(Најпре о историјском догађају који је инспирисао песника да напише епску песму у десетерцу.)

 

Српски државници и научне установе су занемариле учеснике значајног повјесног (историјског) догађаја из Другог светског рата, кад су, испред хрватских фашистичких војника 1942. спасене моште српскох светаца из манастира у Фрушкој гори: цара Уроша Немањића, Кнеза Лазара и војсковође Стефана Штиљановића. То су учинили српски свештеници: Радослав Грујић и Лонгин (Љубомир Томић), али не би успели у томе да им није помогао немачки мајор Јохан Албрехт фон Рајсвиц, испред кога су се повукли хрватски фашистички војници (усташе) на Фрушкој гори, који су намеравали да спале мошти тројице српских светитеља.

 

И уместо да овог часног Немца истичу у школским и научним књигама државници и научници Србије, то чине књижевници, самостално. Тако нам је песник Вид Маливук доставио своју песму о овим честитим људима – Радославу Грујићу, Љубомиру Томићу и Јохану Албрехт фон Рајсвицу.

 

Маливук се дотакао најважнијих детаља при спасавању мошти српских светитеља у православним храмовима на Фрушкој Гори. Ту песму „Јунак спаси цар Душана мошти“ Вам достављамо. У њој ћете, поред сазнања о судбини моштију светитеља на Фрушкој гори, упознати се и о спасавању моштију цара Душана, које су биле запостављене у једној рушевини код Призрена.

 

***

 

ВИД МАЛИВУК

Из Невесиња

 

ЈУНАК СПАСИ ЦАР ДУШАНА МОШТИ

 

Гусле моје Божанствене моћи,

Узвишене овог часа јесте,

Јер гудите о јунаку часном,

А то вам је похвала велика –

Такав јунак не може се срести,

Док не мину стотине година.

А он јесте Грујић Радославе,

У Земуну граду се родио,

Рођен био века деветн’естог,

А године седамдесет осме.

К’о одрасла прекрасна момчина,

Студије је успешно похађ’о,

Завршио богословију је,

Поред тога још и историју,

Те је био и професор дични,

А у главном граду Београду,

Те у граду Старе нам Србије,

У њеноме главном граду Скопљу.

Поред овог био је и декан,

Богословског факултета био,

Факултета српског, београдског.

Грујић беше јунак над јунацим’,

Да је таквог имала Енглеска,

Ил’ Немачка, па и друге земље,

О њему би свако дете знало,

О таквом би писало у књигам’,

Како школским тако и научним,

А о њему у земљи Србији,

Знаде само мала група људи,

Што срамота јесте државника,

Државника а и научника,

Како оних у земљи Србији,

Тако оних у Старој Србији,

Па и оних земље Црне Горе,

Те и оних Републике Српске.

Зато моје гусле Божанствене,

Овом светом човеку Грујићу,

Ви шаљите звуке најдивније,

Најдивније са тих златних струна,

А о њему ја ћу беседити,

Верујући да ћу и успети.

Часни Грујић изучавао је,

Пре времена Другог светског рата –

Поред српске славне историје,

Изучав’о и културу српску.

Та култура јесте од давнина

И да о њој старих књига има,

А и разних прастарих записа,

А њих има у црквама српским,

Те скупљених и на једном месту,

А то беше у Библиотеци,

Баш у центру столног Београда.

Но, Немци су кад је рат почео,

По наредби лично Хитлеровој,

Све те књиге потпуно спалили,

А уз књиге документа стара,

То се деси десетог априла

Четрдесет и прве године –

Учинише то бомбама Немци,

А из својих тешких авиона.

Умни Грујић још је и сазнао,

Да тад Немци купе српске књиге,

А и стара српска документа,

Чак их купе од града Арада,

Од Арада земље Румуније,

Па све тамо и до града Трста,

А посебно све из манастира,

Манастира Фрушке горе српске,

Где је много тога сачувано,

Сачувано из крајева српских

Од Солуна до реке Дунава,

То склонише српски свештеници,

Кад су Турци земљу освајали,

То чинили века четрн’естог.

А уз то су рушили и цркве,

У Европи биле најстарије,

Те у њима фреске су ломили,

Много блага из њих су пљачкали.

Е зато се Грујић посветио,

Да сачува културну баштину,

А баштину свог народа српског,

Чинио је то у црквам’ бројним,

Којих много има на Косову,

И у дивној блиској Метохији.

И тако је у прошломе веку,

А године двадесет и седме,

Пронашао значајну повељу,

Баш повељу српског цар-Душана,

Који царством владао успешно,

С престоницом у граду Призрену,

Столовао јесте и у Скопљу.

