Аутор: Милорад Стаменовић, доктор економије, струковни специјалиста медицине

 

Садашњи министар Небојша Стефановић је јављајући се телефонски у Утиску недеље Оље Бећковић 2005. године изјавио да је „градитељски потенцијал“ председника Вучића „нова нада за све грађане“ – па настављајући у том контексту од великог је значаја да управо тај потенцијал дође и до изражаја. Различити су домети а и сврхе у које планирамо искористити неки потенцијал, стога, ако се чини да су створене околности васколиком подршком народа, чини се исто тако и да нема толико препрека у остваривању свих „градитељских потенцијала“?

 

Шта је то што заиста иде у књиге историје из наше садашњости и који је то врхунски „домет градње“ који је до сада виђен? Све се некако своди на „мртву трку“ са хронично неразвијеним регионом а истичу се и параметри   „преживљавање“ и „борба да се не задужимо још више“!? Истини за вољу и ситуација на међународној сцени је деликатна, а Хантингтон је покушао да је приближи и дефинише кроз своје дело као сукоб цивилизација. Са друге стране Фукујама је писао о крају историје сматрајући да нема потребе даље истраживати економске и друштвене системе и да смо дошли до готово савршених облика. Да то није баш тако показује и талас национализма који је преплавио Европу, где су људи збуњени и незадовољни резултатима новог светског поретка.

 

Све то може, и представља проблем у остваривању циљева мале државе каква је Србија и отежава „градњу“. Али, такође може представљати и шансу које такве велике и трусне глобалне кризе пружају. Како је Бекон рекао:“ Изабрати право време значи – уштедети време“, а ми смо много времена „изгубили“ док су нас носили таласи пост-хладноратовске политике великих сила.

 

Стога, цела планета чини се да лагано и несигурно почиње да спекулише о новим системима управљања, бољим од оних претходних који ће у својој основи бити праведнији и пре свега стварати мање класне разлике са којима се и Маркс некада борио. Наравно да се неолиберали (а посебно власници крупног капитала) не слажу са променама тог типа.

 

Ту су и нови демографски проблеми који никада раније нису били толико значајни а са њима иде и заштита животне средине и здравља , роботизација друштва у петој индустријској револуцији која долази и други. Све су то врло комплексни проблеми на које треба наћи одговор а сада је можда прилика. Неко ће рећи да изналажење толико комплексних система и одговора на нове изазове не мора да крене из Србије и биће у праву. Не мора, али може!

 

Да ли су „градитељски потенцијали“ наших стручњака недовољни за овакве изазове? Биће да јесу. Да ли треба престати са таквим „грандиозним“ инцијативама и сачекати да неки Немац, Француз или Енглез са Харварда, Принстона или Кембриџа да одговор на та питања која ћемо ми испратити? Може и тако. Али, чињеница је да криза представља шансу коју треба искористити и да ми имамо квалитетне људе и добре стручњаке који заједничким напорима могу дати потпуно нова решења која би неко могао преписати и од нас. Да ли ми увек морамо да будемо „ресавска школа“ или можемо направити расадник талената који би даље патриотски радио на развоју своје земље али и за себе?

 

Ево узмимо на пример здравствене системе. Највећи број модела здравствених система је настао пре око 100 година (Бизмарков, Семашков, Бевриџ, тржишни). Да ли је могуће да од тада до данас нови модели нису осмишљени и да нема стручњака који би се тиме бавили? А нема у тој мери јер се примењена филозофија или социологија не употребљава за развојне капацитете. Нема ни зато што живимо у времену специјализације образовања у које нас је развој науке просто „гурнуо“ јер је постало готово немогуће интердисциплинарно се научно ангажовати са уједначеним знањем из различитих области.

 

Филозофија и социологија па онда и економски, правно-организациони и наравно медицински контекст чине “платформе” за организацију здравственог система. Зашто је битно за нас да се иновације на том пољу догоде?   Из једног простог разлога јер нам се здравствени систем налази пред колапсом. Иако се то не чини на први поглед али, уколико се размотри однос цена за здравствене услуге које плаћа РФЗО у поређењу са ценама код „приватника“ то се види јасније него на било који други начин.

 

Наиме, удео цена које финансира РФЗО је око 10 одсто од цена које наплаћују приватне институције. То нам говори да здравствени систем који је „под капом“ државе није тржишно оријентисан, заправо је на врло климавим ногама. То исто потврђује и чињеница да приватни сектор не жели дубљу интеграцију у систем здравствене заштите, јер је немогуће са толиком разликом у ценама услуга обезбедити нивелацију. Да је разлика у ценама РФЗО-а и „приватника“ – 100 одсто, можда би се и нашло неко решење али како су разлике и 1.000 одсто онда решења нема ни на видику.

 

У другим системима је та интеграција била једноставнија управо због мање разлике у цени која је показивала тржишну оријентацију здравствених система и реалност односа понуде и тражње. То исто тако значи да је РФЗО спреман да плаћа одређени број услуга које су планиране док све остале услуге које се реално направе у здравственом систему бивају практично неплаћене. Том „методом“ се обезбеђује довољно новца за плаћање свих услуга у условима преоптерећености здравственог система. О томе сведоче и чињенице да лекари који прегледају по 100 пацијената дневно уместо прописане квоте од 35 и да не бивају додатно плаћени за свој посао који морају направити.

 

Истим „методом“ је и планирање годишњих активности здравствених институција потпуно обесмишљено. Дакле, систем је финансијски преоптерећен чак и када рачуна антитржишно (централно-плански) успостављене цене услуга од, рецимо, 286 динара за преглед код лекара опште праксе, иако је тржишна цена око 3000 динара.

 

То има даље реперкусије на висине зарада у здравственом сектору, услове рада, емиграцију медицинског кадра и др. Дакле, све у свему, питање економске одрживости оваквог модела здравственог система се показује као готово немогуће, па ће један од предлога у будућности ићи ка даљој приватизацији, иако садашње власти не могу „да превале преко језика“ ту вест. Тржишни модел здравственог система има поприлично много недостатака али они су још већи када се ради о земљама са нестабилном економијом и неразвијеним тржиштима. Тим земљама је значајно већи број потенцијално угрожених, односно оних који неће добити адекватну здравствену заштиту. О томе говоре и различите социоекономске детерминанте нашег здравственог система.

 

Економски и здравствени систем су неодвојиви у контексту организације, па је зато значајно правилно разумети иновативне концепте у областима тржишног развоја земље као и иновативне и друге организационе могућности здравственог система. Данас би прави изазов био направити здравствени систем који приходује, чиме бисмо омогућили дугорочну економску одрживост.

 

Међутим, садашње стање које се мења „козметичким“ изменама предвиђеним новим Законом о здравственој заштити није обећавајуће а далеко од тога да представља дугорочно решење или какав иновативни концепт.

 

Разматрајући све ове застареле и закаснеле реакције, поставља се питање: “Како на примерима здравственог система ми видимо раније поменути „градитељски потенцијал“ и да ли су то „градитељски потенцијали“ којима се неко дичи?“

 

(Чланак преузет из “Новог магазина” од 18. Априла 2019.)