[ Преузето са: www.ljudigovore.com ]
Радомир Батуран

Данас, на Дан доношења моштију светог Василија Острошког у Никшић, у пречасни храм Њему посвећен, 21. новембра 2020, сустижу се вести из свих српских земаља. Из Београда јуноша на улици изјави: ”Да ми се дочепати Америке, ни у урни се нећу вратити” (у Србију!). Не оспоравајући реалне мотиве у систему у коме живе млади у Сдрбији, овај младић и његов наведени исказ, сем набоја мржње према отаџбини, све му је друго у климаксу: и образовање јер не зна да ли се каже ”урма”, или ”урна” па пита новинара; и вера, јер му је потопљена мржњом, нихилизмом и депресијом; и патриотизам јер он нема љубави за отаџбину, него за туђину. А наречени београдски јуноша је унапред љубав поклонио непријатељској земљи која му је и родни град и рођену земљу три месеца засипала бомбама, ”са осиромашеним уранијумом”! и убијала и његове најрођеније.

Из престоног града друге српске државе њен млађани престони градоначелник “црногорствује” о “побожности, бојиштима и чојству”, па, између осталог, каже: “Србија није имала ни слободарске вјековне историје, нити историјских великана да јој их није дала Црна Гора”. Из муслиманске Босне несмењиви председник највеће бошњачке партије (пореклом из Панчева!) изјави да “у Босни у последњем рату није било масовних злочина над Србима” и да их је зауставио његов бабо. Стиже нам из Српске Босне и вест да је њен председник отрован (Отровани патријах и митрополит СПЦ, 4 епископа и туце свештеника и калуђера а сада и председник”! Гле кобне случајности?! Прихватише ли то Срби подмуклу клевету да су “луд народ”, па да верују и у ову “случајност?).

Још кад додамо овоме омиљено цитирање Борислава Пекића од стране првопрестоног председника Срба (АВ) који, по њему, рече следеће: “Треба љубити земљу деце своје а не дедова својих, јер част неће зависити од тога одакле долазимо него куда идемо.” Сада га из председничке фотеље, из које о свему одлучује предугачких девет година, често назива ”великим српским писцем” и још чешће цитира, а када је Пекића требало бирати за народног посланика и када је наречени председник грабио до те диктаторске фотеље, цепао му је плакате по Раковици, а преко ње налепљивао свог дичног војводу кога ће после, у жару грабежи за власт и државну касу, издати. А Бора Пекић није рекао ово што му спочитава његов плакатопрелепљивач, него његов негативни јунак Конрад Рутковски, Шваба из Баната, СС иследник, од кога се аутор Пекић дистанцирао најјачом иронијом у српској књижевности.

Додамо ли овоме и предсмртно чуђење благопочившег патријарха Иринеја: “Вучића осуђују за издају Косова. Чуј издаја које нема?!”, уз претходно му уручивање Ордена Светог Саве. А, ево, на поменуту годишњицу стиже нам и вест да је предао и Газиводе и цео енргетски систем свете српске земље непријатељима који су окупирали нашу мученицу Косово и Метохију. Ту је још увек и изјава владике Ђулибрка “да ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку риjеч, прошлу и будућу, у погледу Степинца”, а не поради бар толико да се погроми у хрватском систему конц-логора Јасеновац прогласе геноцидом над Србима.

Не могу овде а да не цитирам и заветни одговор проте др Матеја Матејића којем сам 2010. поставио 10 питања за интервју часопису “Људи говоре”. Одговорио ми је на сва питања, али ме заветовао да његов одговор на 10. питање не објављујем док је он жив. Испоштовао сам његов завет и после 10 година (две и по године после његове блажене смрти!) објављујем цитат из тог одговора (Цео одговор опјављен је у најновијем двоброју 37/38. часописа ”Људи говоре”!) на годишњицу величанственог Световасилијевског сабора у Никшићу.
Ево тог цитата:

”И данас нас и растурају и сами се растурамо. У свету смо, захваљујући подлој (плаћеној и добровољној) пропаганди, постали предмет поруге и мржње. Мрзе нас непрјатељи, али нас ни пријатељи не воле. Раде нам о глави непријатељи, али им помажу и пријатељи и наши сународници, а нарочито неке наше даме које су у служби наших непријатеља. Они који нас воде, у држави, па и у цркви, нису слепи као вођа у приповеци Радоја Домановића, већ су заслепљени својом гордошћу и похлепом. А и неколико челних епископа Српске Православне Цркве нису бољи. Ради се о заиста интелигентним особама које су се погордиле и сматрају да су паметније од свих других. Углавном се ради о епископима који су се школовали у Грчкој, па зато за њих кажем да су се погрчили. Нису им извор вере и знања свети оци, већ Зизјулис (Зизиоулас). Њима није ништа што је српско довољно добро. Нашу иконографију замењују накарадним сликама (не могу да кажем иконама), опет Грка, од којих су неке порнографија (имам примерке сачуване у компјутеру). Није им добра света литургија како се код Срба служила од Светога Саве па до појаве ових мудраца са Запада. Православна Црква је Саборна и у њој су се, до појаве ових премудрих, одлуке доносиле саборно. Сада иде по оном – свака вашка обашка.”

Зашто сам се одлучио да све ово баш данас напишем и објавим, на годишњицу Световасилијевског сабора српског народа у Никшићу?
Да скинем корона окове са своје душе и свога тела. Да позовем верујући народ и чуваре стада Божјег да крену у величанствена литија којима принесе на жртвеник своје тело, делом и чинодејствијем, свети Митрополит.

Прошлог лета не дадоше ми да посетим Отаџбину. Четири пута ми одлажаху лет од Васкрса до Петровдана. Када коначно долетех у Србију, рођаци и пријатељи не смеју да се састанемно и братско-сестрински рукујемо, ако не и пољубимо. Хоћу да побегнем у чистији искон природе. Боравим на Јастрепцу и Копаонику. Хоћу да посетим родну кућу у Пиви, у Старој Херцеговини. Не дају ми да пређем монтенегријанску границу. Као моји преци, хајдуци и ускоци, ускачем џипом преко Републике Српске, прашуме Перућице и планина Маглић и Волујак и остајем 35 дана у исконској чистоти Планине Пиве и Дурмитора. Морао сам се вратити из опогањеног Монтенегра опет шумским стазама, јер хоће да ме хапсе и глобе. При повратку у Канаду, не дају ми да посетим кћерку и зета и њихову децу (моје двоје унучади!) у Барселони. Ускачем авионом преко Софије када не могу преко Београда. Хоћу да обиђем и сина и снаху и њихову децу (моје троје унуџади!) у Лондону. Не дају ми ни да их видим. Прете ми затварањем у самоплаћени карантин!

Враћам се у Торонто. И где ћу прво него у своју кућу па у своју светосавску цркву у којој се Богу молим 25 година. У кућу ме пуштају, али да будем две недеље у строгој изолацији. Издржах. После 15 дана одох у цркву. Пита ме црквењак јесам ли се јавио претходно телефоном свештенику да ми одобри да дођем на литургију. Помислих, Боже ме опрости, јесу ли црквењак и свештеници моје светосавске цркве у њој да паству призивају, или комунистички, социјалистички, капиталистички, диктаторски, демократски… (и тако редом) џандури који не дају верницима да уђу у цркву. Не дају канадске власти ни мојим најближим пријатељима да ме посете. Троје-четворо најприснијих пријатеља дођоше, опомињући ме да ме комшије не пријаве да примам госте. Дођоше и најбројније српске славе: св. Архангел Михаило и св. Никола. Двојица пријатеља не смедоше да их прославе ове године, а мој Крушевљанин ме прошверцова кроз гаражу да га настојник зграде не пријави.

И шта ми преоста него да вичем са крова:
“Хеј! цареви, султани, краљеви и краљице, председници, први министри, обер-кнезови, врховни рабини, патријарси, папа, ајатоле, владике, митрополити, кардинали, бискупи, рабини, свештеници, фратри, хоџе и хаџије! Изађите из мишјих рупа! Станите испред народа! Изведите га из ропства. Угледајте се на старозаветног Мојсија, наше свете патријархе, митрополите и епископе (Чарнојевиће, Дожиће, Велимировиће, Радовиће…). Истерајте фарисеје из храмова. Преврните им трговачке тезге, берзе, банке, осигуравајућа и тајно-јавна друштва, корпорације… Ухапсите троваче! Растурите им лабараторије, фармацеутске ланце и лажне вакцине. Троваче у затворе, а трудољубиви народ на слободу! “Слобода или смрт”! завет су Срба од памтивека.
Народе! Востани! Корона нема бомбу “пуњену осиромашеним уранијумом”. Нема ни атомску!”

У Торонту, 21. децембра 2020.