Готово читав један вијек потезало се питање да ли је Никола Тесла јула 1899. године у Колорадо Спрингсу примио интелигентне сигнале са Марса. Одговор на то питање дало се тек 1996. године. Међутим, интересантно је да то решење двојице научника експериментатора, а о којима ће овдје бити ријечи, помиње само Бернард Карлсон у својој биографији ,,Тесла – изумитељ електричног доба (2015).

У доба Новог вијека, а на врхунцу доба просвјетитељства, када је композитор и астроном Фридрих Вилхелм Хершл својим телескопом 1. марта 1781. године открио планету Георгијум Сидус1 (касније названу Уран), астрономија је почела да се развија још јаче. Природно, интересовање за тим постоји ли живот ван наше планете почело је да вибрира у етар. Вијек касније астроном Скјапарели посматрајући Марс примјећује 1870-их мрежу дугих, равних путева на својим мапама Марса (Црвене планете). Дао им је назив „канали”.

Скјапарелијеви ,,канали” довели су до закључка да то нису посљедице природних сила већ интелигентног живота на Марсу. Као посљедицу тога, амерички астроном Персивал Ловел почиње да заступа тезу да је Марс насељен. Посматрао је Марсове канале из опсерваторије у Флагстафу у Аризони. Објавио је књигу ,,Марс” 1895. године. У њој је тврдио да је Марс претрпио суше, а да су канали одлично решење Марсоваца да воду до централних дјелова планете доводе с поларних капа Марса. Прилог томе дао је Камерфорд Мартин, уредник водећег електротехничког недјељника, стручног часописа ,,Electrical Engineer” (дао отказ 1890). Мартин се први пут упознао са Теслиним радом 1888, и од тада је дјеловао као Теслин представник за јавност, организовао нека његова предавања и омогућио објаву чланака у часопису. Више него било ко био је заслужан за изградњу Теслине репутације преко часописа. Студирао је теологију, а у САД се доселио да би радио са Едисоном у Менло Парку. Важио је код Тесле за ,,једног од најбољих писаца на подручју технике”.2

Мартин и Тесла још од 1893. планирају да направе књигу која би објединила Теслине дотадашње изуме. Књига у прва два издања излази 1894. године под насловом ,,Изуми, истраживања и записи. Била је јако читана, тако да већ њено треће издање излази фебруара 1895. године. Књига је читана широм Сједињених америчких држава и Европе. Он је Теслу сматрао ,,новом научном звијездом” већ од 1894. године. Читајући Марс од Ловела, Мартин у једном свом чланку 1895. године сугерише да би за ,,позивање” Марсоваца могао да се користи Теслин осцилатор. О тим могућностима Тесла је расправљао на предавању у Чикагу маја 1899.3 Али, још из предавања септембра 1898, на тему електротерапије (предавање ,,Високофреквентни осцилатори за електротерапеутске и друге намјене”), Тесла помиње како високофреквентни импулси производе снажна индукциона дејства, те како се с једне стране електростатички ефекти смањују много брже са квадратом раздаљине, а електродинамички сразмјерно раздаљини, док с друге стране електростатички расту са квадратом јачине извора, док се електродинамички повећавају у простој сразмјери са јачином4. Из овога можемо извести закључак и на макро плану, мада су ствари нешто сложеније.

Биограф Бернард Карлсон сматра да је Тесла вјероватно био упознат са Ловеловом књигом. То је тачно. Но, како Карлсон није знао за извор, овдје ће бити цитиране Теслине ријечи из његовог чланка у којем спомиње Ловела. Годинама касније, у чланку ,,Сигнали према Марсу у нади да има живота на тој планети” за ,,New York Herald” 12. октобра 1919, Тесла пише:

     ,,Савремено истраживање је открило чињеницу да у свемиру постоје и други светови, у положају веома сличном нашем, као и да се органски живот нагло развија свуда где има топлоте, светлости и влаге. Ми данас знамо да такви услови постоје на небројеним небеским телима. У Сунчевом систему два таква тела привлаче посебну пажњу – Венера и Марс. Прво од њих је у много чему слично Земљи и на њему без сваке сумње мора постојати нека врста живота, но то можемо само да претпостављамо јер му је површина скривена од нашег погледа густом атмосфером. Друга планета се може лако посматрати и њене периодичне промене, које је исцрпно изучавао покојни Персивал Лауел (Percival Lowell), представљају јак аргумент у прилог претпоставци да је она настањена расом која далеко надмашује нашу у овладавању силама природе5”.

