Мишел Чосудовски у својој књизи „Глобализација сиромаштва и нови светски поредак“, језиком економских чињеница, а пре свега праћењем финансијских токова, кроз југословенски сценарио, разоткрива сценарио глобалне колонизације у режији владара из сенке.
Разлог постојања оваквог сценарија је мрачни људски нагон за моћи, похлепом, подчињавањем других. Наговештаји погубних последица по нашу цивилизацију све су видљивији. Праве реакције још увек нема. Зашто?
Зато што нема ИСТИНЕ. Зато што је ИСТИНА уклоњена из свега што се тиче одлучивања, организовања и деловања у име заједнице. Уместо ИСТИНЕ данас имамо такозвано, квази, тобожње, псеудо, назови, фол… Користећи ово, импутирана власт ствара привид свега и даје му легитимитет. Помоћу такозване демократије, тзв. медија, тзв. судства, тзв. власти, владари из сенке спроводе свој наум, а то је губитак личног и националног идентитета,
што за последицу има нестајање народа и држава, можда и самог човека.
Да би усмеравали вишак вредности себи, они негирају значај заједништва, доприноса заједници и општем добру и, уместо тога, пропагирају такозвану индивидуализацију. Њихов крајњи циљ је глобална контрола људских и природних ресурса и ропски статус за већину људске популације на Земљи.
Они данас контролишу и експлоатишу велики број држава преко својих марионета, чије председнике постављају по принципима такозване демократије. Свој наум остварују служећи се митом, уценама, преварама, лажима, претњама, убиствима… Уз подршку и логистику владара из сенке, њихове марионете по истим принципима званично владају у име својих народа, а незванично на корист својих господара и себе. Како прекинути ово зло?
Ради опстанка људске врсте, требало би дефинисати циљеве и начине да што већи број појединаца буде укључен у рад за добробит заједнице. Рад који би био посвећен напретку и оплемењивању, заснован на спрези и хармонији са окружењем.
Како артикулисати заједнички интерес појединаца, који чине већину? Како наћи најмањи заједнички именилац појединаца који су при томе медијски дезинформисани, заглупљени и затровани, међусобно СУКОБЉЕНИ због незнања и сујете, НАПУЈДАНИ верски, идеолошки, страначки, национално, класно, расно, родно, генерацијски…
На који начин ОСВЕСТИТИ и ОРГАНИЗОВАТИ појединце који су део изманипулисане, дезорјентисане, слуђене, немоћне и безвољне масе, а да се при томе владари из сенке, преко својих марионета, полтрона, проданих душа, не умешају са новим сценаријима, како би спровели свој крајњи циљ.
Шта учинити да благостање буде не само материјално стање, већ стање духа, уз осећање испуњености, остварења, креативности, животне радости и могућности за рад сваког појединца на корист заједнице а самим тиме и себе.
Одговор на ово питање могао би бити ИНДИВИДУАЛИЗАЦИЈА ПОЈЕДИНАЦА КРОЗ ПОСВЕЋЕНОСТ ЗАЈЕДНИЦИ. Ово би се могло остварити едукацијом кроз школски систем и објективним информисањем путем медија, ради схватања смисла живота и животних мисија сваког појединца у њему.
Same thing with independent, investigative journalism – it could be a good idea, once implemented… but…..
Just outstanding in most parts with one major ommission: the very country that most sorely needs a secretary of Education (Ministry), there isn’t one. That country is USA. So far all Education secretaries were appointed by the President, providing their alliegence to the ruling party and the POTUS are unblemished. Take Caspar Weinberger as a secretary of Education, who held the following positions beforehand: Chairman of the Federal Trade Commission and Director of the Office of Management and Budget under Presidents Richard Nixon and Gerald Ford. An accomplished private sector businessman, he later became vice president and general counsel of Bechtel Corporation, and still later Chairman of Forbes magazine. While afterwards Mr. Weinberger, Weinberger’s tenure as Secretary of Defense is the third longest in U.S. history, and spanned the final years of the Cold War.[2] He is also known for his key role in the administration’s Strategic Defense Initiative and for being indicted in the Iran–Contra affair. Weinberger was awarded both the Presidential Medal of Freedom in 1987 and an honorary British knighthood from Queen Elizabeth II.
In a similar fashion most Education Secretaries were active as Congressmen or other political poltroons before being chucked off the the far less glamurous Secretary of Education, while trying to ingratite themselves to the new POTUS and gain access to stronger (more lucrative) appointment.