин у стиху у шест појава), а 2008. године откривен је и штампан његов историјски роман „Деспа“, и од тада се сматра првим романом у црногорској књижевности. Вријеме настанка овог романа, по тадашњим наводима из српске штампе, узима се као горња граница 1907. година. Рукопис романа данас се чува у Дворском архиву на Цетињу, у Архивско-библиотечком одјељењу Црне Горе, и састоји се од двије књиге-свеске. Пошто се рукопис дуго налазио под земљом свеске су у врло лошем стању и прва је конзервирана.

*** *** ***

Потомци краља Николе и краљице Милене

Извор: https://www.njegos.org/petrovics/porodica.htm

Никола Петровић Његош се оженио Миленом (1847-1923), рођеном Вукотић, исте године када је проглашен за књаза Црне Горе и Брда (1860). имали су дванаесторо дјеце – девет кћери и три сина:
Зорка (1864-1890) се удала 1883. за кнеза Петра Карађорђевића, каснијег краља Србије. Изродили су петоро дјеце: Јелену (1884-1962), Милену (1886-1887), Ђорђа (1887-1972), Александра (1888-1934) и Андрију (1890, умро неколико дана по рођењу).
Милица (1866-1951) се удала 1889. за руског Великог кнеза Петра Николајевича Романова.
Стана (1867-1935) се удала 1889. за руског кнеза Ђорђа Максимилијановича Романовског, а потом се 1907. удала за Великог кнеза Николу Николајевича Романова.
Марица (1869-1885).
Престолонасљедник Данило (1871-1939) се оженио 1899. Јутом (по преласку у православље Милицом), војвоткињом од Мекленбург-Нојстерлица. Нису имали дјеце.
Јелена (1872-1952) се удала 1896. за италијанског престолонасљедника, доцнијег краља Виториа Емануела.
Ана (1874-1971) се удала 1897. за Франца Јозефа од Батенберга.
Софија (1876, умрла са три мјесеца).
Принц Мирко (1879-1918) се оженио 1902. Наталијом (1882-1950), рођеном Константиновић, чији је отац по женској линији био унук Јеврема, брата србијанског књаза Милоша Обреновића. Мирко и Наталија су изродили пет синова: Стевана (1903-1908), Станислава (1905-1907), Михаила (1908-1986), Павла (1910-1933), Емануела (1912-1928). Принц Михаило се оженио 1941. кћерком француског лекара Женевјевом и добио 1944. сина Николу.
Ксенија (1881-1960) и Вјера (1887-1927) се нијесу удавале.
Принц Петар (1889-1932) се оженио 1924. Виолетом Вегнер (по прелазу у православље Љубицом). Нису имали дјеце.