 

 

Осамнаест година прије овога чланка Тесла пише чланак Разговор са планетама за часопис ,,Collier’s Weekly, 9. фебруара 1901. године који почиње са:

 

У овом веку разума није чудо што наилазимо на особе које се насмеју на саму помисао да ће бити остварена комуникација са неком планетом. Пре свега, тврди се да постоји мала вероватноћа да су остале планете уопште настањене. Ова тврдња није код мене никада наилазила на одзив. У Сунчевом систему изгледа да постоје само две планете, Венера и Марс, на којима има услова за живот као што је наш али то не значи да свима њима не могу постојати неки други облици живота6…“

 

Пошавши априла-маја 1899. у Колорадо Спрингс да истражи три могућности (да утврди законе простирања струје кроз земљу и атмосферу; да развије пријемник велике снаге, конструише завојнице и кондензаторе кадре за напоне више милиона волти; и да унапријед методе подешавања-средства за индивидуализацију и изолацију одаслате енергије), Тесла је јула мјесеца једне вечери добио чудне сигнале које у Дневнику из Колорадо Спингса 1899/1900не помиње да су од Марса. Међутим, у већ цитираном чланку Разговор са планетама из 1901. у поднасловима „Био сам застрашен успехом“ и „Комуницирање са Марсом“, Тесла пише:

Никада не могу да заборавим прва узбуђења која су ме озарила када сам схватио да сам посматрао нешто што може да буде од немерљивих последица за човечанство. Осећао сам се као да сам присуствовао рађању једног новог знања или открића неке велике истине. Чак и сада, понекад, осећам као да примам ударац, и видим своје уређаје као да су стварно преда мном. Моја прва посматрања су ме стварно уплашила, као да се ту налазио елеменат натприродног, а ја сам био сам у својој лабораторији, ноћу, но у то време ми није падало на памет да би ти поремећаји били интелигентно управљани сигнали.7

     У наредном одељку Тесла наставља: „…Када би се комуникација једном успоставила, чак на наједноставнији начин, као на примјер само размјеном бројева, напредовање ка комуникацији са више разумљивог садржаја било би брзо. Потпуну извесност да примамо и одашиљемо поруке постигли бисмо када бисмо, рецимо, бројем ‘четири’ одговорили на сигнал ‘један, два, три’. Марсовци или становници било које планете, која нам шаље сигнале, одмах би разумели да смо схватили њихову поруку преко свемирског океана и да смо им послали натраг наш одговор. Пренети знање одређеног облика на такав начин, мада веома тешко, није немогуће8.“

На Теслину тврдњу тада су неки гледали са невјерицом. Зачудо, ни биограф Марк Сајфер у књизи Чаробњак-живот и време Николе Тесле (2006) није био упознат са експерименталним резултатима из 1996. Сматрао је да је Тесла примио Марконијеве сигнале, који је спроводио експерименте с британском и француском морнарицом јула 1899. Али, Теслин пријемник није био подешен на фреквенције које је Маркони користио, јер је емитовао на РФ-фреквенцијама (радио-фреквенце за војну употребу). Како је Тесла у том истом тренутку радио са пријемником подешеним да детектује таласе врло ниских фреквенција (ВЛФ) опсега од 8 до 22 kHz, за које је вјеровао да се они ефикасније простиру Земљином кором, онда је немогуће да је ухватио Марконијеве сигнале. Осим тога, Марконијев одашиљач напајан је батеријама, и сигурно није имао снаге да створи такве таласе који би се детектовали на растојању од Енглеске до Колорада, јер би му за то требао систем с парном машином од 25 коњских снага са генератором наизмјеничне струје напона од 2000 волти за подизање на 20 000 волти.9

Пред крај прошлог вијека 1996. године браћа Кенет Л. Корум и Џејмс Ф. Корум су за претпоставку узели да је Тесла заиста детектовао ванземаљске радио сигнале. Установили су да је Теслин пријемник радио у опсегу ниских фреквенција (ВЛФ). Зато су одлучили да истраже какви су нискофреквентни сигнали могли долазити из свемира јула 1899. године. За тај циљ браћа Корум су употријебила астрономски софтвер. С обзиром на то да су од 1955. године откривени сигнали са Јупитеровог сателита Ио, браћа Корум су узели то као могућност. Да би испитали ствари експериментално морали су да ураде следеће: прво, послужили су се астрономским софтвером да одреде гдје су били Јупитер и Марс на ноћном небу изнад Колорадо Спрингса љета 1899, а као друго реконструисали су Теслин пријемник. Љета 1996. године браћа Корум употребљавају реконструисани Теслин пријемник, и у току Јупитерове радио олује биљеже низове пиштања сличне онима о којима је извјестио Никола Тесла 1899. године.10

