Претходних седам-осам дана искористио сам да се мало секирицам због одлуке приштинских власти да се на Косову и Метохији забране парламентарни и председнички избори заказани у Србији за 3. април.

Најпре, 21. марта, ГлавниПриштевац изјављује да је за одржавање речених избора на територији Косова и Метохије “неопходан договор Приштине и Београда”, што је Александар Вучић, председник Републике Србије, схватио као захтев “да Србија призна независност Косова. Србија то не може да прихвати без обзира на цену. Србија неће да призна независност Косова”.

Кад је већ тако, председник Вучић затражио је од земаља Квинте (Француске, Немачке, Италије, Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава) да утичу на поменутог ГлавногПриштевца, у нади да ће Квинта осудити “одлуку косовских власти да на Косову не дозволе одржавање парламентарних и председничких избора које је Београд заказао за 3. април”.

Како је мој друг Његош још давно запазио да се “надање наше закопало на Косово, у једну гробницу”, Квинтине владе “саопштиле су да су заједно с владама у Београду и Приштини интензивно радиле на томе да се пронађе прагматично решење које би омогућило Србима са Косова и Метохије да искористе своје право и гласају на изборима 3. априла”. Како је у том саопштењу истакнуто, “међународна заједница је у више наврата позвала Косово да дозволи отварање бирачких места у српским срединама на Косову за изборе које Србија организује 3. априла”, али се тај квинтни “дипломатски” позив зауставио само на покушају познатом по правничком правилу да се “за покушај неће казнити”:

“Признајемо да је прерогатив (искључиво право – ИП) Владе Косова да одлучи да ли ће дозволити или не гласања на изборима. И док ценимо вољу Србије да пронађе решење, веома смо разочарани сазнањем да је косовска влада одлучила да одбије конструктиван предлог Квинте. Тиме је косовска влада пропустила прилику да демонстрира своју посвећеност принципу заштите цивилних и политичких права својих грађана, укључујући и мањинске групе”.

Баш тако, али, да не би било забуне, земље Квинте навеле су да такав став косовске владе није у складу са вредностима и принципима које њихове владе заступају “након руске инвазије на Украјину”, мада су “поздравиле усклађивање Косова са саопштењима и декларацијама Европске уније и ониме што су земље Квинте усвојиле”, све у очекивању “да се Косово придржава основних вредности и одговорности када је реч о регионалној стабилности и поштовању демократских процеса, као и посвећеношћу и заштити права мањинских група”.

(Тандара-мандара: Американци су се, као водећи квинташ, још пре тричетврт века антицивилизацијски, нељудски самодоговорили да престану “расправљати о нејасним и… нестварним ци­ље­вима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације”).

Јер, тешко је докучити помоћу којих се трикова може објаснити надмоћ ГлавногПриштевца “да одбије конструктиван предлог Квинте”, још мање веза најављених избора у Србији с “инвазијом на Украјину”.

У потрази за неким од могућих трикова, наивчини попут потписника ових редака могло се причинити да су Сједињене Америчке Државе и њене колоније окупљене у Европској унији (на челу с онима из Квинте), све са “подебелим” фашикратским наслеђем из хитлеровског времена, разабрале да је дошао тренутак у коме се може почети Трећи светски рат применом Шнерсонових планова за Словене чије “семе треба ликвидирати, а пре свега значајно смањити његову бројност”.

Рецепт по ком ће се смањити бројност словенског света не разликује се од Хитлеровог “упутства” датог на почетку Другог светског рата да се спречи “даљи прилив словенске крви”, по “правилу” да “ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади”.

И не разликује се од оне папске “препоруке” Аустроугарској с краја јула 1914. године да “папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде времена, изгристи га сасвим… Зато, исто тако као што је директна потреба за Аустро-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за католичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да послужи томе циљу”.

“Томе циљу” тада је, те 1914. године, тежила и царска Немачка подстрекујући Аустрију на рат: “Србија је пристала на ултиматум, али то није било довољно – ми смо притискали да буде рат… да Србија мора бити масакрирана”.

