(Редакцији часописа је стигао нешто дужи коментар господина Илије Петровића уз чланак Андреја Рајевског: „Дража Михаиловић – човек на коме ће се темељити будућа Србија. Проценили смо да је, због обимности и садржаја, боље овај коментар дати као засебан чланак, што овом приликом и чинимо.)

Уз текст Рајевског, мало дужи потврдни коментар.

Одговор на непостављено питањеПредстава и стварност

Историја, за неке наука а за неке, једноставно, прича која би требало да искаже истост колективне и појединачне представе о неком догађају и истога тог догађаја онаквог какав је он био и шта је повукао за собом, ретко нам пружа прилику, чак врло ретко, да на време спознамо ту истост. И, када је већ тако, историјска наука углавном премного касни за догађајима, због чега се, полако али сигурно, претвара у мукотрпну потрагу за истином.
По несрећи, србска историјска наука поодавно је потиснута и заборављена, а историја коју смо сви ми учили била је прилагођена потребама оних за које је србски народ искључиво био некакво дивље словенско племе доспело на Балкан крајем 6. и почетком 7. века, незнано откуд и незнано како. Временом, и сталним понављањем, та и таква теза постајала је део и србског националног памћења, а историчари потекли из србског народа научени су да “из туђе свеске” преписују оно што је замишљено на другим странама и што, на крају крајева, води биолошком уништењу тог истог народа.

Највећим делом, барем у наше време, историјска наука у Србији вршљала је сметлиштем историје, и то периферно, и није се бавила разлозима због којих је србска национална духовност почела да се затомљује. Не бави се ни данас, јер и за те и такве историчаре важи “поука” да не треба таласати и да не треба истицати оно што можда није по вољи некоме другом, да ли неком народу који није србски, да ли некој идеологији, да ли некој војној сили.
Због таквог односа према памћењу сопственог народа могло се десити да се тек пре петнаестак година, уз превелик отпор не само званичне науке и водећих научних институција, већ и обичног света школованог из уџбеника писаних на страни, у Земљи Србији почне говорити и писати о србској историји забрањеној на Берлинском конгресу (1878). Ова трибина најлепши је доказ за то:
и поред отворених или прикривених притисака неких органа државне и просветне власти и на њене организаторе и на институције расположене да отворе своје просторије за повремена предавања “на задату тему”, уз подсмешљив однос званичне историјске науке према ономе што се на овим предавањима изговара и чује, упркос једнодушном труду штампаних и електронских медија да о овој трибини не обавештавају јавност, дотадашњих безмало стотинак предавања многе је навело да оно што су годинама учили у школи препознају као велику подвалу и као несумњив удар на србско национално биће и на србску духовност.

И само због таквог држања не само водећих научних институција у Србији већ и државе Србије, и данас се изван видокруга званичне историографије у Срба налазе бројне србске националне теме, не само са почетка 20. века него и из времена о коме и ми, овде присутни, само ако за то имамо довољно смелости, можемо сведочити. Отуд, чини се нормалним што наша савремена историографија није до данас, примера ради, изрекла суд о пострадању србског народа и током Другог светског рата и у идеолошким сукобима које је за собом повукао, или их наметнуо, такозвани други светски мир.

Представа о Дражи

Тако се и могло десити да, све до јуче, Дража Михаиловић и његови војно-четнички одреди Југословенске војске у Отаџбини буду познати углавном по ономе што нам нуди Војна енциклопедија (у којој, гле чуда, не постоји одредница ПАРТИЗАНИ) а што, ни у целости ни у појединостима, не одудара ни од онога што нуде идеолошке директиве некадашњих партијских комитета, партизански мемоари, школски уџбеници…

