(Преузето са: https://naukaikultura.com/hrvatski-jezicki-problem/)

Хрватски академици знаности и умјетности приложили су још један услов Србима за пријем у ЕУ: да признају „хрватски језик“.
Ти су академици, изгледа, или заборавни или не знају где су им „језички почеци“. Зато им ваља освежити памћење: Хрвати су неко време били „(Срби-)чакавци“ па им досадило и прешли у „(Словенце-)кајкавце“, а кад су схватили да су тамо појевтинили, окренули се Србима-штокавцима. И на то их, најпре, „намотао“ Гај (било је то некако у време Илирског покрета), а тај посао до краја довели „хрватски вуковци“: Томислав Маретић, Фрањо Ивековић, Иван Броз, Милан Решетар, Перо Будмани, Армин Павић, Драгутин Боранић, Ватрослав Рожић и више других. Сви су они, крајем XIX века и, малкице, касније, уредили „хрватски језик“ по Вуковим мерама (тј. на основу језика Вука и Даничића, а њима се убрзо прикључио и знаменити „немачки вуковац“ Аугуст Лескин). И са тим су „језиком“ Хрвати, уз „НДХ-епизоду коју су накратко успели заборавити, стигли до седамдесетих година прошлог века кад су утврдили да српски и „хрватски“ језик нису „ни налик“ један на други и да је „Маретић био свиња“ кад је своју Граматику подметнуо и Лескину и свима другим „хрватским вуковцима“. Нова хрватска лингвистичка памет, наиме, „утврдила“ је да је „хрватски језик“ старији од српског, али се неки њени носиоци нису могли договорити о томе колико су старе крштенице и једном и другом: један је тврдио да је хрватски старији „полдруг стољећа“, други — да је старији „седамнаест десетљећа“, трећи — „пет стољећа“, али нико од њих за своје тврдње не „доводи сведоке“ и траже да им се верује „на брк“ (тј. „на рјеч“).

Ми ћемо им помоћи да се у некој хронологији оријентишу.

Мостарска бискупија основана је 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника.
Надбискуп сарајевски Штадлер устоличен је 1882 (дакле — после више од два и по столећа) у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву — није било.
Католичке цркве по Босни саграђене су — после Првога светског рата; кад је то („на своје огромно изненађење“) неопрезно открио шеф ХДЗ за Босну (иначе, изданак требињске свештеничке породице), био је одмах смењен са свих функција и једва спасао главу бекством у Немачку.
Хрвата по штокавштини није било нигде ни у првим деценијама прошлог века и о томе је сачувано више сведочанстава: Стјепан Ившић за Посавце (чији је говор испитивао) записује да „кажу, да се зовемо Рвати“; Јулије Бенешић вели 1911. да се „сријемски момци стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“; у Суботици је 1912. пописано 26 (и словима: двадесетшест) Хрвата; у Дубровнику 1890. није било ниједног јединог Хрвата, а пре 50 година потписник ових редова по Црногорском приморју сретао је доста католика, али никад ниједног Хрвата (а онда је Бока, напрасно, постала „заљев хрватских светаца“ — по истој памети по којој је основана и Мостарска бискупија); Хрвата није било ни по Далмацији и јасно је, рецимо, да Хрвати нису могли засновати ни „Сињску алку“ јер су „серашћера“ Мехмед пашу Челића могли потући једино Срби, звање алкарског војводе постојало је једино код Срба и то је могао бити само највештији и најхрабрији војник, а код Хрвата то је звање могао понети и онај мали генерал-кољач који је Медачки џеп ослободио од стотинак деце, жена и стараца. Познато је, наиме, да је тек после Католичког конгреса 1900. наређено да сви католици морају бити Хрвати и као једина њихова права „цивилизацијска тековина“ може им се признати Јасеновац (са свим његовим „филијалама“), при чему је по тој наредби и Броз касније у Хрвате „унапредио“ и Шокце и Буњевце (и Шокци као своју тековину одмах уписали Јасеновац, а знатан део Буњеваца одбио да то учини).
Све поменуте појединости сведоче нам да пре стотинак година по штокавштини Хрвата није било нигде и да по томе „њихов језик“ може бити једино српски, а „хрватски“ само под условом да се Хрватима допада да се самообмањују и да свакога уверавају у оно у шта нико осим њих не може [по]веровати. Треба, међутим, признати да је то само „половина хрватске невоље“, а она друга половина биће да је макар малкице неповољнија: Хрвати веле да је њихов језик заснован на „трима нарјечјима“, али је занимљиво да ниједно од њих „није (само) њихово“: у последњих стотинак година штокавштину су, видели смо, „поделили“ са Србима, пре тога кајкавштину су кратко „делили“ са Словенцима, а за „њихову чакавштину“ показује се да припада истом дијалекатском масиву којем и штокавштина и по томе она не може бити „само хрватска“, али (ето чуда!) може бити — српска. И показаће се да је она то не само дијалектолошки него и антрополошки и то се потврђује необичном појединошћу: Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и он се шири по свој чакавштини до линије додира са кајкавштином у бузетском крају; антрополози, даље, веле да је кајкавштина ближа Чесима и Словацима него Србима и Хрватима и то онда може значити само то да Хрвати не могу побећи од чињенице да се на њих може гледати једино као на — периферно српско племе.

Од те чињенице они се могу бранити колико им је воља, али њихов језик тешко се може измаћи од своје српске основе: Хрвати су за штокавштину чули први пут пре стотинак година, а Католичка црква трује их већ више од десет векова, али им она не може помоћи да у своју историју „укњиже“ много векова старог Дубровника ако се зна да су тамо прва четири Хрвата стигли тек 1896. године! (Нити да су у Сињу могли поломити „серашћера“ Челића ако тамо није било Хрвата који би му могли припремити „дочек“.)

Народна библиотека Србије (с неким Институтом за стандардизацију) још 2008. године потписала је тапију Свеучилишној књижници и њеном Заводу за норме да таквога језика као што је „хрватски“ нема више нигде у свету, на основу тог потписа он је, тамо негде, добио неку шифру, Хрвати га могу звати како хоће, али Вукове и Даничићеве бркове с њега уклонити не могу.

Нити им Срби у томе било како помоћи.