Овај текст писан је новембра 2018(7527), као предговор за књигу Срђана Новаковића „Историја Срба, Руса и Влаха : Срби, Руси и Басараби кроз векове : Фрагменти црквено-народне историје Срба, Влаха и Руса“. Књига се појавила почетком јула наредне године, под насловом (који сам му предложио) Црквено-народна историја Срба, Руса и Влаха, али је предговор, ко зна због чега, изостао.

Како су пре неколико дана на овом сајту објављени неки изводи из те књиге, по избору Слободана Филиповића, учинило ми се корисним да Уредништву сада понудим те већ заборављене редове.

***

О заједничкој историји Срба и Руса писали су Јован И. Деретић и Драгољуб Антић у четворотомној књизи Историја Срба и Руса, “Сардонија” Београд 2010 (поновљено издање, у два тома, “Ганеша” Београд 2013), а рукопис Срђана Новаковића, насловљен као “Историја Срба, Руса и Влаха : Срби, Руси и Басараби кроз векове : Фрагменти црквено-народне историје Срба, Влаха и Руса”, први је озбиљан покушај да се укаже не само на истоврсну духовност србског и руског народа, већ и народа који, мада истог порекла и с истог народносног стабла, стицајем историјских околности живе на пространству између данашњих држава Русије и Србије, мање или више осамостаљено чувајући своја изворна племенска обележја.

Чињеница је да Руси уче како су њихови давни преци дошли у данашња станишта из крајева западно од Карпата (из Паноније, дакле), а несумњива је лаж званичне историјске “науке” да су Срби у 6. и 7. веку пристигли, ниоткуд, на Хелм, у испражњен простор, будући да су “неки” Илири, ововременој историјској науци и даље недовољно познати, отуд нетрагом нестали крајем 3. века.

Један од таквих “трећевековних” наводних историчара јесте и универзитетски професор Радивоје Радић (1954) који оспорава србско (словенско) староседелаштво на Балкану и уверава нас да Илири ни по чему нису у вези са Србима. Он упорно тврди да су Илири нестали у 3. веку по Христу, али не каже да ли су их биолошки уништили Римљани, или су, можда, поумирали у некој епидемији, или су нестали на неки трећи начин, или их је, можда, за рачун сопствене “историјске науке”, сам Радић “нестао”. Па пише да Арбанаси “нису непосредни настављачи Илира, или Дарданаца, јер у време када почиње процес формирања Албанаца, ти стари народи већ одавно нису постојали; Илири нестају најкасније у трећем, а Албанци се први пут помињу тек у једанаестом столећу”; велико је чудо што је и ово последње научио!

Тачно је да Арбанаси нису Илири, мада је већина србских историчара званичне “науке” (и Радић међу њима) дуго тврдила да јесу, пошто су то некада начули од некога са стране, па нису хтели да противрече. Али, зато, они нису хтели да знају ни за небројене стране изворе о србском (словенском) староседелаштву на Хелму (данашњем Балкану), чак ни за запис Француза Шарла де Пејсонела (1727-1790) да се, у 4. веку по Христу, на Црном мору и око Дунава говорио илирски (србски) језик и да се тај језик простирао све до централних делова Литваније: “Више народа који обитавају на обалама Дунава, један део Литваније, као и становници обала Црног мора, Тауријског Херсонеза (античкога града на југозападу Крима – ИП) и Пафлагоније (отприлике по средини данашње турске црноморске обале – ИП), имају исти обред и исте свечаности… које су им заједничке с илирским, далматинским, панонским и мизијским”.

О србском староседелаштву и србском језику на Хелму и у Подунављу (на простору данашњих држава Маџарске, Румуније и Молдавије), сведочи још један Француз, Рене Мије (1849-1919), антрополог, етнограф и географ, у време кад су Ватикан и Немци увелико спремали подвалу о србском досељавању на Хелм у 6. и 7. столећу по Христу. И он је записао да се у првим вековима по Христу истоветним језиком говорило од Црног до Јадранског мора. Он још истиче да србски језик одзвања и обалама Дунава (и у данашњој Маџарској, дакле) и, подвлачећи да су Трачани и Илири – Срби, казује и следеће:
“Српски језик, којим се говори на тај начин (музикално – ИП) – изгледа скоро тако хармоничан као италијански. За мене је јасно, да је тај тврди језик, пун консонаната и грлених сугласника, пошто је прошао кроз уста жена Тракије и Илирије, делимично био лишен своје опорости, добивши медитеранску модулацију… Од те славне сродности порекла, преостаје само заједница језика; и то је нешто. Од Варне (на Црном мору) до Рагузе (Дубровника на Јадранском мору), рећи ће вам ‘добар дан’ на српском језику. Јединственост језика се боље одупрла од јединствености обичаја”.

