Potpisnik ovih redaka uveren je da stavove prema bunjevačkom poreklu treba заснивати на писању Плинија Старијег

(Gaius Plinius Secundus Maior, 23-79. године по Христу), у делу

Naturalis Historia III, Chap. 25.(21.) – Liburnia and Illyricum, и Марина Барлетија (1450, или 1460, или око 1460 -1512. или 1513), у књизи о турској опсади Скадра 1478.

Године (De obsidione Scodrensi, Венеција 1504).

Најпре неколико речи о Барлетијевим записима “с лица места”, пошто се он налазио међу скадарским браниоцима.

Османлије су од 1443. до 1467. године четири пута безуспешно покушале да освоје Скадар, али су то успеле тек после вишемесечне опсаде започете маја 1478. године. Два месеца касније, под Скадром се појавио и турски султан, Мехмед ИИ Освајач (1432-1451-1481). У међувремену, многи сељаци из околине већ су се били склонили у Скадар а жене и деца упућени су из града у безбеднија места, многи у Млетке.

 

Барлети сведочи како то није било обично “склањање”, будући да је, чим су стигле вести о Мехмедовом походу, “велико узбуђење завладало градом и скоро га довело у расуло. А онда, појавила се изненадна помоћ – сеоска младеж (међу којима су били најхрабрији) и чамџије који су дошли својим галијама реком Буном (коју познајемо као Бојану – ИП). Заједно су почели да раде на одбрани града, градили су утврђења и куле, поправљајући осматрачнице, те утврђујући све своје позиције”.

Мимо тога, Барлети казује и да, “док се град припремао за одбрану, северно од Скадра пламен је захватио поље и планине. Села су била запаљена! Дим је куљао високо ка небу, као знак да је рат неизбежан. Онда је изненада, са свих страна, избила тако велика гунгула, да нико није могао ништа да разуме. Неки су се борили за своје животе, други су били преплављени терором. Пољопривредници су побегли са својих поља, неки су успели да поведу своја стада и ствари до морске обале. Друга група је хитала да упозори Скадране да су Турци пред прагом, да су опљачкали сву земљу, запалили куће, отели сву стоку, те узели многе у заробљеништво”.

Барлети не одговара на питање шта се десило с онима који су, непосредно пред опсаду, “побегли са својих поља (и) успели да поведу своја стада и ствари до морске обале”. И куд су се са морске обале запутили.

Уз ово питање иде и оно које се тиче разлика у именовању реке која поред Скадра тече из Скадарског језера према мору: Барлети је зове Boliana, за Србе то је Бојана а Арбанаси (и преводиоци Барлетијеве књиге) користе име Буна.

Ако се зна да досељеници у неку земљу не мењају макротопонимију већ користе ону коју су затекли, поставља се питање откуд Арбанасима реч Буна.

Одговор на ово питање ваља потражити код Плинија Старијег, у његовом запису да “народ Либурна живи од реке Арсије (Арсе, Раше – ИП) до реке Титијум (Крке – ИП). Њему су припадали Ментори, Химани, Енхелеји, Буни и они које Калимах назива Певкетима. Сада све њих обједињено зову Илирцима. О тим племенима мало о коме има смисла говорити, а и називи им се тешко изговарају. Под јурисдикцију Скардоне (Скрадина – ИП) потпадају Јапиди и 14 општина Либурна, од којих није нарочито тешко изговорити имена Лакинијаца, Стулпина, Бурниста и Олбонијаца. У тој јурисдикцији, италијанско право дато је Алутима, Фланатима (по којима је име добио Фланатски залив – данас зван Кварнерски – ИП), Лопсима, Варваринима, Асеријатима (који су ослобођени од пореза), као и острвљанима Фертинатима и Куриктима (на острву Крк – ИП)”.


Етничка територија Илира (ВИИИ до ИИИ века ПНЕ)
[1]

Подручје од Раше до Крке само је мали део илирских станишта, будући да су они, Илири, у више од тридесет племена, у времену од ВИИИ до ИИИ века пре Христа, наставали данашње територије северне Грчке, Маћедоније, Арбаније, Херцеговине, Босне, западне Србије (до Мораве и Дунава), Истре, Далмације, Хрватске, Славоније, Западног Срема, Словеније, источне Аустрије, југозападне Маџарске (раније познате као Барања, до изнад Блатног језера) и југоисточне Италије (уз јадранску обалу).

Најстарији помен илирског племена среће се код грчког песника Алкмана (ВИИ век пре Христа) који Илире смешта уз јадранску обалу. Током наредног века, Илири се помињу, мада сасвим неодређено, и код још неких грчких писаца, да би логограф Хекатеј из Милета (око 500.г. пре Христа) у свом путопису по јадранској обали (јонској, како се онда писало) у илирска племена сврстао Либурне, Менторе, Хистре и још нека.

Најподробније податке о Илирима нуди Херодот, по чијем се сазнању илирска земља у В веку пре Христа простирала “од Јадранског мора до извора Мораве, на истоку, и до реке Адиже на северозападу. На југу допирао је илирски језик до границе Епира, по свој прилици до реке Ахерона, а на северу до Дунава… (Тада је) било име Илири проширено на многобројна сродна племена до низине Венета, уз северни угао Јадрана. Познатија племена Илира су: Енхелејци, Пирусти, Дициони, Дасарети, Деситијати, Автаријати, Таулантини, Далмати и Дарданци и т. д.

