Избор из поезије Радомира Мићуновића

ПРИЗНАЊЕ Другом Ја

Могао би у чатрљи
да станује и да проси.
Нема чега да се стиди,
јер у себи цркву носи.

НОВОЉУБНЕ

1.
Како је бити срећан,
од чега срећа зависи?
То је кад неко љубављу
себе и друге надвиси.

2.
Најлепша осећања
јача су од свих легија.
Волети и бити вољен,
данас је привилегија!

3.
Кад нешто није нам јасно
завирићемо у очи,
јер о ватрама душе
најбоље вид сведочи.

4.
Заљубити се нагло
представља велики датум.
Заједно дођу, понекад,
и фортуна и фатум.

5.
Дубоке људске интиме
не смеју бити свачије.
Од свих закона службених,
закон срца јачи је!

ИМА НЕШТО

Има нешто као Свето писмо
у животу свакога човека.
Љубав коју преболели нисмо,
жена која памти се довека.

Има нешто и од снова тише.
Суза нека што се болу смеје.
Неке давно исплакане кише.
Успомена која срце греје.

Има нешто као звезда сјајна,
стара нека стаза према срећи.
Као небо лепота бескрајна,
тајна која не може се рећи

ПЕСМА НАД ПЕСМАМА

Месечина на дну баште,
замирис’о јасмин пусти.
А ти дође к’о из маште,
руку ми на раме спусти.

Шта је било после међу нама,
то се зове песма над песмама.

НЕБЕСКА ЗЕМЉАКИЊА

У њу сунце гледа нетремице,
једно другом путе обасјава.
Читав роман казује нам лице
на коме се грле сан и јава.

И звезде се љубоморно смеше
На лепоту што и ноћу блиста.
Ретко срца заљубљена греше
ако су им осећања чиста.

Кад небеска тела, и земаљска,
употпуне космичку идилу,
Сувишни су театар и маска.

Омамљени божанственим пићем,
људи схвате невидљиву силу,
која влада природом и бићем.

КИШНА ДЕВОЈКА

Ти живиш негде у облацима
И за мене те брига није,
А ја сам пијан од твојих суза
Увек кад киша лије.

Ти живиш негде у облацима
И сањаш дечаке друге,
А мени припада увек само
Провала твоје туге.

Ти живиш негде у облацима
И сваким даном све си даље,
А срце твоје капима кише
Још ми поздраве шаље.

Ја шетам често сам по киши
У капуту неком бедном.
Верујем да ћеш с облака сићи
И мени доћи једном.

НИКАДА ДОСТА ЉУБАВИ

Нема од руку твојих на свету лепшег моста. Између тебе и мене никада љубави доста.
Нема од лика твога у сну дражег ми госта. између тебе и мене никада љубави доста.
Нема без тебе, душо,ни празника ни поста. Између тебе и мене никада љубави доста.
Без тебе среће нема већ само туга оста. Између тебе и мене никада љубави доста.
Никада доста љубави кад си поред мене ти. Нек време се устави, кад срце се препуни као пехар сребрни. Јер … Никада, никада доста љубави.

МОРАМО СЕ СРЕСТИ

Ти цветаш негде као бадем и чекаш, чекаш, страсти пуна,
а ја се теби у сан крадем
док пада вече од баршуна.

Наша ће љубав све расплести,
нас двоје морамо се срести.
Промичу срцем шапати чести.
Нас двоје морамо се срсти.

За твојим ликом вечно жудим
и лутам, лутам, као проклет.
Разгоним тугу, наду будим,
да тебе могу срести опет.

Кад сасвим близу приђем срећи,
судбина тајне знаке даће.
Ти немој тада ништа рећи
јер душа душу препознаће.

СОНЕТ О СМЕХУ

Дивим се њеном смеху отпора и горчине
што вечну малишанку великом дивом чине.
Она није ни свесна колико стварно вреди,
пред њом узмиче бедем, свака варка избледи.

Волим када се смеје, а знам шта је све мучи.
сачува дах ведрине и кад се на њу сручи
недаћа читав одрон, па туге водопади.
хоће да јој поруше све што с песмом уради.

Када се она смеје радују се и ствари,
А како неће људски заиграти дамари.
Пријатељима мило, а злобницима смета.

И у најтежем часу, она се смехом брани,
не допушта животу да је у срце рани.
Осмех јој тада вреди сва блага овог света.

СОНЕТ О ДУШИ

Душа је невидљива, али је свевидећа.
Од свега на планети, може да буде већа.
Није материјална, а материјом се бави.
Не зна се где станује, у срцу или глави.

Смисао уметности без душе не постоји.
Лишена њене чари, ни љубав се не броји.
Без душе ко се роди, ништа му свето није,
Не воли звездани рој и од сунца се крије.

Баш ништа као душа, не може да заболи.
Најлепшу душу има она која ме воли.
Зашт

Што стигао нисам да је упознам давно?

Све што се, под капом неба, замислити може,
да си благовремено аминовао, Боже,
за нас двоје би, тада, било незаборавно.

СОНЕТ О ЉУБАВИ

Долазак љубави чулима се јавља.
У душама свиће, заређају славља.
Све ти је потаман и свако ти мио,
Као да несрећан никад ниси био.

