Срби су 12. 08. 2020. године изгубили великог научника и дипломату
Слободан Јарчевић (1942. – 2020.)

Упокојио се велики српски научник и каријерни дипломата Слободан Јарчевић, министар иностраних послова Републике Српске Крајине. То није губитак само за породицу Слободана Јарчевића већ и губитак за сав српски народ без обзира на границе.

Али тако велики научник није могао бити довољно познат и признат у неоинквизиторском и усташком Београду. Многима ће ова формулација бити рогобатна, неприхватљива али трагедија чињенице да такав научник још није прихваћен у универзитетској и академској средини је далеко дубља. Сапета у антисрпске расистичке пројекте свођења Србије и српског народа на «Београдски пашалук» српска интелектуална елита коју је продуковао тај пројекат није била ментално способна да схвати научна истраживања Слободана Јарчевића.

Језуитска агентура која је облачила рухо «српског национализма», и лукаво сводила српски народ на измишљене границе Карлобаг, Огулин, Вировитица, није допуштала ни у једној сфери да научна открића и многобројни научни радови Слободана Јарчевића буду осветљени у јавности и прихваћени у наставно–образовном процесу на универзитетима и школама, због тога што тако измишљене границе не само за Јарчевића него за било ког разумног човека нису могле постојати јер је Јарчевић писао и говорио не о такозваној Великој Србији него о уистину Великој цивилизацији Лепенског Вира и Винче Венета (Словена) која се распростирала од Црног до Венетског мора како Гај Јулије Цезар назива не само данашње Јадранско море него и данашњи Ламанш, одакле су систематски латинизовањем потискивали Словене/Венете: физичким геноцидом, етничким чишћењима, покрштавањем, терминолошким ратом, измишљањем новоНарода, измишљањем новоЈезика и стварањем нових религија и нових цркава.

Рођен као СлобоДан у време Другог свјетског рата 2. фебруара 1942. године у Горњем Равном на Купресу (данашња Федерација БиХ Босне и Херцеговине) већ у најранијем детињству осетио је вихор прогањања и уништавања Срба. Основну школу је завршио у Новим Козарцима (Банат), где се његова породица преселила 1946. године. Средњу економску школу је завршио у Кикинди, а Факултет политичких наука у Београду.

Као каријерни дипломата у Савезном секретаријату за иностране послове Социјалистичке Федеративне Републике Југославије до 2002. године је службовао у Замбији, Грчкој, Индији, Румунији, Кувајту и Белорусији. После распада Југославије од 1990. до 1999. је био Министар иностраних послова Републике Српске Крајине, а од 1992. до 1994. је био саветник Председника Милана Мартића.

Допустите да овде подсетим на једног другог великог дипломату и научника – Слободана Јовановића несумњиво великан науке који је био «правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897—1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета, професор јавног права и декан Правног факултета у Београду. Ни овај великан науке и такође СлобоДан Јовановић, после Другог светског рата није могао бити штампан у Југославији све до 1990. године.

Таква судбина непризнавања, игнорисања и оспоравања затекла је истог таквог генија дипломатије какав је био Слободан Јарчевић само због тога што је устао у одбрану српског народа не само у својим величанственим књигама него и Републици Српска Крајина где је на позив српског народа као каријерни дипломата прихватио да буде изабран за Министра спољних послова Републике Српске Крајине.

Издати од такозване Европске цивилизације и под ударима приватних армија Сједињених Америчких Држава српски народ из Републике Српска Крајина прогнан је у операцијама «Олуја» а са њима и Влада Републике Српске Крајине и Слободан Јарчевић. Али Влада Републике Српске Крајине и Слободан Јарчевић, министар иностраних послова никада се нису предали и нису престали да раде на добро не само српског народа Републике Српске Крајине већ и на добро целокупног српског народа. Изгубивши домове, територију, хиљадугодишња огњишта и хиљаде побијених Срба, деце и стараца и старица ови горостаси су узели у заштиту «вас српски род».

Они су у саопштењима, дипломатским телеграмима, дипломатским нотама свакодневно бранили српски род и српску историју, права Срба на постојања. За те величанствене узоре дипломатског деловања, књижевног и научног стваралаштва Слободана Јарчевића, министра иностраних послова имали су јак фундамент у научним открићима и многобројним научним радовима Слободана Јарчевића. Несумњиво је да ће се та дипломатска преписка једном изучавати на универзитетима, факултетима и академијама дипломатије у многим земљама у свету. Ја не сумњам да ће једног дана биста Слободана Јарчевића стајати испред Факултета политичких наука у Београду, како сада стоји биста једино Слободана Јовановића испред Правног факултета у Београду.

