Идеја прогреса у критичкој антропологији – Л.Ј. Барбат

//Идеја прогреса у критичкој антропологији – Л.Ј. Барбат

Идеја прогреса у критичкој антропологији – Л.Ј. Барбат

 

Аутор: Лука Јоксимовић Барбат, доктор хуманистичких наука

Предавање одржано на Институту за социолошка истраживања Филозофског факултета Универзитета у Београду, у оквиру Секције за истраживање социјалних покрета, 5. април 2016.)

 

Латински progressus, реч која се на наш језик преводи са:

напредак, напредовање, успех, развијање, раст, ширење, увећавање, кретање или продирање напред, у философији – ток мисли који се креће од узрока ка последици, од услова ка условљеноме, од општег ка посебном,од циља ка средству и, наравно, прогрес.
Прогрес може бити коначан и бесконачан (овај други се још назива и progressus ad infinitum). Од термина прогрес изведен је термин прогресија. Насупрот појму Прогрес, стоји појам регрес или регресија што значи кретање уназад, назадовање, повратак, одустајање; мисаоно кретање од последице ка узроку, од условљеног ка услову; (у трговини и финансијским облигацијама означава наплату менице; запослени могу добити и регрес – новац за годишњи одмор).

Изведени придеви су прогрессивус: преведено: прогресиван, напредан, успешан, који се развија или повећава постепено; и регрессивус, у преводу: регресиван, назадан, који постепено пропада, који се постепено смањује итд.).

 

Намерно крећем са ове крајње апстрактне стране, како бисмо одмах уочили недостатак јасних критеријума шта би требало сматрати прогресивним, односно, напредним, а шта регресивним, односно, назадним. Свакодневно слушамо изјаве домаћих и страних политичара и других идеолога, како користе ове термине. Када желе да афирмишу и похвале своје становиште, начин живота у својим земљама, или да оправдају своју политику, користе речи као што су: прогрес, прогресиван, савремен, модеран, европски и сличне; а када желе да осуде, омаловаже и дискредитују становишта других, или животне обичаје, друштвену организованост у другим земљама, или политику оних који им стоје на путу, тада користе изразе попут: назадни, ретроградни, регресивни, примитивни, варварски, азијатски, деспотски, конзервативни и сличне.

 

Као научници дужни смо увек да питамо или да се питамо шта се подразумева под свим овим терминима. Постојили неки јединствени, научно верификовани став о томе? Као политичка бића, имамо право да захтевамо јасну експликацију сваког појма. Пошто се у политичком животу лажи сматрају легитимним средством за придобијање следбеника и гласача, то јасно дефинисање ових појмова, од стране њихових протагониста, није никаква гаранција да је то уистино њихово право, искрено и промишљено становиште.

 

Када је реч о математици или природним наукама, чини се да се ту научници лако сложе или договоре око дефиниција и критеријума. Ако некоме кажемо да нам поређа природне бројеве прогресивно од 1 до 5, степенујући их на квадрат, свако ће исписати следећи низ бројева: 1, 4, 9, 16, 25.

 

Но, када је реч о друштвеним наукама које су много више подложне идеологизацији, ствар стоји другачије. Ако питамо да ли је победа нацизма у Немачкој тридесетих година прошлог века представљала друштвено-историјски  напредак или нешто крајње назадно, Адолф Хитлер би сигурно одговорио, као и његови следбеници, да је то био најкрупнији прогрес, најзначајнији корак, чак највећи скок унапред, који је човечанство направило у својој дотадашњој историји. Многи од нас би рекли да је то један од најдубљих падова, можда и најдубљи, који је људски род доживео до тада.

 

Задржавајући се само на апстрактном, језичко-логичком нивоу, можемо  да тврдимо следеће:

  1. Постоји прогрес у људској историји.
  2. Не постоји прогрес у људској историји. и
  3. Постоји и не постоји прогрес у људској историји.

 

Уколико питање о постојању прогреса поставимо кроз призму философије историје која настоји да сагледа целину стварности, долазимо до конкретнијих одговора:

  1. Постоји друштвено-историјски прогрес инхерентан друштву и историји, који се линеарно или мултилинеарно манифестује и који се креће ка свом врхунцу. По једнима, као на пример, по Хегелу, тај врхунац се достиже у апсолутном духу (на теоријском плану у философији, на политичком и социјалном плану у апсолутистичкој германској држави).

 

По другима, као што су на пример, Кант и Маркс, савршенство се никада не достиже, али тежња ка њему покреће друштво и историју напред, ка што адекватнијим друштвеним формама.

 

  1. Не постоји никакав друштвено-историјски прогрес по себи. Нема никаквог друштвеног или историјског напретка, нема развоја на нивоу целине друштва, историје и космоса (универзума). На нивоу целине постоји регресија, изазвана падом човековим, који и даље траје, а започео је непосредно након стварања човека, због кварења које је он сам проузроковао. Ток је линеаран, а решење стиже у виду човековог самоосвешћивања, у коме он препознаје свој изворни божански квалитет и непатворени идентитет са Богом (Јакоб Беме, Рене Гиом, Бела Хамваш).

Или, према  јеврејској, хришћанској и исламској есхатологији, коначно решење стиже у виду интервенције великог бића које силази на Земљу да избави, у првом случају, Јевреје,  у друга два случаја, људски род. Долазак месије, други долазак Христа или Мухамеда, уједно ће означити крај досадашње, познате нам мучне историје.
Победу добра над злом, светлости над тамом, описују и зороастровска и махинејска учења.

  1. Не постоји друштвено-историјски прогрес на нивоу целине историје или универзума (космоса). На нивоу целине постоји регресија.Космос и историја увек започињу са највише тачке, реградирају до најниже и космос се распада. Потом започиње нови циклус стварања, одржавања и пропасти космоса и свега онога што је у њему. Примере оваквог гледишта налазимо у учењима древне Азије: у индијској Адхарва веди, Махабхарати, пуранама; такође у будизму, али и у учењима на другом крају планете: код Маја и Ацтека.

