Прве српске државне медаље су настале у кнежевинама, Црној Гори и Србији, у XIX веку. Међутим, постоји и једна „полусрпска“ медаља коју је 1439. године установио византијски цар Јован VIII Палеолог, праунук Цара Душана по мајци, византијској Царици Јелени.

 

Медаља византијског цара Јована VIII Палеолога, 1439

 

Последња два византијска цара Јован VIII (цар 1425-1448) и Константин XI (цар 1448-1453) били су по мајци Срби. Њихов отац цар Манојло ΙΙ Палеолог се 11. фебруара 1392., на дан свог крунисања у Цркви Свете Софије у Цариграду оженио Јеленом Драгаш из старе српске племићке породице која води порекло од Немањића.

Оснивач лозе Драгаша, Дејан се пре 1355. год. оженио сестром цара Душана Теодором, и као царски зет добио титулу севастократора као некад Стефан Првовенчани од византијског цара Алексија ΙΙΙ. Анђела. Умро је пре 1371.

Дејан и Теодора су имали два сина; старијег Јована и млађег Константина. После смрти цара Душана 20. септембра 1355, Дејан је од цара Уроша добио титулу деспота, јер више није био царски зет него царски стриц, јер је био за генерацију старији од новог цара Уроша (цар 1355-1371). Константин Драгаш се нешто пре 1381. оженио Јевдокијом, ћерком Трапезунтског цара Алексија ΙΙΙ. Комнина и добио титулу деспота.[1] Константин и Јевдокија су добили ћерку Јелену Драгаш, која се 1392. удала за Византијског цара Манојла ΙΙ Палеолога. Деспот Константин Драгаш је, заједно са Краљевићем Марком, погинуо као турски вазал 1395. на Ровинама у борби против влашког војводе Мирче Старијег.

 

  1. Цар Манојло II Палеолог, царица Јелена Драгаш и три сина;

царевић Јован, деспот Теодор ΙΙ и деспот Андрони

к (слева на десно)[2]

 

Дакле, византијска царица Јелена Драгаш, мајка царева Јована VIII Палеолога и Константина XI, била је ћерка деспота Константина Драгаша, унука деспота Дејана Драгаша и Теодоре, сестре цара Душана.

Према Георгију Сфранцесу,[3] цар Манојло II и царица Јелена Палеолог имали су десеторо деце: Јована, Андроника, Теодора, Михаила, Константина, Димитрија и Тому. Подаци су непотпуни, али се зна да су имали још две ћерке и сина Константина. Најстарији син је постао цар Јован VIII (цар 1425-1448). Наследио га је пети брат по старешинству и постао цар Константин XI (цар 1448-1453), кога су у Цариграду по мајци звали Константин XI Драгаш. Цариграђани су га много ценили и волели због његове храбрости и поносили се што у њему има крви Цара Душана.

Јован VIII је 1425. дошао на престо Царства на заласку. Већ пет година касније, 1430. Турци су освојили Солун. Остао је само последњи стуб царства, Цариград. Више није постојала нада да Византији било ко други може да војно и финансијски помогне осим Рима. Међутим, Римска курија је помоћ условљавала склапањем уније под папским приматом. Иако у души противник учења Католичке цркве, Јован VIII је као политички прагматик био спреман и на тај корак.

 

  1. Цар Јован VIII Палеолог. Аутор непознат.[4]

 

Унија је требало да се склопи на посебном сабору у Италији. Да би се сматрао успешним сабор је морао да окупи све православне цркве. То је био задатак византијске цркве, односно Јована VIII. Наравно унапред је било јасно, какав ће бити исход сабора, јер је српски деспот Ђурађ Бранковић одбио да пошаље свог представника. Српска црква била једина православна црква која није учествовала на овом сабору и самим тим није ни склопила унију.

