У овој причи се појављују и Галеб, и Лабуд и Јастреб али ово није басна.

А да ли је овај текст сатира или је злоупотреба трагедије процените сами.

Али се макар запитајте о којим трагедијама се ради.

 

Суд тренира строгоћу јер је социјализам код СлоВена перманентни процес, у којем језуити у јагњећој кожи атеиста спроводе диктатуру преласка са АзБуке – на окупационо писмо Латина (латиницу), као средства покоравања СлоВена. Због тога је је у Београду дуго време Влада била Извршно веће Скупштине а сада је Скупштина Србије обично Извршно веће, које извршава све оно што Председник Србије замисли. У Москви је суд десетине година био орган Извршног комитета а сада је Суд постао орган једноумља.

 

У тој фази тренинга строгоће заказано је у Санкт-Петербургу суђење којим треба да продужи истражни притвор историчару који је најчешће у реконструкцијама играо Наполеона те је због тога награђен француским орденом Легије части. Али није у притвору због ордена части већ обрнуто, што је нечасно расчеречио (раскомадао) тело своје студенткиње, како су јавила средства јавног информисања.

 

Незахвалну дужност да брани част професора историје припала је по службеној дужности адвокату Частнову.

 

Судија Петроградског рејонског суда је отворила расправу и упитала државног тужиоца и истражног судију са једне стране и са друге стране притвореног историчара и његовог адвоката Частнова да ли имају захтев за изузеће судије или помоћника судије. За изузеће записничара није питала пошто се у руском суду не води записник расправе, него је та обавеза стављена на терет судије који то сведе на три четири уобичајене фразе па ко има смелости да стави примедбу нека изволи то учинити у року од три дана. Пошто се нико није усудио да тражи изузеће ове зловољне домаћице у црној тоги, она их је строго питала да ли знају своја права. Сви су у том били сложни да свако зна своју улогу и докле сме да се креће да да га рука правде и зловољне домаћице у судској тоги не раскомада.

 

Све светске информативне агенције су саопштиле да је недавно у реци Фонтанки у Санкт-Петербургу (а што је за њих најважније – у Русији) спасен историчар у чијем је ранцу нађено неколико делова тела његове студенткиње коју је зверски раскомадао. Сви су се над тим згрозили али пошто су објављене фотографије овог историчара у униформи Наполеона све је у неколико дана утихнуло а посебно згражавање западних агенција над «руском суровошћу». Од када је објављено да је овај историчар награђен француским орденом Легије части, случај се више и не спомиње. Али ипак у сали је било неколико новинарчића и неколико фотографа, који су направили неколико снимака и журно напустили судску салу.

 

Тужилац и истражни судија су штуро изнели захтеве да се продужи притвор историчару на још 60 дана због тога: (1) што је кривично дело о коме се још прикупљају докази изазвало велико узнемирење грађана, (2) да историчар не би утицао на своје колеге историчаре који су једини признати сведоци (историје човечанства) и (3) да историчар не би поновио слично (не)дело.

 

Судија је дао реч и адвокату историчара са опаском: «Ближе к делу и немојте нам распредати историју од Кулина Бана.» Нико није знао ко је Кулин Бан, ни одакле тај израз судији али сви су схватили поруку. Шта има ту да се распреда – када је све јасно.

 

Али не лези враже. Ту поче невероватна епопеја и откривање свег ужаса трагедије СлоВена која је требало, колико-толико, да затамни неславно дело овог историчара, да преокрене све наглавачке и доведе до његовог ослобађања, и прослављања његове не лаке професије.

 

Ко не верује у чудеса, посебно адвокатска, нека се наоружа стрпљењем и нека прочита овај приказ до краја иако и забележник ове расправе признаје мањак талента да прикаже сву њену драматику а посебно неочекивани обрт.

 

Чим је добио реч, адвокат одбране је кренуо у жесток напад на власт. И не на било коју власт него на најважнију светску власт – на новинаре који нису ограничени било каквим уставима (од речи «устава/брана/ограничење»): «Часни суде мој штићеник је жртва нечасних приказа у средствма јавног (дез)информисања!» Али пошто су средства јавног дезинформисања већ напустила судску салу, њихову је част од адвоката Частнова почела да брани сама судија или, по новом, судијница. Прекинула је муњевито адвоката строго и несумњиво: «Ово је суд и морате да поштујете ту часну професију, међу којима је највише жртава у току ратних и нератних дејстава, јер извршавају разне задатке које добијају од тајних служби!» Овај крај многи нису чули јер је то промрмљала себи у браду.