Уз помоћ експеримента и уз помоћ астрономског софтвера, браћа Корум су одредили гдје су били Јупитер и Марс на ноћном небу изнад Колорадо Спрингса тачно 97 година раније. Открили су да је током неколико ноћи јула 1899. године Јупитер емитовао сигнале извјесно вријеме.

Тесла је љета 1899. године тражио од Џорџа Шерфа да му у Колорадо Спрингс донесе и неку књигу из астрономије. Али, то му није могло помоћи. Да се Тесла послужио неким знањем из опсерваторије или да је знао тренутну позицију планета, погледом кроз врата лабораторије видио би Марс за планинама и да је то разлог престанка сигнала. Коруми су открили да један од Јупитерових сателита, сателит Ио, емитује фреквенције од 10 kHz у оном тренутку кад пролази кроз торус наелектрисаних честица плазме који окружује планету (види овдје слику 13.4 из Карлсонове књиге). Тако сигнали које емитује сателит Ио долазе у виду серије импулса, и даје низове пиштања сличне онима које је примио Тесла у лабораторији 1899 (правилан низ као интелигентан сигнал са намјером). Пролазећи кроз торусни облак наелектрисаних честица Ио их гура кроз Јупитерово магнетно поље, те како оса ротације Иа није паралелна са осом Јупитеровог магнетног поља, онда он пролази кроз јаче и слабије дјелове магнетног поља. Управо то узрокује пулсиранје генерисаних таласа какве је добио Тесла. Кенет и Џејмс Корум су тако утврдили да је Тесла посматрао стварне феномене, само што им није знао тачан узрок.11

Питање међупланетарне комуникације је наставило да занима разне људе. Да је тако показује и догађај првог сателитског преноса видео сигнала 1962. године од Европе до Сјединјених америчких држава. Тада је за пренос изабрана међу осталим сликама и фреска Белог анђела из 13 вијека, из цркве српског манастира Милешева, близу Пријепоља. Када су нешто касније послали исти сигнал могућим ванземаљским облицима живота, фреска Белог анђела опет је била изабрана.12 Сада се замислимо следеће: да се планирано бомбардовање Милешеве од стране НАТО пакта 1999. догодило, историја умјетности остала би ускраћена за постојање ове фреске, човјечанство за њену везу са првим сателитским преносом између САД-а и Европе и њеним преносом у космос путем сигнала, а не само што би се њеног постојања, као дио историје, лишио и један европски народ.

Владимир Караџић,

Подгорица,

05.10.2019.

 

 

 

ФУСНОТЕ

 

1  Види, Разум и осећајност – Симфоније Вилијама Хершла: https://www.telegraf.rs .

2    В. Бернард Карслон, Тесла – изумитељ електричног доба, Академска књига, Нови Сад, 2015,  197-199.

3 В. Б. Карлсон, Тесла – изумитељ електричног доба, 274.

4  Види, Никола Тесла, Високофреквентни осцилатори за електротерапеутске и друге намене, предавање одржано у Електротерапеутском удружењу у Бафалу, 13. септембра 1898. године, Предавања, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 243.

5 Цитат, Никола Тесла, Сигнали према Марсу у нади да има живота на тој планети, New York Herlad, 12. Октобар 1919, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 478.

6  Цитат, Никола Тесла, Разговор са планетама, Collier’s Weekly, 9. фебруар 1901, Чланци, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006, 360.

7  Цитат, исто Никола Тесла, Разговор са планетама, 363.

8  Цитат, исто 363.

9  В. Бернард Карлсон, Тесла – изумитељ електричног доба, Академска књига, Нови Сад, 2015, 274, 275.

10  В. Б. Карлсон, Тесла – изумитељ електричног доба, 276.

11  Исто, 276.

12  Види, Да ли знате зашто је Бели анђео нестао: https://bit.ly/2AGfj9J .