Геноцид над Србима од стране Хрвата у Независној Држави Хрватској спровођен је свакодневно током читавог Другог светског рата. Срби су све то време живели под сталним терором (затварани, премлаћивани и убијани на више десетина начина: србосеком, маљем, ватром, метком).

Уместо да се у „Народној“/Страначкој скупштини Србије донесе/усвоји Резолуција о геноциду који су починили Хрвати над Србима у НДХ, те да су кажњени починиоци (наредбодавци и извршиоци геноцида), те да је и Хрватска као држава прописно кажњена – финансијски и одузимањем територија на којима је почињен геноцид и где су Срби били већински народ, Хрватска је награђена добијањем територија које јој никада нису припадале.

Поновљена је неправда која је почињена и након Првог светског рата када су Хрватској дароване Далмација и Славонија које никада у историји нису улазиле у састав некакве самосталне Хрватске државе, јер као самостална, хрватска држава није ни постојала све до 1992, нити су икада, Далмација и Славонија, биле део некакве административно признате хрватске области у оквиру Мађарске краљевине или Аустро-Угарске царевине.

Много је староставних и нешто мање староставних књига и архивских докумената који потврђују нашу горњу тврдњу. Навешћемо сада само један пример и то из пера Карла Маркса.

У једном периоду своје „револуционарне“ активности, Маркс и Енгелс су се заинтересовали за историју Словена. Како је Маркс живео у то време у Лондону где је лакше могао да приступи великим библиотекама, архивама и добро снабдевеним књижарама, Енгелс га је замолио да му Маркс направи један попис/библиографију књига из којих би могао да проучава историју Словена, па да му нешто од тих књига и пошаље.
У писму 376, од Маркс даје повећи списак литературе о Словенима (неприсрасно – и оне које врло позитивно говоре о Словенима, али и друге), у писму 377. Енгелс се захваљује Марксу на тако исцрпним информацијама.[1] [1 – видети Карл Маркс и Фридрих Енгелс – Преписка, други том, Издавачко предузеће „Култура“, Београд 1956]

376. писмо је од 29. фебруара 1856. године и у њему Маркс спомиње да је прочитао и руски народни еп о „полку Игорову“, те „Славин“ од Добровскога. Даје Енгелсу и читав каталог чланака из књига немачких аутора о Словенима, спомиње и Шафарика и Вука Караџића, а што је овде за нас интересантно, наводи и чланак о обичајима Хрвата из књие Енгела: „Geschichte von Dalmatien, Croatien und Slavonien“[2] [2 – „Историја Далмације, Хрватске и Славоније“, Хале 1798. године].
Јасно је да се ради о три различите области и да Далмација и Славонија нису делови Хрватске. Да јесу, књига би била насловљена: „Историја Хрвата“.
Маркс наводи и чланак „Карактер Илира“ из Тауберговог „Beschreibung der Königreich Slavonien“, Leibcig 1777.[3] [3 – „Опис Краљевине Славоније“ ], што је Још један писани траг да није било икакве Краљевине Хрватске.).

1939. године намесник Павле Карађорђевић и влада Краљевине Југославије формирају и проглашавају Хрватску Бановину уз прикључење неких територија овој бановини. Тек тада, као и 1945. у ФНРЈ и касније у СФРЈ Хрватска добија неке елементе државности.

После Другог светског рата као награду за почињени геноцид над Србима, Хрватска добија и Барању, западни Срем и део Истре, који такође никада у историји нису припадали Хрватској или Хрватима.

Мора се истаћи истина да је било и Хрвата отворених противника усташком режиму, који су, такође, као и Срби били немилосрдно уништавани од сттране тог режима. Чињеница је и то да је таквих, у поређењу са претежућом већином Хрвата, било мало. Хрвати су већински подржали и славили успостављање усташког режима и свестрано га подржавали током читавог рата. Да је тако било и 1990-их и касније, доказ је победа Хрватске демократске зајендице, неоусташке политичке партије, на првим вишестраначким изборима у Хрватској 1990. године, као и више пута касније.