 

И ту се није имало куд и није се могло било шта додати или одузети том несумњивом факту или прецизније – чињеницама!

 

Али Частнов као да је управо то и чекао: «Управо тако часни суде. Управо у томе су средства јавног информисања дезинформисала јавност, јер су у целом свету објавили да је историчар расчеречио тело своје студенткиње. А у стварности историчар је убио своју студенткињу из сачмарице. И он тај факт признаје. И не одриче. Истрага управо треба и да утврди све околности.»

 

Судија је упитала збуњено и престрављено: «Па шта је ту нејасно?»

 

Адвокат Частнов је ту имао спреман одговор: «Сам факт убиства ми не оспоравамо, што ће истрага утврдити како је до тога дошло. Али ….»

 

Судија: «Шта ту има некакав „али“ седи ту..»

 

Али адвокат није одустајао од свог «али» па је поновио иако је сео и поново устао «Али уважени суде, како тврди професор Божидар, ја и јесам „јустиција“, јер тај израз потиче од српске речи „уста“ и што ја изУСТИМ и мора ући у судско решење, ако је убедљивије од онога што изУСТЕ тужиоци, јер тужиоци мудро ћуте као и истражне судије, очекујући да Ви за њих изУСТИТЕ нешто иако знају да је то вама забрањено законом, јер суд само обезбеђује устење/јустицију тужиоца и (оп)туженог»

 

Пошто је судија занемела адвокат је продужио: «Мој клијент је изложен страшном демонизовању од стране светских средстава јавног дезинформисања, јер нико није ни споменуо убиство студенткиње већ само расчлањавање, за шта мој клијент не сноси одговорност!»

 

— «Како не сноси одговорност?» – мајчински је јаукнула судија.

 

Частнов се пропео на прсте, нагнуо и као да се унео судији у лице, иако је био удаљен више од двадесет метара: «Мој клијент је објављен у целом свету као монструм, али за черечење убијене девојке, он као појединац, не сноси одговорност!»

 

У сали је настао тајац. Нико није могао да схвати шта адвокат тврди. Тужиоци се нису ни трудили да схвате, јер сто одбране не гледа на сто тужиоца са којим треба да се нагорњава, већ, као у америчким филмовима, на сто судије.

 

Судија је кроз сузе питала адвоката: «Па, је ли овај расчеречио тело студенткиње?» – иако то није био предмет расправе, јер суд није имао задатак да одлучи о околностима убиства и расчлањавања и одговорности овог историчара, већ само о продужењу његовог притвора: да ли или не постоје основи продужавања притвора.

 

Адвокат је изнео одлучно: «Мој клијент, који је историчар, то јесте учинио, али он не сноси одговорност за расчлањавање, због природе професије, и због тога не треба продужити притвор!»

 

Сви су у судници уздигли зачуђено главе, па чак и чувари који су не заинтересовано дремкали. Као да су пси трагачи, сви су «наћуљили» уши!

 

Адвокат је на то опште питање смирено продужио: «Овај историчар јесте расчеречио тело студенткиње, али он због тога не треба да одговара, јер је то професионална деформација

 

Судија је напрегла сво своје знање и стрпљење и наклонила се над столом са питањем: «Одакле сад бре то?» Како и одакле сад у руском, па и српском језику речца «бре» или је то само допринос српског преводиоца, сада није важно.

 

Частнов је осетио наполеоновску узвишеност, па је констатовао: «Све међународне, па и националне институције очекују од историчара да у свом свакодневном раду, свим својим знањем, средствима и користећи монопол на истину (која им је дата од Француске академије наука коју је основао кардинал Ришеље, и свих других академија наука које бране јединствену догму) до органа принуде, који физички спроводе ту једну јединствену «истину», – расчлањују српски и руски народ на десетине ситних делова и да те још увек живе делове сукобљавају једне са другима како је то систематизовао и описао Гај Јулије Цезар у „Записима о Галском рату“.

Историчари су за то плаћени, за то су богато награђивани грантовима, научно-истраживачким путовањима, годишњим или вишегодишњим боравцима на Западним универзитетима и у Ватикану. За то им се додељују станови. Обасипају се ловорикама за сваку написану књигу и чланак који средства јавног информисања величају бележећи сваку њихову реч на многобројним конференцијама за штампу. Те књиге јесу реткост али је зато рад историчара на расчлањавању руског и српског народа дуготрајан, систематичан и мукотрпан, јер за све морају да нађу писане изворе, јер друге доказе они не признају. А ту не трпе оскудицу јер што им треба у Ватикану се очас нађе дописани и до тада неоткривени писани извор!»