Сабор је почео 9. априла 1438. у Ферари. На почетку сабора сви учесници су морали у писменој форми, на грчком и латинском језику, да се сложе да је сабор „законит и васељенски“.[5] Није им сметало што по православним канонимаВасељенски карактер једног сабора објављује сабор који му слиједи, а по саставу је васељенски, ако му присуствују све аутокефалне цркве“.[6] Због епидемије куге сабор је следеће године пресељен у Фиренцу и наставио рад 14. марта 1439.

На сабору је највише било спора око Другог симбола вере и Filioque, да ли Свети Дух исходи од Оца, по православном учењу, или и од Оца и од Сина, по католичком учењу, које је довело до Раскола 1054. Брат цара Јована VIII Палеолога, деспот Димитрије и делегати Схоларис и Гемист Плитон нису пристали на римски симбол вере и напустили су Фиренцу , 25. Јуна 1439.

Компромис око Filioque је склопљен 6. јуна и после три дана је умро цариградски патријарх Јосиф II. Сахрањен је у Фиренци у Доминиканском манастиру Санта Марија Новела.[7]

Најзад, 6. јула, у фирентинској катедрали је склопљена унија две „сестринске“ цркве под римским приматом и потврђена булоm Laentur Calei папe Евгенијa IV. Више мемоариста је оставило записе да је папа Евгеније IV златним флоринима подмићивао византијске делегате за време сабора. Двојица су чак добили пензије.[8] Од присутних византијских делегата једино је ефески епископ Марко Евгеник одбио да потпише унију. Неколико векова доцније је канонизован под именом Марко Ефески.[9]

Византијска делегација је 19. Октобра 1439. испловила из Венеције и у Цариград стигла 31. јануара 1340. За време пута, 17. децембра 1439. је умрла царица Марија, и месец дана касније, умрла је и деспина Зоја, супруга царевог брата деспота Димитрија. Дочек у Цариграду је био врло тужан.

Руски велики кнез Василије II је као свог представника на сабор послао митрополита Исидора, пореклом Грка, који је потписао унију. Тек после сабора Василије II, је сазнао да српски деспот Ђурађ Бранковић није хтео ни да разговара о унији, и да никог није послао на сабор, одмах је поништио унију, сменио митрополита Исидора, послао га у манастир, и поставио новог митрополита. Отада је Русија сама бирала своје митрополите,[10] сматрајући да је Цариград изгубио право вођство у православном свету.[11] Антикатолицизам православних словенских народа био је јачи него у самих Грка.

Уместо да донесе помоћ против Турака унија је у Византији изазвала жестоке расправе и поделе. Цар Јован VIII Палеолог је преминуо 31. октобра 1448. Сахрањен је у гробној цркви Палеолога, цариградском манастиру Христа Пантократора по католичком обреду.

Наследио га је престолонаследник Константин XI Драгаш (регент од 1437). На чело антиунионистичке странке су се ставили нови цар Константин XI и царица-мајка Јелена Драгаш. Царица-мајка се пред крај живота замонашила и умрла као калуђерица Ипомена 23. марта 1450. Имала је среће да не дочека крај Царства 29. маја 1453. и смрт свога сина Константина XI, који је погинуо са мачем у руци на зидинама Цариграда бранећи град од Турака.

  1. Споменик цара Константина XI Драгаша у Атини

 

* * * * * * *

 

Као успомена на боравак Јована VIII Палеолога у Фиренци остала је његова чувена медаља коју је извајао исто тако чувени ренесансни вајар Антонио Пизано звани Пизанело (1395-око 1455).

Писанелове слике и цртежи су настали на прелазу двеју епоха у сликарству и тешко их је сврстати у неку одређену категорију. За већину његових цртежа се сматра да припадају „међународном готском стилу“ и често су се приписивали Диреру или Да Винчију.

Средином тридесетих година XV века Писанело је почео да се занима за медаљарство. Прва медаља, коју је израдио јесте ова са ликом Јована VIII Палеолога. Потом је израдио још тридесетак медаља.

