Петогодишњи дечак трчи за прасићима по дворишту. Сеоско двориште велико, под травом је. Два су прасета донета на свет пре неколико дана; једно сиве и друго више беле боје. Крмача се није много мучила током прашћења. Опрасила је само два, сада живахна прасета.
Старији брат, ујаков син, им је наденуо прикладна имена – „Буцко“ и „Пуцко“. Буцко је доиста био буцмаст а Пуцко прави мршавко. Петогодишњи дечак је схватао да су то свињине бебе. Били су разиграни, дружељубиви, пуни поверења. Дечак је правио поређење: ’Они су својој мајци исто оно што сам ја мојој.’
Једног преподнева деда је донео месарски нож и ухватио Буцка. Било је јасно да намерава да буцка отправи у рерну. Деца су загаламила и побунила се – „Не буцка! Не Буцка!“
„Онда Пуцка.“ – рекао је деда.
„Не, ни Пуцка!“ – бунила су се деца.
„Један мора да се приправи за ручак.“ – рекао је деда.
Буцко је због нечега био деци симпатичнији и, мада нерадо, жртвоваше Пуцка. Петогодишњем дечаку није ни то било право.
„Деда, немој да убијеш Пуцка!“ – молио је.
„Па, то није ништа. Од вајкада тако радимо. Једемо свињетину, пилетину, ћуретину, овчетину, јунетину…“ – правдао се деда.
„Али ја волим Пуцка.“ – инсистирао је дечак.
Ручак је личио на парастос. Деца су била покуњена, јер је Пуцко био испечен. Јело се у полутишини. Само су старији разговарали испод гласа као да осећају извесну грижу савести. Сви су јели месо, грицкајући у сласт жућкасту, реш печену кожицу.
Петогодишњи дечак није хтео да узме ни залогај. Плакао је. Туговао је за убијеним пријатељем. Седео је спуштене главе, издан од света и разочаран у свет. Његови деда и баба, родитељи, браће и сестре представљали су за њега, у том узрасту, читав свет.
Трудио се себи да објасни, али без успеха, како је могуће да добри деда, деда који му је испуњавао све жеље и који је био доброћудне нарави, закоље Пуцка, иако га је он, његов унук усрдно молио да то не учини.