 

Судја, тужилац и истражни судија су били затечени, неми и обесхрабрени да се супротставе тако моћној државној машинерији која неспорно подржава историчаре у таквом расчлањавању СлоВена.

 

Адвокат Частнов није ликовао већ је драматично износио као да врши пренос са фудбалске утакмице: «Историчари не само да расчлањују руски и српски народ, они су обавезни да то чине. То је део њихове професије. Српски се народ до 1848. године звао Рас, што је сакрални назив који значи „родАз“ односно „род Прапочетка“. То „Аз“ се већ више од 12 хиљада година појављује сваког 21 јуна изнад брдашцета Трескавац, на супротној страни најстаријег археолошког налазишта у Европи – Лепенски Вир, као светски феномен тако што Сунце у 6 сати и 6 минута формира слово „А“ својим зрацима око брдашцета Трескавац. За древне СлоВене „Аз“ односно „Прапочетак“ од епохе Лепенског Вира је било „Коло“ које ствара венац живота на Земљи, па су себе звали „КолоВени“»

 

У судници тајац.. Филмски обрт. Као да се сјај знања недопуштено увукао не само у судску салу већ и у душе сваког учесника расправе, које очигледно није било. Више нико није схватао да ли адвокат одбране брани или оптужује! Сви су се претворили у уши да одгонетну: «Шта писац односно адвокат Частнов хоће да каже, а шта да докаже?».

 

Адвокат Частнов је продужио свој монолог: «Тако су часни суде, уважени тужиоче и не мање уважени истражни судија историчари расчланили народ „Рас“ и при томе убедили Србског патријарха Рајачића да је сакрални термин Рас, у ствари „Rac“ односно „Рац“. Убедили су Србе да је „Рац/Rac“ погрдан назив Угара за РасСене. Од тада су Срби почели да користе искључиво назив: СерБи, иако је тај појам изведен из појма КолоВени који је претворен у SorVen, где је знак „S“ био сакрална ознака „Коло/КолоВрат“. Управо због тога је сваки РасСенски/срПски кнез и цар носио гентилно/родно име SтеВан, као и сваки руски кнез и цар, што је имао име iВан, што је и у једном и другом случају означавало да је из рода КолоВена. Али већ у XVIII веку назив SorVen постаје SorБeн, да би Ватикан платио да се преименује у СрБи»

 

Запрепашћење и збуњеност се видела у разрогаченим очима судије и осталих званичника, који су занемели, тако да је завладао тајац у судници само због тога што није било других историчара који би заграктали као и новинари на све те чињенице као што често чине, јер одлучно својим подмуклим грактањем спречавају све поштене научнике да те чињенице износе.

 

Једини присутни историчар је ћутао, јер је и сам признао адвокату да је располућивање живог, јединог РасСенског народа главна дужност историчара и да је расчлањавање студенткиње последица његове професионалнае деформације. Томе се ни адвокат Частнов не би досетио.

 

Адвокат одбране је продужио, сада скоро и сам признајући факте: «Уважени суде, Ватикан јесте један од највећих фалсификатора историје и посебно историје Словена, али чак и из Рима, који је и сам пре скоро 3000 година носио тај свети назив Рас, имамо карту из 1689. године Ђакома Кантинеле на којој тачно пише „Il regno SerVia datta atrimenti RasCia“ што значи „Краљевство SерВија позната под именом РасСија“. Али је историчар, односно обичан професор историје из основне школе из Србије и управо тог дела где су се Срби до 1848. године звали Рас, објавио је у својој јединој монографији да се та карта зове „Краљевство СерБија позната под именом Рашка“. Тиме је овај историчар располутио целу SерВију, или прецизније написано КолоВенију која се простирала до реке По (која се на РасСенском звала Падуша/на латинском непрепознатљиво: Padusa, јер пада са Алпа и Воденко/на латинском непрепознатљиво Bodincus, јер је Бог древних КолоВена био Один/јеДан и светоВид јер је гледао на све четири стране света) и даље на остале просторе КолоВеније коју је још Гај Јулије Цезар латинизовањем претворио у ХелВетију. Располутио је овај историчар (наставник из основне школе) тај простор и свео га на северни турски санџак Рашку. И шта се десило? Лицемерни руски историчари су дигли ово његово рашчлањивање КолоВение и свођење на санџак Рашку у звезде, па су рад овог амбасадора Србије превели на руски језик и умножили у милионске тираже. Српска академија наука и уметности у коју су бољшевици из Србије преко уметника и њихових скаламерија и апстракција убацили своје људе, примила га је брзометно у своје редове, јер је уз то целивао у сред амбасаде Србије у Русији руке Ватиканског прелата који и култивише и подржава да историчари располућују живи руски народ, укључујући и српски/расенски народ да се нико не досети да је Рим првобитно носио назив Рас и да су га основлаи етРуски који су себе називали РасСени, како је писао професор Обрад Станојевић у уџбенику „Римско право“, односно РазСени како је доказивао чувени професор историје Римског права Бенедикт Низе!»

