Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

(чланак преузет са https://www.kcns.org.rs/agora/enigma-jugoslovenske-krize/)

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година 20. века догодиле су се тектонске промене у међународној политици. У елитистичким круговима на Западу

процењено је да је Кенанова концепција „обуздавања Совјетског Савеза“ ‒ осмишљена одмах после завршетка Другог светског рата, превазиђена, као и да је

потребно осмислити нову и офанзивнију стратегију против совјетског комунистичког утицаја. Укључење Кине у „светски привредни систем“ од 1971. године био

је најважнији елемент поменутог стратешког заокрета и као такав знатно је утицао на корекцију америчких спољнополитичких приоритета, првенствено на европском

континенту. У вези с тим постепено се мењао и однос према Југославији, за коју је процењено да је била творевина „статичног биполаризма“.

 

У фебруару 1971. године на тајном састанку највиших представника САД, Немачке и Ватикана усвојен је у једанаест тачака споразум о разбијању СФРЈ. Контраобавештајна

служба ЈНА о овом договору обавестила је тадашњи југословенски државни врх и лично председника Тита, али никаквих реакција није било. Због чега се то није

догодило појашњава Борисав Јовић у књизи Како су Срби изгубили век. Трагична судбина Срба у заједничкој држави (2016), у којој је објављен садржај тајно

снимљеног разговора Тита и Стева Крајачића, чији су обавештајни педигре и подршка хрватском национализму били познати и његовим савременицима. У најкраћем,

до сусрета је дошло уочи усвајања Устава из 1974. године, којим је формално дезинтегрисана југословенска држава. Основна Титова намера била је да се после

његове смрти Хрватској омогући државна самосталност и том приликом присвајање територија с већинским српским живљем. Поред тога, Тито је наложио Кардељу

да се универзално право народа на самоопредељење уставноправном алхемијом трансформише у право република на самоопредељење, што ће, како је истакнуто,

подржати и новостворене нације: Муслимани, Македонци и Албанци. Према Титовом плану који се очигледно ослањао на стратегију САД, Немачке и Ватикана усвојену

  1. године, Србију треба лишити Војводине и Космета и свести на територију коју је имала пре Првог светског рата (1914–1918). На Крајачићево питање како

ће на све то реаговати Срби, Броз је одговорио да ће „они (Срби) прихватити све оно што је добро за Југославију“.

 

Француски генерал Галоа је лично сведочио да је немачка операција растурања СФРЈ дуго планирана. Описујући разговоре с утицајним немачким генералом Францом

Јожефом Штраусом – још 1976. и 1977. године, Галоа се уверио у постојање немачких оперативних планова за територијалну прекомпозицију бивше Југославије.

Он је као први немачки разлог за подршку разбијању Југославије наводио освету Србима за догађаје из оба светска рата. Наиме, Немци су сматрали да је од

  1. до 1945. године, због српског отпора окупацији, велики број немачких дивизија био ангажован на Балкану, као и да је то један од кључних разлога њиховог

пораза на Источном фронту. Други разлог за немачку подршку разбијању СФРЈ је посебно занимљив, а то је тежња да на тај начин награде Хрвате и босанске

муслимане за подршку у Другом светском рату и активно учешће у трупама Вермахта. Пјер – Мари Галоа је указивао и на економске мотиве немачке политике на

Балкану која је увлачењем Хрватске и Словеније у европски економски простор створила претпоставке за продор ка Медитерану, што је био њен циљ још од Светог

немачког царства. По мишљењу Галоа немачка политика је била уверена у спремност Америке да војно интервенише на Балкану и због тога што је велики број

утицајних Немаца заузимао важне дужности у врху НАТО–а.

 

Већ крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година амерички однос према опстанку Југославије постепено се мењао. На једном брифингу за америчке учеснике

  1. светског скупа социолога у Упсали (Шведска), који је одржан у августу 1978. године, Збигњев Бжежински је изложио и свој однос према будућности СФРЈ.

