(Напомена уредника: Писмо историчара Илије Петровића, упућено председнику Републике Србије. Писмо је до мене стигло од пријатеља, а аутор писма је дао сагласност да се објави на страницама Човека од речи.)

 

14. март 2019.

 

Ацке, Сине,

 

Досадило ми је више да ти пишем, али ово је потребно и теби и мени, мало због тога што су ми дозлогрдиле приче разних дежурних коментатора, “аналитичара”, свезнајућих “научника” с (исп)разних “катедрала” и још празнијих “научних” академија, партијских (страначких) “политичара” и којекаквих других “естрадних” мудријаша, а мало да те подсетим на нешто што си могао прочитати у неким мојим ранијим “емајлираним” порукама.

Твоја намера да миротворним приступом раздрешиш косовскометохијски чвор потпуно је безизгледна, а на твоју сталну претњу србскоме на­роду да се његово (косовскометохијско) решење може изна­ћи компромисом, по принципу да не може некоме све, а некоме ништа, треба гледати као на извесност да се тиме, и ја и ти, олако одричемо једног неодређено вели­ког дела Старе (Праве) Србије. Покушаваш, заправо, да увериш и себе, и мене, и цео србски народ, да непристајање на твој “спасоносни рецепт” води рату који би био унапред изгубљен јер “знаш” да Србија нема де­це која би за њу ратовала и у рату гинула.

 

Добро би било да знамо и ја и ти да, учини ли се некоме неки територијални уступак, да ли са циљем да се избегне могући рат, или из “јунач­кога страха”, свеједно, две су погубне последице тога “витешког” поступка: већ за живота другог или трећег наследног нара­шта­ја биће заборављено да је уступљена територија икад припадала ономе ко је учинио уступак.

Прича о рату, о деци и о уверењу да се територи­јал­ним уступцима може избећи неки рат са неким, није само бацање прашине у очи србскоме народу, то је истовремено и непо­знавање основног правила на коме опстаје људски род: рат је општа појава!

 

Обично се после свакога рата мисли, због већих или мањих жртава у њему, да је то последњи рат јер су се опаметили они који су управо преживели та ратна страдања. Један од ретких који није тако мислио, јесте француски маршал Фердинанд Фош (1851-1929), краће време и врховни командант савезничких снага у Ве­ли­ком рату (1914-1918), који је, у тренутку кад је сазнао да је потпи­сан Мировни уговор у Версају (1920), рекао: : “То није мир, то је примирје на двадесет година”.

Но, нека нам друга Фердинанда, он је ипак био војник и могло би се помислити да једва чека да тих двадесет година прођу не би ли опет скокнуо на неко ратиште, макар и као нечији врховни командант.

 

Погледајмо ми како се на клацкалици између рата и мира држао Никола Велимировић, потоњи Свети владика Николај Охридски и Жички (или Лелићки). На самом почетку Другог балканског рата (1913), он је, тада је­ро­мо­нах и суплент Богословског факултета у Београду, написао “ванредно снажно стилизован чланак против рата. Он се ту уз­диже до Бу­гарима непојмљиве висине хришћанског прего­ревања, и захтева да се небраћи опросте све увреде, да откинемо жи­ви комад свог сопственог тела, само да избегнемо крвопро­лиће. Тај је чланак наишао на негодовање код младих, али ће остати у историји као светао документ: да се у српском народу нашао смео и висок дух сред укрштених мачева и војне галаме, как­вих само велике средине рађају”.

 

Но, када је видео како су се Бугари злочиначки понашали према србској нејачи, Никола Велимировић се одрекао свога миротворачког “прегоревања” и рекао да му је тек тада постало јасно због чега су србски свештеници за турска земана имали испод мантије кратку пушку или сабљу а на дохват руке и дугу пушку: “Моје хришћанство не забрањује ми да будем српски нацио­на­лист, оно ми то помаже. Мој народ живи у овим крајевима у роп­ству… Ако сам за Христа, ја треба да помогнем том поти­ште­ном народу да се ослободи”.

По несрећи, они што су наређани у почетном пасусу овога писма, баве се данас “потиштеним народом” само вербално, млатећи празну сламу и оргазмички се трудећи да поново открију да ли топлу воду, да ли неку своју личну “америку”.

Узалудно, наравно, пошто се, скоро подруг века, историјска наука у Срба пише искључиво против србског народа и са јединим циљем да се затре србски национални дух. (У Србе треба рачунати и Русе, најбројније и најјаче србско племе; они и иначе уче да су “тамо” дошли одовуд).

Из те се “науке” коју су школованим Србима наметнули доказани србски непријатељи, пре свих они које ти повремено називаш пријатељима, ни случајно није могло наслутити, још мање знати, да су Срби који не броје узалуд 7527. годину, истински творци светске цивилизације – писменост је потекла из Винче, а светска металургија заснована је у Беловодама, код Петровца на Млави – и да је циљ свих тих “пријатеља”, неупоредиво бројнијих и војно моћнијих, да те творце “нестану”. Разлог је једноставан: бројнији и моћнији, свесни да је светско “првенство” грчке и римске цивилизације обично наклапање, ослободиће се сопственог комплекса ниже вредности само ако Срба (и Руса) не буде, тако да свако од њих добије прилику да измишља свој “допринос” наслеђеној цивилизацији.

