(em)Заслуге као заслуге

Када се пажљиво осмотри оно што су Владимир и Јулијана Караџић написали у тексту “Никола Први Петровић Његош : Државник, пјесник, писац”, а што је 6. марта 2021. године објављено на сајту Homo verbum, мора се наметнути утисак да момку из наслова нема премца у црногорској историји, али “и шире”.

Јер, за његове владавине, Црна Гора стекла је независност, реформисала државну управу, добила грб, заставу и химну, увела поштански и телеграфски саобраћај, отворила стотинак основних школа, осмислила устав и имовински закон, подигла фабрике дувана, сапуна и за прераду маслине, изградила путну мрежу, барску луку и железничку пругу од четрдесетак километара, а о позоришном животу и штампи да не говоримо.

Како је у међувремену Црна Гора организовала стајаћу војску, њој се дало да прва објави “балкански” рат Османском царству, да се “иако неспремна за рат… солидарише са Србијом у Првом свјетском рату”, те да “од октобра 1915. до јануара 1916. године, њена војска омогући “безбједно повлачење српској војсци”.

Без обзира на све то, чак и “на побједу (на Мојковцу – ИП) Краљевина Црна Гора није могла дуго одолијевати нападима, па су краљ Никола и дио владе морали напустити земљу”. За ово последње, извесни Мишко Вуковић окривљује Србе, “по професији ратне злочинце” који су “у току Првог свјетског рата више пута покушали атентат на краља Николу”, који “у знак захвалности што су их Црногорци спасли 1915. године, три године касније улазе у Црну Гору као окупатори, пријеварно, окупаторски дрско и на подли начин”, те су избеглом краљу Николи, “подземном коалицијом са Француском онемогућили… да се победоносно (као побегуља са бојнога поља – ИП) врати у Црну Гору“.

Нешто друкчији поглед на све то

Да ли са своје главе или по угледу на владику Рада, Петра II који се понашао као власник, господар, поседник “витешког имања” званог Црна Гора чијим је средствима, добрим делом из руске помоћи, плаћао и убиства својих стварних и наводних политичких непријатеља по Брдима и Црној Гори, и књаза Николу водила је “неутољива жеђ за уништењем личних противника, противника и опозиционара његовог и личног и државног схваћања и управљања”.

У то је утолико теже поверовати што је књаз Никола “у очима свега неослобођеног Српства” био “легендарни јунак, идеал и месија – ослободилац”, што је “са заносом пјевао о Косову и Високим Дечанима” и што су се таквој његовој мисли приклонили и у његову службу ставили Љубомир Ненадовић, Лаза Костић, Симо Матавуљ “и читава плеада политичара и народних бораца… После извјесног боравка у непосредној књажевој околини… сви они – пошли су из Црне Горе: и разочарани и озлојеђени, наоружани праведним гњевом”. Да не помињемо жалосну истину како су пали у Николину немилост и скончали у изгнанству истински ствараоци слободне Црне Горе: војводе Марко Миљанов, Пеко Павловић и Лука Вукаловић, али “и небројено других црногорских и херцеговачких јунака”.

А све то било је резултат онога што је Мићун Павићевић назвао “урођена самољубивост, до зла бога развијена пожуда за богатством, лични сукоби с људима најобичније вриједности; груби испади на јавним мјестима, присвајање цјелокупне државне власти у своје руке; негирање судске независности… вршење чисте цензорске дужности над чиновништвом; исмијавање и сељачко надмудривање; лозинка: завади па владај”.

Све те Николине особине долазиле су до изражаја нарочито у односу према Брђанима, припадницима србских племена изван Старе Црне Горе, који се све до Великог рата (1914-1918) још увек ни у територијалном погледу нису били свикли на припадност Црној Гори (до 1905. године та се држава називала Црна Гора и Брда).
Па је тако, године 1907, уочи избора, Никола позвао неколицину Куча и запретио им: “Слушајте, Кучи, што ћу ви рећи! Ако ми у будуће будете слали за народне посланике цигане, као што је Михајло Ивановић (који му је раније у нечему противречио – ИП), учињећу од вас оно исто што је учинио мој отац, војвода Мирко, 1856. године”. Илија Божинин Петровић, виђен Куч (по коме је потписник ових редака и добио име), одговорио му је одмах: “Властан си, господару, па чини од нас што год хоћеш, али знај да ћемо бират Михајла Ивановића докле и ђевојке од нас траје”.

