НЕКО ЈЕ СМЕСТИО ЗЕКИ РОДЖЕРУ
Или
Неко Вас је, замениче градоначелника Београда, маркетиншки „заврнуо“
Намерно употребљавам појам заврнути у жаргонском смислу, јер другачије не могу да објасним поруку на флајеру, који су грађани Београда добили у коверти са рачуном за Инфостан…са Вашим потписом.
У тексту, који сте Ви написали (или само потписали) стоји да је додела таблета сваком београдском основцу нешто историјски. Питам се када су то основци могли раније да добијају таблете, а нису, па је сад то историјски догађај.

Но, не бих о тексту испод кога стоји Ваше име и потпис. Пре бих о насловној страни флајера на којој је слика лица, мислим, девојчице. На слици дете носи наочаре, а кад се слика увећа, девојчица жмури!!
Све друго је могло да стоји на насловној страни флајера само не ова слика…Или је савест маркетиншког тима превагнула.! Порука је врло јасна: ако дете користи лаптоп, паметни телефон, у овом случају таблет, уништиће вид (што се већ примећује код великог броја школараца) и биће слепо код очију.

Поремећајем вида баве се наши офталмолози. Позабавила бих се више другом скривеном поруком; слепо код очију.
Не спорим, компјутерска ера и њен развој су неминовни. Да би били од користи, треба да буду помагало, помоћно средство, а не примарни начин у образовању… И не само образовања!!! Или мислите другачије јер увелико заговарате онлине наставу… Да само делић своје енергије посветите наставном кадру а, не таблетима, лаптоповима, које, узгред буди речено, не плаћа град Београд, већ грађани града Београда, ситуација у нашем школству би била много другачија. Или Вас то не интересује, јер знате да деца српске „елите“ похађају елитне школе у иностранству (кам’ лепе среће) у којима су лаптопови и таблети само помагала.

Можда ће Вам бити јасније, ако опишем догађај који је на мене оставио велики утисак и изазвао лавину питања.
Била сам посматрач сцене која се дешавала на тргу малог италијанског града. Искрена да будем, ништа ту није било од неке изузетне историјске важности. Барем сам тако мислила до тог дана и те сцене. Али, шта Италијани уопште пропуштају да буде неважно!?
Појавила се једна овећа група италијанских основаца. Рекла бих завршних разреда. Било је ту и двоје одраслих. Претпостављам наставника. Они су нешто причали, боље рећи надвикивали су се, трудећи се да заведу какву-такву дисциплину… Деца, као сва деца њиховог узраста, су се гуркала између себе, смејала, правила гримасе.. На први поглед-симпатично.Нико није слушао шта су наставници покушавали да им кажу. Искрено речено, нису могли ни да чују; њих је било много за пар наставника… Полако су напуштали трг.

У исто време на супротној капији појављује се једна потпуно другачија група деце. Њих двадесетак, рекла бих, истог узраста. Не бих рекла да су носили униформе. Али сви су имали једнообразне квалитетне поло мајице. Девојчице у сукњама или панталонама. Дечаци, поред панталона и бермуде. Оно што ми је запало за око; све девојчице су имале на ногама балетанке, а дечаци мокасине. Нико није носио патике!

Искрено, и деца у првој групи су била лепо обучена (а, ко није у Италији!), али различито и сви су носили патике!
И није ме само начин облачења привукао, већ и цела организација посете истог трга ове друге групе деце. Са њима је било двоје старијих. Њихова прича о тргу била је темељна, стручна, без надвикивања, јер су деца била пажљиви учесници. Указивали су деци на различите стилове градње, на појединим местима, рекла бих, и без стила. Други предавач је указивао на детаље које треба скицирати.Свако дете је имало блок и прибор за цртање.

Остах затечена; толико тога евидентно поучног на тргу, до тада за мене незанимљивом. Боже, помислих, ево овако Запад ствара елиту!

А, ми смо, драги мој замениче градоначелника Београда, имали привилегије да сваком понудимо елитно образовање. Сетите се само дивних учитељица и учитеља, вољених и поштованих, који су о сваком свом ђаку знали и више од самих њихових родитеља. Који су брижно стављали длан на чело ђака и позивали родитеље да прекину посао и одведу дете лекару. А, потом се данима распитивали о опоравку свог ђака.
Сетите се и наставника појединачних предмета, који су се трудили да пренесу знање, да прате напредак сваког ђака, да препознају таленте, али и да заврну уво, лупе по-коју чвргу и да, са пуним правом, отерају непослушног у ћоше. И то су биле некада лепе успомене, а не предмет тужби!!!

Претпостављам да сте завршили гимназију. Сетите се својих професора и професорки. Права елита!!!
Боже, тек ми је после доживљаја на италијанском тргу постало јасно колико су гимназијалци, у сада толико извиканом социјализму, били привилеговани. Имали смо професоре и ликовне и музичке културе. Заједно са њима и ми смо обилазили места по граду, или Србији. И ми смо носили прибор за цртање и заједно дискутовали о уметничким правцима. Слушали дела класичне музике, читали дела класичне и модерне књижевности и заједно са професорима анализирали „шта је писац хтео да каже“ ! И наши родитељи нису морали да издвајају силне новце за, слободно могу рећи, овако елитно образовање

Зато Вас и питам; „ Шта је то историјско у подели таблета основцима, лаптопова наставницима и бесплатном интернету?“ Шта је то толико важно у том чину, који треба да буде нешто нормално? И колико је то један таблет важнији од једног учитеља или наставника? И шта је уопште толико важније од наших просветних радника сем ваше бесомучне предизборне кампање?
На бесмислени део текста да ће“ београдска деца имати ове године оно што немају деца у Риму, Паризу, Лондону и Бечу“ сваки коментар је сувишан!!!