Заслепљеним читаоцима свега побројаног преостало је само да упамте да је Дража био командант краљевских четничких одреда, те да је у тој улози:
– приступио формирању четничких колаборационистичких и контрареволуционарних снага са циљем да обезбеди обнову старог друштвено-политичког система;
– потписао споразуме са квислингом Миланом Недићем и Италијанима;
– преговарао са Немцима тражећи оружје за борбу против партизана;
– све до краја рата, у сарадњи с окупатором и осталим домаћим издајницима, водио непоштедну борбу против народноослободилачког покрета и његових оружаних снага;
– као носилац великосрбских идеја, у којима преовлађују шовинизам и искључивост према другим народима Југославије, настојао да развије четнички покрет и његову војну организацију у свим крајевима Југославије;
– наредио чишћење читавих крајева од муслиманског и хрватског живља;
– формирао посебне јединице које су, нарочито у Србији, извршиле низ најсвирепијих злочина;
– после окончања ратних операција покушао да обнови четничку организацију;
– а за све то, 16. јула 1946. године, на јавном процесу проглашен за ратног злочинца и осуђен на смрт.
И све тако до 14. маја 2015. године, када је Виши суд у Београду донео решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића и којим је, због низа правних пропуста у вођењу поступка (није му омогућено право на одбрану, пре суђења није му дозвољено да се сретне са својим адвокатом, оптужница му је уручена седам дана пре почетка суђења, није имао право на непристрасан суд, није искључено да је током суђења био изложен дејству омамљујућих средстава), осуђујућа пресуда проглашена ништавом.
Како су истом пресудом на смртне или временске казне осуђена још двадесет два лица (Слободан Јовановић рехабилитован је неку годину раније) а Дража је био првооптужен и првоосуђен, и пресуде оној преосталој двадесет двојици осуђених аутоматски су постале ништаве.

Дража Михаиловић је, дакле, посмртно постао слободан човек, са свим припадајућим грађанским правима, а Срби ће се наредних деценија, све док не схвате да им званична историјска наука, увезени школски систем и дневна политика условљена интересима доказаних србских непријатеља угрожавају биолошки опстанак, тим судским решењем бескорисно и бесциљно прегањати преко већ зарушених и затрављених циљно копаних ровова идеологизоване међусрбске мржње.
Биће то искључиво у корист сопствене штете, утолико пре што ће србско-србско гложење око улоге Драже Михаиловића у недавној српској прошлости и даље хранити мржњу доказаних србских непријатеља према свему што је србско.

Оптужница против Драже

Тужбу пред Војним већем Врховног суда заступао је Милош Минић (1914-2003) “надарен и амбициозан адвокатски приправник и политичар Чачанске вароши, завидног грађанског порекла”, за ту прилику унапређен у чин пуковника, одабран – уцењен – тако да не испусти ни реч од онога што је оптуженима требало приписати:
на душу му је стављено карташко дружење са немачким војним командантима смештеним у Крагујевцу по окончању Априлског рата и слома Југословенске војске, али и “неморално држање” приликом илегалног рада у Горњемилановачком округу, када се “исувише дуго задржао у кући виђеног сељака, комунистичког симпатизера, свекра младе и лепе снахе, ‘беле удовице‘, чијег су мужа Швабе одвеле у заробљеништво”.

Оптужницом против Драже, сачињеном у 47 тачака, тражена је “беспоговорна и ‘доследна‘ примена члана 3, тачке 3, 4, 6. и 7. на брзину усвојеног Закона о кривичним делима против народа и државе, првенствено пројектованог за масовно скидање глава починиоцима дела ‘издаје и ратних злочина‘ из редова твораца и припадника четничке организације, изнедрене из југословенске војске у отаџбини: ‘прогоњеног остатка страног окупатора, квислинга и њихових сарадника‘, ‘непоправљивих краљевих официра‘ и ‘организатора оружаних банди створених у циљу насилног обарања ново успостављеног државног уређења и поретка‘”.

Друкчије о Дражи

Тако тужба, а на другој страни – потпуно друкчије.
Нацисти су Дражину главу уценили са сто хиљада рајхсмарака у злату, а генерал Александар фон Лер, 31. марта 1943. године, назива га “душом покрета отпора у Србији” Истога дана, генерал Алфред Јодл, у име Врховне команде Вермахта наредио је да “након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану”.

Маја исте године, генерал Рудолф Листерс наређује једном пуку дивизије “Бранденбург” да “главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве”.
Херман Нојбахер, у својој књизи Специјални задатак на Балкану, Београд 2004, назива Дражу “славним јунаком српског отпора, који се са својим четницима вратио балканској традицији и тиме спасао част нације”.
Амерички председник Хари Труман одликовао је Дражу, посмртно, “Легијом за заслуге – главни командант”, уз образложење да се “генерал Михаиловић одликовао изванредним држањем”, да је “као врховни командант Југословенске војске и као министар војни, организовао и водио важне снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију”, да је “кроз неустрашиве напоре његових трупа, много америчких ваздухопловаца било спасено и враћено под савезничку контролу”, те да је “генерал Михаиловић са његовим снагама, иако није имао потребно снабдевање, водио борбу под крајњим тешкоћама и допринео материјално савезничкој ствари и коначној савезничкој победи”.