Одговор довољан да нешто касније, исте године, у оквиру Колашинског процеса, Илија Божинин буде осуђен на смрт и стрељан.
Или, на почетку Првог балканског рата, Никола је, сада као краљ, дочекивао србске добровољце из Америке. Током једне смотре тек пристиглих добровољаца, испред двора, краљ се трудио да са сваким од њих проговори коју реч. Кад је стао испред једнога, запитао га је за име. На одговор “Кадић”, краљ је забезекнуто стао, да би одмах, у неконтролисаном гневу, томе момку развалио тежак шамар, пропраћајући га речима: “Ти си ми убио стрица” (књаза Данила кога је убио Тодор Кадић, јер му је, под Острогом, на Тројичиндан 1854. године, обешчастио сестру Даницу-Вилајету удату за попа Пунишу Павићевића и потом принудно преудао за једнога свог перјаника).

Или, почетком 1913. године, преко “својих” официра поручио је бригадиру Авру Цемовићу који је у Првом балканском рату командовао васојевићком војском у Рашкој и у Метохији, “да није ни Србин, ни човјек, ни јунак, но поган”. Кад је дошао на Цетиње да се са краљем “договори” ко је шта, и када му је краљ проклео “мој хљеб”, Авро је одговорио: “Ја не једем твој хљеб, но ти мој. Ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по земље, па ти је дао да с њом управљаш и на њу живиш… Ти си проигра љубав Црногораца, и Турака, и Арбанаса, и прва пушка која пукне да се зарати, срушиће тебе… Немој, господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа – ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак (размак између врхова палца и кажипрста, педаљ – ИП)”. Недуго иза тога, Авро је умро, а народ је остао у уверењу да је отрован.

Ка Великом рату

Многи се упиру да докажу како је тајна конвенција краља Николе с Аустроугарском из 1907. године измишљена, али се нико од тих “многих” ниједном није запитао како се могло десити да исти тај краљ Никола, после Сарајевског атентата а уочи избијања Великог рата, буде одлучно против манифестовања јавног незадовољства због масовног прогона србског живља по целом аустроугарском царству “желећи да тиме моћном сусједу стави до знања да је Црна Гора живо заинтересована за очување мира и одржавање добрих односа са њим”, те да се “надао да ће српска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији; ултиматума који је у енглеској дипломатији, нимало наклоњеној србској ствари, оцењен као “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави”.

У непосредној вези са тим, аустроугарски војни аташе на Цетињу, мајор Густав Хубка, сведочи како му је 13. јула 1914. године, Краљ рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и односа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан пријатељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.
Што ће рећи: краљ Никола, “услужан пријатељ” бечкога ћесара”, биће пријатељ Бечу и у очекиваном рату, као осталом питању, против Краљевине Србије!

Само по себи, то је указивало да су односи званичне Црне Горе с Аустроугарском (а “званична” Црна Гора, ван сваке сумње, био је краљ Никола) били толико блиски да је председник црногорске владе и министар војни Јанко Вукотић могао, у виду “војне тајне”, без икаквог устезања саопштити мајору Хубки да необучена и слабо наоружана црногорска војска није спремна за вођење рата, те да “ми имамо неколико милиона метака, али само неколико хиљада исправних пушака, топовски материјал је неупотребљив, муниција непоуздана и оскудна; ми немамо средстава за живот, новца и кредита. Како можемо ми да водимо рат”. То за Хубку и иначе није била нека новост, тако да је и сам могао потврдити, и записати, да је “црногорска војска била сасвим исцрпљена и… много неспремнија за рат него у вријеме анексионе кризе 1908. и 1909. и првог балканског рата 1912. године”.

Толика блискост Беча и Цетиња била је
саставни део црногорских и Николиних “права и обавеза” стечених потписивањем тајне конвенције с Аустроугарском, о чему је најпре писао слободарски београдски часопис Словенски југ, конвенцијом “којом је дата изразита корист католичанству”.
Неки аутори тврде да конвенције није било, али Никола Шкеровић, учесник у оновременим збивањима и историчар који на више места пише о конвенцији као наводној, није пропустио да, са тим у вези, укаже на извесне недоумице србског пуковника Петра Пешића, начелника црногорске Врховне команде; он у једном извештају србској Врховној команди пише да је и сам сумњао у ту причу, али су му енглески и француски војни изасланици категорички тврдили да Аустроугарска обећава Црној Гори “Спич са околином… Скадар и сву просторију до реке Дрима и реке Маће”, те да “неће нападати Црну Гору”; све то уз црногорску обавезу да “неће предузимати озбиљну офанзиву против А.-Угарске, већ ће демонстрирати”.

Мимо тога, Хубка је извештавао своје надређене “да краљ и влада хоће неутралност, али с тим ако Аустро-Угарска испуни обећања дата Црној Гори, о којима још нијесу били утврђени позитивни закључци”; тицало се то “подјеле српских области”, јер се краљ Никола у разговору са Хубком “дотакао и односа са Србијом и говорио о неправилној подјели области ослобођених балканским ратом на штету Црне Горе”.