А кад си невољен, настају трауме,
Које само онај ко пати разуме.
Свет се испретура пошто љубав оде
Сивило завлада, крену непогоде.

С великом љубављу ко ће да се бори,
Чим проради црвић у можданој кори,
По крвотоцима избију гејзири.

Тужни витезови к’о нејач побледе.
Штитови попусте, оклопи не вреде.
Под калпацима се замуте визири.
*
Љубав је саздана од смеха и плача.
Она скоро свако оружје надјача

СОНЕТ О ЊЕНИМ ОЧИМА

Прекрасне очи има та инокосна жена.
У њима се огледам, кад је расположена.
Светле када се смеје, потамне када плаче,
Упиле плавет неба, морском дубином зраче.

Свака промена таква на мене утицај има,
Понекад ме захвати жалости њене плима.
Улубљен као олук од кише њених суза,
Изливам срце своје кроз грло мореуза.

Драгуљима су сличне, седефу и сафиру,
Очи из којих често вреле сузе навиру
Свака ме кап горчине као жишка заболи

Знам да потоци суза огромну љубав значе,
али ја бих желео да никад не заплаче,
макар заувек она престала да ме воли.

ЧАРИ

Поезија и жена, две љубави човекове.
Градитељке чуда и градова небесних.
Јесу оне, тако, у вечној пролазности, као сестре Суђаје.
Подразумевају једна другу, искључују, мире.
Сједињују и блистају.
Загледана једна у другу, и љубоморне, истодобно.
Свака тражи свој део руке и чела, чињеницу и сан.
Опсењени њиховим чарима, ходамо кроз шипражје времена
Рањени и уморни од лепоте и туге големе, словенске, опште.

Кратак животопис Радомира Мићуновића
( подаци преузети са Википедије: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%80_%D0%9C%D0%B8%D1%9B%D1%83%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B )

Радомир Мићуновић је рођен 10. августа 1940. године у Лозовику (Краљевина Југославија). Преминуо је 11. априла 2020. (79 год.) у Београду Република Србија)

Детињство је провео у Великом Орашју и Новој Пазови. Гимназију је завршио у Старој Пазови. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду (група југословенске и опште књижевности). Радио је као новинар Борбе и главни уредник листа Ехо. Био је члан Удружења књижевника Србије и једно време члан његове управе.

Књиге су му превођене на десетине језика, између осталих, на македонски, словеначки, чешки и словачки језик. Осим поезије, писао је критику и повремено је радио препеве. Објавио је бројне коментаре, рецензије, предговоре и поговоре. Заступљен је у бројним антологијама и сарађивао је са многим часописима.

Познат као песник, критичар, есејиста, новинар, публициста, енигмата, објавио је преко тридесет књига за одрасле и децу.

Књиге за одрасле

Крилна окна, песме, Матица српска, Нови Сад, 1970.
Дан и бездан, песме, Матица српска, Нови Сад, 1974.
Одрон, песме, Матица српска, Нови Сад, 1980.
Узидана магла, песме, Побједа, Титоград, 1981.
Кожни повез, песме, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989.
Неке давне песме, песме, ГЕА, Београд, 1997.
Јава и други снови, песме, Ободско слово, Ријека Црнојевића, 1997.
Лирика, одабране песме, Унирекс, Подгорица, 1997.
Магична поља, песме, Просвета, Београд, 1997.
Строги центар, песме, Ободско слово, Ријека Црнојевића 2001.
Библиос, песме у прози, АШ Дело Земун и Академија „Иво Андрић“ Бгд, 2001.
Козмограф, песме, Просвета, Београд 2002.
Излазак из перфекта, збирка збирки, Бонарт, Нова Пазова, 2002.
Магична поља и коментари, Подгорица, Шаховски савез ЦГ, 2004.
Из/ повести, песме, Просвета, Београд 2006
Наслов, песме, Бонарт, Нова Пазова 2007.

Књиге за децу и омладину

Звездани медведи, песме за децу, Центар за културу Зрењанин, 1976
Сањалиште, песме за децу, Ивањица, 1982.
Занимљива занимања, песме за децу, Универз. ријеч, Никшић, 1985.
Од немира до свемира, песме за децу, Партизанска књига, Београд, 1985.
Крилатице, песме за децу, Рад, Београд, 1986.
Цврчкова дискотека, песме за децу, Рад, 1986.
Лафоризми, Мајмунска посла, Корални замак, Водени свет, Фауна без пауна, Жабљи поскок и Лет лет бубамаро, песме за децу, Нолит, Београд, 1996.
Енци менци поменци (1997)
Именик без телефона (1997)
Зверке из торбе моје ћерке
Цикота и ники, песме за децу, МДМ комерц, Бгд, 1997.
Немања на потезу, песме за децу, Српска народна лутрија, Београд, 1997.
Повратак у детињство, песме, Гутенбергова галаксија Београд, 2000.
Малишани и великани, Бонарт, Нова Пазова, 2001.
Царица мрвица, песме за децу, АШ Дело Земун, 2003.
Из баште моје маште 2005.
Велики мали свет 2006.