Михаило Галовић, јануар 2019

Михаило Галовић

Михаило Галовић

Мислим да не припадам ниједној школи или стилу у уметности, и мој рад је тешко или немогуће класификовати. Моја једина брига и амбиција је покушај да правим ваљану уметност.

У Галерији Аустралијског Центра за хришћанство и културу у Канбери недавно је одржана изложба радова Михаила Галовића, српског уметника који више од три деценије живи и ради у Аустралији. Изложба је трајала од 11. До 21. марта, и током тих дана посетиоци су имали прилику да виде богати Галовићев опус који је настајао током његовог делања у Аустралији. Укупно изложених 28 дела сведочило је о јединственом интересовању овог ствараоца који је у Аустралији претежно познат као иконописац, али чија се уметничка радозналост и делање не завршавају у иконописању.

Центар (The Australian Centre for Christianity and Culture) као домаћин изложбе понудио је уметнику велики простор, а екуменски приступ установе, према Галовићевом казивању, испао је идеалан за излагање свега на чему је годинама радио. Реч је о класичним иконама, савременој религиозној уметности, копијама средњевековних дела, претежно из ренесансе, и на крају световним радовима на тему Икаров Лет и Улуру. Неки радови су били старији и ретко излагани, али ту су били и најновији; свеукупна збирка је нешто слично ретроспективи где ни сам Галовић никада није имао прилику да види сва та дела заједно, у једном простору.

Одговор на питање због чега је тако, лако је наслутити: рад овог уметника се одвија на неколико сродних али и различитих колосека. Галерије ретко пристају на представљање аутора тако разноврсних израза; инспирацију, захваљујући широком образовању и интуицији која га води до најскривенијих тајни уметности, Галовић црпе од средњевековља преко ренесансе до модерних стилова. Тако је тек у овој галерији он сам, током изложбе, могао да сагледа учинак свог вишегодишњег рада, и како каже:

“За уметника је важно да поређа све те разне радове на једном месту и види како то изгледа, има ли смисла наставити у истом правцу или пак, нешто радикално мењати. Нека дистанца је неопходна да сами себе сагледамо и анализирамо из неког сасвим новог угла.”

Добар одзив и изузетни коментари публике током десет дана изложбе само је један од спољних показатеља колико је уметник у праву када се не придржава само једног правца; уметност је огромно поље изазова, а стваралац без радозналости ретко је и добар уметник. Да ли ће га та радозналост водити кроз широк распон времена, заводити га неким новим валерима и омогућити му да у свему што ради створи нову атмосферу – избор је само његов, али потврду да је на правом путу даје публика која пред његовим изложеним радовима дуго и стрпљиво стоји покушавајући да одгонетне вишеслојна значења његових радова. Тишина правог поштоваоца уметности говори више од бујице речи, мада су и коментари били најбољи сведок колико је Михаилова уметност досегла душе посетилаца.

Организатор изложбе, Центар, не само да је откупио један од највећих и најупечатљивијих радова, већ је понудио уметнику да буде домаћин следеће две велике изложбе: једну о анђелима, другу о… Биће то, наравно, изненађење. Ако већ уметност има право на своје тајне, и уметник га има на своје.

Михаило Галовић, у Аустралији познат као Michael, рођен је у Београду где је завршио Академију примењених уметности 1974. године. Иконописањем је почео да се бави или боље рећи, да га проучава још са почетка студија под утицајем родитеља, мајке – историчарке уметности и преводиоца, и очуха – сликара, конзерватора и рестауратора икона и фресака у српским црквама и манастирима. Аустралија је његов нови дом од 1990. године где се у потпуности посветио уметничком раду претежно у областима класичних икона и савремене религиозне уметности. Као такав је одавно признат по свом импресивном опусу у коме спаја традиционално и савремено, уз непрестано иновативно и инспиративно трагање и експериментисање , продирући у мистичне воде религиозности и духовности.