Ипак, и за сваки случај, краљ Никола није на своје преговоре с Аустроугарском и на могућу неутралност у очекиваном рату гледао једнострано; он се налазио пред крупним питањем да ли би више добио од аустроугарских уступака за црногорску неутралност или би се, “касније, после успјешно завршеног рата, могао погађати са савезницима о награди за учешће у рату”. Ако и занемаримо истину да “морал који се нада награди није морал, то је неморал”, не може се избећи тумачење историчара Новице Ракочевића да је “Народна скупштина 1. августа донијела одлуку о објави рата”, да је “краљ Никола објавио рат тек дана касније”, да је “чекао да прво уђу у рат Русија и Француска”, али и да се “краљ Никола није солидарисао са Србијом а поготову не на самом почетку кризе; он се солидарисао са силама Антанте, јер је у њима видио гаранцију интереса своје династије”.

Уза све то ваља знати да је црногорска војска мобилисана 28. јула, указом краља Николе “о мобилизацији цјелокупне црногорске војске”, из чега је један ововремени црногорствујући историчар израчунао да је “Црна Гора мобилисала цјелокупно расположиво људство за војску (47.000 војника), тако да ће касније попуњавање и проширење војних формација бити готово немогуће”. Исту ту цифру помињу и Караџићи, с тим што је “убрзо” подижу на 50.000. У том је погледу, с укупно 35.000 мобилисаних, Војна енциклопедија била нешто скромнија, али тачном треба сматрати цифру од 40.000 људи јер је њу, као званичну, саопштио пуковник Масаловић, “главни” интендант који би то морао најбоље знати. Од тога, употребљено је за чување границе 27.000 а за операције свега 13.000 људи.

Зна ли се кад је војска мобилисана, кад је донесена скупштинска одлука о уласку у рат и када је Краљ објавио рат, све то противречи тврдњама многих “да је званична Црна Гора од првог дана стала непоколебљиво на страну Србије”, тако да је Ракочевић с разлогом констатовао, “да нема мјеста овој категоричности”; “краљ Никола се колебао”, делом и због династичких разлога, што укључује и бригу за повратак из иностранства свога наследника Данила кога је објава рата затекла у Немачкој, у тазбини. “Није се пожурио кући, да се као будући владар Црне Горе стави на чело војске. Тек послије два мјесеца дошао је на Цетиње са женом Јутом-Милицом и одмах се јавио на лијечнички преглед. У ‘Гласу Црногорца’ објављен је љекарски билтен, да се високи болесник мора подврћи операцији на страни ради опаснога случаја обољења слијепога цријева. Одлазак је био хитан”.

Све то била је причина прича, пошто је Данило отпутовао најпре у Грчку, да би потом “неуморно путовао по Италији, Швајцарској и Француској, да придобије Централне силе за план своје династије: засебан мир с непријатељем”.
Радило се, заправо, о труду и краља Николе и црногорске владе (која је понајпре исказивала Краљеве жеље) да из новонасталих односа нешто извуку за Црну Гору. А то “нешто” значило је да Црна Гора, уз владину и краљеву одлуку да задржи “строгу неутралност”, очекује бар две ствари:
Прво, “положај краља Николе и црногорске владе био би веома појачан када би Аустро-Угарска дала изјаву да рат са Србијом нема освајачки карактер”, и
Друго, да Аустроугарска гарантује Црној Гори територијално проширење “које би јој омогућило да даље остане самостална у односу на остале балканске државе, у првом реду да буде потпуно независна од Србије”.

Та “потпуна независност” била је предмет врло живе активности бечке дипломатије, будући да “у Бечу ни послије објаве рата Србији нијесу губили наду да ће Црну Гору привољети да задржи неутралност и на тај начин је одвојити од Србије”. Из инструкција које је 31. јула аустроугарски министар спољних послова Леополд Берхтолд упутио посланику на Цетињу Едуарду Оту “види се да је војни аташе Хубка сматрао да ће црногорска влада успјети да Народну скупштину приволи да донесе одлуку о неутралности” уколико Аустро-Угарска пружи Црној Гори не само тражене гаранције него и “довољну финансијску помоћ”.
“Довољна помоћ”, вредна 300.000 круна, уведена је у дипломатску игру не би ли “аустроугарска влада покушала да ријеши инцидент у вези с насилном евакуацијом црногорских породица из Котора”. Новац је стигао у Котор, али је ту, наводно по одлуци локалних власти, которских, задржан, да би тек “по наређењу из Беча (био) Црној Гори уручен… (како би се избегле) све мјере које би могле побудити ма какву сумњу у добро расположење Аустро-Угарске према Црној Гори” (20, 36).