И један и други пишу тако јер им је било познато оно што је позивајући се на Диона Касиуса Кокцејца (око 160 – после 229), Римљанина грчког порекла, знао историчар и језикословац Франческо Марија Апендини (1768-1837) да су Дачани и Готи (односно Гети) истога рода, Трачани, пореклом из Родопа, те да је “порекло Скита и Сармата исто као и порекло Трачана, Македонаца, Илира, Мижана, Дачана и Гета”. И писац Гај Плиније Старији (23-79) са сигурношћу каже да су Гети и Дачани један народ, исто као и Сармати. Апендини још каже да су Сармати тајно прелазили Дунав “у огромном броју”, али само зато што су говорили језиком новог краја у коме су се нашли.

И Страбон (63. пре Христа – 19), географ и историчар, тврди да је језик Трачана био и језик Гета, али и Дачана: “Гети су имали исти језик са Дачанима… Уистину трачки, или гетски, или сарматски”. Кад се зна да римски песник Публије Овидије Назон (43. пре Христа – 18) у писмима с Понта пише да “већ сам научио да говорим гетски и сарматски”, Апендинијев коментар је заиста врло разложан: “Да се није радило само о једном језику, зар би два, или три тешка нова језика могао да научи један већ стар човек и да тако елегантно и вешто на њима саставља песме, којима је заслужио хвалу већ после треће године боравка у новом крају”

Са своје стране, Новаковић нам казује да се, и поред тога што се “славној сродности порекла” трачког и илирског, гетског и дачког, скитског и сарматског, дарданског и беског… народа није дало да очува своју територијалну целовитост, уз њихову “јединственост језика” опстала је заједничка православна духовност. Највећим делом (пошто се подразумева да се из приче не могу искључити неке појединости ратне, дипломатске, политичке…), он се у својој књизи бави том темом.

С разлогом он каже да је хришћанство стигло међу Србе и Русе много раније него што данашњи историчари описују, будући да је “блискост старе србске вере са новим православљем само допринело да га становништво лако прихвати, али и да га наредних векова брани од сваке ‘реформе’ канона и сачува путем Васељенских сабора”. Отуд, први црквени центри били су Сирбијум (у Панонији) и Солин (у Илирику). Свети апостол Петар проповедао је и у Солину и у Сирбијуму, у овим крајевима боравио је и Свети апостол Јаков, а у Србији су проповедали и апостолски светитељи Павле, Лука, Матија, Марко и Андрија Првозвани. Овај последњи проповедао је и у Тракији, Маћедонији, Новом Епиру (средишњи део данашње Арбаније), Зети, Мезији (између Дрине и Црног мора, и Дунава и Шаре планине, међу трачком, дачким и илирским племенима), Подунављу, Криму, код сарматских Алана на Кавказу, у Абхазији (на североисточној обали Црног мора), Скитији (на широком подручју од Пољске и Украјине, изнад Црног и Каспијског мора, укључујући Казахстан и Азербејџан), Херсонесу и у Русији, у Новгороду и Кијеву где “пободе крст на висини и прорече сјајну хришћанску будућност народу руском”.

Па ће Симеон Кончар (друга половина 19 – почетак 20. века) имајући у виду поруку папе Јована Десетог ( ? – 914-928) србским кнежевима Томиславу (ономе кога Хрвати својатају као свога првог краља) у Хрватској и Михајлу у Захумљу (925. године) да су Срби “рану проповед апостолске цркве, с млеком вере примили”, записати да су “Илири, Словени, Срби из уста самијех св. апостола слушали св. еванђеље”, због чега се “мора узети, да су то све били Срби”.

А Слободан Филиповић, у нашем времену пишући о примогености (“првородности”) србске цркве има на уму и запис цесарејског владике Еусебија из Палестине, учесника Никејског сабора, да је Константин Велики (272-337) увео (србске) народне обичаје у хришћанство, како би придобио народ за нову религију,те без икакве ограде констатује да, “ако је за апостолску проповед потребно (добро) познавање језика”, онда је сасвим разумљиво што је “хришћанство настало у данашњој Србији”.
Доцније се помиње Свети Никита из Ремезијане (умро 431. године), данашње Беле Паланке у Србији, који је покрштавао Ските, Готе, Дачане и Хуне, као и Бесе из Родопа…

Зна ли се све то, треба сматрати несумњивим да је помесна Србска Црква успостављена још у апостолским временима, тако да је разложна тврдња Ђорђа Јанковића (1947-2016), археолога, по којој је Свети Сава, архиепископ Рашке и Далмације, 1219. године ту помесну Цркву само обновио, “учврстивши је трајно на православном путу”. А то што је младога србског принца Растка Немањића (1169-1236), будућег Светога Саву, у монашки живот усмерио “један руски калуђер”, знак је да су духовне везе србског и руског народа непрекидно трајале од времена кад је дошло до њиховог раздвајања у два посебна народносна стабла. Та духовна веза видљива је из чињенице да је “руска редакција Законоправила Светог Саве вековима представљала правну основу црквеног устројства у Русији, а у доброј мери и државног”, чему Новаковић додаје и да “почеци руске књижевности на словенском језику и писани србицом стоје под несумњивим утицајем старосрбске књижевности, а постоји и аргументовано научно мишљење да је кијевска руска црква, пре стицања независности, потпадала под црквену јурисдикцију охридског архиепископа, те би старословенски Охрид, као колевка словенске просвете и школе, био метропола руске цркве и просвете”.