Радови Михаила Галовића се налазе у многобројним црквама, универзитетима, школама, културним центрима Аустралије, ал ии Новог Зеланда као и других земаља, да не помињемо велики број приватних колекција. И на изложби у Канбери, један број радова је пронашао нове власнике а сам Центар је откупио једну од највећих слика која је привукла посебну пажњу публике, представу свете стене Улуру сликане у потпуности на начин новгородске иконописачке школе 14. века.

Распон тема и богатство разноликости је доводило у недоумицу код одабира: Адам и Ева у Рају на четири различита начина, Благовести или Свети Августин, Арханђел Михаило или Богородица Умиљенија, Икаров Пад к Небу или Улуру у сумрак… Раме уз раме стоје класично иконописање и савремена уметност, хришћански свеци и светско чудо, света стена Улуру. Има ли веће лепоте од тог споја чија је централна тачка извор и увир традиције, духовности и светости целог света, без обзира на расу, нацију и религију…


Благовести, јануар 2020


Арханђел Михаило, јануар 2017


Из циклуса о првобитном греху: Пре но падне ноћ, мај 2020


Богородица Умиљенија, руска школа, 2019


Ikar pada k nebu


Моја сновиђена икона: иконични Улуру II

Галовић је у једном интервјуу то и исказао: Улуру као циклус радова који он ствара већ 20 година, сваки рад чинећи другачијим од претходног, и иконе, израсли су из уверења да “различите цивилизације, прошлост и садашњост, имају тачку у којој се срећу и налазе”. Отуд, за њега, Улуру баш као и средњевековне иконе на чијој је ликовности и духовности одрастао, има за њега “дубоко и свето значење”.
То значење је показао на канберској изложби, а посетиоци га осетили, препознали и наградили.

Како је, међутим, сам уметник доживео ту изложбу као својеврсну ретроспективу? Сада, када се мало удаљи од догађаја, сабере утиске оних који су долазили у Галерију, са њим разговарали, било зналци, било лаици. Сопствени доживљаји уметности који писац покрене код читалаца, сликар код посматрача најдрагоценији су; они се дуго чувају, јер богате душу, подстичу на размишљање,израђају нове идеје. Има ли већег успеха за једног уметника? И шта за њега, уопште, значи успех?

Михаило каже да је за њега успех у сваком послу или позиву, ако се човек бави оним што воли и од тога живи, те да је сам пресрећан што живи и ради као слободни стрелац, не припадајући никоме и не зависећи ни од кога.
“За мене је то идеални modus vivendi. А успехом сматрам и када су људи/публика одистински додирнути мојим радом и покушавају да одгонетну слојеве и значења онога што сам представио. Кад то доживим, срце ми пуно и хитам да са таквим светом успоставим дијалог и помогнем разумевању мог рада ако је потребно, откривајући позадинске приче и детаље које гледалац не би могао знати. И највеће ми је задовољство када неки мој рад оде особи са нескривеним ентузијазмом и/или фасцинацијом одређеним делом”.

Галовић истиче да је велики део онога што уради за цркве, нарочито католичку, потпуно православног карактера и естетике, те га неки сматрају мостом између Православне и Римокатоличке цркве. Он, такође каже да се све више обраћа и разговара са нашом средњевековном прошлошћу и све више црпи инспирацију из ње, па ће будући пројекти које најављује, укључити добар део наше, српске, медиевалистике.

У те пројекте, свакако, спадају радови који ће, следеће године, бити изложени у галерији истог Центра. Ради се о будућој изложби на тему анђела. Први сегмент, каже Галовић, ће бити арханђели Михаило и Гаврило, а други део Благовести, и по православној иконописачкој традицији, али и реплике ренесансних радова, рецимо мајстора као Фра Анђелико. Трећи део би био посвећен теми жене Мироносице покрај Гроба Христова, уз анђеле у оквиру те представе. Акценат тог сегмента ће бити радови посвећени Белом Анђелу кога је Галовић током три деценије у Аустралији сликао више пута, нарочито на савремени начин. Рад на овом пројекту је већ започет.


