Аутор: Лука Јоксимовић Барбат, доктор хуманистичких наука

Оно што нам је данас више него јасно јесте то да су наши учитељи и родитељи, а и ми са њима, олако поверовали да је време расизма, колонијализма, империјализма, фашизма и нацизма окончано завршетком другог светског рата и након стицања независности и псеудо-независности старих и новоформираних држава у Африци и Азији – некадашњих колонија – током друге половине XX века. И не само у Азији и Африци.

На тлу Европе, на Балкану, уз вођење грађанског рата, 1990-их, а потом, по завршетку рата, формирано је укупно 7 самосталних (независних) држава од којих ниједна нема стварни суверенитет. Једна од њих, настала отимањем дела територије Републике Србије и захваљујући окупационом присуству НАТО снага, није ни призната од већине држава света, а чак ни од свих чланица Европске Уније.

Империјална политика Сједињених Америчких Држава и њених савезника примењена је на Балкан са истом оном жестином каква је била и у случајевима Конга, Нигерије, Бијафре, Сомалије, Руанде, Вијетнама, Ирака, Авганистана, Либије, Сирије и другде. Политика глобализације одозго (позната и као политика новог светског поретка) нарочито изражена и милитантна у односу на европске земље у последње три деценије (почев од пада Берлинског зида), открића до којих су дошли многи истраживачи управо у ове три последње декаде, као и нешто пре њих, радови америчке Критичке антропологије, недвосмислено нам показују да у политици империјалних сила и војно-економски доминантних класа постоји континуитет који траје већ најмање два века, а према неким истраживачима и много даље у прошлост.

Овом стању ствари одговарају и конкретна понашања политичара на нивоу свакодневне политичке праксе. Глобална стратегија Новог светског поретка и њој примерена дневна политика заодевају се одговарајућом идеологијом или, боље рећи, идеологијама. Арсенал прерушавања, свесног и циљаног обмањивања и лагања јавности је огроман. Појмови „слобода“, „људска права“, „грађанска права“, „међународно право“, “међународна заједница”, „мир“, “хуманитарни”… потпуно су испражњени од изворног значењског садржаја и употребљавају се у пропагандне сврхе једино као речи које ће завести оне којима су упућене.

 

На језику и под пером идеолога ове речи значе управо нешто сасвим супротно од онога на шта би својом спољашњошћу требало да укажу. Када кажу „слобода“ мисле на поробљавање, када кажу „мир“ мисле на рат и тако даље.

Одличан пример за ово је тзв. „партнерство за мир“. Тачан назив ове организације (алијансе) био би „партнерство за рат“.

Довољно је погледати технологију припрема и извођења бомбардовања Републике Југославије (Србије и Црне горе) 1999. Године, као и Републике Српске 1995, и које су све државе учествовале у тој кампањи директно војним ангажовањем и индиректно као земље које су пружале логистичку подршку.

 

“Хуманитарни ратови”, које је увео “НСП” и ослањајући се на свој инструмент силе – НАТО – демонстрирао их у агресији против Републике Југославије (Србије и Црне горе) 1999, против Либије 2011, произвели су хуманитарну катастрофу, у шта треба урачунати и послератне последице; последице које трају и данас, које се настављају и у будућности, како на нападнутим територијама, тако и у суседним државама, показујући сву безобзирност и малигност оних који тај нови поредак креирају и заговарају.

У терминолошки и квазитеоријски арсенал идеологије Новог светског поретка спадају приче о крају историје, и крају идеологије. У овим причама нам се продаје шарена есхатолошко-телеолошка лаж да смо већ доспели у рајско блажено стање или да је човечанство, најзад, ослобођено свих мука, болести, патње, сиромаштва… и да је довољно да слушамо Великог брата и да гутамо пилуле које нам он великодушно продаје.

Прича даље каже да армије Великог брата, чије делове, ако имамо новац, можемо по потреби и изнајмити, и производи његове науке – од војне, преко социолошке, психолошке до фармаколошке, успешно решавају сваки друштвени и лични људски проблем. Свест и савест више нису потребни, јер имамо медије које нам уређује Велики брат (НСП), па отуда, историја као живо и динамично дешавање са некаквим неизвесностима више и није потребна, штавише, не постоји, јер са „њим“ нам је све извесно; нити су идеологије више могуће, јер пошто више нема свести и савести, нема шта више ни да се деформише у искривљену или лажну свест. „Све је јасно и транспарентно“, према речима Великог брата.

