По рођењу је био Србин и звао се Ђорђе. Како је српски језик тада био званично забрањен у јавној/административној управи, Грци су његово име најпре транскрибовали у Гјоргиос, што се краће изговара као Јоргос.Грци име Срба изговарају Сорба и Зорба.

Рођен је 1865. г. у селу Кулиндар (Грци су га преименовали у Колиндрос) око 50 км западно од Солуна, у данашњој северној Грчкој, у којој су до 19. века Срби били у апсолутној већини (Македонци тада нису постојали као народ – македонску нацију су створили комунисти тек 1945. г. Македонија је била само регија, као данашња Шумадија, Браничево, Поморавље. Одлука за стварање македонске нације је донета на Дрезденском конгресу КПЈ 1928. г, јер је Коминтерна проценила да ће Срби због израженог монархизма пружити велики отпор, те да морају бити поцепани на више народа да би лакше прихватили комунизам).

Након устанка 1821. г. против Турака и по стицању независности 1830. г, Грци су донели Устав по коме су сви православци у Грчкој сматрани за Грке, без обзира на другачију етничку припадност. Средиште тадашње државе Грка је био Пелопонез и подручје око 100 км северније са појединим острвима у Јонском и Белом мору (Грци су га преименовали у Егејско). Након потпуног ослобођења од Турака у 1. Балканском рату 1912. г. и након што је подручје Егејске Македоније припало Грцима, иако је српска војска ослободила велики део северне Грчке, Ђорђе Србин (Јоргос Зорбас) се 1922. г. са ћерком Екатарином трајно преселио у Србију. Видећемо и зашто. Живео је на потезу од Скопља до Ниша и никад се више није вратио у северну Грчку, која је већ тада идентитетски потпуно промењена, тако што је Србима забрањено да говоре својим језиком (често су затварани због тога о чему постоји и новински записи), да пишу на свом језику, бројне српске цркве на том подручју су претворене у грчке – брисањем српских светитеља и ктитора са фрески и дописивањем грчких, а богослужбени језик је био искључиво грчки.

Ситуација се додатно погоршала 1921. г. када је из Анадолије у Турској протерано преко милион Грка, који су населили север Грчке – цео Халкидики, широко подручје око Солуна и целу данашњу северозападну Грчку, чиме је заокружен процес грцеизирања северне Грчке и трајно затрт српски идентитет. У ових 100 година, из северне Грчке је протерано око 800.000 Срба, око 500.000 је грцеизирано, а многи су скончали по затворима или су побијени. Последњи талас протеривања Срба са севера Грчке одиграо се након 2. Светског рата и устанка који су тамошњи Срби подигли у покушају да се уједине са својом северном браћом из данашње Македоније.

Деда мог пријатеља је тада са целом породицом протеран из Кавале (ранији назив – Крстопоље, на обалама Егејског мора, које је на свим картама до 19. века означавано као Бело море!). Њему су у Крстопољу остале две кафане, неколико кућа и друга вредна имовина и имања.

Због чега је Ђорђе Србин отишао из Грчке? Није отишао, него је морао да побегне из истих разлога, као и многи Срби – због нетрпељивости Грка према његовом српском идентитету, иако је носио име Јоргос, говорио грчким језиком, али и српским. Данас Срба староседелаца практично нема на подручју северне Грчке, осим оних који су насилно грцеизирани и више нису свесни свог старијег, српског идентитета.

Ђорђе Србин (Грк Зорба) је последњи период свог живота провео у селу испод планине Водно, на коме се данас налази елитно насеље у Скопљу. Умро је 1941. г. и сахрањен је на локалном сеоском гробљу, а 1954. г. су његови земни остаци премештени на гробље Бутел у Скопљу – парцела бр. 17, алеја 3, гробно место 23. На његовом споменику је уписано Георгиос Зорбас.

Живот и лик свог великог пријатеља Ђорђа Србина, грчки писац Никос Казанцакис је искористио за свој роман Доживљаји Алексиса Јоргоса, по коме је 1964. г. снимљен филм Грк Зорба, за који је Микис Теодоракис написао музику (сиртаки), која је постала незванична химна Грчке. Тако је Ђорђе Србин ушао у легенду, као Грк Зорба.

Званична историографија каже да нема валидних података о његовом српском пореклу. Тачно, јер су у северној Грчкој од 1830. г. систематски брисани сви трагови српског идентитета и мењани су називи топонима. Неки су овде већ наведени. Ево још неких: Костур (Касториа), Лерин (Флорина, у коме до пре 100 година скоро на није било Грка), Гребен (Гребева), Јањина (Јоанина), Сервиа (на грчком буквално значи Србија), Сер (Серез, у коме је српски цар Стефан Душан прогласио допуну свог Законика – законик се не проглашава у туђој земљи), Козани, Његуш, Невеска, Суровичево, Јаница (Гианица), Куфалово (Куфалиа), Ливади, Ресилово, Раково (Кратеро), Врбени (Итеа), Борешница (Палаијатра), Сакукево (Марива), Песочница, Горњи Невољани, Доње Кљештино, Доњи Котори, Бели Камен, Лесковец, Крапештина (Атрапос), Плешевица (Колики), Негован (Флапуро), Церово (Клиди), Коларица (Мавиаки), Љубетино итд.

„Где има доста, ту се и просипа“. Да ли Срба има превише, да могу толико да се расипају? И докле? Да ли је срамота рећи да је Грк Зорба био пореклом Србин? Да ли је то увредљиво за Грке? Да ли им то треба напоменути у пригодној ситуацији и ставити им до знања да се Срби њега неће одрећи, без обзира на скоро вековни талог времена који потискује истину о његовом српском пореклу?

То више не зависи од Грка, него искључиво од Срба. Ако више поштујемо себе, и други ће нас поштовати, а љубав је само за онога ко љубављу враћа, па је љубав и за данашње Грке без обзира што не знају праву истину о једном од најпознатијих „Грка“, којег они једноставно зову Зорба.

Срби и Грци имају заједничке муке, као народе их чекају тешка искушења и ово није позив на историјски ревизионизам, а поготово не на реваншизам – точак историје се не може вратити уназад. Зато, Срби и даље треба да летују на Белом (Егејском) мору и да чувају сећање на трагове свог идентитета у Грчкој, а Грци нека играју свој сиртаки и нека чувају легенду о Ђорђу Србину.