Чак је и Слободан Пенезић Крцун, онај који је непосредно после рата запретио Србима да их је “премного остало у животу, али имамо времена да ту грешку исправимо” (због чега је само у Београду, по најблажим проценама, првих дана по протеривању Немаца од живота “ослобођено” најмање 30.000 Срба, другде и много више), у лето 1961. године, рекао Миливоју Драшковићу, правнику, тада члану Комисије за уставна питања Скупштине Србије, да “постоје две тезе о улози Михаиловића која се не могу измирити. По једној, Дража је, просто узето, био квислинг и ту више нема шта да се каже. По другом мишљењу, које и ја делим, Дража је био вођа контрареволуције, а не квислинг. Дража је мрзео Немце као и ја… Ми смо га гонили и убили, али зато што је био вођа контрареволуције, а ми смо изводили револуцију…”
Крцун је том приликом рекао да и се у народу о тим догађајима не зна много, као и да је “међу нама (у партијском и државном врху – ИП) дуго било разлика у гледањима када то и како саопштити народу. Сада је, најзад, постигнута сагласност да се мора изаћи пред јавност. Али је онда настао други проблем. Како све то отворено рећи, а да се у народу који то чита не јаве и симпатије према Дражи”.

Пресуда

Цифарски, пресуда је била много скромнија, у осам тачака:
– Југословенска војска у Отаџбини је “такозвана”, без обзира на то што је на њеној легитимности (и Владе у избеглиштву) призната нова комунистичка власт;
– По Дражиним директивама четници су “изводили војне операције против народних оружаних снага и вршиле злочине и терор над народом”;
– Дража је давао директиве да четници “сарађују с усташама уз признање суверенитета такозване ‘независне државе Хрватске’ и уз полагање заклетве на верност Павелићу, организатору масовних покоља српског и хрватског народа”. (Занемари ли се бесмислица о Павелићу као “организатору масовних покоља… хрватског народа”, овде ваља подсетити да је Дража, уверен у “апсолутну једнакост” Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевини, у више наврата, почев од 1943. године, поручивао хрватским домобранима да се “дан ослобођења нашег народа и наше лепе Отаџбине Југославије приближава крупним корацима” и да би требало “да се врате на пут части, пут који води слободи и хрватског народа”, што је судско веће врло лако преименовало у “заклетву на верност Павелићу”);
– Дража је “скренуо борбу наших народа… са пута националноослободилачке борбе на пут грађанског рата”;
– Дража је “разбијао јединство српског народа у борби против окупатора и наметао му братоубилачку борбу, у којој су његови четници побили десетине хиљада Срба” – а ко ли је побио остале стотине хиљада Срба?
– Дража је “распиривао националну и верску мржњу и раздор међу народима Југославије” а четници “извршили масовне покоље хрватског и муслиманског становништва, као и српског које није прихватило окупацију”.
– Дража је “организовао терористичке банде… за вршење терористичких аката”, чиме је “угрожавао нови уставни демократски поредак у Федеративној Народној Републици Југославији” (ово, ваљда, по окончању ратних операција).

Судија

Судску пресуду прочитао је Михајло-Мика Ђорђевић, председник Војног већа Врховног суда ФНРЈ, за ту прилику унапређен у чин пуковника (“пуковник за једнократну употребу”, како су се са њим шалили његови пријатељи) и са пуним разумевањем треба прихватити што је истина о крагујевачким збивањима тада прећутана, истина коју је 1998. године објавио Милорад Тодоровић у књизи Судија смрти: Истина о суђењу и ликвидацији Драже Михаиловића.

А тај Мика Ђорђевић, загрижени социјалист и комуниста “с педигреом” (на конференцији југословенских комуниста у Загребу, одржаној 19. и 20. октобра 1940, уз учешће сто једног делегата, поменуто је и његово име међу укупних 1.500 чланова), средином јесени 1941. године добио је прилику “за подвиг, по партијским аршинима посебно вреднован. Ради се о октобарском догађају од кога су се дрмала сва брда и равнице питоме Шумадије…. Извршавајући наредбу са највишег места он је у погодној ноћи, пренео у очеву кафану шест Шкодиних митраљеза намењених за акцију великих размера, извађених из бункера будно контролисаног од трочлане групе Титових повереника за Шумадијско-поморавску област… Наредног предјутра, држећи се разрађеног сценарија, младопартијац Михајло ставио се на чело пажљиво одабране групе новопечених пролетера металске струке, наоружане скриваним оружјем. Већ у току дана крагујевачка варош се питала којом ценом ће платити ликвидацију групе немачких официра, подофицира и ађутаната нападнутих са високе коте изнад села Баре (око три километра удаљености од Љуљака – ИП), на путу између Горњег Милановца и Крагујевца, којој је дао допринос и арсенал оружја у поседу нашег колеге”.