Београдска штампа и телевизијске станице стално истичу да нису под диктатом извршне власти, али срамно игноришу постојање прогнане Владе Републике Српске Крајине и све многобројне ноте протеста које су та Влада и Слободан Јарчевић достављали свакодневно дипломатским представништвима. Ми Срби и у Србији и у осталим српским земљама и у расејању читали смо те ноте протеста да би се образовали, да би сазнали чињенице о древној историји Срба и о савременом страдању српског народа и да бисмо схватили најстравичније облике прогона и погрома у коме једно од најзначајнијих места заузима – ЗАБОРАВ. Те дипломатске ноте које је састављао Слободан Јарчевић, као и његове књиге и сви остали радови, су биле најубитачније ракете и разарајуће бомбе које су уништавале – ЗАБОРАВ како древне српске историје тако и савременог српског страдања. И срамна «језуитско-усташка» «шутња» и игнорисање Београдског антисрпског система јавног дезИнформисања укључујући и све телевизијске канале ништа неће моћи тим дипломатским нотама Слободана Јарчевића и прогнане Владе Републике Српске Крајине, како није «Брозовска шутња» могла да уништи велико дело Слободана Јовановића. Остаће без икакве сумње за будуће генерације студената и последипломаца и доктораната ова величанствена дела дипломатије исписана руком министра Слободана Јарчевића чак и у виду књиге «Република Српска Крајина – државна документа»

Слободан Јарчевић је први подигао бакљу осветљавања и освешћења да је српски језик коришћен на простору целокупне данашње Румуније, да су српски језик и «Кормчаја књига/Законоправило Светог Саве Српског» коришћени на старословенском/српском азбучном писму у свим Румунским и Молдавским храмовима до XIX века. Јарчевић је отворено писао да су Румуни и Молдавци по пореклу Срби. Данас има и других дипломираних историчара који истичу ове неспорне чињенице са новим радовима, што потврђује величину и значај Јарчевићевих научних открића, књига и других многобројних радова.

Излагање Слободана Јарчевића на руским универзитетима када је лично излагао на Лењинградском државном педагошком универзитету у елитном Царском селу (у Санкт-Петербургу) или када је био презентован са писаним радовима на «Међународном независном еколого-политолошком универзитету» у Москви су увек изазивали посебну пажњу и поштовање. Тако је благодарећи тој уникалности изабран за члана Петровске академије наука, која има дужу традицију од Руске академије наука, али је несумњиво да је више потребан Слободан Јарчевић тој академији него што је она потребна њему јер је његов рад превазишао ову епоху.

Језуитска подвала о такозваним границама Карлобаг, Огулин, Вировитица што је само лукаво потискивање Срба разобличено је од Слободана Јарчевића и радом «И од Истре до Дрине Србија». Али новинарски пацови који су таламбасали о границама такозване Велике Србије до Огулина и Вировитице «шуте» о овим чињеницама да су Срби и Србија били и јесу и за пределима те измишљене границе и за пределима Републике Српске Крајине, јер је Српска Крајина била некад у Словенији где је изнико и велики песник Силвије Крајњчевић (од Крајине) и да су Срби живели у Истри и да су живели на обалама реке По коју су типично Крајишнички звали Падуша, иако и величанствени Милан Будимир у латинизованој варијанти Padusa није могао да улови српску реч, иако река По несумњиво пада са Алпа.

Слободан Јарчевић је открио исто тако да су простори ВенгГрије, коју ми Срби неправилно зовемо Мађарска, пронизани древним археолошким налазиштима која скоро сва имају ознаку «Рац», јер су се Срби до 1848. године звали Рас. Пискарала у дневним новинама то не смеју да понове или саопште јавности због лицемерне «политкоректности» иако Слободан Јарчевић не тражи било чију територију, али нам непогрешиво осветљава да је култура Лепенског Вира и цивилизација Винче била далеко до и преко Трипоља. И колико то средства јавног дезИнформисања игноришу исто толико најновија ДНК истраживања потврђују наводе и чињенице у радовима Слободана Јарчевића.

То су очигледно недостижни домети за многе професоре Београдског универзитета који нису имали аргументе да парирају Слободану Јарчевићу ни чињеницама ни по обиму радова. Али су такви прибегавали језуитском лукавству да неталентованом и храмајућом сатиром застрашују не смелог витеза какав је био Слободан Јарчевић него све друге професоре Београдског универзитета и академике да се не би усудили да прихвате неспорне аргументе Слободана Јарчевића.

Али ни у томе Слободан Јарчевић није уступао. Он је такве лукавце разобличавао њиховим оружјем у радовима каква је била књига «Срби пре бискуповог Адама» разобличавајући и насловом да иза таквих превара стоји неоИнквизиција и Ватикан као главни извор српске несреће и раздора, што је прецизно описао и Гај Јулије Цезар у «Записима о Галском рату», јер је Ватикан само клерикална форма Римске империје.