Тако у Русији, док су Срби, на другој страни, губили своју државност, али су успевали да сачувају и однегују најсуптилније облике своје духовности; томе је погодовао и долазак у Србију монаха исихаста – синаита (пустињака са Синајске Горе, који су своју духовност упражњавали ћутањем, тиховањем), нарочито у браничевски крај (Рукумија, Горњак, Ждрело). “Средњовековна Србија је једина словенска земља која је стварно усвојила учење исихаста, и то не само као наметнут догмат, већ као теолошки систем који је проткан истанчаним богословским и философским појмовима”.

Наравно, Србима је и Света Гора била духовни извор на коме су се напајали током свога земног живота, тако да треба сматрати природним што су успевали да се одупру унијаћењу. У Србији средњег века, људи су били саздани “по образу и подобију Божјем”, србско “отачаство створено по слици Божијој”, а србске владаре красиле су правда, истина и љубав према нишчима. Судови у тадашњој Србији судили су на основу обичајног права, Светосавског Законоправила и Душановог Законика. У таквој Србији, унија није имала никакве могућности да заживи”.

Земљу између Руса и Срба, данас Румунију и Молдавију (ту је и Бесарабија, између Дњестра и Прута, подељена између Молдавије, Румуније и Украјине – покрајина која је могла бити именована по Бесима који су ту обитавали и знали да су србско племе – Беси Сарби), према писању Енциклопедије Југославије (лат.), насељавали су Дачани, “антички народ трачког порекла”, те да се “њихова област, Дакија, простирала између Карпата, Тисе, Дунава и Дњестра”.

О истој ствари, али из другог угла, нешто подробније пише румунски историчар Ш. Стефанеску, који у књизи Историја румунског народа (лат.), Нови Сад 1979, стр. 106, 119. и 121, каже да “спомињање у византијском извору из XI века – који се, међутим, односио на догађаје од 976. године наше ере – Влаха на Балкану (име којим су странци називали Румуне у средњем веку, – Румуни су сами себе називали, изгледа, цело време Румунима) па и чињеница да се после тога оваква спомињања умножавају, добијајући посебан значај у односу на забелешке из VII-XI века о северо-дунавском румунском становништву: Бласи у хроници Анонимног Нотара краља Беле (за почетак X века), Волохи из старе старе руске хронике (за крај IX века) и Тара Балак из Јерменске географије (за VIII-IX век). Пошто је Влах општи термин који је коришћен од Германа и Словена за називање романских народа, последње цитиране забелешке не могу служити за утврђивање момента окончања румунске етногенезе. Као финална тачка овог процеса могао би се сматрати моменат када су биле асимилиране последње групе Словена”.

Стефанескуова мисао, макар колико била “збуњена” и условљена речју “изгледа”, открива да су на подручју данашње Румуније, пре данашњих Румуна, живели Словени, које су, у складу с истом том мишљу, временом асимиловали они који се уобичајено називају Власи, односно романизовани Дачани и Трачани; мисао је недовршена, јер јој недостаје закључак да су то били Срби.

Да је тако потврђује сам Стефанеску наводом да је “бојарско поседовање земљишта, пре појаве независних румунских држава, називано очина или баштина”, те да су се “у 14-15. веку, обавезе сељака према власнику земљишта и према владару састојале у намету дајдии (давања) у Трансилванији… и у радовима или службама (работи служби). Каткад се овоме придодавала и трећа категорија, порези (подани). Службе (подвоз) су се састојале у разним превозима… сељаци су били обавезни да обезбеде косидбу сена (сеносиад) и његов пренос (сеновоз)… за феудални посед”.

Заправо, податак да је пре стварања независних румунских држава тамо у оптицају био србски језик, недвосмислено казује да су тамо живели Срби, а румунска етногенеза закључена је асимиловањем последње групе Словена, односно Срба. Не каже се кад се ово последње десило, али то је мање битно; битно је да се то десило.

