Све чешће увиђам колико се враћам у прошлост; гацам по њој, шљапкам, сав сам мокар, мада не најежен, прошлост ми кроз поре ветри…Што се тиче пак моје уметничке праксе, посебно иконописања и религиозне уметности уопште, моје омиљено пребивалиште и уточиште је Средњи век.
Често се присећам својих младалачких снова, великих књижевних дела, врхунских музичких достигнућа, разних сликара и ремекдела која су ме дотакла и померила, чак и идеја које сам као млад имао, па онда запоставио, већином никада да буду остварени…
Понекад, међутим, нађем времена, снаге и енергије да остварим старе снове.

“Хоћу да направим ово једног дана”, изјавих, стојећи пред божанственим Царским дверима са иконама Арханђела Гаврила и Богородице. Беше то одмах по мом дипломирању са Београдске Академије, јуна 1974. Очију пуних звезда као и усред огромности мог незнања, та изјава беше на граници суманутости!

Потом, деси се живот. Одселио сам се у Аустралију, нашавши нови дом и нови живот. Моја земља Југославија чак престаде и да постоји. Било је много препрека да се превазиђу, дневних напора да се разуме нова средина што се наставља све до данас…
Некако, међутим, нису ме напуштали моја прошлост и снови. Међу неколико ствари које сам могао да донесем од куће, беше поклон од пријатеља – метална фигурина Христа са Распећа, без једне руке, и разгледница из Народног Музеја у Београду са сликом “мојих” Царских двери, богато дуборезаних и позлаћених, један драгуљ 16-ог века.
Током година бих сликао овог једноруког Христа у својим савременим религиозним радовима и то доста пута, док су Благовести и Двери морале да чекају све до скора на право време и поклапање са звезданом констелацијом. То се десило октобра 2021.када помислих да сам, коначно, достигао довољну зрелост и искуство уз одважност да се посветим остварењу старог сна.

Eloi, Eloi, Lama Azaftani?!

(Lord, O Lord, Why hast Thou forsaken me?!)

Милост ме је чувала, лебдећи изнад мене, бар, верујем, и водила ме кроз дневно прегалаштво уз сву моју апостолску ревност.
И, једног истински лепог дана, Царске двери моје младости или бар њихова приближност, ћутке и пријатељски навуче завесу преко себе рекавши ми да нема више ништа за мене да додам; могао сам да затворим очи и одморим се знајући да сам дао себе у потпуности. У том моменту се сетих речи Стивена Годлија:
“Напослетку, ваља нам видети како сваки рад опстоји у односу на Вечност”.
Толико људи пита колико ми треба да насликам једну икону…Па, у овом случају узело је не мање од четрдесет седам година. Пројекат је започет у Хроносу а, Боже здравље, обитаваће у Каиросу где линеарно Време не постоји, тако да може да постане и опстане као икона за сва времена…
Неуморни Густав Дароци је својом креативном магијом урадио видео клип о настанку овог рада. Невероватно је колико информација, и не само визуелних, може да стане у згуснутих два минута, те вам препоручујем да видите овај мали бисер: хттпс://yоуту.бе/6гп4хX7сОY.

Михаило, Аустралија, октобра 2021.