Његово излагање у потпуности је одисало реторичким питањем које се попут лајтмотива провлачило кроз све његове саставне делове: Шта ће бити с Југославијом

када Тито умре? Реч је о питању које је веома оптерећивало Американце који су страховали да би, после Брозове смрти, Југославија могла да постане члан

Источног блока. Не улазећи овом приликом детаљније у америчке оцене Титове личности и његове улоге у светској политици (које су веома похвалне), са данашње

тачке гледишта веома су занимљиве препоруке у вези с америчким деловањем у СФРЈ. Тако из овог  излагања сазнајемо за америчку подршку „праксисовцима“,

затим за тактику истовременог помагања оним снагама у врху државе које су спремне да се супротставе утицајима Совјета (Руса) и подршку националним сепаратистима

који су „природни непријатељи идеологије комунизма“. Интересантне су и препоруке о задуживању СФРЈ које су у америчком дугорочном интересу, затим о ширењу

потрошачког менталитета као најбољој противтежи сваком комунистичком егалитаризму, потом о медијско-културолошкој инфилтрацији као виду наметања западног

система вредности, и што је чини се и данас актуелно, ослањању Америке на имућније делове друштва ‒ припаднике либералне интелигенције и оне који се залажу

за неограничене медијске и уметничке слободе. Са становишта геополитике чини се важном и директива о разбијању покрета несврстаних, чији је СФРЈ била оснивач,

а преко деловања латиноамеричких држава – америчких савезника у том покрету.

 

Завршетком Хладног рата бивша СФРЈ постала је непотребна земља. Победом Запада у том рату нарушена је равнотежа снага, па се приступило демонтажи југословенске

државе. У процесима разбијања Југославије, САД, Немачка и Ватикан исказали су највиши степен непријатељства према српском народу, што је кулминирало злочиначким

бомбардовањем Српске 1995. године и СРЈ 1999. године. У извесним сегментима однос делова западног друштвеног и политичког естаблишмента према дешавањима

у бившој СФРЈ попримао је елементе психопатологије. Немачки професор Р. Хензел је НАТО агресију на СРЈ 1999. године квалификовао као злочин геноцида, за

који нажалост до данас нико није одговарао.

 

Да закључимо. Нема сумње да су деструкција Југославије и рат против српског народа дуго и темељно планирани. Говор Бжежинског из 1978. године био је „пророчка“

најава разбијања једне земље и последично уништења једног народа (српског), за који је Џорџ Кенан рекао да су „највећи амерички пријатељи у Европи“. Енигму

југословенске кризе појачава још један важан историјски детаљ. Реч је о дипломатским односима Србије и Америке који су успостављени  давне 1881. године

и који имају дугу и богату традицију. Председник Вилсон је 1918. године подигао српску заставу у Белој кући и подржао стварање Краљевине Срба, Хрвата и

Словенаца. Свега стотинак година касније (1981) САД су, упркос истовременом обележавању стоте годишњице међусобних односа, подржале демонстрације сепаратиста

на Косову. Био је то увод у крвави распад земље и „рат који се могао избећи“. Светске силе које су здушно подржале стварање југословенске државе 1918.

године, последњих деценија 20. века активно су радиле на њеној демонтажи, исказујући највиши степен моралне хипокризије према српском народу, њиховом савезнику

у оба светска рата.

 

Литература: Смиља Аврамов, Трилатерална комисија, ИГАМ, Београд 2008; Пјер – Мари Галоа, Порука српском народу, Београдски фоум за свет равноправних, Београд

2009; Дарко Худелист, Говор Збигњева Бжежинског из 1978, Глобус, 3. I 2014; Борисав Јовић, Како су Срби изгубили 20. век, Службени гласник, Београд 2016;

Иродови синови: документарно – аналитички пројекат. Разговор са Смиљом Аврамов –