Познато је да су светске силе – победнице нацизма и фашизма, посебно САД, ради развијања војне индустрије и јачања обавештајних служби, пружиле уточиште десетинама хиљада ратних злочинаца. Десет хиљада најокорелијих је нашло уточиште у Сједињеним америчким државама. Један број њих се нашао у Аргентини и другим јужноамеричким државама. Совјетски Савез је био селективнији. ОН је пружио уточиште једном броју заробљених немачких стручњака. Запад је имао потребу за свим преживелим ратним злочинцима, јер су им могли послужити у борби против Совјетског Савеза, а и против било каквих ослободилачких покрета у свету.
Колико су ови ратни злочинци били употребљиви, показује и пример Курта Валтхајма, који је на терену, на територији данашње Босне и Херцеговине, активно учествовао као официр немачког вермахта у операцијама   „Шварц“ на Сутјесци и као на терену руководећи официр у операцији уништавања и депортовања становништва Козаре у усташке логоре током ИИ светског рата.

На Сутјесци је од 19 хиљада партизана убијено скоро две трећине. У операцији на Козари, којом је непосредно руководио Курт Валтхајм, депортовано је у усташке логоре око 70 хиљада цивила, претежно жене и деца; од овог броја 23 хиљаде деце старости до 7 година и 14 хиљада деце старости до 11 година. Готово сви су нашли смрт у усташким логорима. Један број цивила је убијен на Козари. Процењује се да укупан број убијених Козарчана на самој Козари и у концентрационим логорима НДХ-а износи 72 хиљаде цивила.

Тај официр Вермахта, Курт Валтхајм, који је одликован часним крстом од Адолфа Хитлера, провео је 10 година на функцији генералног секретара Уједињених нација и 8 година на месту канцелара Аустрије. Одликовао га је и Јосип Броз Тито, врховни командант истих оних партизана које је Курт Валтхајм са своијим камарадима из Вермахта убијао на Сутјесци. До смрти је уживао пензију добијену од УН, у износу од 130 хиљада УС долара месечно., после његове смрти 2007, пензију је наследила његова супруга Елизабета, такође, некада поуздани члан нацистичке партије.[1]

 

О каквом се континуитету политике овде ради? Смели се поставити питање да ли је Курт Валтхајм, као и многи други, после ИИ светског рата био награђен свим тим функцијама и новцем за учињене ратне злочине.

Јел-Балзенова, такође, показује на конкретним примерима како стоји ствар са континуитетом. Проверени нацист, Крикеберг (био је члан нацистичког удружења професора – NS Dozentenbund), posle II svetskog rata добија добар положај у својој струци. Постављен је за директора западноберлинског Музеја етнологије

(Voelkerkundemuseum). Такође је предавао на Слободном универзитету у Берлину све до касних педесетих година прошлог века.

Занимљив је и пример Рихарда Турнвалда који се пензионисао 1933. године, а онда су га нацисти реактивирали као професора по позиву, давши му катедру на Берлинском универзитету 1938. Његов рад на пољу етнологије веома је користио нацистима. Он је „доказивао“ на примерима „афричке расе“ да је мешање раса опасно, да мешанци наслеђују само негативне особине родитеља који припадају различитим расама. Његов накарадни функционализам је, како пише Јел-Балзенова, одлично послужио нацистима да код куће и свуда где владају немилосрдно истребљују не само припаднике неаријевске расе већ и мањинске етничке групе (јер су поистоветили расу и етницитет). Турнвалд је несметано остао активан на свом пољу рада још дуго после рата. Не само да је предавао на Јелском универзитету

(Yale University) као гост професор 1936, већ је до 1953. предавао на Слободном универзитету у Западном Берлину.

 

Sličnu profesionalnu sudbinu imao je još jedan teoretičar veoma važan za nacističku Nemačku. To je Vilhelm Emil Milman, takođe pripadnik funkcionalističke nemačke škole u etnologiji. Kako kaže Sabine Jel-Balzen[2], njegov rasizam je bio ekstremniji i eksplicitniji od Turnvaldovog. Uprkos svojoj povezanosti sa nacistima i uprkos njegovim radovima koji se ne mogu smatrati ozbiljnim naučnim delima, Milman je sve do penzionisanja 1970. godine predavao na Hajdelberškom univerzitetu.

Према истраживању Јел-Балзенове највећи број чланова факултета који је радио између 1933-1945, остао је недирнут и наставио несметано са радом и после рата. Њихов идеолошки рад у корист нациста није сматран битним за формирање, одржавање и промовисање нацистичких идеја и нацистичке власти. Чињеница је да се Веома мали број универзитетских професора вратио из егзила у било коју од две Немачке.

[1] Податке о Валтхајму наводим према истраживањима новинара и режисера Данка Р. Васовића. Видети на yоу тубе.цом емисију “Питања и одговори”, ТВ Палма Плус, фебруар 2014.

[2] Sabine Jell-Bahlsen. 1985. „Ethnology and Fascism in Germany“ (у зборнику Dialectical Anthropology vol. 9 Nos. 1-4, стр. 313-330