Када је с пролећа 1946. године требало делегирати судију за суђење Дражи Михаиловићу и осталима, Мика Ђорђевић изабран је циљно, као лице које је “извршавало наредбу са највишег места” и које је, са митраљезима и “новопеченим пролетерима”, учесвовало у партизанском нападу на немачку колону; избором за судију био је уцењен и није могао пресуђивати друкчије но што се од њега тражило и очекивало.

Уз образложење судске пресуде Дражи и осталима

Упореде ли се првих двадесетак навода садржаних у Оптужници против Драже Михаиловића и осталих, као и један доцнији, из фебруара 1943. године, с оним што пише у Хронологији ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, Војноисторијски институт, Београд 1964, која на пуних 1267 страна формата А4, из дана у дан, по некадашњим републикама брозовске Југославије, прати сва ратна збивања, пажљивијем читаоцу не могу промаћи извесна неслагања, врло често и изузетно крупна, неслагања која речену Оптужницу умногоме чине произвољном:

– Према „Хронологији“, почетком новембра 1941. године, у околини Брајића, код Љига, четници су стрељали 17 лекарки и болничарки и 16 бораца Посавског и Космајског одреда, већином рањеника, док Оптужница тврди да су четници 4. новембра, близу Равне горе, убили око тридесет на превару заробљених партизана, као и 18 девојака упућених у Ужице на болничарски курс;
– Према Оптужници, новембра 1941, четници су у Брајићима, на месту Дренови Врх, стрељали око 500 заробљених партизана и њихових присталица, али тога податка нема у Хронологији, иако број стрељаних особа и није баш за заборављање;
– Оптужница вели да је у ноћи између 13. и 14. новембра Дража наредио свом команданту Даку Тешмановићу да “око 365” заробљених партизана преда Српској народној стражи а ова Немцима, од којих је стрељано 270 а остало послато у логоре, али тога податка, иако цифра није ситна, нема у Хронологији; у њој се само може прочитати да су четници при нападу на Горњи Милановац “на превару разоружали 7. чету 1. шумадијског НОП одреда и делове Чачанског НОП одреда и одвели их у село Брајиће, а касније у село Словац, предали их немачким јединицама, које су их стрељале”. Ако Војна енциклопедија, књига 9 Спарта-Тирана, друго издање Београд 1975, страна 574, у одредници ШУМАДИЈСКИ НОП ОДРЕДИ, каже да је Први шумадијски одред имао осам (8) чета, да је крајем октобра 1941. године, што ће рећи: на неколико дана пре (или, можда, после) оптужног случаја, у њему “било укупно око 450 бораца”, да оптужница говори о стрељанима и послатим у логоре а Хронологија само о стрељанима, онда је извесно да су подаци за тужбу смишљани циљно утолико пре што Војна енциклопедија, која подробно прати деловање овог одреда (између осталог “разоружао је већи део посада жандармеријских станица по селима опленачког, орашачког и колубарског среза, забранио рад општинским управама у скоро свим селима на свом операцијском простору, порушио ТТ линије и спалио књиге за контролу оружја, диверзантским акцијама онеспособио је готово све железничке станице и порушио мостове на прузи Младеновац-Лазаревац…”) уопште не помиње тај напад на Горњи Милановац;
– У Оптужници читамо да су четници, децембра 1941, у околини Фоче, Горажда и Чајнича поклали преко 2000 муслимана, људи, жена и деце; “клања су вршили на Дрини у Фочи и Горажду”. Са своје стране, Хронологија казује да су у Фочи четнички Фочански, Калиновички, Невесињски, Шавнички и Дурмиторски одред под непосредном командом начелника четничке Врховне команде, односно Драже Михаиловића, извршили масован покољ муслиманског становништва и неколико хиљада муслимана протерали а њине куће опљачкали а делом спалили. Разлика између Оптужнице и Хронологије није безначајна, пошто реч неколико, по првенственом речничком тумачењу, значи исто што и више од пет;
– Према Оптужници, Михаиловићеви четници заједно са Немцима, у Чачку су децембра 1941, само у један мах стрељали 80 припадника народноослободилачког покрета, али тога стрељања нема у Хронологији;
– Дража се Оптужницом терети због тога што је, децембра 1941, у пожешком срезу мешовити немачко-четнички суд само у један мах осудио на смрт 12 присталица партизана, али се тај случај не може потврдити Хронологијом;