  1. Медаља Јован VIII Палеолога, Антонио Пизанело, 1439

 

На слици 4. је приказана портретна медаља Јована VIII Палеолога која се чува у Француској Националној библиотеци. Медаља има пречник 10,3 цм и ливена је од бронзе.[12]

Аверс: десни профил византијског цара Јована VIII Палеолога, са брадом и брковима; иза увета три увојка косе. На глави шешир са високим клобуком и истуреним ободом изнад чела. Около натпис на грчком; Ο ΠΑΛΑΙΟΛΟΓΟΣ ΙΩΑΝΝΗ Σ ΒΑΣΙΛΕΥΣ ΚΑΙ ΑΥΤΟΚΡΑΤΟΡ ΡΟΜΑΙΩΝ (Осми Јован Палеолог краљ и цар Ромеја)

Реверс: Јован VIII Палеолог приказан као ловац на коњу, окренут удесно. На глави носи исти шешир као на аверсу. Десна рука уздигнута ка бради, у левој лук. Иза главе коња обелиск са крстом на врху. Лево још један ловац на коњу, окренути леђима. Иза њих, лево, брдовите стене. Доле натпис на латинском: OPVS·PISANI·PICTORIS (Рад уметника Писана); доле натпис на грчком: ΕΡΓΟΝ ΤΟΥ ΠΙΣΑΝΟΥ ΖΩΓΡΑΦΟΥ (Рад уметника Писана).

Није познато да ли је медаља настала у Ферари 1438. или у Фиренци 1439. Заговорници прве тезе наводе да сцена са реверса одговара околини Фераре, док други сматрају да је реч о поклоничкој посети једном околном фирентинском манастиру. Да ли је сцена са реверса инспирисана неким догађајем из лова?

Медаља је била предмет више научних радова.[13] Најпотпунију студију о медаљи је написао Ставрос Лазарис; „Пизанелово виђење цара Јована VIII Палеолога током трајања сабора у Ферари-Фиренци.[14] Историчари уметности сматрају да је ово прва ренесансна медаља са портретом на аверсу.

 

* * * * * * *

[1] С.Новаковић; Византијски чинови и титуле у Србији XI-XV века, Глас САН, 78 (1908), 248 (179-279)

[2] Ιστορια τογ Ελληνικογ Εθνογς, Βγζαντινος Ελληνσμος, Τομος Θ’, «Εκδοτική Αθηνών» Α.Ε. 1979, пп 205

[3] Georgios Sphrantzes; Memorii, 1401-1477, ed. V. Grecu. Bucuresti 1966, pp 4

[4] Библиотека манастира Свете Катарине на Синају, Кодекс 2123, фол. 30. Аутор непознат. На слици натпис на грчком; Јован, у Христа Бога благоверан Цар, Палеолог

[5] Epistolae pontificiae ad Concilium Fiorentinum spectantes. Pars II. Epistolae pontificiae de rebus in Concilio Florentino annis 1438-1439 gestis, ed. G.Hofmann, Romae 1944, n. 135, 21-23

[6] Епископ Др Никодим Милаш; Осми васељенски сабор, Хришћански живот, март 1925. Година ΙV, бр 3, стр 97-114.

[7] https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A4%D0%B8%D1%80%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0

[8] Иван Ђурић, Сумрак Византије, Београд 1984, стр 361.

[9] „Житија Светих“, 19 јануар (стр. 609 – 621), Београд 1972.

[10] Момчило Спремић; Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, СКЗ, 1994, стр 227

[11] Острогорски; Историја Византије, 521-522

[12] Bibliothèque nationale de France, Département des monnaies, médailles et antiques, MMA, collection Armand & Valton, n° 17

[13] J.A. Fasanelli, Some notes on Pisanello and the Council of Florence, Master Drawings 3, (1965), 36-47.V. Juren, A propos de la médaille de Jean VIII Paléologue par Pisanello, Revue numismatique 15 (1973), 219-225.

[14]Stavros Lazaris, L’empereur Jean VIII Paléologue vu par Pisanello lors du concile de Ferrare – Florence, Byzantinische Forschungen, XXIX, 2007, 293-324