 

Не постоји друштвено-историјски прогрес на нивоу целине историје или универзума (космоса), али постоји у њеним одређеним фазама које се циклично понављају. Примери ових учења су Данилевски, Ниче, Шпенглер,Тојнби, а  у извесном смислу Сорокин и Берђајев.
(Напомена: Тојнби чак у четвртом тому свог дела истраживања у историји целину историје сагледава као кола која се лагано крећу напред ка вишем, универзалном друштвено-историјском и религијском типу цивилизације, а оне конкретне форме цивилизација, које се понављају, види као точкове тих кола.)

 

На нивоу целине универзума, односно,са становишта апсолута, са сваким новим циклусом који се одвија унутар универзума, људски свет деградира. Пропаст природе и природног човека је последња тачка историје. Овакво гледиште је изложио Борислав Пекић у свом роману „1999.“
* * *
Развој наутике, астрономије, физике, хемије, биологије( у 16-ом,  17-ом и 18-ом веку, и у вези с тим, развој механике и нових машина за рад и ратовање, учинили су Европу економски и војно доминантном на ширем, планетарном нивоу. Представа о сопственој моћи, виђење да се новим производним средствима могу вишеструко умножавати производи који се, онда, као роба могу продавати или ускраћивати другима, и тако додатно стицати моћ, пресудно су утицали  на формулисање појма прогреса у смислу каквог га срећемо и познајемо почев са просветитељством, па све до данас. С обзиром на чињеницу  да су премоћ у технологији и одсуство било каквих моралних скрупула обезбедили једном броју европских држава да освоје огромне територије широм света, то је појмање прогреса (напретка)укључило у себе  европоцентрички поглед на свет: на људску историју и вредновање других, неевропских друштава, њихових култура и историја. У главама владајућих  класа европских колонизатора, па и у главама њихових сународника нижих класа развило се осећање комплекса више вредности, које је играло, а и даље игра главну улогу у оправдавању експлоатације и злочина које спроводе у тзв. трећем свету. Ја бих додао: у другом и трећем свету, са њиховог становишта. Подела на „ми“ и „они“ је постала доминанта и константа у друштвеним наукама: социологији, историји, антропологији. „Ми“, а прерогативима прогресивног, умног, целисходног, пожељног; „они“ са атрибутима примитивног, заосталог, неуког, дивљег и сл.

Француско просветитељство, иако је прокламовало универзалне идеје слободе, братства и једнакости, није се потврдило у пракси, то јест, док су се код куће величали ови идеали, у исто време су енглески и француски колонизатори освајали северну Америку, Африку, Азију, Аустралију, а пре њих и паралелно са њима, Шпанци, Португалци, Холанђани, Белгијанци… Жан Жак Русо је, међу француским просветитељима свакако био часни изузетак.

Деветнаести и двадесети век су донели извесне новине: европоцентризам се претворио у европоцентризам Запада. Шпанија и португалија су истиснуте, доминирају Велика Британија и Француска, делом се прикључује и Немачка, а од времена Хирошиме и Нагасакија, Сједињене државе преузимају водећу улогу као инструмент европоцентризма.

Царска Русија и Совјетски савез, као империјалне силе, имале су и свој удео у геополитичкој расподели планетарних ресурса, мада у скромнијој мери. Царска русија се ширила јужно и источно од својих граница, избегавајући Кину и Индију. У Европи је играла доминантну геополитичку улогу од четвртог квартала 18-ог века, па све до пораза у Кримском рату (16. октобар 1853 — 25. фебруар 1856). Тријумф над Наполеоном потврдио је и ојачао политичку доминацију царске Русије у Европи у првој половини 19-ог века.

СССР је наследио доминантан утицај који је Царска русија имала у Азији, али је свој утицај проширио и на источно-европске земље, тзв. чланице Варшавског уговора.

Вратимо се праћењу философских токова. Хегел је замислио историју као процес који је закључен, јер се једино под претпоставком краја историје и апсолутне моћи појма (сазнајне и делатне) може говорити о истини као целини и о слободи као сазнатој нужности, о тоталитету историје као о дефинитивно иживљеним и исцрпљеним фазама и моментима целокупне историје. Да подсетим, за Хегела је напредак у историји загарантован, он је нужан.

Морамо да приметимо да је појам тоталитета историје цонтрадицтио ин адјецто. Указујући на ову фундаменталну противречност Хегелове философије, Мерло-Понти ју је окарактерисао као противречност између философије и историје, а Милан Кангрга као противречност између историје и метафизике. Ернест Блох је у свом делу  СУБЈЕКТ-ОБЈЕКТ тематизовао то противречје насловивши одељак посвећен науци логике „Свјетска мрежа, а не шпанска чизма“ (стр. 155).

Ова противречност, која се код Хегела очитује у његовом философском систему, карактеристична је за сваког од нас и присутна је у свакоме од нас као егзистенцијал, као супротстављање, или, у бољем случају, као дијалог пролазног и вечитог у нама – као противречност између човека и његове тежње да постане свеприсутни, свемогући и свезнајући Бог. или, као противречност између човекове темпоралности (бачености у свет) и божанске, надвремене суштине у њему.

Појам тоталитета, који је понудио Сартр, схваћен као идеја процеса тотализације, прихватљивији је од Хегеловог појма, јер Ссартров појам тоталитета оставља историју отвореном и не прихвата идентитет мишљења и бивства. Процес тотализације, за Сартра, јесте чин извршавања индивидуалних и колективних пројеката, јесте пракса индивидуалног или колективног субјективитета, схваћена као процес сталне човекове тотализације историјских и друштвених услова егзистенције.

Али и Сартров појам тотализације пати од сличне бољке као и Хегелов појам тоталитета, јер тотализација историје, па макар схваћена као процес и као чин људског субјекта, није могућа без штете по човека. Ако је историја вечно отворен процес, онда она не може бити тоталитет – довршена тотализација, нити пракса процесирајуће тотализације историје. Осведочили смо се да када се историја одиграва као стварни процес тотализације, дакле не само у појму, онда она за човека постаје катастрофична историја. Примери тотализације историје из прошлог века су нацизам и стаљинизам. Одлике оба та типа тотализације историје данас налазимо здружене, боље рећи, данас их лако уочавамо  у политици глобализације одозго, која се води још од времена почетка халдног рата; дакле, већ неких седамдесетак година, а центар те политике глобализације одозго или тзв. Новог светског поретка је Запад.