О стварној намени тога новца и о његовом “путу” до крајњег корисника оставио је сведочанство пуковник Лазар Рашовић, у то време иследни судија црногорске војске:
“У данима, када се мала Србија ухватала у коштац са великим сјеверним сусједом, спремао јој се иза леђа изненадан ударац. Аустро-Угарска је припремала буну у Албанији. Али, како је директна веза између Беча и Скадра, гдје се налазио аустро-угарски конзул и други агенти, била прекинута, настале су тешкоће у извођењу овога плана. И ту је Цетиње узело улогу посредника. Аустро-угарски конзул у Скадру требао је за своје пропагандистичке сврхе новаца, а из Беча их није могао добити. Обратио се Цетињу. И ово се наравно одазвало одмах. Благајник Црногорске Банке Ђурашковић однио је аустро-угарском конзулу у Скадар 300.000 (три стотине хиљада) круна у злату. Овај новац имао је да се баци међу вође арнаутских племена и да се помоћу њих дигне устанак у Албанији, који ће велики дио српске војске повући на југ и на тај начин ослабити сјеверни фронт”.

Прва ратна година

Кад је већ било извeсно да се рат не може избећи, црногорска влада затражила је од Србије да “прецизира однос… у погледу очекиваних ратних операција, командовања, распореда војних снага и исхране црногорске војске”. Како србска Врховна команда није томе противречила, србска влада прихватила је и цетињски подстицај “о садејству црногорске војске у предстојећем рату”, о чему је 26. јула 1914. године обавестила црногорску владу.

У ишчекивању краљевске одлуке о уласку у рат, а с обзиром на слабу опремљеност црногорске војске, ђенерал Јово Бећир, изасланик црногорског краља код србске Врховне команде, затражио је 4. августа и “нешто” артиљеријских оруђа, као “привремену помоћ”.
Као одговор на све то, србско Министарство војно наложило је својој Врховној команди “да на основу: фактичког броја стања црногорске војске и стоке; прописа о следовању принадлежности по црногорским правилима и цена појединих артикала у даном моменту, одређује за сваки десет дана унапред дневницу по војнику и грлу стоке… За оне артикле које црногорска интендантура не би могла набавити већ би им ми морали давати у натури, делегат-интендант обраћаће се благовремено министарству војном (србском – ИП)”. Када се радило о “привременој помоћи”, црногорској војсци уступљено је шест батерија пољских и брдских (уз њих и потребан број руковалаца), муниција за топове и хаубице, десет војно-телеграфских станица са припадајућом опремом, нешто санитетског материјала (иако је и србској војсци тога недостајало), као и тридесетак комплета војних карата разних размера (међу њима шест аустријских).

Говори ли се “о садејству црногорске војске у предстојећем рату”, ваља имати на уму да је Врховна команда црногорске војске постојала само по називу; “врховно” је командовао сам краљ Никола са неколицином својих ађутаната, толико “квалификовано и компетентно” да ниједан од њих није располагао тачним подацима не само о распореду непријатељске војске, већ ни своје. А да је неко од “његових” нешто и знао, на краља Николу није се могло утицати, пошто је он, како то сведочи ђенерал Николај Потапов, руски војно-дипломатски представник при црногорском двору у периоду од 1903. до 1915. године, умео и да издаје наредбе само зарад наређивања. Тако је, примера ради, 24. августа Потапову и ђенералу Божи Јанковићу, тада делегату србске Врховне команде у Црној Гори, образлагао неке своје две наредбе од претходне вечери и тога дана, обе послате сердару Јанку Вукотићу: прво му је наредио да иде на Пљевља, а затим на Бијело Поље, па поново на Пљевља.
Биће да се Потапов није превише ни упуштао у Краљева образложења јер је само констатовао да је издавање таквих наредби “типично за Црну Гору: ordre – contreordre – desordre”.
Или, по нашки, наредба – противнаредба – неред!

Кад је већ тако, онда је сасвим разумљив извештај србског посланства на Цетињу, с краја августа 1914. године, да “краљ Никола остаје доследан својој старој политици: што више користи из рата и што мање снаге уложити. Он држи много војске тамо где то није потребно, под разним изговорима, у намери да тежину операција према непријатељу сноси Србија, а Црна Гора да има недирнуту војску за окупацију Далмације а евентуално и Скадра. Он се увек нада да ће под заштитом енглеске флоте, флоте француског одреда и француских топова на Ловћену моћи учинити шта у Далмацији и не узимљући учешћа у уништењу главне непријатељске снаге у Босни и Херцеговини. Отуд је од 40.000 људи, колико Србија издржава, било на Плевљу само неколико слабих батаљона који су се разбегли чим су се аустријске трупе појавиле. И ако Генерал Јанковић наваљује сад да тамо пошаље што више војске, Краљ чини све да то сведе на што мањи број”.