У повељи тој је записано,

Да цар Душан јесте посетио,

Стару цркву православне вере,

У клисури крај реке Бистрице.

То је било четрн’естог века,

А године четрдесет прве.

То је Црква Светих Арханђела.

Цар Душан је тада одлучио,

Саградио баш велику цркву,

Посвећену Небеским силама

И људима моћи чудотворне.

Ту су цркву Турци порушили,

Кад им војска ишла кроз Србију,

Било је то у шесн’естом веку.

Грујић крену да пронађе мошти,

Изгубљене мошти Душанове –

А у време прије Другог рата,

А године двадесет и седме,

Часни Грујић кренуо је Цркви,

Да претражи њезине темеље.

Мада тада около Призрена,

Беше много шиптарских бандита,

Који често Србе су стрељали,

Ал’ Грујића то плашило није.

У темељу Светих Арханђела,

Часни Грујић нашао гробницу

И све кости српског цар-Душана,

Тад искрено он је заплакао,

Што држава ништа не учини,

Да гроб Цара достојно уреди,

И да мошти буду му на месту,

А у духу вере православне.

Сам је Грујић сандук набавио

И у њега кости је ставио,

Однео их одмах у Београд

И сместио у дворану чисту,

А у дивној згради београдској.

Кад су Немци напали нам земљу,

Кад бомбама рушише Београд,

Годинице четрдесет прве –

Тада Грујић обгрлио сандук,

А тај сандук с Царевим, костима,

Да би кости тако заштитио,

Ако Немци поруше ту зграду.

Те године четрдесет прве,

Немци руше споменике српске,

А са њима и хрватска војска.

То чинише темељно с црквама.

Са црквама српске Фрушке горе,

А такође и са храмовима.

Пљачкају их и вредности носе,

А све оно што је православно,

Или ломе ил’ у ватри пале.

А Грујић је тад се забринуо,

Јер су тамо свеци сахрањени:

Сахрањен је син цара Душана,

А то беше Урош Немањићу.

Сахрањен је српски кнез Лазаре,

Те велики племић Штиљановић –

То је главом Штиљановић Стефан.

Пореклом је с мора црногорског,

Из племена славних Паштровића.

Имање је тамо оставио,

Оставио српскоме народу,

А он стиг’о у подручје Срема,

Сместио се у Моровић граду,

И то крајем века петнаестог.

Ту је био командант у војсци,

А у војсци цара аустријског.

Тих година Турци нападоше,

Нападоше државу Мађарску,

У којој је, на велику жалост,

Половина мађарских племића,

По наредби баш из Ватикана,

Те држава западне Европе,

Послушаше подмукло и срамно –

Да Мађарску Турцима предају.

Штиљановић био против тога,

Аустријском војском командов’о

И често је Турке побеђив’о.

Он је био честит’ и узоран,

Те племенит, од народа вољен,

Па је Стефан проглашен и светим.

Кад су Турци потукли Мађаре,

А то било у шесн’естом веку,

Баш године двадесет и шесте,

Код мађарског насеља Мохача.

Аустрија одбрану спремала,

Штиљановић био јој је узор,

Те је њему дала и имање.

Дао му га Фердинанде бечки,

Поклонио и град му Валпово.

Схвати Грујић да он мора спасит’,

Спасит’ мошти оваквог јунака,

А и мошти царске Урошеве,

Те и мошти српског кнез Лазара.

У априлу четрдесет друге,

Хрватска је фашистичка војска,

Упадала у храмове српске,

Пљачкала је и скрвнавила их

Скрвнавила фреске и иконе.

Радослав је Грујић пожурио,

Да спасава мошти светитеља,

При томе је им’о сарадника,

А то беше часни архимандрит,

Архимандрит по имену Лонгин,

А рођен је к’о Љубомир Томић.

Службов’о је тада у Врднику,

Настојатељ манастира био,

Манастира знане “Раванице“

После рата био је владика.

Но, Грујић је с Лонгином немоћан,

Њих двојица нису ништа могла,

Јер на светој српској Фрушкој гори,

Свуд присутна хрватска је војска,

И то она усташког имена,

Те је многе Србе убијала,

Ил’ гонила у логоре смрти.

Прва жртва светог манастира,

Манастира сјајног “Шишатовца“,

Беше лично његов архимандрит,

Архимандрит добри Рафаило,

Презименом, он је Момчиловић.

Хрвати су главу му одсекли,

Ножевима које су сковали,

Да би њима живот скончавали –

И Србину, и Јевреју сваком,

А такође и свакоме Рому,

Јер је закон државе Хрватске,

Предвиђао уништење њино,

Уништење ова три народа.