 

Судија се ипак тргла и запитала: «Па какве везе то има са овим историчарем коме због истраге треба аутоматски да продужим притвор?»

 

Адвокат одбране је као запета пушка одговорио да ли нападом или осудом: «Уважени суде у свим наведени случајевима, када су историчари као стварни монструми комадали народ Рас, односно РасСене/Србе, односно руски народ, када су историчари у Рату појмова који воде против народа Рас – хиљадама година лукаво мењали његове називе да би га потиснули геноцидом, етничким чисткама, асимилацијом: у свим тим случајевима, све историјске институције су аплаудирале, славиле расЧлањавање/комадање тог славног наРода, награђивале располућивање стотине милиона живих људи. Славите тај процес сви хором и данас када Русе са ОКрајине Русије Ватикан и Запад производи у УКрајинце, нову нацију, Нову државу. Славите када народ Рас то јест СрБе комадају и из њих производе новоНароде Хрвате, Македонце, Босанце/Бошњаке. Славите када Ватикан и банда бољшевика производе од Срба из Српске Спарте то јест из Црне Горе – новоНацију МилоГорце, односно ЦрноГорце. Ви сви славите када силе мрака не допуштају БелоРусима да се уједине на равноправним условима са тим истим Руским народом из Русије, јер БелоРуси и не одричу да јесу Руси. Славите што тзв. Хрвати не признају да су окатоличени народ Рас, то јест SorVeni/СрБи»

 

Настаде тајац јер ни судија, ни тужилац о томе нису имали ни најмањег појма, већ су гледали забезекнуто.

 

Адвокат који је изнео најстрашније оптужбе на крају је и запитао: «Ако сви државни органи, све најважније научне институције у Европи мрака и ужаса величају то системско располућивање, односно комадање стотине милиона живих људи и слоВенског народа, зашто је та логична професионална деформација једног руског историчара изазвала тако једнодушно згражавање у свету, па и у Русији? Зашто је тако злочесто демонизован овај историчар који је расчеречио само једно тело?»

 

Судија је, схватајући да адвокат одбране не само брани него и изриче пресуду једном монструозном процесу располућивања/черечења КолоВена, покушала да изусти: «Али молим Вас колега, како можете да поредите та два злочиначка чина…?» У тој реченици било је и признања да је адвокат одбране пресудио, да је он постао судија, и констатација да је комадање СлоВена такође злочин. При томе адвокат није тврдио да комадање тела студенткиње није злочин! Али је тврдио да је последица професионалне деформације – историчара.

 

Због тога је адвокат одбране наставио уверено: «Овај историчар је признао да је из сачмарице убио своју студенткињу са којом је живео. Али је частан, јер је признао и још више од тога. Признао је како историчари хиљадама година системски расчлањују, односно комадају читаве народе и стотине милиона живих људи, посебно СлоВена и како се тај злочиначки процес слави у Европи и свету. То је, нажалост, у његовом случају испливало на видело, јер по некој Божијој заповести није могао ни да потоне у речици Фонтанки где је желео да се утопи са расчлањеним деловима тела своје вољене студенткиње. Он се ужасно преплашио те Божије воље. Због тога је признао тај страшни злочин којег су свесни сви историчари у свету, али не смеју да га признају јер Ватикан и народи са Блиског истока имају своје контролоре у свим научним институцијама, и тако спречавају да се то располућивање открије свету. Ти контролори спречавају да се комадање живих народа и људи као највећи злочин историчара открије и осуди од људске цивилизације.»