Иначе, Никола се током прве ратне године није ни удаљавао од Цетиња; тек у привремено мирним условима, током лета 1915. године, почиње да обилази црногорске фронтове. “Обилазећи… лево крило Херцеговачког одреда, у августу 1915, краљ је батаљонским изасланицима на Грахову држао ‘патриотски’ говор и рекао ово: ‘Немци су Русе присилили на повлачење, али је силан Москов и његова ће бити победа. Него, Црногорци, немој који истурити пушку на Аустријанце, да му очи не избије. А ја вам дајем краљевску ријеч, да неће ни они на вас”.
Истом логиком водила се и краљевска влада (која је “владала” по краљевој вољи) кад је “издавала наредбе обласним и племенским властима да се свуда по варошима и селима објаве наредбе да се ни један Црногорац за живу главу не превари и истури пушку на аустријске аероплане”.

Са таквим Николиним држањем може се у непосредну везу довести и запис Лазара Рашовића, тада вршиоца дужности иследног судије у Суду Ловћенског одреда у Цетињу, о градњи пута од Пећи до Андријевице и шта је све на Цетињу чињено да се тај подухват отежа и “тиме хотимично спреми катастрофа српске војске”. Наиме, “чим је почео рат… настала потреба да се између Србије и Црне Горе створи боља комуникациона веза. У ту сврху је српска влада одмах предузела све, да се радње на путу Митровица (Косовска)-Пећ-Андријевица одмах отпочну. Са стране Србије учињено је све, да се овај пут што прије доврши. Црногорска влада, као извршилац воље краља Николе, отезала је ово питање, изговарајући се сад на овај сад на онај начин… Градња је отпочела, али тако, да је свако могао лако видјети, да се ту не ради озбиљно о градњи каквог пута. Све је могуће чињено да изгледа, како се изградња пута oзбиљно жели, али услед многих сметња не може се прије. У ствари такав је био план: да се на путу само маневрише, а озбиљна изградња одуговлачи. Кад су из Србије поново ургирали грађење пута, и у ту сврху понудили материјал и радну снагу, црногорска влада је обуставила рад на цијелој прузи… Сва ратна спрема српске војске уништена је због тога, што је неискрена небратска политика са Цетиња спријечила довршење пута Пећ – Андријевица и тиме проузрочила ону страшну катастрофу и оне неописиве патње српске војске”.

Рашовићев навод потврђује и Стево Богдановић, посланик у краљевској скупштини, сведок и повремени учесник у неким од догађања, податком да је инжењер Смодлака покушавао да нешто уради (било је пробијено 23 километра), све док му бивши министар Ристо Поповић, за ту прилику послат у Андријевицу, није рекао: “Видим да свој занат разумијеш, али пут не смије бити готов за прелаз српске војске. Мислим да нас разумијеш”. Радови су, тако, прекинути.

У таквим краљевским условима, могло се књазу Мирку, другом сину краља Николе, да живи “свој развратни живот у своме дворцу код Подгорице; вози се на аутомобилу са својим собарицама по Црној Гори и зауставља успут црногорске сељаке и сељанке, грди пред њима Србију и Русију, велича немачку снагу и хвали аустромађарску ‘политику’, тера аустрофилску пропаганду”.
И могло се кнегињици Ксенији, кћери краља Николе, да “преко својих љубимаца и перјаника, води спољну политику несрећне Црне Горе, тако да од почетка рата енглески посланик на Цетињу није хтео да има никаквих веза са цетињском владом”.
И могло се књазу Петру, трећем сину краља Николе, командант Ловћенског одреда са седиштем у Будви, под топовским цевима аустријске флоте, да “приређује забаве и концерте на којима се свирају аустријске и бугарске химне; тражи по Паштровићима и по Грбљу ‘великосрпску пропаганду’ и прогони и хапси честите Србе; држи телефонску везу између Будве и Котора; приређује банкете аустријским официрима и преговара са аустријским пуковником Хупком наочиглед црногорске војске и српског грбаљског становништва; подржаје сталну, директну везу између Беча и Цетиња”.

Историчар Слободан Јарчевић, аутор књиге Бивши Срби Црне Горе, Београд 2012, испричао је потписнику ових редака да је, док је радио на тој својој књизи, наишао на податак да је књаз Петар пружао прилику својим официрима да позову у посету своје жене, па их је “изненада” слао да обиђу положаје, а жене задржавао и доводио аустријске официре да се са њима “друже”. Каже Јарчевић да га је срамота било да тај податак саопштава у својој књизи, али је касније, кад је видео каквим се средствима служе црногорствујући историчари у своме “рату” против Србије, покајао што тај податак није објавио.

