РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ „НИКОЛА ТЕСЛА“
–          У избеглиштву, у Србији –
11070 Земун, Словенска 38

Бр 1/19 – 12. април 7527 (2019)

 

КЊИЖЕВНИЦИ – ИСТИНЕ ПОВЈЕСТИ  

 

Самостални истраживачи древне и раносредњевековне повјести Срба и осталих Словена оспоравају тврдње званичних друштвених наука – да су Словени стигли на Балкан у 7. столећу Нове ере и да су преци свих данашњих Словена били варварски народ, те да су се описменили и покрстили теку у 9. столећу Нове ере. Ови истраживачи износе неоспорне податке о томе, тако да савремени књижевници у Србији, па и у другим државама, подржавају истину о повјести и у своја дела уносе податке да су преци Словена творци прве писмености и да су им матичне (најстарије) земље биле: Балкан и Панонија. Пре него што наведемо песму једног српског књижевника о Скадру као престоници Србије – пре и после Римске империје, наводимо неколико савремених открића о давној повјести свих Словена.

 

Најупечатљивији доказ је америчког академика, професора на Харварду, Анатолија А. Кљосова. Он је, на основу анализе ДНК у костима старим до 12.000 година, закључио да су преци Словена боравили на Балкану и у Подунављу. О томе му је објављена књига на енглеском, руском и српском језику. Многи самостални истраживачи Антике га подржавају, а један међу њима је и Гојко Вртунић, чије дело: „Етруси су Срби“ (Етруси, или Етрурци су антички становници Италије), издање аутора, Београд, 2007. године, ослонцем на словенске језике и освртом на језике других народа, потврђује – да су Словени творци првог писма, градитељи првих насеља… утемељивачи светске цивилизације.

 

Са закључком српског истраживача Антике, Гојка Вртунића, сагласан је и италијански историчар и функционер у установама за културу и просвету Европске уније, Ђанкарло Томецоли Тицијано. На Ме­ђу­на­род­ном кон­гре­су исто­ри­ча­ра у Санкт Пе­тер­бур­гу (2008), Ђан­кар­ло То­ме­цо­ли Ти­ци­ја­но је про­чи­тао ре­фе­рат: „По­да­ци о ра­ном сло­вен­ском при­су­ству на Кри­ту“.[1] У пр­вим ре­че­ни­ца­ма, от­кло­нио је сва­ку сум­њу у сло­вен­ско ста­ро­се­де­ла­штво на Бал­ка­ну. Из­ри­чи­то је про­чи­тао: „Та­ко­зва­ни ка­сни до­ла­зак Сло­ве­на у Евро­пу је то­тал­на бе­сми­сли­ца. То мо­ра би­ти за­ме­ње­но чи­ње­ни­цом – да су Сло­ве­ни у па­ле­о­ли­ти­ку би­ли ста­нов­ни­ци Ју­го-ис­точ­не Евро­пе“. По­сле то­га је из­нео још не­ве­ро­ват­ни­ју тврд­њу (та­ква је ако је упо­ре­ди­мо с по­да­ци­ма у зва­нич­ној исто­ри­о­гра­фи­ји Сло­ве­на) – да је Минојска држава на Криту словенска (други миленијум Старе ере), а цео свет учи – да је грчка.

 

Да су у Антици целу Европу насељавали само Словени, потврђује и швајцарски историчар, Патрик Лут (Patrick Louth), у књизи “Цивилизација Германа и Викинга”, издатој 1976. године у Швајцарској. Пише, да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. Нажалост, за многе званичне истраживаче у академијама и државним културним установама европских држава, ти народи су остали “мистериозни” народи.

Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже – да су ти “мистериозни” народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске (балканске) расе, били су високог стаса и лепи. По Питару, кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана  је прешла мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши словенски преци!

 

А да су преци свих данашњих европских народа били Словени, сагласан је с Јуџином Питаром и Гојко Вртунић, јер наводи да су Словени били: Илири, Трачани, Дачани, Дарданци, Бриги, Гети, Готи, Скити, Келти, Саси, Венети, Лиди, Ликијци…[2]

 

Овим повјесним чињеницама је био одушевљен и књижевник Бранко Д. Зрнић, рођен 1957. у Купинику код Вршца, те је у своју књигу песама: „ШАПАТ ДУШЕ“ (Издавач: Књижевно друштво Раковица, 2017), у складу с чињеницом да Грци нису могли бити учесници Тројанског рата (десио се крајем 12. столећа пре Нове ере, а Грци су стигли на Балкан тек у 8. столећу пре Нове ере), описао је Троју (Илиј) као главни град српске државе. У својој песми „СРБСКА ТРОЈА“. Наравно, оспорио је тврдњу званичне светске историје – да је Троја била у Малој Азији. Он нам, лепом песмом, каже да је данашњи Скадар у Северној Албанији био Троја (Илиј) – српска престоница пре Римске империје и од 490. године Нове ере, како је то записао бискуп Андрија Качић Миошић, Далматинац, у 18. столећу.

 

Ево песме Бранка Д. Зрнића, која ће, сигурно је придобити и друге књижевнике – да храбро пишу о српским (словенским) древним прецима:

 

СРБСКА ТРОЈА

 

Срби Скадар напустише,
Оставише све туђину,
Силници им пресудише
И отеше постојбину.

 

Не дају им да се диче
Тројом која ту је била,
Оставштина прадедова
Није се заборавила.

 

Доћ’ће неко друго време,
Истина се не да скрити,
Не може се град тврђава
До темеља разрушити.

 

Српска академија наука и уметности „Никола Тесла“ – из Републике Српске Крајине поздравља одлучне књижевнике, попут Бранка Д. Зрнића, и биће спремна на сарадњу са сваким од њих.

 

С поштовањем,

Проф. др Алекса Мрђен, председник Академије

 

[1] Ле­њин­град­ски др­жав­ни уни­вер­зи­тет „А. С. Пу­шкин“, Санкт-Пе­тер­бург: „До­ки­ри­лов­ска­ја сла­вјан­ска­ја пи­сме­ност и до­хри­сти­јан­ска сла­вјан­ска­ја кул­ту­ра“, пр­ви том, стр. 337.

[2][2] Гојко Вртунић: Етруси су Срби“ (Етруси, или Етрурци су антички становници Италије), издање аутора, Београд, 2007. године, стр. 11.