Извор: Марко Марјановић
marjanovicmarko.com

БОТОВИ ПРЕТЕ СЛЕПОЈ ДЕВОЈЦИ: <ем>Говно једно слепачко, јебаћемо ти милу мајку! ОСТАЋЕШ БЕЗ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ…

Јулy 16, 2021

Сваки дан читам у режимским медијима колико се милиона евра улаже у путеве, нова радна места, споменике или стадионе.
Нема дана да не видим како се представници власти бахате по ресторанима, скупим летовалиштима или како се возе у бесним аутомобилима.

Са друге стране, све већи број деце, младих људи траже преко потребну медицинску помоћ. Углавном преко друштвених мрежа и фондација. За државу, они не постоје. Представљају само број у суморној статистици.

Путем тих истих друштвених мрежа добио сам писмо једне младе девојке. Наше девојке. Девојке чији живот зависи од нас. Од нашег апела или притиска на оне које о животима одлучују.
У питању је Лана Булатовић.
Девојка којој не смемо дозволити да се преда.

Ово је њена прича.
„Након дугог размишљања и пуно лоших догађаја који су ме снашли, уз осећај одговорности према свима онима који су ми на било који начин помогли и свакоме коме подржава у мојој борби, принуђена сам да се овим путем јавно огласим поводом ситуације у којој се налазим.

Тешко сам болесна, бубрези ми не функционишу као здравим људима. Имам дијабетес, поремећај рада штитне и параштитне жлезде, поремећај функције панкреаса и других здравствених обољења.

Поред свих ових здравствених проблема имам још и ретко неуролошко обољење. ЗБОГ ТОГА САМ СЛЕПА.

Не знам докле ћу имати снаге да се борим. У лошем сам телесном и псхихичком стању. Али, нећу престати да се борим и желим да обавестим јавност да сам овако тешко оболело не само својом кривицом, већ и неадекватним лечењем од стране појединаца.

У мом лечењу дугом 21 годину било је пуно нелогичности и неправилности. Била сам пуна поверења у наш здравствени систем и систем социјалне заштите.

Очекивано би било да ми се пружи пре свега термини прегледа, неопходна дијагностика, адекватну терапија и третмани који би ме одрзали здравом.

Кључна ствар била је неадекватна инсулинска терапија у моменту када сам била на терапији кортикостероидима, који по природи свог дејства повећавају шећер и самим тим доводе до дерегулације и компликација дијабетеса. То значи да је 2014. када ми је установљена неуролошка болест и почело се са том озбиљном терапијом било је неопходно да ми се одобри терапија портабилном инсулинском пумпом.

То је вештачки панкреас, просто речено. Међутим, то се није догодило. Од тада крећу озбиљни здравствени проблеми али и породични и лични. 2017. појављује се проблем са бубрезима и компликације на очима.

Тада је вид могао бити спашен, али наредне две године нису ми радјене ласерске фотокоагулације, нити су ми давани лекови за мождану циркулацију, па чак ни терапија за глауком.

2019. сам била принуђена да потражим помоћ у Клиници Милош. Они су учинили и више него што су могли, спасили су ми очи, али за вид је било прекасно.

Неизмерно сам им захвална и искрено жалим што нисам одмах отишла код њих јер сам сигурна да сад не бих била слепа. То је најболнија и најтежа ствар са којом се носим, односно са којом не могу да се помирим.

Када ми је први пут скочио креатинин на 300, за мене није било места у болници. Толико сам била анемична да сам сваког месеца примала трансфузију. Моја мајка је слала молбу болници у Падови.

То што сам тада имала 26 година никоме није било важно и нису марили што им умирем пред очима.

У јануару 2019. примила сам четири трансфузије и хитно сам задржана у болници због престанка рада бубрега тада почиње хорор у коме се још увек налазим.

Пре свега, нико од лекара није посветио ни пет минута времена да ми објасни у каквом сам стању и које су ми могућности лечења. Без мог одобрења уграђен ми је стомачни катетер за дијализу, која се ради четири пута дневно сваког дана, тако што се дијализна течност улива и након четворосатног задржавања излива из стомака.

С обзиром на то да сам слепа, нисам то могла сама радити, што је значило да морам оптеретити своју мајку и заробити је уз себе 24 сата.

Стална свакодневна нега подразумевала је четири дијализе дневно, превијање катетера, најмање четири инекције инсулина дневно, мерење шећера на свака два сата, одлазак у лабораторију једном недељно, одлазак у дневну болницу једном недељно, свакодневне обавезе око терапије.

То је био окидач за суицидне мисли.

У року од пар месеци имала сам три операције стомака и пет интервенција очију. Свакодневно сам одлазила у Клинику Милош у нади да ћу прогледати.

Ипак, болест је била јача и сада сам потпуно слепа и не видим више ни светло.

У међувремену са перитонеумске пресла сам на хемодијализу. Током дугог боравка у болници свашта се издешавало, али не желим да се сећам тог пакла.

Оно што може да се реши јесте проблем са бубрезима. По препоруци више лекара треба урадити трансплатацију. У свим отпусним листама и извештаијма препоручује се трансплатација. Међутим, нико не жели да покрене поступак. Моја мама се из тих разлога обратила Министарству здравља. Они су одмах одговорили, звали су нас и пружили велику подршку. Директор КЦС и Министарство наложили су да се уради припрема за трансплатацију. Тек 2.9.2020. примљена сам ради неопходне дијагностике у склопу припремаза ТП (трансплатацију ).

Једна од претећих порука гласи “јебаћемо ти матер у пизду, најебала си када си напала мог пријатеља, а ја ћу ти показати ко сам ђубре једно. Немој да ти наместим да никад не одеш на трансплантацију. Јебем ти милу мајку, читала сам твоје објаве говно једно слепачко, чула сам да си слепа и да једеш говна превише, јебем ли ти оца и матер”.