Уз повлачење србске војске

У ноћи између 13. и 14. октобра 1915, кад су Немачка и Аустрија већ увелико ратовале против Србије и Црне Горе, у рат улази и Бугарска. Србија и Црна Гора опирале су се колико су могле, али све је то било мало. За десет дана аустроугарске и немачке снаге узеле су Београд, Пожаревац, Смедерево и Голубац, после чега су кренуле у наступање према Крагујевцу. Недељу дана касније, 22. октобра, аустроугарска војска прешла је Дрину код Вишеграда, а до тога дана Бугари су већ били у Куманову, Штипу, Скопљу и Велесу. Српска војска морала се повлачити према југу, а очекиване помоћи од француских и енглеских савезника, са солунског правца, није било. За свега месец дана ратовања, непријатељ је био у Нишу и Краљеву, у Лесковцу и Крушевцу.

Србска Врховна команда покушала је тада да своје снаге прикупи у околини Приштине и да се преко Скопља пробије према Грчкој у сусрет савезницима. Тродневне тешке борбе усмерене на пролаз кроз Качаник показале су да је једина саобраћајница са југом била пресечена и да савезничку помоћ отуд не треба очекивати. Србској војсци само је преостало, уколико не жели да се преда, да покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе и избије на море. После саветовања с командантима армија, 24. новембра 1915. године, њена Врховна команда такву је одлуку и донела. “Боље то, него можда бити заробљен или натеран на срамотну капитулацију”.

Кад је избио на Косово, фелдмаршал Макензен зауставио је напредовање и саопштио да “српска војска више не постоји, него постоје само њени бедни остаци, који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране и по овој зими, наћи своју смрт”.

На војводама Степи Степановићу и Живојину Мишићу и ђенералима Михајлу Живковићу и Павлу Јуришићу Штурму било је да предузму потребне мере не би ли “остаци” србске војске (и избеглице уз њих) прегазили арбанашке и црногорске планине и савладали стварне опасности од глади и зиме: “Коњи да буду претворени у товарне за ношење хране, муниције и осталих потреба; на коњима понети и прибор теглећи и јахаћи. Сав остали материјал: топове, каре и муницију уништити закопавањем или демолирањем, а затварачи и нишанске справе да се понесу. Кола да се спале… читави покривачи да се употребе за покривање стоке… Сва стока, која се задржи, да се са послугом одмах упућује у одређеним правцима за повлачење. Сем овога да са трупама остане сва товарна и јахаћа стока, способна да издржи напоре, како она за ношење хране, тако и муниције и осталих потреба. Изнурену стоку оставити или побити”.

То и тако морало се предузети јер, због тога што је црногорска страна саботирала већ помињану изградњу пута од Пећи до Андријевице, није се могло рачунати не само на преношење “крупније” војне опреме, већ и на резерве прехрамбене робе. (Због оних који би се питали у чему се састоји црногорска кривица – Метохија је после Првога балканског рата припала Црној Гори).
Записано је о тој великој србској несрећи да су “у Будви ликовали, а кад се аустро-немачка војска састала са бугарском преко Србије, у Будви су паљени ватромети. Кад су Бугари ушли у Скопље, музика кнеза Петра Петровића (Николина сина, а команданта црногорске војске, са штабом смештеним у близини ратног непријатеља – ИП), свирала бугарску химну. Сведоци су сви они црногорски војници и бокељски добровољци који су се тога дана нашли у Будви, читаво становништво Боке”,
а код Лазара Рашовића читамо и да је србска војска у повлачењу преко Црне Горе “потпуно остала без профијанта… без своје коморе, без спреме. Али она је ишла у братску Црну Гору, која ће (веровало се)… приредити све, да уморни борци нађу крова и починка.

Али какво грозно разочарање! Црногорска влада не само што није ништа предузела, да српска војска буде на путу кроз Црну Гору снабдјевена, већ је напротив све могуће чинила, да српску војску доведе у што тежи положај”. Надање србских војника да ће у Црној Гори “наћи окрепе и души и тијелу”, било је узалудно. “Што год су дубље улазили у Црну Гору, све је било теже. На цијелом путу од Пећи и Рожаја па све до Подгорице црногорска влада није подигла ни једне коморске станице… Насеља су у околини пута врло ријетка, а земљиште неплодно. Сељаци ових крајева једва да су имали толико животних намирница, колико је најнужније за исхрану њихових породица. Али ипак, први одјели српских трупа могли су да добију мало хране. Имућнији сељаци сами су приправљали храну и звали војнике по кућама… У Кучима су села сама бесплатно износила на пут хране војницима.

Међутим власти су то забраниле с мотивацијом, да ће се о њима држава побринути. А како се држава побринула видјело се… Глад је косила војску… зима је све више стезала, преноћишта нигдје… И тако је Црна Гора, кривицом краља Николе и његове владе, постала тужном гробницом једног великог дијела српскога народа…
Они војници српски и избјеглице, који су прошли овај страховити пут понијели су из Црне Горе најстраховитије утиске. Доцније су се изражавали најпогрдније о Црногорцима. А то је погрешно… За страдање српске војске и народа преко Црне Горе није крив сиромашни народ у Црној Гори, већ краљ Никола и његова влада, који су све чинили, да пролаз српске војске кроз Црну Гору отежају и да јој на тај начин припреме страшну катастрофу”.