То, као први корак, а други – начињен је кад су се у отворени рат против Русије укључиле и Сједињене Америчке Државе чији је један од циљева био да се заустави економски и културни успон царске Русије и да се уклони руска “претња” да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света. Оно што су Сједињене Државе започеле 1905. године најпре финансирајући Јапан да уђе у рат и Русију нападне с истока, а потом и ДругаЛењира да 1. маја исте године покрене револуцију, настављено је и током циљно припремљеног Великог рата. Залагањем америчког председника Вудроу Вилсона, у Русију је послат Лав Троцки, Јеврејин Лав Давидович Броншајн, са 275 (двеста седамдесет пет) следбеника и налогом ДругуЛењиру да у Централни комитет Комунистичке партије Русије уведе 90% Јевреја, како би Руси после “1000 година писали да су им Јевреји разорили државу и побили становништво, …а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америчких Држава”. Американци су тај “аранжман” направили у договору с енглеском и француском владом и уз тесну сарадњу с Немцима који су ДругаЛењира и његова 32 (тридесет два) сарадника из Швајцарске (у блиндираном вагону, преко ратом запаљене Немачке) препратили према Шведској, пошто су се с њима претходно договорили да ће Русија из рата иступити кад они преузму власт. (Само је недостајала Италија да се још тада створи “квинта”).

И у Великом рату (по броју Првом) и у Другом светском рату највеће жртве поднели су Словени, највише Руси и Срби. Иако су то били ратови са геноцидним “учинком”, србске и руске жртве помињу се само узгредно, као “колатерална штета” – били су ратови, а “природна је појава” да се у ратовима гине…

Добро, забатаљене су руске и србске жртве и у Другом светском рату јер је пажњу обично добро необавештеног света требало усмерити на Јад Вашем, меморијални центар посвећен јеврејским жртвама. О Јаду Нашем није могло бити говора јер би чак и његов наговештај могао бити тумачен као својеврстан вид антисемитизма – без обзира на то што је антисемитизам, у односу на антисрбизам (а и Руси су србско племе) – дечја игра.

И, сад, да се вратимо не само оном Квинтином “поздраву” шиптарском “усклађивању… са саопштењима и декларацијама Европске уније и ониме што су земље Квинте усвојиле”, већ и да обратимо пажњу на шнерсоновску замисао о уситњавању словенских народа “на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих”.

Поучене искуством стеченим у необјављеном рату против Срба, с пролећа 1999. године, земље фашикратског Северноатлантског савеза понашају се опрезније према руском напору да се отклони погром украјинских нациста (фашиста, ако је неком тај израз пријемчивији) над тамошњим руским живљем.

Могло би се неком учинити да Северноатлантски савез у томе руско-украјинском сукобу штити украјинске интересе, али не, “савезни” је интерес да Русију и Украјину, у складу са Шнерсоновом поуком, увуче “у међусобни рат са циљем – међусобног уништења”. Ако цивилни генерални секретар тога Савеза “обећава” да се “његов” Савез неће укључивати у започети сукоб, и то је у складу са Шнерсоновом поруком да ће “тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих”.

То натоовско “немешање” у руско-украјински рат врло је приметно и у “свежем” нападу Азербејџана на Нагорно Карабах, а наговештава се бројчано јачање мултинационалних борбених јединица на Балтику и у Пољској, “истуреније позиционирање тамошњих софистицираних противваздушних одбрамбених система”, додатно позиционирање америчког оружја и војне опреме у Европи, те да би се његове веће снаге могле стационисати у Румунији, Бугарској, Словачкој и Мађарској.

Из тога угла треба процењивати и улогу Квинте у труду да онога ГлавногаПриштевца “дипломатски” подржи у одлуци да косовско-метохијским Србима не дозволи учешће на парламентарним и председни чким изборима у Србији, али и вишегодишњи притисак натоовске власти у Црној Гори на тамошњи србски живаљ. Ово последње истоветно је ономе што је поримљена Украјина приредила “својим” православним Русима, са “малом” разликом што, нажалост, Србија нема снаге да заштити иједног “страног” Србина. Има ли се, при томе, у виду да је подгорички портал “Српских новина” блокиран без икаквог упозорења, јасно је да је тај потез “квинтно” осмишљен не би ли се, за случај неког масовнијег србског протеста у Србским Брдима, Србској Старој Херцеговини или Србском Приморју (да не дирамо у Стару Црну Гору), претворио у погром над преосталим Србима у данашњој антисрбској, натоовској Црној Гори.

На крају, признајем да не знам због чега сам све то препознао као слику и прилику натоовског деловања путем Квинтине “дипломатске” работе, у говору старих србских Куча (упамћеном пре сто година), познате по синтагми “квинта работа” – на нашки преведено као “упропашћена работа”, то јест “посер-работа”.

Бјеж’ од квинте и њине уније,

Србе, брате, држ’ се православља!

  1. март 7529(2022)