Маркс, а рекао бих, Енгелс још и више, делио је са Хегелом детерминистичко и дијалектичко схватање историје, али су га они, како сами кажу, поставили на ноге. Није идеја та која иза леђа људи креира историју, већ су то стварни, материјални, конкретни односи људи који производе историјске промене. Људска пракса је грађа, материјал од које настају историјске промене. Зато су своје становиште и назвали материјалистичким схватањем историје. Људска пракса је укључивала све друштвене области, али су у средишту, као генератор кључних историјских дешавања и промена постављени производне снаге и производни односи (људска пракса).

Хегел је тврдио да ће деловање апсолутне идеје у историји, преко субјективног, објективног и апсолутног духа, довести на крају до стварања савршене државе у којој ће се по нужности остварити људска слобода, јер ће се човеку до краја обелоданити нужност и сврховитост свих процеса, како они, логичких (предприродних) и природних, исто тако и оних друштвено-историјских.

Маркс је, међутим, потпуно одбацивши Хегелов идеализам, сматрао да се људско друштво историјски нужно креће ка друштвеној формацији у којој ће ишчезнути антагонизми великих друштвених класа (буржоазије и пролетаријата) и да ће настати бескласно друштво – човечанство без буржуја и пролетера. Он је сматрао да у класном друштву не живе целовити људи, већ људи ограничени својим класним положајем. Он их је називао људима отуђеним од своје генеричке (родне) суштине.
И док се слажем са Марксовом дијагнозом социоекономске болести капитализма, са његовом критиком отуђења, не делим љегов став да се свако посебно друштво, свака социокултурна заједница нужно мора историјски развијати кроз и да мора проћи пет фаза друштвеноекономских формација: родовску, робовласничку, феудалну, капиталистичку и социјалистичку. Ова последња фаза, како су тврдили, врхуни у комунизму. Исувише је много чињеница које оповргавају становиште о нужном историјском току, манифестованом у 5 друштвеноисторијских формација. Штавише, нема уопште доказа да се ради о детерминисаности која може да се усвоји као општи закон историје.

Маркс и марксисти су делили ентузијазам 19-ог века о нужном и очигледном“ прогресу. Маркс и марксисти су увиђали да је тај прогрес донео невоље већем делу западног друштва: појачана експлоатација људи и природе, отуђеност, наметање лажних потреба од стране индустрије итд. Но, сматрали су да ће се на крају потпуног отуђења и потпуног заоштравања клалсних супротности збити преокрет (револуција) и да ће се остварити друштво слободних, свестраних људи. Ја овде кажем Маркс и марксисти, мислећи на оне марксисте који су изворније тумачили и следили Марксова учења, а не на све теоријске правце који се сврставају у категорију марксизма. Добар пример оваквог оптимистичког става Маркса и марксиста имамо у роману Џека Лондона „Гвоздена пета“ у коме он описује владавину плутократије и где се збива тај преокрет, револуција, када је у свим државама на свету успостављена  таква власт. Када, да тако кажемо, више није могло бити горе, већ је једини излаз био револуционарни преврат. Зар се и ми не питамо  већ више од две деценије, зар може бити горе од овога како је сада, па после извесног ремена видимо да може бити. Не назире се крај ноћи после којег нужно долази зора.

Деветнаести век је био претежно обележен ентузијазмом, вером у напредак и схватањем да је развој историје унилинеаран. Историја Европе се учитавала у историју читавог света. Антрополошки радови Бахофена су малчице дотакли и протресли уврежен патријалхални принцип у разумевању и тумачељу друштвено-историјског развоја. Двадесети век доноси и мултилинеарне еволуционе теорије културе.

Многи антрополози, иако ангажовани од стране колонизаторских метропола да истраже „егзотичне“ народе, освешћено нам приказују та друштва и њихове културе као ништа мање вредне од западних. Често их истичући и као социокултурне системе од којих би запад имао шта да научи уколико жели да се врати истинским вредностима.
Навешћу само неке: Х. Морган, Ф. Боас, Б. Малиновски, Р. Бенедикт, М. Мид, Џ. Стјуард, К. Строс, М. Салинс, Л. Маршал, С. Дајмонд, Е. Волф и многи други. Један број антрополога је остао на нечасном задатку у служби империја.

Иако су и 19. и 20. век обележени општеприхваћеном еуфоријом о напретку, треба нагласити да је било и одступања од овог општег теоријског и емотивног усмерења. У 20-ом веку далеко више, јер је Први светски рат одагнао многе илузије о нужном историјском прогресу човечанства. У 19-ом веку већ у Шелинговој философији видимо одступање од хегеловског оптимистичког детерминизма, а онда и код Шопенхауера, Кјеркегора и Ничеа.

Ево једног цитата из 1888. године, који добро илуструје становиште које не види икакав друштвено-историјски напредак у западној, хришћанској цивилизацији:

 

„Човечанство не представља развитак, на начин како се то данас верује, ка бољем или снажнијем или вишем. „Напредак“ је напросто модерна идеја, то јест лажна идеја. Данашњи Европејац је по својој вредности далеко испод Европејца Ренесансе; развој није неизбежно, по некој нужности, уздизање, успињање, јачање.
У једном другом смислу постоји непрестано ницање, на најразличитијим местима Земље и из најразличитијих култура, појединачних случајева са којима се, у ствари, представља један виши тип: нешто што је у односу на укупно човечанство нека врста надчовека. Такви срећни случајеви величајног ницања увек су били могући и можда ће увек бити могући. Па чак и читава поколења, родословља, народи, могу под извесним околностима да представљају такав згодитак.“ (Ф. Ниче, „Антихрист“, параграф 4).

Ниче се залаже за превредновање свих вредности, а убеђен је у вечно враћање истог. Дакле, и његово становиште садржи идеју циклизма. 

Ниче није наша тема и нећу овде појашњавати шта је све Ниче мислио под појмом надчовека. За ову прилику, схватимо појам надчовека у смислу човека натпросечног у талентима, у знању о битном, по духовној и физичкој снази.