 

У том тренутку, ван сваког очекивања, експлозивно устаде тужилац а за њим, као његов располућени прирастак, и истражни судија, који је ћутао и климао док је тужилац драматично говорио: «Уважени суде тужилатво Русије мора да изнесе две нама познате чињенице.»

 

И ту се деси нешто за све неочекивано: «Управо, изношењем те две нама познате чињенице, желим да подржим захтеве нашег колеге Частнова!» Ту је драматично и први пут у судници звучало да тужилац назива колегом – адвоката одбране, јер га је вероватно дојмила снага и размере оптужбе коју је изнео убедљиво адвокат Частнов.

 

Нико није покушавао да прекине јавног тужиоца, јер су сви били занемели да тужилац, уместо да у расправи оспорава наводе адвоката одбране – подржава његове захтеве које тај још није ни изнео: «Уважени суде тужилаштво целе Русије је изложено страшном притиску од најнижег нивоа до Генералног тужиоца Галеба и председника Врховног суда Лабудовића од стране једног српског професора и адвоката Божидара који тврди да ми незаконито држимо у истражном притвору више од годину дана његовог сународника из народа Рас, који и живи у области која се до данас назива Рас, односно Рашка (Руска област) на југу Србије, који је и од органа Краснодара и од часописа Форбск признат за највећег предузетника у области градње, те да ми делујемо незаконито што га држимо у притвору, јер тачка 1.1. члана 108 Кривичног законика Русије забрањује. Врховни тужилац Русије Галеб је са страхом недавно примио у Русији и срео се са Министарком правде Србије, јер је очекивао да ће она подржати овај оправдани захтев овог српског адвоката. Али неочекивано, Министарка, која очигледно кубури са руским језиком, и није прочитала овај члан Кривичног законика, уместо да затражи ослобађање овог Рассена, чији су преци прихватили ислам, јер су и у то доба били законопослушни људи. Али Министарка правде је од Врховног тужиоца Русије захтевала управо да се из притвора пусти управо овај историчар, јер и они у Србији кубуре са тим српским професором Божидаром, јер је он недавно објавио да у Европи постоје две цивилизације: територијална римска где су сви становници једне државе једна нација, док, према тврдњама тог професора у Србији нису сви становници Србије – Србијанци, јер је Србија извориште и део РасСенске односно по савременом део Руске цивилизације.»

 

Сви су били у шоку: «Ми морамо да разумемо ову Министарку из Србије.Читава Влада Србије је задужена од Запада да демонизује традиционалне породичне вредности као темељ српског друштва. Премијерка је ЛГБТ, Министарка правде је затруднела, али не признаје ко јој је отац детета, у Влади је половина Албанаца који крију да припадају оном мањем делу Албанаца који су латинског порекла, јер су сви остали АлБански – АлбВени то јест Бели Вени. И замислите сада су изложени притисцима тог професора који тврди да Велика Србија није на Ватиканским границама Огулин, Карлобаг, Вировитица, које је пропапирао један агент српског КГБа, који је агент језуита. Тај професор цитира професора Обрада Станојевића и професора Бенедикта Низеа да су се етРуски звали РАсСени, како су Срби себе звали до 1848. године. Због тог кубурења са овим професорима, Министарка правде је молила нашег Галеба на оба сусрета да пустимо из притвора овог историчара да оконча процес располућивања, односно комадање живог српског народа на новонароде Војвођане, Босанце, Хрвате, црногорце, Македонце, ВлаХе. У Влади Србије и другим Владама на Балкану једину наду виде у овом историчару, јер су остали заплашени иако су недавно били принуђени од органа принуде да потпишу петицију против псеудоисторичара. Али их је опет заплашио тај исти Божидар који је јавности открио да је Запад из идеолошких разлога прогласио псеудоисторичарем и египтолога Џералда Месија, који је, у својој књизи Ancient Egypt, the light of the world, 1907. год, на страницама  728–914, изнео ове тврдње: да не постоји историјски Исус него књижевни и астролошки хибрид, направљен из политичких потреба Римског царства». Те тврдње, па и тврдње српског професора, без обзира што има име Божидар, би биле безначајне, али су изнете и у америчком документарном филму «Zeitgeist (Дух времена) из 2007. године  2007. године. Тако се мора брзо дејствовати. Због тога се придружујемо захтеву адвоката Частнова да се овај успешни историчар пусти из притвора на молбу српског Министра правде, која кубури са руским језиком и још није, на нашу срећу, успела да прочита и разуме тачку 1.1. члана 108 Кривичног закона Русије која забрањује да се српски, па и руски предузетници држе у притвору, јер их често користе ради уцене и отимања бизниса.»