Хрватска увек бива награђена за почињене злочине и почињене геноциде. Погледајмо како су прошле друге државе и народи који су побеђени у Првом и Другом светском рату у којима су починиле велике злочине и акте геноцида. да ли су награђени Аустро-Угарска, Немачка или Јапан? Нису. Напротив, врло строго су све те државе кажњене. Аустро-Угарска је демонтирана после Првог светског рата. Немачка је чак и претерано кажњена након тог истог рата, наметнуто јој је да годинама плаћа енормно високу ратну одштету. Знамо како су прошли Јапан и Немачка пред крај и одмах нбакон Другог светског рата. Савезничко бомбардовање Дрездена и бачене атомске бомбе на Нагасаки и Хирошиму.

Вреди погледати и извући закључак из увида које су банана државице са Балкана примљене у Европску Унију, а које нису. Примљене су све оне које су биле савезнице Аустро-Угарске и Немачке у Првом, те Немачке у Другом светском рату. Хрватска, Румунија, Бугарска. Грчку и Словенију ћемо овде изоставити, јер се у њиховом случају ради о другачијим, поесбним гео-политичким разлозима да су обухваћене чланством у ЕУ и НАТО.

Није примљена држава Савезница Велике Антанте у Првом и савезница антихитлеровске коалиције у Другом светском рату – Србија. Наравно, нису још примљене Македонија (Македонци нису убијали Србе током та два рата, нити 1990-их, те није стекла услове за пријем у ЕУ и НАТО. Македонци као нација нису ни постојали док их Ј. Б. Тито није учинио нацијом политичком одлуком из 1945. године. До тада део становништва у Македонији изјашњавао се као Срби, а један део као Бугари.),

Црна Гора у новијој историји (у последњих 120 година) има, у очима Запада, половичне заслуге у вођењу и спровођењу негативне политике према Србима. У Црној Гори су се Срби, током Другог светског рата, убијали међусобно, у Првом је краљ Никола склопио примирје са Аустро-Угарском и наредио становништву Црне Горе да не помаже српској војсци и српским цивилима који су се повлачили кроз Црну Гору на путу ка албанским гудурама и Грчкој. Да је којим случајем црногорска нација проглашена пред Другог светског рата и да су током тог рата ти Црногорци побили довољан број Срба (довољан број према критеријумима „светске владе“), Црна Гора би одавно постала чланица ЕУ.
Зато им је Запад, за сада, половично изашао у сусрет: Црна гора је примљена у НАТО, али је потребно да још боље и јаче потврди антисрпску политику како би била примљена у ЕУ. Доношењем Резолуције у Скупштини Црне Горе да су Срби починли геноцид у Сребреници, отворио јој се пут да по убрзаном поступку постане чланица ЕУ. Видећемод а ли ће Запад умети да цени овај „гест добре воље“ црногорске скупштине.

Подсетимо да је и црногорска нација настала политичком одлуком Ј. Б. тита, а према старом плану и налогу Ватикана да се српски народ у Црној Гори најпре поцрногорчи, потом покатоличи и похрвати. Позната је тајна мисија Штросмајера на испуњењу овог плана и отворена политика црногорских усташа (Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије између два светска рата и током Другог светског рата. Савић Марковић Штедимлија је свој антисрпски посао несметано наставио и у поратној ФНРЈ и СФРЈ. Милован Ђилас – Ђидо је само 1. маја 1945. у „Борби“ (новинско гласило КПЈ) објавио текст О црногорском националном питању и у њему обавестио јавност о проглашењу црногорске нације.

Препоручујем вашој пажњи следећа сведочанства о хрватском геноциду над Србима:

Траг: Јаук у Старом Броду – злочин и мук – YоуТубе
https://youtu.be/o7y9ur3qxpQ

Проф. Миле Рајчевић о монструозним злочинима и етничком чишћењу у Госпићу и околини:
Оно што Павелић није успео 1945, Туђман је урадио 1995. – Миле Рајчевић Мај 2021 – YоуТубе
https://www.youtube.com/watch?v=7Oj5e46mHyA