 

            Други занимљив аутор, који је скоро две деценије раније довео у питање европоцентричку, детерминистичку и  унилинеарну идеју прогреса, био је Николај Данилевски са Крима (Русија). Данилевски, ослањајући се на аналошку методу, као врстан биолог ботаничар, у историји види смену културно-историјских типова. Сваки култорно-историјски тип је, у ствари, организам чији животни ток испољава исте фазе као и сваки други живи организам: рађа се, расте, сазрева, цвета, даје плодове, опада и умире. У свом делу „Русија и Европа“ из 1871, Данилевски закључује, ослањајући се на резултате биолошке науке, да као што не постоји општи биолошки закон, тако исто не постоји ни неки општи и јединствени план по коме се развијају историја и друштво, те зато није могућа ни општа историја као наука – као наука о целини историје. По њему, подела историје на стару, срењу и нову је неодржива, стога што се разни народи у тим перриодима налазе на различитим ступњевима развоја. Погрешно  је тврдити да се пад римске  империје поклапа с почетком средњек века, јер у то исто време, у Индији и Кини нема никаквих промена таквог карактера, оне остају на пређашњем развојном нивоу. Још један добар пример је и чињеница да хришћанство стиже у различито време у различите крајеве света. Но, даље тврди Данилевски, иако не постоји јединствена и општа историја човечанства као целине, постоје културно-историјски типови као издвојене форме постојања човечанства, које циклично настају и нестају, и као такве, једино и могу бити предмет историје и социологије.

 

     По Освалду Шпенглеру, који у теорији много дугује Данилевском, у природи господари механичка нужност, док је историја подручје органске нужности. Због тога се историја може разумети само уз помоћ доживљаја, интуитивним продирањем  у историјске форме развоја. Човечанство, како он тврди, нема никакав циљ, никакву идеју или план, баш као што ни лептири или орхидеје немају никакву сврху. Као и организми, цивилизације су осуђене на пропаст, Што се тиче морала и вредности уопште, свака цивилизација ствара сопствене вредности, различите од вредности створених у другим цивилизацијама.

            Поклонимо сада нешто више пажње Арнолду Тојнбију. И мада се заступници идеје неминовног историјског прогреса не слажу с њим, као ни они који у историји виде само регрес (човеков силазак и пад са светске позорнице), многе од Тојнбијевих запажања и закључака није могуће аргументовано оповргнути, јер су добро поткрепљени историјским сведочанствима.

Иако је Тојнбијева основна поставка да се историја понавља, то јест, да је она циклична – то не значи да се његова философија историје може третирати као циклизам. Тојнби не мисли да се историја као историја понавља, то јест, да се у своме потпуном конкретуму понавља читав пређени историјски пут, нити сматра да се понављају поједине историјске фазе. Он полази од  археологије, етнологије и етнографије, теорије о биолошкој еволуцији човека, од политичке и друштвене историје и утврђује да су се након више стотина хиљада година постојања прачовека и више хиљада година од појаве ХОМО САПИЕНСА формирале примарне или, како их он назива, несродне (unrelative) цивилизације (египатска, сумерска, кинеска, миноска, андска и цивилизација Маја) као резултат одговора неке од људских раса на изазове околине.

Поред специфичних квалитета људских бића, одлика околине, интеракције микро и макро космоса, јунаштва расе када је конфронтирана са изазовима средине; Тојнби убраја и Бога у позитивне факторе друштвене генезе. Увођење Бога као позитивног фактора историје и настанка цивилизација можда не доприноси много бољем објашњењу и разумевању историје и њених феномена, осим ако се Бог не схвати као индивидуална или друштвена психолошка чињеница, а не као онтолошка чињеница. Уколико се схвати и онтолошки, онда можда доприноси томе да схватимо зашто нисмо у стању да разумемо и објаснимо неке историјске догађаје чак и онда када располажемо са довољно историјске грађе. Када је наш ум разоружан пред чињеницама које не уме да објасни и када због тога занеми, позовемо у помоћ Бога.

Тојнби поима Бога и као онтолошку и као психолошку чињеницу. Теоретичари Атеисти свакако му ово прво узимају за зло и сматрају то слабим местом његове теорије. Прогресивистима се не допада Тојнбијев циклизам закономерности.

Оно најопштије што се може рећи о вековима и миленијумима  који су претходили првим цивилизацијама јесте, по Тојнбију, да су се у њима смењивала два стања: пасивно и активно, која претпостављају манифестовање vis inertiae и vis diferentiae.

У историјском току, након слома несродних цивилизација које су се појавиле наместо предцивилизацијских друштава, Тојнби описује и објашњава појаву још шеснаест цивилизација, тзв. секундарних, сродних (relative) цивилизација које су постојале било у следу било паралелно. Тојнби одиста затвара круг историје очекујући настанак друштава која ће бити отеловљење такозваних виших религија. Тачније речено, овде немамо посла са кругом историје јер друштва виших религија представљају, за њега, највише облике друштвеног живота након којих историја не започиње изнова са предцивилизацијским друштвима. Дакле, нема циклуса као најопштије форме целовитог историјског тока. Али, постоји, сматра Тојнби, циклично понављање неких, историјском процесу инхерентних форми догађања без којих она као процес и развој не би ни постојала.

Те најопштије форме догађања су регулативни циклус рата и мира и већ поменути вис инерција као интеграција обичаја и вис диференција као диференцијација култура. Тојнби такође уочава и цикличност форми у начину настајања, постојања и слома појединих цивилизација. Већ смо рекли који фактори, по његовом мишљењу, условљавају настанак цивилизације. Њихов раст он види у феномену етериализације и у мимезису који је генеричка одлика друштвеног живота, а такође и у механизму повлачења и враћања тако карактеристичног у каријери креативних личности.

Слом цивилизације се очитује у три момента: прво, у губитку креативне моћи духа владајуће мањине; друго, у јењавању одговарајућег мимезиса од стране већине и треће, у консеквентном губитку јединства друштва као целине.

