МАЛА КУТИЈА најкраће Српске приче xx века

 

Мкртич Саргсјан - РЕДОВНИ ЧАС ЈЕРМЕНСКОГ

 

(Невена Јовановић је оснивачица Фондације за подршку лицима са знатно смањеном и без функције вида „Фиби“.)

Већ је небројено пута написано и речено да су аудио књиге намењене искључиво слепима што је предрасуда и што никако није тачно, те нам је зато и био циљј да успоставимо сарадњу са руководећим људима који су запослени у удружењима или невладиним организацијама прикојима функционишу библиотеке за слепе и слабовиде и сматрали смо, али веома наивно, да ћемо заједничким умним, вербалним деловањем срушити те предрасуде и аудио књизи дати лепше рухо и учинити је доступном широкој читалачкој публици.

У почетку смо веровали, иако смо знали да је реч о библиотекама које немају статус јавних установа културе или установа од јавног значаја, да ћемо у јавности и ако говоримо истине, пробудити савест неодговорних и компетентних да напокон иинституционализују и правно регулишу статус библиотека које још увек нису правна лица или су са нејасним или сумљивим легалитетом.

Године 2015. средином новембра током представљања аудио књиге Мала кутија најкраће Српске приче xx века у Београдској хроници код познате водитељке Раде Ђурић изговорена је у најбољој намери, најблаже речено, бела лаж да је библиотека „ДР Милан Будимир“ призната и веома уважавана у Европи и читавом свету; такође је на видео снимку забележена изјава да аудио књиге никако нису намењене само слепима, јер, ако би оно што се слуша било намењено само слепима, тада ни слух, другима, осим слепима, не би био потребан. Такође је речено да је некада стари добри радио био код целокупног становништва омиљени медиј.

И од тог тренутка су се у главама ентузијаста разбистриле многе недоумице и разоткрило се фарсично замагљивање стварности и чињеничног стања и постали су сметња за закулисне игре, ситуације и злоупотребу књиге. А потом се разоткрило да је реч и о злоупотреби државног новца.

Мала кутија је заиста постала прекретница у аудио издаваштву у Србији и ускомешала је стање у невладином удружењу за слепе и слабовиде које лажно приказује да у његовом оквиру постоји оно чега формално-правно нема. Јер, то када библиотека Савеза слепих Србије има име („Др Милан Будимир“) која је без статуса правног лица и само је тек један нерегистровани огранак тог Савеза, (да будемо прецизбни, и огранци неког правног лица морају бити регистровани у АПР-у) исто је као када бескућник нема крштеницу али га ипак некако зову.

 

Мала кутија Михајла Пантића која је као јединствена аудио књига изложена на 60-ом сајму књига у Београду била је окидач за разоткривање стварног стања ствари у аудио издаваштву Србије.

Уместо што би напор да аудио књига изађе из гета, и да јој се скину окови да је она једино намењена популацији слепих и слабовидих и да је једино за њих корисна, био похваљен и подржан, неинформисани и полуобразовани слепи људи искоришћени су од стране руководства Савеза удружења за слепе у чијим оквирима функционише горе споменута нерегистрована библиотека, да оне који мисле својом главом систематски осуђују и етикетирају као непријатеље слепих. Њихово образложење, коме су их подучили вешти манипулатори, било је, да може да се изгуби и то мало средстава која Држава одваја за развој библиотеке „ДР Милан Будимир“.

Осудили су борбу да се мора поштовати правни оквир током креирања сваке аудио књиге; било је јасно да је онима који су   аудио књизи одузели слободу и наметнули јој понижавајући третман, појава неколицине ентузијаста и љубитеља књиге и поштовалаца правила под којим условима и како треба радити, постала и непожељна и неподобна „шачица залудних занесењака“. Извргнут је подсмеху свако ко је указао да Савез слепих Србије спречава да библиотека „ДР Милан Будимир“, баш као што су то постале и библиотеке у региону, постане установа са решеним правним статусом и јасно дефинисаним правилима.

Када већ пишемо о проблемима који су чињенично стање у библиотекама слепих и слабовидих Србије, желимо да истакнемо и постојање библиотеке са сличним статусом која се налази у оквиру Савеза слепих Војводине.

Међутим, стање у војводини је нешто другачије и јасно је истакнуто на сајту војвођанског савеза удружења слепих у Новом Саду да је библиотека само делатност Савеза слепих Војводине и да књиге због тога не могу бити доступне широј читалачкој публици.