Арханђел Гаврило, март 2021


Арханђел Михаило, март 2021


Бели анђео 1


Бели анђео 2

Шта је то што покреће једног уметника? Како препознаје наговештаје које му уметност шаље кроз своје тајне? Михаило Галовић у њима, поред осталог, ишчитава и у њима препознаје контраст између класичног и савременог, између прошлости и садашњости.

“Поред икона, привлаче ме средњевековне минијатуре и илуминације које или копирам или преводим на језик икона. У исто време, будући стари поштовалац касне готике и ренесансне уметности, или копирам нека дела из тог периода или их осавремењујем стављајући их у потпуно неочекиване контексте. Никад не губим из вида да увек има места за усавршавање и напредовање у сваком смислу, и то је мој највећи покретач за непрестани рад јер могу да видим бољитак као резултат таквог упорног рада. Стално ширим сопствене видике и моје разумевање иконе и како јој прићи се продубљује; релативно крута структура икона, ипак, оставља довољно простора за лично изражавање и нова решења у оквиру онога што сматрамо традицијом. То ми бива могуће, јер боље разазнајем шта се сматра традицијом а шта конвенцијом. Срећан сам што сам дошао до степена где могу да експериментишем са много бољим разумевањем шта радим и куда мој рад води”.


пророк Јона, 2020


Свети Августин, август 2018


Вознесење, април 2020


Христово васкрсење, март 2020

А шта је са савременим радовима овог аутора?

“Моја савремена уметност иде ка помирењу светлости и таме, драме и поезије, оштрог и меког; привлачи ме сучељавање наизглед неизмирљивих елемената који могу да прерасту у нешто ново и неочекивано, класично са савременим… Понекад поставим неку стару и познату слику или пре, њен део, у потпуно нови контекст који изнедрава нешто сасвим друго, неки нови живот, неко друго значење. Корачам или плешем по танкој врлудавој линији између два света, радећи на феномену амбивалентности и двосмислености. Покреће ме снажна потреба да непрестано преиспитујем и усавршавам своју праксу, и могуће ми је да пратим своје сопствено напредовање и померања, макар како они били мали.


Боже, о Боже, зашто си ме оставио?“

Моја једина брига и амбиција је покушај да правим ваљану уметност и у томе ме инспирише етос величанственог мајстора Кацушике Хокусаја који је изјавио:

“У мојој седамдесет трећој сам научио нешто о правој структури природе, о животињама, биљкама, дрвећу, птицама, рибама и инсектима. Следствено томе, када будем имао осамдесет година, још мало ћу напредовати. У деведесетој ћу продрети у мистерију ствари; у својој стотој ћу засигурно достићи диван ступањ; и када будем имао сто десет година, све што урадим, било то тачка или линија, биће живо”.

Ја лично мислим да се налазим у моменту када ми се мрена помало скида испред очију и када полако почињем да разазнајем о чему се ради. Макар могу рећи да сам на путу ка Привиду Пуноће, тако се бар осећам…”

Михаило Галовић у Аустралији не престаје да ради помно и без саморекламерства; он је аутор чији су уметнички credo препознали поштоваоци правог, искреног, непатвореног стваралаштва, иако нам још не открива загонетку тог Привида Пуноће. Можда њене координате слути једна присна порука, недавно упућена из Београда који Михаило, иначе, сматра центром света, а поводом те недавне изложбе у Канбери:

“Свеукупност твог рада, разноврсност, повезаност – мост између Истока и Запада – оригиналност, маштовитост, врхунски артизам и занатско умеће, разгранатост стила, заиста обавезује сваког посетиоца твоје изложбе, поштоваоца твојих радова, било у стварном, било у виртуелном свету.
За мене је све оно што си урадио, једна пажљиво негована, с мером поткресана али бујна духовна башта! Браво, Маестро!”.

Ретка је привилегија бити у тој башти.

[ Део атмосфере и догађања на изложби у Камбери можете погледати овде:
Michael Galovic (artist ) in Canberra 2021 – YouTube

Више са уметником и о уметнику на:

michaelgalovic@gmail.com
www.michaelgalovic.com

YouTube канал: Michael Galovic ]