У ИИИ веку пре Христа, земљу Илира освојили су Келти и помешали се са њима . (Келти нису народ, то је војнички ред у србском народу а што су се “помешали” с Илирима, само је знак да су они били једнојезични – ИП)…

Уколико се, на основу сиромашних остатака илирског језика, највише личних и топографских имена, може утврдити, име Илири имало је своју оправданост не само за области на Јадрану, већ и за њихову позадину, до дунавске линије на северу и североистоку”. Херодот у Илире сврстава Енете, односно јадранске Венде, као и Истране, Осериате, Стулпине и друге, који су “били по свим предањима прави Илири”.

Према писању Нестора Кијевског (1056-око 1111), калуђера и летописца, који је иза себе оставио спис под насловом Повест древних времена, Илири су били Словени, односно Срби,“ који су од најстаријих времена живели у Илирији, на Дунаву”, а Пољак Казимир Шулц, у књизи О пореклу и седиштима старих Илира, Париз 1856, додаје да одредница “на Дунаву” не значи само “с обе стране Дунава”, већ и на Хелму. Шулц чак изједначује Илире и Трачане, па каже да су “илиро-трачка племена не само била и остала у својим седиштима (што значи да се нису ни “бавила” сеобама из ВИ и ВИИ века – ИП), не само да су сачувала језик, веру и слободу… већ су се још у петом веку називали Словенима”.

Видимо, дакле, да Плиније Старији, као једно од бројних илирских племена помиње Буне (тако у свим преводима, на енглески, француски, руски…), у латинском оригиналу Bulini. А Плинијева реч Bulini гласовно је врло блиска Барлетијевој Boliana, нарочито ако се зна да се на неким србским подручјима глас “о” у првом слогу изговара као “у” (ногаºнуга, коњºкуњ). Отуд, од Болиане до Булина кратак је пут, а Буна ни од једне ни од друге није далеко.

Уосталом, пре равно два века, лингвист и археолог Павле Соларић устврдио је да “језик Римљана (односно латински – ИП), по мешавини народа који су се код њих ‘згрували’, јесте смеша језика: грчкога, словенскога, и још некаквога, једнога или више њих… Колико је који ушао у састав римскога језика, томе сада остаје кратак и чист пут да се… тачно одабере што је што лозе грчке и по чему ће се знати колико је то са наше словенске горе листа”.

То што Плиније смешта Буне у крајеве северно од Скрадина не представља сметњу да на њих наиђемо и на другим странама илирске земље. Јер, извесно је да су се, у потрази за бољим стаништима, поједина илирска (србска) племена, она која помињу стари писци, повремено кретала по илирској земљи, да ли мирно, да ли у сукобу с илирским иноплеменицима. Стога, ваља претпоставити да се илирско (србско) племе које је Плиније познавао као Буне

(Buline), неодређено када нашло у данашњој Херцеговини, око реке Буне, дуге свих девет километара, до увира у Неретву, код места Буна.

(На тај крај мисли србски дипломата Иван Иванић (1867-1935), рођен у Бачком Градишту, када каже да је “покрајинско име ‘Буњевац’ дошло од реке Буне, која је дала име целој покрајини на обалама њеним…. те су по тој области и добили име Буњевци. Са тим именом су већ дошли у Приморје, и од тог времена, па све до данас носе исто име”)

И ваља претпоставити да се, касније, део истога тог племена, спустио у питомији крај, чак до Доње Зете, поред Бојане, реке коју, рекосмо, Барлети именује као Boliana. Ту су се зауставили, те су реци чије је име било гласовно слично с оном из ранијег завичаја, али и своме, племенском, почели да тепају – Буна.

Врло је вероватно да се један део тога племена, или мали део његових припадника, није нашао међу онима који су, када је почела опсада Скадра, “побегли са својих поља (и) успели да поведу своја стада и ствари до морске обале”, већ је, ко зна из којих разлога, остао у новом завичају. Неко од њих је, свакако, преживео Мехмедову опсаду Скадра и ту, настављајући да се бави дотадашњим пољопривредним занимањем, дочекао долазак Шиптара, или Арбанаса, или Арнаута. (Ово последње, на турском, значи: “они који се нису вратили”, на Сицилију, после Манијакисове смрти ). Од њих су нови досељеници чули да реку Бојану зову Буна и, како им је то краће име било једноставније за изговор, прихватили су га као “право”. Тако је оно, за њих, и остало до данашњега дана.

А они из племена Буни, односно Буњевци , који су стигли до морске обале, морем су се запутили ка месту новога живљења, северозападније од онога из којега су до Доње Зете стигли њихови преци. Није могло бити друкчије него да и даље, у новим стаништима, после новијих сеоба, сачувају своје племенско име, Буњевци.

И они, наравно, који су касније станили на северу Бачке.

Па ће Иван Иванић дописати да, “када су дошли у Бачку, они су се називали католичким Рацима, те их тако називају у документима и аустријске власти. Кад ипак није било потребе, да их нарочито двоје од православних Раца, онда су их просто називали Рацима… Називају их Србима, али и Далматинцима и Илирима… Новији писци свугде их називају Буњевцима, са додатком да су то католички Срби”.

 

[1] хттп://сх.wикипедиа.орг/wики/Илирија//медиа/Филе:Иллyриан_трибес.ен.пнг