– У Оптужници је наведено да су, августа 1942, Михаиловићеви четници приликом заузећа Фоче, у тој вароши и селима која се називају Буковица, “заклали око 1000 лица муслиманске вероисповести, међу којима и око 300 жена, деце и стараца”, али аутори Хронологије за тај податак не знају;
– Оптужница нас уверава а Хронологија то не потврђује, да су августа 1942, на терену око Устиколине и Јахорине, Михаиловићеви четници под командом мајора Захарија Остојића и Петра Баћовића заклали око 25.000 лица муслиманске вероисповести а села попалили;
– У Хронологији нема податка саопштеног у Оптужници да су, септембра 1942, четници Петра Баћовића убили у Макарској око 900 Хрвата, међу њима неколико католичких свештеника и седам села спалили;
– Хронологија то не помиње, али Оптужница наводи да су октобра 1942, У околини Прозора, четници (у друштву с Италијанима) убили око 2.500 муслимана и Хрвата, међу којима је било стараца, жена и деце, а велик број села спалили;
– Ако тога нема у Хронологији (а цифре се крећу у области фантастичног), зашто веровати оптужном наводу да су у фебруару 1943. године “четници под командом Захарија Остојића, Петра Баћевића, Павла Ђуришића, Воје Лукачевића, Вука Калаитовића и других, у срезовима пљеваљском, чајничком и фочанском заклали 1.200 мушкараца и 8.000 стараца, жена и деце и опљачкали па потом спалили око 2.000 домова”. Делимично, овим подацима барата и др Александар Секуловић (1939), адвокат, дипломата и преводилац, сада један од предводника Антифашистичког савеза Србије, с тим што он додаје да их је преузео из извештаја Павла Ђуришића Дражи Михаиловићу, датованог 13. фебруара 1943. године, извештаја који нас уверава да су у том “подухвату”“ погинула свега 22 (двадесет два) четника а на муслиманској страни “1.200 бораца” (које оптужница именује као мушкарце), извештаја у коме се не наводе спаљених 2.000 домова, извештаја у коме се тврди да је уништена сва имовина изузев стоке, жита и сена, извештаја У коме се муслимани пишу великим словом, баш као у времену “братства и јединства”?! Сви ови “изузеци” морају бити крајње сумњиви, нарочито због тога што постоји огромна несразмера између жртава обеју сукобљених страна, и што би издвајање стоке, жита и сена (да се то не уништи) морало захтевати и много радне снаге и премного времена. Ако пак тих података нема у Хронологији, ваља подсетити да се све може фалсификовати осим деловодника!

Додају ли се томе и неодређене (недокументоване) приче попут оне да су “у току децембра 1941. године и током целе 1942. Михаиловићеви »легализовани« четници похапсили и предали Немцима у разним крајевима Србије хиљаде присталица партизана које су Немци стрељали у логорима на Бањици, Нишу, Ужицу, Чачку и другим местима, а поред тога сами четници су поубијали хиљаде присталица партизана, опљачкали многа села, батинали хиљаде људи, а велики број жена и девојака из партизанских породица силовали”, онда је јасно колико су били вредни “докази” војног тужилаштва против Михаиловића и осталих.

Препоручљиво би било веровати ономе што пише у Хронологији, јер она заиста нуди задивљујући прецизне податке о “ратном” доприносу партизанских јединица. Тако, на пример, у ноћи 13/14. августа 1941, делови Космајског одреда демолирали су постројења каменолома Црвени брег код Рипња и запленили 95 кила експлозива, 130 метара штапина и 342 каписле. На тридесетак места рушене су железничке пруге и мостови а на четрдесетак праваца кидане су ТТ линије (22. августа, између Земуна и железничке станице Земун-Поље, месни диверзанти посекли три, 28. августа два а 11/12. октобра двадесет два ТТ стуба). Од 7. јула (који се рачуна као дан устанка) па до 15 октобра 1941. године (за сто дана, у време док су сукоби са немачким снагама били права реткост), партизани су извели 97 напада на жандармеријске станице. Није познато да ли су се жандари једноставно предавали (можда су имали инструкцију да се уопште не упуштају у оружани сукоб са “другом страном”), тек – пише да је само у два случаја (19. и 28. јула) било жртава: први пут четири (4) рањена а други пут два (2) убијена жандарма.