Понуда Николе Пашића

Док се србска војска (и држава!) повлачила према мору, Никола Пашић је, из Скадра, највероватније 22. децембра 1915. године, дошао на Цетиње и тамо о србским и црногорским неприликама разговарао са краљем Николом; уверавао га је у нужност да би и Црна Гора требало да “остајући верна својој лепој и витешкој традицији, пође стопама Србије… То је било логично и природно. Међутим је Цетиње очито нагињало другом, сасвим супротном правцу… Цетиње је, као без главе, срљало у наручје Беча”.

Пашић је на Цетињу остао два дана, а о чему је разговарао са краљем Николом – може се разабрати из забелешке Краљевог секретара Милоша Живковића, сачињене 24. децембра 1915. године:

“Г. Пашић, предсједник Српске владе, био је јуче код Краља. Обојица се разговараху о црној судбини која је задесила две српске краљевине и сав српски народ. Г. Пашић… велик је и убеђен оптимиста. Он тврдо вјерује у побједу, у коначан тријумф наше и савезничке праведне ствари. Краљ му се, у току разговора, жалио да је Црногорцима тешко да се боре с Аустријанцима, јер им је рђаво наоружање.
Г. Пашић је одговорио краљу, да Црногорци имају да вежу своју судбину са судбином Србије и да са њима, Србијанцима иду пут Албаније и да тамо чекају помоћ савезника.
Краљ му је на то рекао да и он тако мисли, али само он једини”.

Да ли је заиста он био једини који је тако мислио – не зна се посигурно, али је у Арбанију, са србском војском, “избегло из замке” само десет црногорских официра, тринаест војника и чиновника и студената мање од двеста. “Остало су добровољци: Бокељи, Херцеговци и Босанци”.

Ловћен је пао

Црногорско уверење да је Ловћен неосвојив, показало се погрешним: аустријска војска заузела је Штировник 10. јануара 1916, а наредног дана овладала је готово целим Ловћеном. На питање како се то могло десити, Рашовић одговара да два сата пошто је почело бомбардовање, књаз Петар, командант Ловћенског одреда, одједном је нестао из свога штаба у Наљежићима, код Будве. Говорило се да је отишао да обиђе положаје, а заправо је отишао у Кртоле, на састанак са некадашњим аустријским војним аташеом на Цетињу. Када се после пуних седам сати вратио из те “пријатељске и куртоазне посете”, своје сараднике “умирио” је речима да “ствар наша стоји добро”, а сам се затворио у свом шатору. Већ је падао мрак када је, после једног телефонског разговора са својим Краљевским Оцем, наредио да се одступа. Приговоре неких официра на то наређење одбио “поуком” да “тата боље зна од свију нас”, да је “десно крило потучено, па и ми морамо да одступимо”.
Чудно наређење, пошто је “десно крило стајало на свом мјесту”, али је Књажево наређење морало бити извршено: “одступило је цијело лијево крило…, судбина Ловћена била је запечаћена”, после чега је наређено и десном крилу да се повуче. “Пошто је Ловћен пао, знало је и мало дијете у Црној Гори, да је с одбраном Црне Горе свршено”

Када се све то издогађало, “краљ Никола шаље Кучко-Братоношку бригаду на Ловћен, у центар фронта… – у клопку… да буде заробљена. Кад је ова бригада стигла на… главни положај, и отпочела борбу, непријатељ ју је већ био опколио са двије стране… (а) краљ је већ био напустио Цетиње и бјежао к Подгорици. И он је ликовао: Кучи и Братоножићи ће бити заробљени на Ловћену а Санџачки Одред даје отпор на Мојковцу, и тако ће он несметано моћи да изврши свој план”. Али, десило се оно што није очекивао: “Благодарећи великој храбрости, бригада Кучко-Братоношка није заробљена, већ борећи се постепено одступала ка Подгорици. А то није требало да се деси. Ево зашто. Кучко-Братоношка бригада, као и Санџачка војска нијесу смјеле ићи Подгорици док не буде заузет Скадар, док им дакле буде потпуно пресјечена одступница…

Тако вјештим маневрисањем краљ је довео војску у један страшан положај. На одступање се више није могло ни мислити. Непријатељ је већ био на Бојани. Настала је страшна ситуација: или примити борбу на живот и смрт, или се предати. Ово последње значило је за Црногорце много више него смрт. И (краљ), познавајући добро менталитет црногорскога народа, јавља се као спасилац црногорског оружја. Објављује ‘да је са Аустро-Угарском склопио уговор, по коме ће се аустро-угарским трупама дозволити пролаз кроз Црну Гору за Албанију, а Црногорци остају код својих кућа. Оружје ће се покупити и склонити у црногорске магазине. Влада и све власти црногорске остају на својим мјестима’… И код наивног народа су се одмах чуле похвале ‘мудре политике краљеве’ и ‘његових дипломатских способности’, истицало се његово старо пријатељство са царем Фрањом Јосифом и т. д.
Али на велико изненађење наивних, краљ је сјутра дан побјегао, издајнички напустивши Црну Гору”.