Дакле, стиче се утисак да је стање у библиотеци како су је назвали „МР Омер Маринков„ нешто повољније и боље и свест запослених је на веома високом нивоу; желе да сарађују, не беже од нерешених проблема, имају он лине библиотеку где чланови могу на интернету да читају али не могу да преузимају књиге, реагују колико могу када примете да се њихове књиге које су стваране за специјалну намену нађу на неком сајту, порталу,када их неко постави на yоутубе канале…

Свесни су да када им је већ законом одобрено да не подлежу плаћању ауторских права, немају право, нити било ко од читалаца/чланова њихове библиотеке , да те аудио књиге крчме по интернету као своје власништво. Напомена: скоро комплетан библиотечки фонд књига које су снимљене за специјалну намену, дакле, књиге које су снимљене за потребе слепих и слабовидих читалаца, налазе се на интернету; могуће је да Министарство за културу финансира и ту противзакониту дистрибуцију књига које су снимљене у нерегистрованим библиотекама. Крај напомене

Међутим, најјачи утисак када је реч о овој тзв библиотеци управо је тај да Држава за потребе њеног развоја издваја знатно мању количину новца, него у случају библиотеке „ДР Милан Будимир“.

У сарадњи са библиотеком Савеза слепих Војводине

„Мр Омер Маринков“ креирана је аутентична аудио књига Свет око Нас и иста је промовисана на 63 сајму књига у Београду и куриозитет је био тај да је то била и једина сајамски представљена аудио књига 2018. године, баш као што је и Мала кутија најкраће Српске приче xx века била једина представљена аудио књига на 60-ом сајму у Београду 2015. године.

Мала кутија сасвим је из најискренијих побуда посвећена афирмацији библиотеке „ДР Милан Будимир“ у Београду, док је Свет око нас у потпуности као говорна књига реализован у студију библиотеке Савеза слепих Војводине.

Оба аудио издања која су у штампаном облику објављена у издавачкој кући Архипелаг изазвала су велико интересовање код широког броја читалаца без обзира јесу ли они без вида или не.

Оно што нас је и поред лоших искустава са библиотеком за слепе у Београду мотивисало да успоставимо веома плодну сарадњу са библиотеком слепих Војводине

јесте вапај слепих читалаца да једном заувек добију библиотеке које задовољавају све библиотечке стандарде какви су например успостављени у Специјалној

библиотеци за слијепа лица Републике Српске или у књижници Хрватског савеза слијепих у Загребу.

На многим гоогле-овим листама и порталима може се прочитати да слепи читаоци сматрају да је књига, која се креира за њихове потребе, у канџама нечасних

и полуквалификованих похлепника који, захваљујући томе што Министарство културе и информисања, као и остала Министарства која дају новац за израду звучних

и Брајевих књига за слепе, не улазе у детаље како се тим новцем манипулише.

Годинама не проверавају да ли је, када је реч о књигама за слепе, уопште

било оправдано да Савез слепих Србије тај посао поверава некој фирми изван Савеза, или да  оснива неку нову фирму,  што за резултат има неоправдано вишеструко

поскупљење производње књиге за слепе. У оба случаја, Било ангажовање друге фирме или оснивање нове фирме, при чему је оснивач Савез слепих Србије,

маскира се начин на који се троши добар део новца добијеног из државног буџета. Где завршава профит тих фирми? Држава је доделила средства наменски, дакле,

сврха је непрофитна, њоме се могу покрити плате и хонорари оних који раде на изради књига, набавка компакт дискова, Брајевог папира, утрошак струје,

воде, трошкови одржавања опреме, али нико не сме убирати профит ни на који начин од тог новца.

То што се библиотечки фонд књига за слепе библиотеке „Др Милан Будимир“ налази у COBISS систему, може се сматрати позитивном чињеницом, али само као једним важнимкораком ка јасно дефинисаном правном статусу те библиотеке.Дигитални узајамни каталог Народне библиотеке Србије уврстио је аудио књиге за слепе које су део библиотечког фонда „библиотеке „Др Милан Будимир“ међу књиге свих библиотека у Србији, али то се може показати као лоша и дискриминаторска пракса према другим хуманитарним невладиним организацијама које имају своју приватну библиотеку, а не омогући им се укључивање у COBISS систем.

Циљ овог веома опсежног елабората је пре свега да чврстим аргументима укаже да слепоћа или било који други инвалидитет никако не сме бити разлогом да се годинама жмури пред урушавањем библиотекарског кодекса, издавачких и ауторских права, јер, све што је у овом одељку наведено резултат је праћења интересовања у конкретном случају слепих читалаца.

Овом опсервацијом никако не желимо да побегнемо из реалности, нити да кажемо да аудио књига није књига за слепе али сигурно желимо да укажемо да није искључиво слепима намењена, а све и да јесте, никако је не би требало лишити правних норми, нити би јој требало одузети право да се она експлоатише у легално оформљеним библиотекама.