У истом времену спаљено је 88 општинских, судских и пореских архива, еда би се остварило комунистичко обећање да ће после рата сви бити једнаки, да после рата неће више бити пореза, да породица више неће бити потребна… Како то пише Michal Szaszkiewicz, Злочиначко убиство ђенерала Драже Михаиловића, 24. 2. 2005, – Balkanforum – Geschichte und Kultur, “устанак у Србији је био обичан пљачкашки поход на српског домаћина. Паљене су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник које имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су родитељи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи прошлост, да све почне од данас”.

По природи ствари, у партизанским окршајима са Немцима било је и убијених и заробљених, некада мање а некада више, а наведено је да је, поред тек неколико мање бројних одмазди, 21. октобра у Крагујевцу стрељано око седам хиљада (7.000) цивила, “као одмазда због претрпљених губитака у борбама против партизана”. Уз податке да су 18. октобра “због претрпљених губитака у борбама за Краљево немачке власти по сопственом признању, стрељале у Краљеву 1.736 мушкараца и 16 жена, а до 20. октобра укупно “преко 5000 људи од 18 до 60 година старости”, углавном цивила, ваља напоменути да за тај злочин није употребљен израз “одмазда”, односно казна за дело које су починили партизани у окршају са немачком војском.

Судијско покајање са закашњењем

У ноћи уочи свог упокојења, Мика Ђорђевић се исповедио своме судијском колеги и млађем пријатељу Милораду Тодоровићу (1941):

“Човече драги, потпалио сам и бацио у ломачу 11 знаменитих Срба… Овом црнилу ваља додати и 185 година робије са принудним радом и губитком свих грађанских и политичких права које сам сручио на леђа Дражиним саоптуженицима… Док сам једанаест узастопних пута понављао ‘на смрт стрељањем‘, орио се поклич одушевљења из близу 30.000 пискавих, оштрих, грубих и рескавих грла, од кога су подрхтавали и небо и земља. Стресно сам узмицао пред тим хором, самом паклу прикладним, коме је недостајало још крви схватајући да је човек сам себи највећа злотворна звер… У таквом сабласном окружењу моји осуђеници на смрт нису схватали судбину трагике која их је задесила. Збијени између до зуба наоружане страже и помахнитале гомиле спремне на линч у чијим су се искривљеним физиономијама оцртавале искре смрти, пресуда мога Већа била им је благо помиловање.
Ђенерал Дража Михаиловић због кога је нова држава ставила у погон сву своју расположиву казнену машинерију и преко мене организовала у сваком погледу прекретно суђење, био је у том часу, далеко од нас, негде у свом свету, тако смирен, у околностима у којима је човек човеку безвредна ствар… Одлуку мога већа у којој су се преплитала смрт и робија, саслушао је као да се ради о ко зна коме”.

Молбе за помиловање

У “великодушно” остављеном року, сви осуђеници на смрт (или њихови адвокати, свеједно) поднели су молбу за помиловање, а Милорад Тодоровић, и судија Ђорђевић, томе су, у књизи Судија смрти, посветили стране 164-167. Барем према ономе што је Дража потписао 15. јула, могло би се закључити да је тражио да му се “казна смрти стрељањем замени казном лишења слободе”, те да се та молба схвати као чин искреног покајања и уверавања да ће “за време издржавања казне лишавања слободе, својим преданим и пожртвованим радом уложити све да допринесе користи нашој новој држави”.