Већ првог дана било ми је јасно да нисам добродошла. Првих шест дана није ми ни крв извађена. Ординирајући лекар, који је иначе и шеф кабинета за трансплатацију од нашег првог сусрета 2019. године, била је врло непријатна, назаинтересована и одбијала је сваки разговор. Поред мене одвијао се прави циркус са моје тачке гледишта. Људи који су тек кретали на дијализу и били дупло старији од мене добијали су гаранције да ће одмах бити стављени на листу за бубрег, а онда би мене игнорисали за било какав разговор на ту тему без икаквог објашњења. Да напоменем један од примера када сам имала заказан термин код пулмолога и када ме је сестра одвела, речено нам је да су тест који је био намењен мени дали другом пацијенту, по налогу директорке трансплатационог центра. Након тога се то исто десило и са уролошким прегледом. Догодило се и то да су ме на гастроскопију послали без претходно урадјене крвне слике и коагулације, што је неопходно при таквом прегледу.

За то време били смо у контакту са болницом у Падови посредством конзулата. Послали су допис у коме нам тразе да уплатимо аванс за операцију. Мислили смо да је то сређено и да је само новац проблем.

Нико из КЦС није нам објаснио да управо они морају дати сагласност за одлазак у Италију, на основу споразума измедју министарстава здравља Србије и Италије!!!

Више лекара усмено ми је преговорило да је трансплатација идеално решење за мене јер су све друге могућности лечења исцрпљене. Такво лекарско мишљење налази се и у писаним извештајима. Дакле, ја јесам кандидат за трансплатацију, урађене су припреме, али нисам стављена на листу чекања.

Пошто од почетка нисмо имали добру комуникацију и јасно нам се стављало до знања да ме неће ставити на листу, одучили смо да се обратимо Универзитетској болници у Падови. Обратили смо се и генералном конзулу у Италији и замолили их да нам буду заступници у преговорима са УБ Падова. Пружена нам је огромна помоћ и подршка од стране Конзулата, као и разумевање и саосећање.

Директор клинике и тим лекара радо су прихватили да помогну. Од априла 2019. заведена сам у протокол и новац за операцију је уплаћен 21.10.2020. након велике помоћи бројних хуманих људи широм света.

Желела сам да верујем да је тај октобар Дан Д. Све време конзул је у контакту са директором болнице и гарантовано нам је одређивање датума пријема у болницу. Епидемиолошка ситуација закомпликовала је случај. Била сам стрпљива, иако сам била у јако лошем стању и након исцрпљујућих припрема упала сам у кетоацидозу. Важна напомена: са пх 7,1, изнемогла од дводневног повраћања и температуре, нисам примљена у Ургентни центар.

Начелница Метаболичке јединице вратила ме је кући иако сам била животно угрожена.

Кетоацидоза је озбиљно стање у које упадају дијабетичари услед нагомилавања штетних материја и високог шећера, а што доводи до коме и смрти.

Некако сам и то преживела, уз Божију помоћ. 20.1.2021. обавештени смо да ускоро треба да додјемо у Италију.

Онда су почеле да се дешавају невероватне ствари. Тек недавно смо сазнали да је неопходно конзилијарно мишљење из КЦС. То не би требало да буде проблем, али испало је да јесте. Мама је три пута слала званични захтев за конзилијарно мишљење, чак је и Министарство слало допис, али одговора није било.

Из Управе за биомедицину речено нам је да се обратимо здравственој инспекцији, што смо и учинили, али нас нису удостојили одговора.

Док ми живот виси о концу, ја нисам на листи за ТП, нити ми се даје тај папир да идем у Италију.

А заправо, министарство здравља Србије и Италије имају споразум који омогућава да пацијентима из Србије буде урађена трансплатација у Италији, с тим што Србија мора обезбедити органе од преминулог донора. У томе је мој проблем.

Мени моја држава, а под овим држава мислим конкретно на пар појединаца који мисле да су изнад закона и лекарске и људске етике, не жели да омогући шансу за животСа својих 30 година ја немам једнако право на живот.

И поред тога што сам две и по године на дијализи, нисам на листи за трансплатацију, нити ми се даје папир за одлазак у Италију.

Заиста ми није јасно чему оваква збрка и зашто ја немам могућност на основна права загарантована Уставом и Законом о правима пацијената.

Не могу да верујем да ме тако лако пуштају да умрем. Не могу да схватим да ја не заслужујем да живим. Зашто ми не дате могућност да живим?!

Занемарићу прошлост, заборавићу на све предходне грешке, опростићу сву неправду и зло, само да данас добијем шансу за нови живот.

Уколико неко жели и може бити живи донор бубрега молила бих да ме контактира.

Искрено, више бих волела да једноставно добијем то конзилијарно мишљење и одем у Италију на катаверичну трансплатацију.

Надам се да сам била довољно јасна и прецизна и да се ово саопштење неће погрешно протумачити и злоупотребити за личне препирке и даље угрожавање мог живота. Од бола, немоћи и осећаја неправде огласила сам се на свом профилу. Добила сам претње и увреде.

Зар сам и то заслужила?“, пита се Лана Булатовић.

Не, драга девојко, ниси заслужила овакав третман. Заслужујеш сву могућу помоћ и негу. Ниси дужна да трпиш понижавања и иживљавања појединаца.

Иступила си храбро у јавност. Желим да верујем да ће неко од надлежних институција да реагује. Министарство здравља, пре свега.

Желим да верујем да ћеш добити ову најважнију животну битку. И добићемо је. СВИ ЗАЈЕДНО.