( Преузето са: http://www.politika.rs/scc/clanak/236802/%D0%A8%D1%82%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B0-%D0%A5%D0%B0%D1%9F%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2

Аутор је књижевник, почасни конзул Републике Србије у Јерменији )

уторак, 16.10.2012. у 21:53 Бабкен Симоњан

Јереван, главни град Јерменије

Јерменски народ је кроз векове био познат у свету као мало који други народ над којим је тако често вршен геноцид. Османлијска политика је увек стајала иза тога. Јермени нису познати геноцидни народ већ као народ над којима је вршен геноцид. Укратко, Јермени су увек били жртве.

Први пут од Хаџијева чујем, али и свет вероватно, да су Јермени нацисти, агресори и освајачи. У његовом нервозном тексту нема никаквих озбиљних аргумената, све што пише ниjе истина и тиме се бранећи, он трује вековно пријатељство између Јермена и Срба. Највећи део човечанства врло добро зна историјску истину, да су Азербејџанци дошљаци и агресори на исконским јерменским територијама. И после свега, он прича о „етничком чишћењу и агресији против азербејџанског и турског народа“, а ништа не говори ко је деценијама спроводио етничко чишћење на територији јерменског Карабаха.

Нека се мало присети недавне прошлости, када су азербејџанске групе почев од 27. до 29. фебруара 1988. у Сумгајиту, Кировабаду и Бакуу на најбруталнији начин извршиле покољ и насиље над јерменским становништвом. Чињеница је да је геноцид над Јерменима у Сумгајиту планиран на државном нивоу и да није био спонтани чин групе хулигана. Азербејџанци су састављали списак Јермена који живе у граду, слали су обучене провокаторе, кидали телефонске везе, спречавали медицинске стручњаке да пруже помоћ Јерменима, елиминисали су све трагове злочина. Хаџијев не жели то да помиње јер му није у интересу.

Оно што се дешавало 1988. године, као и наш нужни одговор, он је изгледа заборавио. Али ми нисмо и нећемо.
Хаџијев саветује нерезидентног амбасадора Републике Јерменије у Србији Њ.Е. господина Гагика Галачјана да не спекулише о теми екстрадиције из Мађарске у Азербејџан азербејџанског официра Рамила Сафарова и његовог помиловања. Зашто? Зато што је амбасадор Галачјан прецизно навео да је Сафаров на војном курсу у Мађарској „узео секиру и са петнаест удараца убио свог школског друга, Јерменина“. Ко је ту агресор – посечен, окрвављен и мртав јерменски официр Гурген Маркарјан, или убица Сафаров који је на суду са поносом нагласио да му није жао што је убио јерменског официра Маркарјана.

Хаџијев је брзо заборавио како су у древном јерменском граду Стара Џуга азербејџанске групе чекићима и длетима 2004. године уништиле до темеља старо јерменско гробље са средњовековним хачкарима, а потом су све сломљене хакчаре бацили у реку Аракс, како би затрли сведочанства о постојању старе јерменске културе на исконским јерменским територијама.

Брзо је заборавио, такође, како су јерменски Карабах и Нахичеван 1921. године насилно били отцепљени од Јерменије и припојени новоствореном Азербејџану. Изгледа да Хаџијев лоше зна историју или се прави да не зна. Зашто не говори о томе како су у Нахичевану са лица земље нестале средњовековне цркве и манастири, или зашто су ископаване гробнице наших предака? Није пожељно!

Хаџијев говори о јерменској окупацији такозваних азербејџанских историјских територија. Ако се већ позива на историју, препоручујем да погледа карту коју је сачинио чувени грчки историчар и географ, Страбон (64/63. п. н. е.– 23/24 г. н. е.). На тој карти се јасно виде историјске границе древне Јерменије. Азербејџанских историјских територија просто нема.