Слободан Јарчевић је несумњиво велики српски научник али је, нажалост могуће, да Срби никада више неће имати таквог мултидмедијалног и мултидисциплинарног научног истраживача. Навероватније се никад више неће поновити такав таленат какав је био Јарчевић, који није имао било какву државну помоћ или помоћ институција културе, али је снагом свог генија сачинио невероватну у историји човечанства реконструкцију изворника «Илијаде», «Одисеје», «Рг Веда», које су, сада можемо са сигурношћу да кажемо првобитно биле састављене у десетерцу

Ти капитални радови Слободана Јарчевића се не могу назвати препевом Хомера. То није самосталан уметнички рад одвојен од трага који нам је оставио Хомер. Са сигурношћу можемо рећи да се Слободан Јарчевић овим радоима сврстао у раме са великим Туром Хејердалом. Наиме Јарчевићев текст «Илијаде», «Одисеје», «Рг Веда» у десетерцу морамо да оценимо као једну величанствену реконструкцију, са огромном очигледношћу да су ови древни епови управо таквим стилом, стихом и десетерцем били састављени у изворнику а затим препеван на грчки језик, а онда на све остале језике, чиме се све више одвајао од свог изворника, којем га је вратио својом реконструкцијом Слободан Јарчевић.

Реконструкција бродова које је састављао Тур Хејердал је постала значајан научно-истраживачки модел у превазилажењу научних догми и заблуда. То што његови бродови нису досезали до обала Јужне Америке и других одредишта само потврђује да је он био у праву, али да је и Алфред Вегенер био у праву да су континенталне плоче биле некада једна целина али су данас удаљене више него у време које је реконструисао Тур. Тако да свако ко би нашао какву замерку научно-истраживачкој ремек реконстукцији Јарчевића, мора имати управо у виду узајамност истраживања Тура Хејердала и Алфреда Вегенера, па и нашег Милутина Миланковића (о климатским променамаи и померању Екватора), када су у питању несумњиво успеле реконструкције Хејердала.

Реконструкција Слободана Јарчевића има потврду и у предлогу представнице Румуније на Међународном скупу одржаном од 12. до 14. маја 2011. године у Етнографском музеју у Београду (под називом «Примена и резултати примене Међународне конвенције о нематеријалном културном благу у Југо-Источној Европи» у организацији УНЕСКО, из Венеције и Комисије УНЕСКО Републике Србије, која ради у оквиру Министарства иностраних послова Србије). Ова представница УНЕСКО из Румуније је на том састанку препоручила да се предузму хитне и опсежне мере за очување «српских херојских/јуначких песама, које су по структури и садржају уникалне и препознатљиве у целом свету» како их је она оценила. Али је овде опет лукавством и подвалом уместо «српских десетерачких песама» као нематеријално културно благо на УНЕСКО листу унет музички инструмент «гусле».

Плени у свему томе јасноћа Слободана Јарчевића:
«Многи извори о Србима (Словенима), како антички тако и каснији, занемаривани су од стране званичних историчара – нису исцрпније изучавани. Зато се нападно у званичној историографији Европе истицало, да су Словени неписмени и непокрштени до 9. столећа. То је намерно чињено у западноевропским државама. Чудно је да су то прихватили, као темељну научну истину, словенски интелектуалци. Посебно је несхватљиво, да су тако поступали и Руси, мада им је држава, у 18. и 19. столећу, била светска сила. Могли су (без страха од Запада) уклонити наметнуте фалсификате. Српски интелектуалци су, међу њима: Милош С. Милојевић и Сима Лукин Лазић, у другој половини 19. столећа, писали против званичне историје, али су њихова дела уклоњена и више се нису појављивала – објављена су тек крајем 20. столећа. Аустроугарска је, због оспоравања немачког тумачења словенске историје (у књигама Симе Лукина Лазића и др Милоша С. Милојевића) запретила Србији санкцијама и ускраћивањем кредита, а претила је и оружјем, па се Србија повиновала и преузела у образовни систем историју Словена – какву су диктирали из Беча и Берлина.

Школски и универзитетски уџбеници садрже, и данас, одреднице из фалсификоване историје Словена. То се оспорава на научним скуповима, али средства јавног информисања, у већини европских држава, избегавају да то објављују. Ево неколико радова с тих скупова.

Међу њима је највише пажње изазвао реферат италијанског историчара, Ђанкарла Томацоли Тицијана и коаутора, бугарског лингвисте – П. П. Серафимова. Они су, на Међународном конгресу: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, Санкт Петербург (12-14. мај 2008), навели – да су фалсификати о Србима (Словенима) и Грцима досегли време трећег миленијума пре Нове ере. Навели су, да Минојска култура на Криту није грчка – него је словенска.»

Ово су факти чијем сам изношењу на научној конференцији на универзитету у Русији присуствовао и овде сведочим о величини и истиности и чесности овог великог српског научника, непоновљивог научног истраживача и великог дипломате.

СЛАВА СЛОБОДАНУ ЈАРЧЕВИЋУ И ЊЕГОВОМ ВЕЛИКОМ НАУЧНОМ И ДИПЛОМАТСКОМ ДЕЛУ КОЈЕ ЋЕ СЕ ИЗУЧАВАТИ НА МНОГИМ ФАКУЛТЕТИМА У СВЕТУ КАДА СЕ ИЗБОРИМО ЗА ПРАВО СЛОВЕНА ДА НЕ БУДУ ПРОГОЊЕНИ И ПРОТЕРИВАНИ.

професор Божидар Митровић, доктор правних наука