Изменама Закона о заштити становништва од заразних болести даје се овлашћење Министру здравља да пропише обавезну или препоручену имунизацију за одређене особе, што, по схватању света који себи допушта да размишља, може довести до трагичних последица. Јер, убризга ли се у човеково тело, без његовог пристанка, нека страна супстанца (макар званично именована као лек), то може произвести нежељене последице: можда здравствени поремећај, можда инвалидност, можда и смрт; у овом последњем случају, било би то убиство, да ли с умишљајем или из нехата, сасвим је свеједно.

Како је то много озбиљније питање од оних којима се бави наслов овога текстића, ово писмо (уочи Лучина дне 2020(7529) послато
Председнику Републике Србије;
Представкама грађана (у Председништву Републике Србије);
Председнику Владе Републике Србије;
Министру просвете, науке и технолошког развоја;
Министру за бригу о селу;
Министру за бригу о младима и популационој политици;
Министру за бригу о људским и мањинским правима;
На њихове електронске адресе),
“Отвара”, без обзира на то што тиме може бити повређено њихово право на административно ћутање:

Уважена Господо,

Представљајући програм нове Владе Србије (а не србске Владе јер је, у Србији, придев “србски” најомраженији), Ана Брнабић као мандатар “подвукла” је да “програм ‘Србија 20-25’ предвиђа улагање у пољопривреду, туризам, дигитализацију, образовање, спортску инфраструктуру, културу, здравство, бригу о младима и популациону политику”.

Не би ли се понешто од тога остварило, из јавних гласила сазнајемо да су оформљена и министарства просвете (ту, ваљда, спа¬да¬ју и наука и технолошки развој), за бригу о селу, за бригу о породици и за бригу о мањинским правима.
Баш лепо, али много тога и даље је под сумњом.

На пример:
Претходних година, као и летос, могло се по сеоским уличним стубовима читати како разне грађевинске организације траже мајсторе разних занимања: тесаре, зидаре, армираче, завари¬ва¬че, молере, електричаре, водоинсталатере… обећавајући им лепе пла¬те, уредну пријаву фондовима здравственог и пензијског осигурања, а ко је пажљивије загледао у огласне табле могао је запазити да, на пример, неке текстилне конфекције траже шиваче, чак и без искуства!

Данас се сматра нормалним да је за уређење стана или куће, чак и уз цене много више од оних које знамо од пре десет, шест или пет година, тешко пронаћи молера, електричара, столара, водоинсталатера… А и кад се нађе такав, врло често у питању је лице које се односном занимању приучило, лице које се школовало за сасвим друге, “непрофитабилне” послове. Разлог свему томе налази се у чињеници да се “школује” све већи број “стручњака” за којекакве маркетинге и разне друге минџаменте, чак и за директоре – чему погодује и школски систем који је “заборавио” на слабе оцене, на истину да не могу сви успешно за¬вршити не само средњу већ и основну школу, али је зато отворио најразноврсније приватне школе које онима што располажу економском или каквом другом моћи, својој деци лако отварају пролаз и до академије наука.

Брига о селу на министарском нивоу, и уопште, само је варка, оптичка, чујна и разна друга, јер се живот на селу и пољопривредна и сточарска делатност, у условима кад свако може стећи бар минџаментску диплому, кад слушамо хвале све већем броју грађевинских кранова по великим градовима, кад и наградна игра “пошаљи рачун и победи” обећава станове у Београду, а не куће и имање у неком селу, сматрају недостојним и претварају у највећу срамоту.

Популациона политика, та испразна синтагма окренута наводној бризи за младе и породицу, одавно је у Србији престала да ишта значи. Кад од једне саветнице у Републичком центру за планирање породице чујемо да, по процени, “током репродуктивног периода жена просечно има три намерна побачаја”, онда је са¬свим разумљиво што је пре четрдесетак година у Србији било 120.000 побачаја, од чега само у Београду око две петине, што смо пре две године могли од ондашње министарке за популациону политику чути да се “годишње обави око 250.000 абортуса иако се пријави 10 пута мање” и што нас је летос једна телевизијска вест “обрадовала” цифром од 300.000.

И чему уопште “популациона по¬литика” кад се већ годинама на једној телевизији са националном фреквенцијом (или покривеношћу) промовише разврат, кад “естрадне звезде” женскога рода не могу певати пристојно обучене (бар у хаљини или сукњи), кад се телевизијски “образовни” програм састоји искључиво од “промоције” којекаквих гологузанки и ријалитки познатих као старлете… Такво “образовање” подстиче младе даме да олако заборављају на сопствену биолошку одговорност не само према себи и своме наслеђу, већи и према прецима који су им даровали живот. Да не помињемо охрабрење које им даје “памет” да половину скупштинског састава и половину министарског кабинета морају сачињавати жене.

И да не помињемо овде министарске послове везане за људска и мањинска права и друштвени дијалог, не само због тога што није сасвим јасно о каквим се правима и каквом друштвеном ди¬јалогу ради. Кад прочитамо да ће се “Министарство за људска и мањинска права и друштвени дијалог бавити заштитом и унапређењем људских и мањинских права, као и израдом прописа, пратити усаглашености домаћих прописа са међународним уговорима и другим међународноправним актима из ове области”, да ће “под њиховом ингеренцијом бити општа питања положаја припадника националних мањина, вођење регистра њихових националних савета, избор савета”, те да ће “ово Министарство обављати и послове који се односе на: равноправност полова, антидискриминациону политику, родну равноправност”, онда се ваља за¬питати зашто није основано и министарство које би се бавило заштитом оних који се изјашњавају као Срби и тако осећају своје наводно већинско национално биће.

Јер, по свему што се зна о поменутим “правима”, Срби су у Земљи Србији непостојећа врста, чему сведочи и чињеница да Уставом Републике Србије није заштићено ћириличко писмо као основно србско обележје без кога нема опстанка србскога рода; и то у време и условима кад на Филозофском факултету у Новом Саду увелико делује лекторат за непостојећи хрватски језик “који ће значајно допринети развоју језичких компетенција наставника који спроводе наставу” на већ поменутом непостојећем хрватском језику, у Војводини и уопште. Бојазан да се данашња Србија креће баш у томе правцу појачава се и чињеницом да је на чело поменутог “заштитног” министарства дошла особа која се поштапа паролом “грађани и грађанке”, оном која је човечанству, не само током револуција у Француској (1789) и у Русији (1917), донела више несрећа него све куге и колере заједно.

Кажем све то, иако знам да то неће чути било ко од оних који у Земљи Србији одлучују о србској судбини.

Илија Петровић, историчар