Наредног јутра, судија Михајло-Мика Ђорђевић, зван и Ћора, појавио се у “својој” судници и на столу затекао “наслагане једна на другу, молбе за помиловање осуђених на смрт и њихових бранилаца”. Према сопственој исповести у предсмртном часу, “то је значило да је неко мом суђењу које је подразумевало право на жалбу, дао карактер преког суда. Правнички изражено, моја пресуда је противно закону постала правоснажна самим чином њеног потписивања и печатирања”.
Није судија Ђорђевић стигао ни да се добро промува по згради у којој је претходних тридесетак дана судовао, а пресрео га је, задихан, Миле Перуничић (1890-1961), секретар Президијума Народне скупштине, са налогом да од њега преузме све молбе за помиловање. “Сутра ујутру, исти човек” (Перуничић) прекинуо је Судију у бријању “и издалека повикао: Прочитај ово и врати, у великој сам журби”. И пре но што се снашао, у Ђорђевићевим рукама нашао се преполовљени папир с Одлуком бр. 9647 од 16. јула 1946. године “да се молбе за помиловање осуђених на казну смрти стрељањем извршном пресудом Врховног суда ФНРЈ – Војног већа и СУД бр. 1/46 од 15. јула 1946 године НЕ УВАЖЕ”.

Судији Ђорђевићу само је преостало да, истога дана, у име “свога” Већа, под бројем 1 СУД бр. 1/46, Пресуду и Одлуку достави Помоћнику министра унутрашњих послова “с молбом на закони поступак”.
Да осуђене постреља.

Извршење судске пресуде

Не може бити да при извршењу судске пресуде Дражи Михаиловићу и осталима није сачињаван записник, али у документацији коју је, у формату пдф, са тог суђења објавио проф. др Миодраг Зечевић (Документа са суђења Дражи Михаиловићу – Библиотека www.znaci.net/0000160.htm), таквога списа нема. И та чињеница говори да је речени поступак био више идеолошке него судске природе.

Поништена пресуда

Године 2006, Војислав Михаиловић (1951) из Београда, дипломирани правник, политичар, поднео је захтев да се поништи пресуда којом је Војно веће Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије осудило његовог деду Драгољуба-Дражу Михаиловића на казну смрти стрељањем. Учинио је то на основу чланова 2. и 3. Закона о рехабилитацији (Службени гласник Републике Србије број 33 од 17. априла 2006), с позивом на члан 1. истог тог Закона који прописује да се “овим Законом уређује рехабилитација лица која су без судске или административне одлуке или судском или административном одлуком лишена из политичких или идеолошких разлога, живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941. године до дана ступања на снагу овог Закона, а имала су пребивалиште на територији Србије”.

Полазећи од чињенице да је “мноштво људи убијено или на други начин кажњено без суђења или невино осуђено једино због тзв. класног припадништва или друкчијих политичких погледа и идеала од оних који су били проглашени једино дозвољеним и једино могућим”, захтев је ограничен “на доказивање да је генерал Михаиловић лишен живота на основу судске одлуке из идеолошких и политичких разлога”.
Надлежни правосудни органи у Србији, да ли у страху да би им мртви Броз и живи брозовићи, ако устану, могли то узети за зло, пуних девет година отезали су да се изјасне о захтеву којим потомци Драгољуба-Драже Михаиловића траже да се поништи пресуда њиховом претку. Тек 14. маја 2015. године, дало се Вишем суду у Београду да донесе и објави “решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Драже Михаиловића и утврђено да је одлука Врховног суда ФНРЈ – Војног већа… у делу који се односи на Дражу Михаиловића… ништава од тренутка њеног доношења, као и да су ништаве све њене правне последице”, због чега се “рехабилитовано лице Дража Михаиловић сматра неосуђиваним”.

Када се потписник ових редова (за књигу Заслужници и опаске, Нови Сад 2014, скоро целу годину пре одлуке Вишег суда у Београду о рехабилитовању Драже Михаиловића) бавио пресудом Бошку Павловићу, једном од оних још двадесетак осуђених уз Дражу, изрекао је мишљење да би корисно било да се захтев Дражиних потомака допуни предлогом да се поништи цео судски процес службено назван “Суђење Драгољубу-Дражи Михаиловићу и осталим колаборационистима за издају и ратне злочине почињене на простору Југославије за време рата (1941-1945)”. Ово утолико пре што је онај већ помињани Секуловић представљен као доктор правних наука, макар и заступао тезу да је процес вођен “на светском нивоу”, уз пуно поштовање важећих процесних правила, теоријски образлагао своје уверење да је “ово групно суђење неопходно посматрати у целини јер се не може рећи да је оно само у погледу Драже било монтирано а у погледу осталих коректно”.
Не може, наравно, пошто идеологија не зна коректно, она уме само монтирано.