На крају писаног излагања о томе зашто је потребно да библиотеке за слепе и слабовиде у Србији треба да постану правно утемељене установе од јавног значаја у култури, дајемо сликовит опис неких од ситуација где је евидентно да када запослени у библиотекама за слепе не испоштују неки договор или начине неку штету својим сарадницима нисте у могућности да позовете на одговорност кривце, јер, поменуте библиотеке не постоје као правни субјект.

Догодило се да је запослени у библиотеци „ДР Милан Будимир“ у једном дану подигао на интернет 15 новоснимљених аудио књига како би учинио да један слепи читалац не долази у библиотеку. Те су књиге, мада су аутори то строго забрањивали, данима биле плен по разним маилинг листама и интернет странама;

Веома оштро је реаговала издавачка кућа Лагуна, јер, једва су пристали да одобре без накнаде снимање и промоцију аудио књиге Филипа Давида Кућа сећања и заборава и због описаног ексцеса који се догодио због несавесног слепог корисника библиотеке „Др Милан Будимир“ и због непажње запосленог лица у тој библиотеци, промоција нити једне од тих 15 књига није била одржана.

Када је снимљено неколико књига за потребе свих читалаца у инпровизованом студију библиотеке о којој је реч и када су иста дела финансирана из донација, речено је да су снимљене књиге пропале, да је снимке немогуће опоравити и речено је још много нелогичних и неоправданих разлога зашто тих књига нема на списку библиотечког фонда. Учињена је велика штета, али није могло да се адекватно реагује, јер, једино коме се у том случају можете жалити и евентуално га тужити је Савез слепих Србије, пошто библиотеке тог типа, нерегистроване библиотеке, немају управнике. Драстичних примера са којима смо се суочавали током сарадње са запосленима у Савезу слепих Србије, а све у вези са сарадњом на изради аудио књига за библиотеку „Др Милан Будимир“ је много, па се надамо и верујемо да ће овај апел бити опомена широкој културној јавности да таквих проблема више не буде.

Веома је добро да се израђују аудио књиге у што већем броју, што више наслова да се прочита и сними како би слепим, слабовидим и лицима са дислексијом

било на располагању што више звучних књига.

Такође би требало охрабривати и финансијски подржавати и оне издаваче аудио књига који стварају аудио књигу на начин да она буде на највишем естетском

нивоу и у погледу одабира читача и у погледу дизајна њеног омота.

Проблем је у томе што држава с разлогом и најбољом намером подржава први споменути тип аудио књиге, а да издавач и произвођач звучне књиге за слепе

злоупотребљава новац који добија из државног буџета. Савезу слепих србије није потребан посредник, или како се то модерно каже, подизвођач за израду

аудио књига. Јер, подизвођачи у прошлости: „Филип Вишњић“ неко време, потом „Албатрос Плус“ све време и новоформирано предузеће „Брај“ (основао га је

Савез слепих Србије) све време израђивали су и израђује речене аудио књиге користећи техничку опрему Савеза слепих србије (студија у Устаничкој бр. 25

и Јеврејској улици бр. 24), ангажовали су и ангажују раднике за израду тих књига, чије се плате и хонорари плаћају новцем који Савез слепих Србије добије

од  Министарства културе и информисања Републике Србије, а онда, приближно половину тог новца (који динар мање или више) Савез уплати подизвођачу, који

да ствар буде још јаснија, уз комплетну техничку опрему, користи и пословни простор Савеза слепих Србије.

Чему заиста подизвођачи када све то опет ради Савезс лепих Србије? За сваког интелигентног човека одговор је јасан. Зато, јер када се поднесе извештај

Министарству културе, она половина новца (начин трошења оне половине новца) која је уплаћена подизвођачу остаје у мраку. Извештај је тако уредан, правно

и финансијски чист, јер, Савез је половином новца, коју је задржао за себе, подмирио плате запослених у библиотеци „Др Милан Будимир“, другу половину је

дао подизвођачу, а подизвођач је испоручио Савезу толики и толики број звучних и Брајевих књига. Све је чисто и јасно. Јасно је да је то једно елегантно

прање новца, правно уредно и чисто. Пошто је ствар изузетно чиста, онда је и новац од ког је подизвођач остварио профит такође чист да чистији не може

бити, другим речима, одлично опран, без иједне мрље.

Ваљда би требало да се залажемо за не прескупу и квалитетну аудио књигу, као и за Брајеву, – за књиге које ће слушати и читати слепи и слабовиди, они

са дислексијом, али зашто не и ништа мање и други љубитељи звучних/аудио  књига.