 

Ту се и судија брецну и затражи да се поштује протокол: «Молим вас да се због Протокола који ја водим и сам адвокат изјасни и затражи да се мера истражног притвора укине на молбу Министарке правде Србије, како би се процес располућивања српског народа убрзао!»

 

Адвокат одбране, којег су признали за колегу и судија и тужилац, осети се прозваним: «Уважени суде тражим да се овај историчар ослободи и да своје знање и умеће расчлањавања и располућивања примени на братском нам српском народу и да стручно и поуздано заврши процес стварања новоНарода на Балкану за шта се Ватикан залаже већ више од хиљаду година.»

 

Због протокола је морао да се изјасни и сам историчар: «Халелу Јахве/Хвалим Јехову, или на српском речено «Хвала Вам» што сте Ви разумели моје признање нашег вишехиљадитог комадање руског, српског односно КолоВенског/ СлоВенског народа на мање новоНароде какао би их Римска империја лакше покорила и укључила у Западну Римску империју, којој сви тежимо. Ја обећавам да ћу се одмах по изласку из притвора већ сутра упутити у братску нам Црну Гору, окончати расшчлањавање српског народа и претварање Срба из Црне Горе у Црногорце. Једино тако преко Балкана и ми ћемо у Русији моћи да довршимо расшчлањавање односно располућивање Руског народа, јер се наши телевизијски водитељи на пет московских канала свакодневно безуспешно труде и по неколико сати дневно да заваде Русе из Русије и Русе са ОКрајине Русије које ми називамо УКрајинци. Само удруженим снагама и са мојим стручним знањем и искуством тај процес можемо завршити и на Балкану и у Русији.»

 

Судија се после тих јарких речи повукла на неколико секунди у одвојену просторију где је донела одлуку коју је озвучила док су сви са поштовањем слушали стојећи:

«Прихвата се предлог одбране, подржан од судског тужиоца да се пусти из притвора историчар који је успешно расчеречио тело своје студенткиње, како би успешно окончао хиљадугодишње располућивање РасСенског/српског народа и произвођење новоНарода попут Црногораца, Босанаца/Бошњака, Хрвата, Македонаца, Влаха и других јер ће једино тако бити могуће окончати и располућивање народа Рас, које данас зовемо Руси и одвајање од Руског народа Украјинаца, Пољака, БелоРуса а у скорије време и СибирЈака/Сибираца. Суд оцењује да ће та мера допринети да се ублажи демонизација овог историчара, која је била хорска у целом свету док није објављено да је због опонашања Наполеона добио француски орден Легије Части.»

 

И само је сачинилац овог прегледа приметио да ни један учесник није изговорио презиме оптуженог – Јастребски, јер је довољно и од свих било прихваћено: историчар!

 

Известилац који није све записао: Теодор Дмитровић

 

142 историчара и археолога су се недавно, на сопствену срамоту, потписали испод петиције против наводних псеудоисторичара из «Удружења Милоша С. Милојевића». Ти се историчари и археолози могу препознати и у овом тексту о зликовцима и монструмима, иако је свака идентичност случајна не само са историчарима него и са свим оним новинарима и уредницима рубрика култура и наука у новинама и на телевизијама који упорно неће да објаве како и када је од речи Коло настала реч култура јер представљају светски систем (дез)информисања и заиста јесу прави монструми и злочинци.

 

Или како би величанствени Његош краће и умније рекао таквим историчарима, који не налазе нити једног трага СлоВена пре V века нити покушавају да СлоВене нађу пре тог периода, иако трагове живота траже на свим планетама у космосу:

«Од Владике и свијех главара

Селим-паши одговор на писмо.

Тврд је орах воћка чудновата,

не сломи га ал’ зубе поломи!

Није вино пошто прије бјеше,

није свијет оно што мишљасте.

Барјактару дариват Европу

Грехота је о том и мислити!

Веља крушка у грло западне,

Крв је људска рана наопака,

на нос вам је почела скакати,

препунисте мјешину гријеха»

 

Остају свима два питања у једној реченици

«Имају ли СлоВени (право на) историју до V века?»

 

И заклетва:

«Ко год да је

православног рода

не признаје

границе Лењина и Броза.»

 

И нада

Сунце зађе, паде тама,

и зликовци оргијају.

Ал свануће нова Зора

и свануће нови Дан,

иако сам сада сам.