 

Па се и Павле Соларић пре нешто више од двеста година с разлогом пита “ко су уопште и били Грци и Ри­мљани у Европи? Попут првих европских од­важних истраживача у Америци и другде, ша­чице дошљака из југозападне Азије и севе­ро­и­с­точне Африке, при чему су други прои­зи­шли кроз прве. А како је говорила читава, ма­кар јужна и средња, дотад насељена Европа? И ни­су ли те шачице, које се на југу силом угне­зди­ше и умножише присвајањем житеља европских, морале и за свој језик присвојити речи од тих бројних житеља који су се нала­зили међу њима и у њиховој околини, а који нису били ни Грци ни Римљани”. Ти “бројни житељи… у њиховој околини” били су Срби или, можда, и неки од народа којима је “род словенски дао биће и реч”, односно који су се издвојили из словенског, односно србског народа (пошто се Словени први пут помињу 491. године) и прогласили себе “новим народом”.

Тих “нових народа” премного је, а и нас двојица сведоци смо да се пред нашим очима испилили из србског народа Хрвати, Бошњаци, Маћедонци, Црногорци… а сада нам измишљају Влахе, Шопове… Из ранијих времена да поменемо само Немце, код којих је чешка научница Хана Скалова само између Одре и Лабе пописала и у Чешкој академији наука пре скоро седамдесет година објавила списак од преко дванаест хиљада (12.000) лако препознатљивих србских топонима.

Може се сматрати разумљивим што је Хана Скалова баш због те књиге изгубила главу, будући да су се народи који су од србског наследили “биће и реч”, вековима уназад (да не идемо даље од 1054. године, када се из хришћанства издвојила римокатоличка јерес), на најразличније начине трудили да загуше своје изворе. Да из времена блискога томе расколу поменемо само десетак крсташких ратова које је римокатоличка црква, од краја 12. до средине 15. века преко угарске државе водила против Срба, а из времена нешто ближега – нама “Комунистички манифест” и његове идеологе и извршиоце.

 

Тај спис настао на средини 19. века стварно је упутство за уништење Руса и Срба и њиховог православља. У складу с учењем тамо прокламованим, сви социјалисти по европским државама били су националисти, само се од Руса и Срба тражило да буду интернационалисти. И били су, па је, тако, Светозар Марковић писао да је њему свеједно да ли ће у Србији владати Обреновићи или Хабзбурзи. Само је Јаша Томић, у раној фази свога “социјализмовања” привржен тој идеји, био можда први међу Србима који је препознао ствар­ну вред­ност социјалистичке мисли. Он је у једном тренутку поверовао да би нова наука (социјалистичка) морала служити интересима оно­га народа у чијој ће се земљи применити, али је одмах наишао на отпор социјалистичких идеолога са стране. Тако је, на пример, немачки социјалиста Вилхелм Либкнехт (1826-1900) упозорио Јашу и његове следбенике да се “у име интернационализма и општечовечанске правде” морају оканити шовинизма, национали­зма и патриотизма. То је упозорење протумачено и схваћено на прави начин, тако да је Јаша свој разлаз са социјализмом (и “окањивање” од њега) врло уверљиво образложио:
“Брзо смо се от­ресли опсене и нисмо више дозволили да нас воде социјалисти других народа”.

Али је зато, некако у исто време, друг Маркс, онај у кога су се другови својих другова доскора клели, изјавио да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.

Било је то време у коме је Италији допуштено да се уједини, тако што је Аустрији, у повлачењу с Апенина, обећано територијално задовољење на Балкану, најпре окупацијом Херцеговине и Босне, а потом и њиховом анексијом.

И не само то, тренутак у коме је Аустрија требало да уђе у рат против Србије, Света Столица, познатија као Ватикан, благословила је њен војнички поход:

“У току прошлих година св. Отац је више пута изразио жаљење зашто је Аустро-Угарска пропуштала да казни свог опасног су­седа на Дунаву. Папа и курија виде у Србији рак који ће мало по мало продрети до сржи монархије и који ће, ако му се даде време­на, изгристи га сасвим.

Упркос свих покушаја и искустава што их је имала курија са другим државама, Аустро-Угарска јесте и остаје католичка држа­ва и најјачи бедем хришћанске вере у овом веку. Рушење овога бедема значило би за цркву губљење најјачег положаја; у борби про­тив православља то би значило пад њезиног најмоћнијег бра­ни­оца.

Зато, исто тако као што је директна потреба за Аус­тро­-Угарску, због њезиног сопственог опстанка, да уклони из свог склопа, ако треба и силом, ово разорно зло, исто тако је потребно за ка­толичку цркву да учини и одобри све што се може учинити да по­служи томе циљу”.