Један од веома значајних закључака, до којег је Тојнби дошао након брижљивих истраживања историјске, етнолошке и физичко-антрополошке грађе, јесте да чиста раса (раса у расистичком смислу) уопште не постоји. Првобитне а и нове цивилизације управо су настајале у подручјима где је долазило до великог мешања различитих људских скупина и раса, што је биолошки обогаћивало људску врсту, стварајући тако у новонасталој „раси“ нарочит душевни и духовни немир који се испољавао као креативна моћ у одговору на иЗазове околине, другим речима – као способност стварања цивилизације.

Главни недостатак Тојнбијеве теорије историје као и оне Данилевског, Шпенглера и Сорокина, које су унеколико сродне овој, лежи у томе што све оне превиђају да се у начинима материјалне производње животних услова, као и у друштвеној динамици сукоба економских интереса посебних друштвених група (класа) скрива један од темељних чинилаца и покретача људске историје. Инсистирањем само на „божјем“ закону и „природном“ закону као на фундаменталним и паралелним законима историје (Тојнби), или на Богу и човековом односу према њему као основном извору историје и културе (Берђајев), као и остајањем само код интуиције, животног искуства, инстинкта, хронологије, космичког такта и идеје судбине (Шпенглер), губи се из вида оно што је за историју специфично; губи се из вида да је историја људско, исувише људско дело.

Антропологије су, у погледу својих основних аксиолошких и онтолошких поставки, делиле „судбину“ философских, религијских и друштвено-економских „стварности“. Отуда тако широка лепеза антропологија: антрополошких праваца, неки међу њима сасвим супротстављени једни другима, до искључивости. Она антрополошка истраживања на терену, ослобођена колонијалне идеологије империја, и њихови закључци, повратно су деловали на Запад, и допринели су да не мали број људи са Запада одбаци поделу на „ми“  – цивилизовани, супериорни, напредни, и „они“ или“други“ – варвари, инфериорни, назадни. „Ми“ – људи са историјом, „Они“ или „Други“ – људи без историје.

У прошлом предавању сам ову групу антрополога назвао критичким антрополозима. Предложио сам да у ту групу уврстимо, ја барем тако чиним, не само оне антропологе који себе експлицитно називају критичким антрополозима, већ и све друге који настоје да неидеологизовано истражују људска друштва, културе и историје, као и људску природу, са становишта људских потреба. Обновљена критичка антропологија, зашто не рећи, и обновљена критичка социологија и критичка психологија морај заснивати свој разлог постојања на пропитивању, провери у коојој мери актуелна друштва (локалне и шире заједнице) пружају услове сваком поједином човеку да задовољи све своје  интринсичне потребе: како оне базичне, у које спадају физиолошке потребе – потребе за одржањем јединке и врсте (за храном, водом, сексом, сном), потреба за сигурношћу (безбедно станиште, заштита физичког и менталног интегритета, здравља, личне својине), тако и оне више потребе какве су потреба за љубављу и припадањем (интимне везе, породица, пријатељи, колеге), потреба за поштовањем од стране других и самопоштовањем, и највиша потреба – потреба за самоостварењем (самоактуализација или самореализација – стваралаштво, аутентична уметничка, мистичка и религијска искуства). Говорећи најуопштеније, ради се о биолошким, психолошким и духовним потребама.

Само уколико нам историја неког друштва пружа довољно доказа да је за сваког члана друштва обезбеђен напредак у задовољењу свих његових или њених наведених интринсичних потреба, тада можемо да говоримо о друштвеноисторијском напретку тог друштва. Када дође до отуђења човека од потреба, када процесом идеологизације, а она започиње настанком експлоататорских класа, тада интереси потисну потребе и заузму њихово место, па се различитим принудама, преко државног апарата, обезбеђује пуно задовољење потрба и интереса само припадника владајућих класа, док огромна већина остаје занемарена, постајући осујећена, фрустрирана и осиромашена у сваком погледу. Иако се можемо сложити са Марксом да је и владајиућа класа отуђена од генеричке суштине, то сазнање није утешно, јер та класа, ипак, успешно задовољава своје интересе (похлепу и похоту), безбедна је, а они мудрији у њој, успевају да задовоље све своје интринсичне потребе.

Искористићу преостало време да изнесем неколико конкретних примера како критички антрополози гледају на идеју или појам напретка који намећу западне метрополе. У њиховом противставу ароганцији империјалних историчара и антрополога, лакше ћемо схватити хипокризију прокламованих вредности тзв. неолиберализма.

Гледано суштински, ствар није нова. Од времена настанка цивилизације, а он се поклапа са настанком државе, друштвено-историјски напредак је под великим знаком питања, штавише, пре се може говорити о регресији, о све израженијем губитку елементарних људских слобода, о повећању материјалне и духовне беде све већег броја људи и о све већем степену њиховеугрожености, небезбедности у сваком погледу.

Стенли Дајмонд пише у првом поглављу своје књиге In Search of the Primitive: „“’ церемонијални центри моћи и части су “’ уобичајени у античком свету. Администратори, војници, станодавци, занатлије који су населили Ченг, традиционални кинески административни центар, одржавани су од данка из закупа или пореза наметнутих сељаштву у залеђу. У долини Мексика, Техохтитлан је био годишњи центар прикупљања данка за луксузе свих врста: одеће и преко 50 хиљада тона хране донетих на леђима носача. Претерано богатство царског Рима и главног монголског града Каракорума почивало је на сличној основи.“

Довољно је докуменмтовано откуда толико богатство данас сконцентрисано у рукама петнаестак породица које владају Западом и добрим делом света. Владајуће класе са Запада успеле су током историје да овладају територијама, и тамошњим народима, које су неупоредиво богатије природним ресурсима него земље колонизатора.

Занимљиво је поставити питање зашто се историја одвијала онако како се одвијала, а не другачије? Ево шта, у ствари, питам. Зашто нису Индијци у време својих моћних владара дошли у Европу и покорили је? Зашто Инке, Ацтеке или Маје нису дошли у Европу, нпр. у Португалију или Шпанију и учинили их својим колонијама? Чак ни Кинези нису окупирали Русију, Турску, Балкан, Немачку или енглеску, а сетимо се, да су Кинези пронашли барут, а и многе друге ствари које одликују цивилизацију, знатно пре Европљана. Северноамерички Индијанци, рећи ће неко нису имали развијену технологију: бродове, пушке, развијену војну вештину, те и нису могли да стигну и окупирају западну Европу. Али, питајмо се, како то, да су се Енглези, Холанђани, Французи  и други, тек приспели на тло северне Америке, тамо и одржали? Америка, северна и јужна, била је релативно густо насељена, и малобројни Европљани, који су пристизали с времена на време, могли су бити лака мета за домороце и били би лако савладани да су код домаћина постојали жеља и воља да их униште, заробе, или на неки други начин неутралишу.