А хрватски “Музеј за умјетност“,

Отворен је у Загребу граду,

За који су хрватски војници,

Доносили уметничка блага,

Уметничка из храмова српских,

А посебно оних фрушкогорских.

У априлу четрдесет друге,

Грујић сазна да су ти Хрвати,

Оштетили свете мошти српске,

А јунака тог Штиљановића,

Сахрањеног баш у “Шишатовцу“.

То покрену одмах професора.

Родољуба часнога Грујића,

Те он схвати да с Лонигином неће,

Неће спасит’ мошти светитеља,

Него да им само помоћ треба,

Од немачких неких официра,

Пред њима ће Хрват устукнути,

Устукнути с ханџаром у руци.

Срећа јесте што је Грујић знао,

Да је један немачки официр,

Службовао тад у Београду,

Чин мајора он је поседов’о,

А био је и филозоф познат,

Пре рата је помно изучав’о,

Изучав’о српску историју,

Те је знао о прецима српским,

Да су први користили писмо,

Које ће се назвати Винчанско.

А такође, он је археолог,

Истражив’о гробнице је многе,

А гробнице у Старој Србији,

Понајвише крај града Охрида.

Овај Немац именом је Јохан,

Презименом Албрехт фон Рајсвиц је.

С много муке Грујић до њег стиг’о,

Молио га да помогне хитно,

Да се мошти српских светитеља –

Баш Уроша Немањића цара,

И Лазара српског часног кнеза,

И јунака Стеве Штиљановић,

Спасавају од хрватске војске,

Која ће их спалит’ на ломачи.

Албрехт Рајсвиц схватио је важност,

Ову важност за културу Срба,

Пристао је помоћи Грујићу,

Те с Грујићем крену у возилу,

Крену одмах српским храмовима,

Храмовима свете Фрушке горе.

Кад немачко возило је стигло,

С неколико немачких војника –

Кад је стигло до храмова српских,

Хрватски су војници нестали,

Јер им Немци беше господари.

Рајсвиц стиже у храм Бешеново.

Ту је Грујић с Лонгином заједно,

У возило преместио сандук,

Са моштима Светога Лазара,

А онда су стигли до Јазака,

У његовом манастиру беше,

Беше мошти српског цар-Уроша,

Које они одмах преместише,

Ставише их одмах у возило.

После тога крену „Шишатовцу“,

„Шишатовцу“ красном манастиру,

Те из њега одмах извадише,

Извадише сандук са моштима,

Са моштима Штиљановић свеца,

Те и мошти његове супруге,

Штиљановић прелепе Јелене.

Дивни Немац мајор Јохан Албрехт,

Спасио је мошти светитеља,

Светитеља српскога народа,

Чинио је супртно од других,

Који јесу све ништили српско,

А везано за културу Срба.

Тад су мошти српских светитеља,

Пренесене у Саборну цркву,

А у главном граду Београду.

Ове мошти после Светског рата

Смештене су на следећи начин.

Мошти цара Урош-Немањића,

Враћене су у манастир Јазак,

Мошти светог и Штиљановића,

Враћене су у храму „Шишатовац“,

А мошти су српског кнез Лазара,

Пренесене у храм „Раваницу“,

„Раваницу“ код града Ћуприје.

Мошти цара српскога Душана,

После рата чувао је Грујић,

Јер је схват’о да власт комуниста,

Противсрпске програме спроводи.

После успе уз помоћ попова,

Да их смести у капелу свету,

У капелу Патријаршијину,

Где ће бити до шездесет осме,

Кад су биле оне премештене,

Премештене у прекрасну Цркву,

Омиљену Цркву Светог Марка,

А у строгом центру Београда!

После рата власт је комуниста,

Оптужила пречасног Грујића,

Да у рату издајник је био,

И да он је српски народ хтео,

Хтео, кажу, фашизирати га.

Осуђен је, у затвор отправљен.

Часни Грујић после смрти своје,

Кад су многе године и прошле,

Часно био рехабилитован!!!

То се деси два’есет првог века,

А године баш четрнаесте

По одлуци београдског судства –

А тај суд је Виши суд именом.

Поред тога и улица једна,

А улица јесте на Врачару,

Носи име славнога Грујића.

Још остаде нешто нерешено,

Не решише српски државници,

Нит’ решише српски научници,

Да се Немцу Јохану Албрехту,

Част посвети и споменик дигне,

А дигне се усред Београда,

Јер он спаси посмртне остатке,

А остатке српских светитеља!

 

Београд, 26. април 7528 (2020)