Корење бдије кад лишће спава
у вазносу чедних младих трава,
по која мисао сред бледог чела
можда би причу причати хтела,
или би да вратима буде брава
кад корен бдије а лишће спава.

Мисао зрије к’о слепо пруће
док ниско лете селице куће,
само се радосно сећању враћа
детињства голуб и његова браћа,
док корен бдије кад лишће спава
у вазносу чедних младих трава.

Мисао више не може да схвати
какав то удес селице прати,
кад с њима лете и огањ и југ
да голуб мора да подмири дуг,
јер корен бдије кад лишће спава
у вазносу чедних младих трава.

Вазнос ил’ одлазак дође му исто
са југа на север у небо чисто,
голубу мука а кући брид
оставља пркос, опрост и стид,
кад корен бдије а лишће спава
у вазносу чедних младих трава.

Голуб ће слетети кад куће стану
да корењем новим по земљи плану,
са обала тужних кад Дунавом крену
понеће само заветну стену,
кћери моје кад лишће спава
видају ране тек изниклих трава.