Мој одговор на та питања је кратак: ради се о разлици у карактеру култура о којима је реч, или још одређеније, ради се о томе да се тамо, где постоји развијена држава, односно цивилизација, развио и један предаторски тип карактера људи, првенствено владајућих класа, али и оних нижих класа у односу према страним друштвима. Но, мени се чини да овде недостаје још нешто. Како то да су нека друштва створила државу, односно цивилизацију и тако развила предаторско-згртачки карактер, а да нека друга друштва до данашњег дана остају, у организационом, па нека чак и у технолошком смислу, на нивоу касног палеолита или неолита? Мени се намеће одговор да је већ у корену ствари код неких јлуди, у неким друштвима постојао дефект одређене врсте у погледу њиховог доживљавања и појмања стварности.

Жан Жак Русо је, указујући на големе, фундаменталне недостатке тзв. прогреса и цивилизације, наводио да нико од тзв. дивљака, које цивилизовани срећу у егзотичним земљама,  не жели да живи у цивилизованом свету. Њих Европљани доводе на силу. Док, је много случајева да бели, европски, цивилизовани људи одбијају да се врате у Европу једном пошто осете благодети живота међу „дивљацима“. Тако је писао Русо 1750. године у свом есеју: Discours sur les sciences et les arts,  који је Дижонска академија наградила, а у коме он веома убедљиво образлаже своју тезу да технички прогрес и гомилање материјалних добара кваре морал. Његова теза је противтеза оптимизму и вери у прогрес француских просветитеља.

Овој неоснованој вери у прогрес, подлегли су готово сви философи и научници деветнаестог и раног 20-ог века. Одјеци су присутни и данас, само што се данас ради искључиво о идеолошком и пропагандном карактеру ове идеје, док у прошлости то није био увек случај.

Ево шта, скоро један век после Русоа, врли представник енглеске горње класе, уважени историчар лорд Томас Бабингтон Меколеј изјављује 2. фебруара 1832. године   о Индији и Индијцима, приликом обраћања британском парламенту:

„Путовао сам уздуж и попреко Индијом и нисам видео ниједну особу која је просјак или лопов. Видео сам такво богатство у тој земљи, јако високе моралне вредности, људе таквог калибра, да не мислим да ћемо икада победити ову земљу, осим ако не сломимо кичму те нације, а то су њено духовно и културно наслеђе. Због тога предлажем да заменимо њен стари и древни образовни систем, њену културу, јер, уколико Индијци буду мислили да  све оно што је страно и енглеско јесте добро ибоље од њиховог сопственог, они ће изгубити самопоштовање, своју националну културу. Постаће оно што ми желимо да буду, једна уистину потчињена нација.“

На срећу, Индија је очувала своју богату духовну и народну традицију. Индија данас јесте земља са много просјака у великим градовима, са много ожиљака и последица западњачке деструкције. Упркос томе, она и даље високо цени своју традицију веда, упанишада, пурана, Рамајане и Махабхарате, а успела је да имплементира и нека од корисних практичних знања која су јој стигла са британског острва.
У Малабару, једној од индијских држава, са главним градом Керала, мисионарио је апостол Тома – “Неверни Тома”, а и данас тамо постоји јака хришћанска заједница.
Индија баштини и културну компоненту коју су донели муслимани, нарочито је траг оставила вишевековна владавина Могула.

Познате су нам жртве првог и другог светског рата. Преко стотину милиона живота је уништено. Наслућујемо размере Стаљинових Гулага и Хитлерових конц-логора: милионске жртве. Али вратимо се један век уназад, вратимо се у С.А.Д.

Неко је проценио да је почетком 19-ог века, у преријама на западу Сједињених држава, живело око 70 милиона бизона. Онда је кренуло истребљење. 1895, остало их је свега 800. Бизони (буфала, како их још називају) могли су се видети још само у зоолошким вртовима и путујућим циркусима у којима су се изводили скечеви на тему дивљег запада. Паралелно са уништавањем буфала, бели, западни човек је интензивно истребљивао и Индијанце. У периоду између 1850. и 1890, број Индијанаца је пао са 2 милиона на 90 хиљада. Можемо само претпоставити колико их је ишчезло од времена првих досељеника, па до те 1890. Од тог времена, звучи саркастично, ствари су се по бизоне и Индијанце нешто поправиле. Процењено је крајем прошлог века да је број буфала порастао на 30 хиљада, а број Индијанаца на чак 300 хиљада. Податке сам узео из једне сјајне, духовите путописне књиге Била Брајсона: ишчезли континент: путовања по маловарошкој Америци.

 

Пошто је један од главних задатака државе да осигура безбедност својих грађана, за узврат пореза које узима, да чујете шта пише Брајсон о безбедности младих црнаца средином 1980-их година:

„Знате ли да вам је сада, ако сте млади црнац у урбаној Америци, шанса да вас неко убије један према деветнаест. У другом светском рату су изгледи да те неко убије били 1 према 50. У Њујорку се на свака 4 сата деси убиство. Тамо је убиство постало најраспрострањенији вид смрти међу мушкарцима млађим од 35 година, па ипак, Њујорк није град са највишом стопом убистава у Америци. Виша је бар у 8 градова. У лос Анђелесу, само у круговима школа, годишње има више убистава него у читавом Лондону.“

 

После ових примера из даље и ближе историје, ево шта Стенли Дајмонд даље каже о историји цивилизације и о историји као науци:

“Изворни злочини цивилизација, освајање и политичка репресија, почињени су у тишини, а то је и даље њихова намера, ако не увек и њихов резултат. Јер већина жртава, кроз већи део људске историје, није могла и не може да чита или пише. Понекад се каже да они немају никакву историју. То је једно сложено мишљење – лажно, пак дубоко истинито на начин који није намераван. Оно је лажно, јер претпоставља да је историја ствар докумената. Конвенционални историчари, који живе од докумената, и стога их сматрају неприкосновеним, би да забране аутентичну историју већини људске расе за већи временски период на овој планети. Мишљење Х. Тревор-Роупера, Региус професора историје на Универзитету у Кембриџу, је типично: “Можда ће у будућности бити неке афричке историје да се подучава. Али у овом тренутку не постоји било каква. Постоји самоисторија Европљана у Африци . Остало је мрак.“”

Африка,“ како с правом примећује Дајмонд, „заједно са свим другим областима настањеним људским бићима, има и „праисторију“ и „историју“ записану у миграцијама људи, артефактима пронађеним у земљи, везама које се могу пратити међу безброј језика, и у усменим традицијама аутохтоних друштава. Африка је локус претежно неписаних, дубоко самосвесних људских искустава која, као ансамбл, конституишу једину аутентичну дефиницију историје. Чак и таква Африка није без докумената. Кано хроника, у западном Судану, пружа информације о догађајима старим десет векова. Но,” како каже Дајмонд, “та врста „историје“ је нужно искривљена од званичних ставова инвазионих група; изобличења су вероватно исте величине као и информације које долазе до нас, филтриране кроз писаре, свештенике или дворјане Енглеске једанаестог века, или, што се тога тиче, кроз новинаре и ормар академике двадесетог века.“
Ми слободно можемо да констатујемо да стање није ништа боље ни у двадесет и првом веку.

„већина људи,“ пише даље Дајмонд, „било Африканци, средњовековни Европљани, или Енглези радничке класе, живела је у „мраку“ на који су их ограничили они који су бележили и рационализовали каријеру цивилизације, јер њихове историје, у Африци … нису биле ни од какве користи европском историчару – будући непостварене, из њих се није могло бескрајно ископавати благо за љубав било академског специјалисте или естаблишмента који је он заступао.

Када Тревор-Роупер тврди, дакле, да Африка нема историју, он мисли да Африка нема историју коју он може да искористи.“

Зато је  Задатак антрополога, сматра Дајмонд, да се посвете, неоптерећени званичном историјом која је историја освајача, истраживању такозваних примитивних народа и друштава, јер се ту могу открити алтернативни модели друштвеног живота који могу помоћи разумевању наше данашње ситуације и ћорсокака цивилизације, модели који могу послужити као путокази за стварање визије другачијег друштва и револуционисање друштвене акције. Јер, како се показује у истраживањима примитивних, њихова друштва, чак и у прото-државама – за разлику од цивилизованих држава – тежиште стављају на развој сваког појединца кроз заједницу, а не на развој и одржавање једне посебне, владајуће класе и њеног богатства на рачун огромне већине популације која производи та богатства.

Врло значајни  антрополози су управо истраживали на тај начин, неки пре, неки у време Дајмондовог бављења антропологијом, неки касније. Изванредан пример оваквог приступа јесте есеј Маршала Салинса о економији ловаца-сакупљача (1968-1972) насловљен Првобитно друштво благостања, у којој излаже резултате својих теренских истраживања у савременим заједницама ловачко-сакупљачких друштава, као и резултате својих претходника и савременика (Клод-Леви Строс,  Лорна Маршал, Ирвин Деборе, Џејмс Вудбер, Лујс Манфорд, Мекартур, Макарти д други).Ради се о друштвима која су, у погледу технологије,  на нивоу палеолита, дакле, од оружја и оруђа имају само лук и стрелу, а у топлим поднебљима су потпуно или скоро потпуно без одеће.

Таква су племена Кунг и Хадза у Танзанији, Бушмани у пустињи Калахари и у Боцуани где су неких стотинак година, Она или Јахган на Огњеној земљи, аустралијски Абориџини, Ескими и нека друга.

То су народи (остаци народа) племена која имају додира са цивилизацијом. Овде се не говори о племенима која немају и одбијају било какав контакт са људима из цивилизације. Рачуна се да таквих има још петнаестак.

Истраживања су показала да мора да отпадне Хобсово виђење живота дивљака, за којим су се повели и које преовладава у умовима Западног човека, да је тај живот „ружан, суров и кратак“.

Наведимо неколико примера:

„Кунг са југа Африке раде свега 12-19 сати недељно да би себи обезбедили довољне количине хране. Од младих људи се уопште не очекује да раде, све док добро не зађу у двадесете године; нити се од људи који су прешли четрдесету очекује да више раде било шта. Све то слободно време они проводе у јелу, пићу, игри, друштвеним везама и односима, другим речима, управо у оним активностима које ми везујемо за благостање.

“’ и у складу с том великом количином слободног времена, ловци-сакупљачи су уживали и задивљујуће велику личну слободу.!Кунг и Хадза из Танзаније нису имали никакве вође или су имали само оне који би у посебним околностима преузимали ту улогу, ограничену веома строгим правилима. У њиховим друштвима није било поделе на класе или сексуалне дискриминације. Осим тога, њихов начин живота био је и еколошки одржив.

Аустралијски Абориџини, Хадза и!Кунг располагали су технолошким и друштвеним механизмима који су им омогућавали да живе у складу са својим природним окружењем током десетина хиљада година, без озбиљног нарушавања ресурса на којима је почивала њихова економија.“

Још један конкретан пример о исхрани аустралијских Абориџина, опипљиви доказ да оскудица није одлика „примитивног“ друштва п себи, већ се  стална оскудица јављ а као последица модерне економије која је у центар свега ставила тржиште и ничим ограничену експлоатацију природних ресурса зарад профита и моћи. Ово је довело о неограниченог увећања жеља, „потреба“ и интереса „цивилизованог“ човека.

Модели друштвених односа које су имали тзв. дивљаци, данас их је још веома мало, омогућавали су богатији и испуњенији живот, усклађен са природним окружењем.

„Зашто да обрађујемо земљу када на свету има толико монго-монго ораха?“ – питају људи из бушманског племена Кунг-Сан.

