Пријатељи и поштоваоци академика, др Јована Деретића, састали смо се да искажемо жалост за земаљским одласком нашег Јована и искрену захвалност за непролазни поклон који нам је оставио, истину о нама.

Његово историографско дело, сазнање опште историје и прошлости србског народа из кога је као див израстао и коме је посветио живот, уписало га је у вечну књигу бесмртника.

Својим истраживањем, чињеницама, доказима, анализама и закључцима подигао је на виши степен спознаје историјска збивања и оживео аутохтонистичку школу са великанима, Милошем Милојевићем, Љубомиром Стојановићем, Олгом Луковић Пјановић, Светиславом Билбијом, Радивојем Пешићем, Слободаном Јарчевићем, Тибором Живковићем, Ђорђем Јанковићем, Драгољубом Антићем, Радованом Дамњановићем и другима. Прокрчио је пут и отворио научни простор за нове генерације историчара, Александра Шаргића, Александра Митића и других, којима је истина важнија од материјалне користи. Наша сазнања пре и после дела Јована Деретића, по себи говоре о степену просветљења који је унео у научну заједницу, колективну свест и наше животе. Данас ученици, професори, учитељи, полицајци, лекари, службеници, трговци, лингвисти и други, знају за др Деретића и његово дело које је постало део заједничке свести народа. Сем научника који се позивају на њега као извор, многи преузимају његове идеје и доказе до којих је стигао али га не помињу или га маргинализују. Он је то за живота знао, али је несебично давао јер му није било пресудно, битно је било да се шири дух истине о србском бићу. Потврда научних ставова Јована Деретића стигла је и од међународне научне заједнице (Марио Алинеи, Анатолиј Кљосов) и интердисциплинарних налаза археогенетике, лингвистике, етнологије, археологије, географије, па је др Јован Деретић стекао и звање академика Руске Петровградске академије наука.

Вишедеценијско истраживање, милиони прочитаних страница по библиотекама француске и САД, уз праћење идеје водиље из херцеговачког родног краја када му је речено да постоји друга историја сем званичне и да су његови преци одувек на својој земљи, мотивисало га је на тражење доказа, потврду чињеница, тражење одговора кроз анализе и синтезе које су га довеле до новог сагледавања историје света и темељне улоге Срба у стварању светске историје. То је истовремено значило и рат против владајуће колонијалне слике о прошлости народа коме припада, која је утемељена на фалсификатима са јасном улогом да изгради ропски идентитет Срба као ниже расе и губитника, маргиналаца мање вредности, неисторијског народа који треба да служи или буде поништен као безвредан. Србин је онај који не заслужује никаква права и коме је сама привилегија да уопште буде жив а ако се усмрти убица нема за кога да одговара. Владајућу слику прошлости која се системски изграђивала од 16. века и која је уграђивана у уџбенике историје у којима се наводи да је „данак у крви“ срећна околност јер пружа могућност напредовања у окупаторској држави, где је утемељена самоуништавајућа слика о досељавању која води губитку историјског права на постојање у отаџбини, са величањем идеологије титоизма и нових нација, Јован Деретић је чињеницама и истином отворио пут ка самосвести као услову ослобођења. Посебно бих указао на покушаје да се стара римско – англосаксонска колонијална стратегија трансформише и угради у нарастајућу слику историјске улоге Срба. Данас поново треба затомити име Срба, разводнити га у идеолошкој магли о пореклу балканских народа без помињања порекла које води ка србском идентитету. Покушава се свођење аутентичног и аутохтоног народа који је задржао име, обичаје, веру и митове у исту раван са вештачким, политичко-верским нацијама, хрватима, бошњацима, црногорцима, македонцима, албанцима и другима. Идеја „Југословенства“, симетрија и лажне једнакости са произведеним национима требају да заробе србско име у њиховом пореклу, да им поклоне нови идентитет у антици а европским народима утемељење у „Дунавској цивилизацији“ Лепенског вира и Винче.

Овом приликом посебно бих указао на практичну, политичку делатност Јована Деретића. Како ја разумем, он је желео да живи своју идеју и да оствари вредности у које је веровао, да свој научно утемељен поглед на прошлост покуша да реализује у садашњости и да на том темељу гради будућност свог народа. Због политичког и научног деловања био је предмет напада и на срећу, неуспешног атентата. Дошао је у време грађанског рата и страног напада на србску државу и народ, кренуо на ратиште са супругом да у традицији предака брани отаџбину, био је посланик у Скупштини Србије, народни трибун и оснивач удружења грађана „Слободна Србија“. Задатак ширења историјске истине и политичког ослобођења Јован Деретић је доследно и храбро спроводио, обилазио је србске земље, разговарао и одговарао на свако питање, уважавао саговорнике и побеђивао истином, срцем и логиком. Зато његово име данас и у будућности постаје симбол почетка духовног преврата и повратка коренима Срба. Био је верник и свуда указивао на саборни значај цркве, улогу Светог Саве и светосавља, чувању традиције и обичаја. Други политички задатак да удружи појединце и организације у јединствени покрет ослобођења није довршио, то остаје у аманет свима који га поштују и следе.

Без гордости, сујете, сав предан науци и свом народу, несебично је давао и заузврат није тражио награде ни признања. Увек се чувао „Данајских“ поклона. Зато је као слободан човек увек и на сваком месту указивао на идеју и вредност слободе. Нама је показао на пут, али на том путу морамо бити ми а он ће нас са висина из небеске Србије гледати и говорити да је Србија вечна, док су јој деца верна.

Хвала му на свему и вечна му слава.

У Београду, 11. и 12. јул 2021. године