Краљев покушај да се са својим министрима договори о часном разрешењу међусобног спора окончан је тако што је црногорска влада послала аустријској ову ноту:
“Краљевска Црногорска Влада тражи од Аустро-угарске Владе да са Црном Гором закључи мир. Она моли царско-краљевску Владу, да означи своје делегате, као и место, дан и час њихова састанка са црногорским делегатима. Црногорска Влада моли аустро-угарску Владу да изда наредбу о обустави непријатељстава и да означи дан и час обуставе, како би црногорска Влада могла такву наредбу дати и својим трупама.
Црногорска Влада моли команданта да учини да Њ. В. Цару и Краљу буде послата депеша Њ. В. Краља Црне Горе”.

Краљев телеграм, о коме говори владина нота, написан је на француском језику, а на србском гласио је:
“Пошто су Ваше трупе данас заузеле престоницу, црногорска Влада нашла се у нужди да се обрати царско-краљевској влади да би добила прекид непријатељства и мир са државама Вашега Величанства, молећи Вас да се заузмете за частан мир, доследан угледа једнога народа, који је некад уживао Ваше благоволење, уважавање и симпатију.
Ваше племенито и витешко срце, надам се, неће му нанети понижење које не заслужује.
Никола” .

Краљ се због овога телеграма врло оштро сукобио са бившим министром спољних послова Петром Пламенцем који је био “најотворенији и најогорченији противник тражења мира од Аустрије, и уопште ма каквог мирења са непријатељем Савезника”; Пламенац је депешу назвао срамотом, лудошћу и мрљом на образу Краљевом, а Краљ се бранио намером да задовољи Владу која је претила оставком, после чега би у Црној Гори настао хаос.

Да у својој “господаревини” не би био доживотни сведок тој срамоти, краљ Никола је 19. јануара 1916. године “тајно из Подгорице побегао. Кад је био у Скадру, узвикнуо је: ‘Преварише ме Аустријанци’… У Бечу су јако жалили, што им умаче верни пријатељ. Позитивно се зна, да су тамо намерни били да учине како су пре уговорили, али је у питању била српска армија, па су моментално заборавили на обећање и уговор с црногорским владарем… Ми смо грдно погрешили, жалио се грчком посланику на Цетињу фамозни Хупка, што смо пустили краља црногорског да умакне”.

Аустријски услови за мир били су понижавајући: “црногорска војска имала је бити разоружана и делом интернирана; Аустрија ће преко црногорског подручја водити даље рат; управу у земљи вршиће Аустријанци, који ће посести пристаништа, железницу и тврђаве”.
Црна Гора је 16. јануара 1916. године морала пристати на “безусловно полагање оружја цјелокупне црногорске оружане моћи”, а страна дипломатска представништва одмах су почела да напуштају Црну Гору.

За крај

Неколико речи о “величини” краља Николе исписао је дипломата и публициста Светолик М. Јакшић:
“Никола Петровић је, од како је, био оличена смеша ненормалне сујете и необичне себичности. Без школовања и без знања он још од првих дана своје владавине нити је имао политичке равнотеже ни моралног мерила, ни програма шта да у својој земљи ради, ни како да свој народ напретку води. Она мера бистрине, коју му је природа дала, њему се чинила и сувише довољна да буде први и најочитији у средини, без икаквог образовања а камо ли политичког и друштвеног искуства… Аутократизам му је давао сва разонођења, која су му била потребна и он је у њима заборављао и своју и свога народа културу.
Још кад је као младић дошао на престо, он је убрзо показао, да… мисли само о својој личности, па онда о држави, па онда о народу, па онда о Српству. Само ово троје није долазило готово никад на ред.

Та себичност је трагични конац, који се провлачи… кроз цео његов живот. У тој себичности гнездо је његове болесне сујете… Он је та два порока држао као два гвожђа у ватри, увек готова да се њима послужи. Кад год се тицало ма каквог његовог личног добра, он је сујету умео да замени понизношћу. Ласкавац и понизан пред великима и богатима, он је био горд тамо где би срачунао да неће ништа штетовати… Један од најтрајнијих циљева његове сујете био је – престо у Србији. Пишући стихове без талента он је желео не само да надмаши владику Петра, него да њима прави себи политичку рекламу”.