Лежен пише 1635: „Најзад, ако је највећа благодет бити слободан од зла, онда су наши Дивљаци (Наскапи, Лабрадор) срећни. Јер два највећа злотвора, који од живота већине нас Европљана праве пакао и пустош, не живе у њиховим великим шумама: мислим на славољубље и похлепу. Они су задовољни самим живљењем и нема ниједног међу њима ко би продао душу ђаволу зарад стицања богатства.“ (ЛеЈеуне, 1635:231)

Ако оставимо по страни ове старе записе, чак и нова квантитативна истраживања оспоравају Херсковицево уверење да Бушмани и аустралијски Абориџини живе са најоскуднијим економским ресурсима, „да им  само њихова најинтензивнија примена омогућава опстанак.“ Због тог погрешног увида, ова два народа су навођена као класични примери народа који живе у крајњој оскудици.

Резултати квантитативних истраживања из Арнхемове Земље, које је у периоду од 1948-1960. године обавила једна америчко-аустралијска научна експедиција објављени су 1960. године.

Запањујући подаци наводе на преиспитивање свих извештаје о аустралијским урођеницима из последњих 150 година, можда и много дуже. Ради се о МекКартијевој и МекАртуровој темпоралној студији производње ловаца и сакупљача, употпуњена МекАртуровом анализом количине, састава и квалитета њихове исхране. Они су обавили краткорочна посматрања у нецеремонијалном периоду. Имамо дужи и детаљнији извештај са Фиш Крика (14 дана) и крааћи са Хемпл Беја (7 дана). Како пише Маршал Салинс, праћена је активност само одраслих чланова сваке групе. „Приказани дијаграми односе се на информације о лову, сакупљању биљака, припремању хране, поправци и припремању оружја, итд. Људи из оба логора били су номади, који су у време истраживања живели изван мисија и других насеобина, иако то није нужно био њихов једини, па чак ни уобичајени начин живота.“ Морамо се чувати далекосежних и историјских закључака, јер испитивано стање није изворно стање у коме су Абориџини некада живели; сада су имали и нешто металног оруђа, а доживели су и огромно депопулацију, али су им и одузета велика подручја са природним животним ресурсима.

 

МекКарти и МекАртур пишу и следеће: „Ови ловци се не задовољавају „пуким преживљавањем“. Као и други Аустралијанци, они не могу дуго да се задовоље монотоном исхраном. Зато један део времена посвећују набавци разноврсније хране, у великој мери изнад нивоа који подразумева „пуко преживљавање“. (KФ. Vорслеj 1961:173; МакКарти и МакАртур 1960:192)

Евидентно, дневни оброк ловаца са Арнхемове Земље био је сасвим адекватан – и то по стандардима National Research Council of America (NRCA). Просечан дневни унос калорија по особи из групе са Хемпл Беја, током 4 дана посматрања, износио је 2160 калорија, а код групе са Фиш Крика 2130 калорија дневно током 11 дана посматрања.

Шта нам, коначно, ова истраживања са Арнхемове Земље показују по питању слободног времена? Закључак је да лов и сакупљање пружају изванредно средство за ослобађање од економских брига. Група са Фиш Крика је имала једног „стално запосленог“ занатлију, човека од 35 или 40 година, коме је, изгледа, једина права специјалност била ленчарење:

„Он никада није ишао у лов са осталима, али би зато у току једног дана наловио велике количине рибе. Повремено би одлазио у честар и доносио кошнице дивљих пчела. Вилира је био вешт занатлија који је поправљао копља и друго оружје, правио луле и тубе за певање, а на посебан захтев израђивао је веома добре камене секире. И то је било скоро све; остатак времена проводио је у причи, јелу и спавању.“ (ММекКарти и МекАртур)

 

Ричард Ли нам даје податке о исхрани Бушмана: „Хранљива вредност дневне количине хране код Добе Бушмана износи 2140 калорија. Ипак, имајући у виду њихову телесну тежину, уобичајену активност и старосно-полну структуру Добе популације, Ли је израчунао да је људима потребно свега 1975 калорија дневно. Нешто од преостале хране вероватно се даје псима. „Из овога следи јасан закључак да Бушмани не живе на ивици глади, као што се обично мисли.“ (1969:73)

Извештаји о Бушманима и Абориџинима представљају узнемирујући, ако не и одлучујући напад на уврежене теоретске позиције. Ипак, има основа да се ови извештаји, посматрани изоловано, доведу у сумњу. Али, сведочења са Арнхемове Земље у много чему налазе потврду у бројним запажањима других истраживача широм Аустралије, као и у свету ловаца-сакупљача уопште. Већина доказа сакупљених у Аустралији датира из XIX века, при чему се неки истраживачи јасно упозоравали на промену која се у абориџинском начину живота догодила након контакта са Европљанима: „Њихови извори хране од тада су редуковани, а у многим случајевима били су отерани од извора воде који се налазе у средишту њихових најбољих ловишта.“ (Спенцер анд Гиллен 1899:50)

После навођења података о Абориџинима, Салинс износи закључак којии би могао да буде лекција модерним економистима.

„То води ка још једном, са нашег увреженог становишта незамисливом закључку: уместо да до крајњих граница напрежу своје производне и природне ресурсе, Аустралијанци изгледа радије живе испод својих објективних економских могућности.“ (Салинс, стр. 19)

Шта би се десило, пита преводилац Салинсовог есеја “Првобитно друштво благостања”, Алекса Голијанин, када би се у западњачком, предаторском и експанзионистичком економском моделу живело испод својих објективних могућности? и, у свом поговору есеју, даје одговор:
„У нашем моделу, задржавање „испод објективних економских могућности“ значи само једно: сигурну пропаст.“

Све више смо сведоци да се читава глобална економија заснива на испуњавању жеља и жудњи три до 5  посто светске популације. Задовољење потреба преосталих 95 посто је само нус појава. Мултинационалне, тачније је рећи, наднационалне  корпорације у спрези са владама западних држава, где су владе извршни органи корпорација, а владе потчињених држава извршни органи западних влада, спроводе мере глобалне депопулације и демографске прекомпозиције Европе и, за сада, Блиског истока и северне Африке.

2018-08-30T01:48:20+00:00јул 19th, 2018|Антропологија|

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.