Поход на Србију прерастао је у Велики рат чији је најзначајнији резултат не пропаст Аустроугарске, већ уништење Русије, како због њеног силовитог економ­ског раста – тако и због њене држав­не организације постављене у интересу народа. Водећу улогу у ра­за­рању Русије имала је Америка, најпре финанси­рајући Ја­пан да уђе у рат 1905. и да Русију нападне с истока, а потом и Ле­њина, да 1. маја исте године покрене револуцију.1 Ти су догађаји тек донекле успели да ослабе Русију, али не и да ус­поре њен економски успон; Лењинова побуна је сломљена и он је побегао у Швајцарску, Троцки се нашао у Америци, а Стаљин у Си­биру. Њихов повратак у Русију 1917, пошто је цар абдицирао, а При­времена влада амнестирала све бољ­ше­вике, означио је дефинитив­ну пропаст Русије, и у систематском пустошењу еко­номије и у уништавању народа. Како су то бољшевици планирали и извели злогласном “октобарском револуцијом”, види се из Лењинових изјава:

“Наша снага не познаје сло­боду или правду. Она је у потпу­ности ус­постављена на уништењу по­јединачне воље. Потпуна незаинте­ресова­ност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрут­ност је врлина”.

Или:

“Путем систематског терора, током кога ће свако ра­скида­ње уговора, свака издаја и сва­ка лаж бити законите, ми ће­мо наћи начина да човечанство спус­ти­мо на најнижи ниво егзи­с­т­е­н­ције. То је нужно за успостав­ља­ње наше доминације”.

Други светски рат био је, како нам је то “обећао” Фердинанд Фош, наставак Великог рата, а циљ му је, према “теорији” Адолфа Хитлера да “сва дела имају смисао, па и злочин”, био исти:

“Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омла­ди­не, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”.


Ако Хитлеру није тај подухват успео, његовим настављачима (у Хитлеровој “будућности”) у власти уједињене Немачке делимично јесте: растурена је Југославија која је, таква каква је била, представљала заједнички кров србском националном простору и србском народу који је те просторе насељавао. Кажем делимично, пошто се очекивало да ће и руски добитници Нобелове награде за наводни мир успети да руски народ припреме за самоуништење.

А да је све то било пажљиво испланирано, видљиво је и из јавних позива које је, пре нешто више од четврт века, римокатоличко ду­ховно вођство упућивало за ратни обрачун са Србством и србским пра­вослављем, за оно што су многи италијански листови, чак и они “ле­во од центра”, назвали крсташким војевањем. У том се тону, по правилу, Ватикан тада оглашавао уочи сваког важнијег међуна­род­ног скупа посвећеног југословенском сукобу.

 

Један од таквих позива упућен је непосредно пред једно заседа­ње Европске конференције о безбедности и сарадњи, а понов­љен је и пред почетак Лондонске мировне конференције.

Позив на војну интервенцију упућен је из Ватикана и уочи засе­дања Савета безбедности на коме је одлучено да се Југославији уведу санкције, папином проценом да “Хрватска завређује један рат”. У времену док се на разним страна­ма расправљало о војној интервенцији против србког народа, да ли ће је бити или не, и у ком би се облику она могла извести, за Свету Столицу није било недоумице: притискујући Уједињене нације да вој­н­е снаге Запад­ноевропске уније и Северноатлантског пакта уву­че у југословен­ски сукоб, она себе претвара у ратничку органи­за­цију. У Италији нису били одушевљени таквом идејом, али папа јесте: он у име римокатоличке цркве води верски рат против србског народа и србског православља, тако да је милански лист Коријере дела сера у тексту под насловом “Против српских неверника”, могао констатовати да су и ци­љ и противник лако препознатљиви, те да Ватикан према Хрватској има однос исте пристрасности као и према Пољској, пошто обе ове државе и нације сматра беде­мом католичанства у борби са православљем.

Но, да не дужим. Из истих центара управља се и догађајима на Косову и Метохији (где преко 400.000 дивљих насељеника из Арбаније – без србског држављанства – уз свесрдну подршку демократског Запада прогони србско становништво и на његовим исконским стаништима некажњено ствара нову наводно независну државу), а бојим се да ће нам се нешто слично томе скорих дана десити и у Војводини Србској, пре но у Рашкој Области.

Зато, Ацке, Сине, подсећам и себе и тебе на мисао Светог владике Николаја (Вели­ми­ровића) да, “кад кућа гори, пожар се гаси споља”.

И подсећам да сам ти у једном ранијем писму предложио да се окре­неш Истоку, Руској Федерацији, и сазнаш шта о свему овоме ми­сле, и шта могу урадити, ДРУЗЈА Сергеј Викто­рович Лавров, министар спољних послова, Сергеј Кужугетович Шојгу, министар одбране, и Владимир Владимирович Путин, председник Руске Федерације.

То уместо “компромиса” за нестајање србског народа, “компромиса” под туторством оних који упорно теже баш томе, укључујући и твоју “пријатељицу” анђеоског имена а сотонске мисли.

По искуству србског народа са Турцима: Седни једнога Турчина за сто, а другога гурни под сто. Оно што ти мисли онај под столом, мисли ти и онај за столом.

 

Остај ми здраво, Господине Председниче Републике, и буди уверен да те више нећу оптерећивати којекаквим писмима, имаш ти паметнијa посла.

 

Илија Петровић
www.ilijapetrovic.com