Са тим у вези, у књизи Серби, народ и раса : Нова Вулгата, Чикаго 1996, стране 360-361, Јован И. Деретић пише да се “Румунија данас не убраја међу словенске земље, зато што њен званични језик припада групи латинских језика. Па и поред тога Румуни етнички припадају сербиској раси, бар осамдесет посто, а остало је мешавина разних раса и народа. Пре румејског (римског – ИП) освајања, на простору Румуније се налазила држава Дачка. Дачани су једно сербиско племе чија је престоница била у Сарбигетуши, једној тврђави на брегу Градиште. После освајања једног дела Дакије и њене престолнице, Трајан је успоставио румску (римску – ИП) Провинкију Дакију 107. године. н. е. У тој новој покрајини Трајан је населио сеобаре из источног дела Царевине, не из Италије. Серби у тој Провинкији Дакији морали су да говоре румејски, односно латински језик. Што значи да су били постали Власи. Цар Аурелијан је повукао, између 271. и 276. године, све романско становништво из Дакије, па и један део сербиских Влаха, и напустио Дакију, коју је било много тешко бранити. На простору бивше Провинкије Дакије остало је само нешто мало сербиских Влаха. Други део тих истих Влаха пресељен је у земље јужно од Дунава, све до Тесалије. Од десетог до тринаестог века настају у Дакији кнежевине са становништвом које је говорило сербиски и један диалект латинског језика. Потом се појављују као веће кнежевине Влашка и Молдавија. У тим кнежевинама је преовлађивао сербиски језик, који је уједно био и црквени језик, све до краја осамнаестог века. Тада су у Влашкој дошли на власт Грци Фанариоти (Грци који су у Турској били на високим положајима и имали велик утицај на цариградску Патријаршију – ИП) и они су укинули сербиски језик у Влашкој цркви. Употреба србице као писма задржала се у Влашкој и Молдавији све до доласка нове немачке династије Хоенцолерн-Сигмаринген 1866 године. Румунизација и наводна латинизација Влашке и Молдавије почиње од 1833. године под утицајем Фрушке (Француске – ИП) и њу су водили влашки париски студенти”.

Због свега тога, Новаковић с правом каже да “Румуни нису етничка заједница (народ), већ политички конструкт, који је осмишљен да раздвоји Русе и Србе. Додатни аргумент овој тврдњи представљају и збивања током 1838. (и неколико година раније), када су новоформиране партије стварале своје програме. На пример, програм Влашке ‘националне партије’ залагао се за ослобађање Влашке и Молдавије од Османлија (Турака) и проглашење независности, затим стварање заједничког руководства које би ујединило две државе у ‘Велику Дакију’, а не Румунију”.

И, даље, румунизацији Молдавије погодовали су и економски и културни притисци на њено становништво, што је ове натерало да савезнике потраже у Аустрији и, нарочито, Пољској. То је “савезништво” допринело да се православни Молдавци подвргну римокатоличкој пропаганди и мисијама које су, још с краја 16. века, почеле да их “подучавају” како су они римског, а не србског и словенског порекла. Та је “наука” и довела дотле да је у 17. веку молдавско (и влашко) православље напустио јурисдикцију Охридске архиепископије. Како Новаковић каже, “то је било неопходно у борби за
православне вернике, како би се унеле унијатске и римокатоличке књиге, штампане на тзв. румунском језику. Са овим књигама почео се ширити и појам ‘румунски језик’ који у првој фази није означавао језик ‘румунског народа’ (кога још није било), већ назив за писани језик чије норме су биле формиране за оне православце који су примили унију”.

Да закључимо:
– Срби су први хришћани;
– У Србији, у Сирбијуму (Сремској Митровици), подигнут је први храм (православни);
– Рајска земља Постања на Фисону (Дунаву) налази се у Шумадији (Мезији) и Источној Србији (Дакији);
– У тим је крајевима, почев од мезолита (средњег каменог доба), почела да се развија прва цивилизација;
– А све то најважније је “оправдање” савременом римокатоличком свету што против Срба (и Руса) и православног света води рат до истребљења, онако како је Карл Маркс (1818-1883), првобитни сатаниста а потоњи “оснивач научног социјализма” и један од твораца Комунистичког манифеста, стварног упутства за уништење Срба и Руса, и србског и руског православља, пре сто педесетак година изјавио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”. За почетак, као проба за Русију.

Бројне појединости које Срђан Новаковић саопштава у овоме свом раду, за многе читаоце представљаће откриће, али би добро било ако би оне подстакле србске духовнике од пера, или историчаре од каријере, да их обраде у посебним публикацијама, за свет који данас познајемо као Румуне, Влахе, Молдавце, Бесарабе, Русе и Србе.
Ако претходно признају да су сви они, и Румуни, и Власи, и Молдавци, и Бесараби, и Руси, и Срби, изникли из истог народносног корена и развијали се на истом народносном стаблу, све док србски непријатељи нису успели да их, неке раније а неке касније, “препознају као нешто различито”.