ДОРНАХ 28. ЈАНУАРА 1923. ГОД.

Из ГА 220

 

Културални састојак који данас прожима целу спољну цивилизацију почео се уздизати на површину на прелазу 18- ог и 19-ог века. Промислите на неизмерни контраст између садашњег времена и оног времена када је извесни физичар припремио жабљу ногу која је случајно дошла у контакт с прозором … жабља нога се трзнула, и тако је он открио електрицитет! Колико је давно то било? — Пре мање од 150 година, ипак електрицитет је данас културални састојак. Заиста, много је више од тога!

Видите, када су људи мог доба били млади, ни један од њих није сањао о говорењу о атомима у сфери физике другачије осим о сићушним, нееластичним, или чак еластичним сферама које се сударају, и тако даље, и онда су израчунавали резултате њихових сударања. У то време, нико не би ни сањао о схватању атома без даљњих тешкоћа на начин како га ми схватамо данас: наиме, као електрон, као ентитет који се састоји свеукупно од електрицитета. Људска мисао се у целости исплела с електрицитетом, и до тога је дошло не тако давно.

Данас говоримо о атомима као да су били мала сунца, центри око којих се акумулира електрицитет; говоримо о електронима. Тако ми свуда слутимо електрицитет, када продиремо у светски механизам. Ту наша цивилизација блиско себе повезује с одређеним начином мишљења. Када људи не би путовали електричним трамвајима они не би мислили да су атоми пуни електрицитета.

Ако сада промотримо везе које су постојале пре садашњег доба електрицитета, можемо рећи да су допуштале природњачким научницима тог времена да замисле, барем апстрактно, духовно у Природи. Премда је преостао сићушни остатак сколастичког реализма, електрицитет је тада почео да делује на људске живце, истеравши из њих све што је тежило према духовном. Ствари су ишле још даље.

Чак и светло, честито светло које плови кроз светске просторе, постепено је оклеветано и доведено на лош глас наликовања на електрицитет! Када данас говоримо, као што сада ја говорим, тада људи чије главе су дубоко уроњене у електрични талас цивилизације неминовно верују да је ово крајња бесмислица. Али то је због чињенице да људи чије главе тако сматрају ове ствари за бесмислице вуку себе уздуж и попреко (као пси чији језици су објешени због врућине) с теретом повести, теретом повесних концепата на својим леђима, тако да не могу говорити без предрасуда, из непосредне садашњости.

Видите, када говоримо о електрицитету, улазимо у сферу која представља другачији аспект за имагинативну визију него онај од других сфера Природе. Све док је човек остао унутар светла, унутар свијета звука, то ће рећи, у сферама оптике и акустике, није било неопходно морално судити о ономе што се појављивало у камену, биљци, или животињи, било као боје у сфери светла, или као звук у свету тонова; није било неопходно судити ове ствари морално, јер је још поседовао ехо, премда је био слаб, од реалитета концепата и идеја. Електрицитет је, међутим, овај ехо истерао напоље.

И данас ми, у једну руку, нисмо у могућности да откријемо реалност у свету моралних импулса, у другу руку, ми смо чак и мање способни да откријемо моралну есенцију у оној сфери која се данас разматра као најважнији састојак Природе. Данас, ако би моралним импулсима приписали реалну снагу, ако би казали да они садрже силу која им омогућује да постану чулна стварност на исти начин на који биљно семе постаје чулна стварност, били би гледани готово као луде. И ако би неко данас дошао до тога да припише моралне импулсе силама Природе, на њега би се гледало као на потпуну луду! Али ако сте икада допустили електричној струји да прође кроз ваш нервни систем, тако да је доживљавате свесно с изворном снагом визије, схвати ћете да електрицитет у Природи није само струја већ да је електрицитет у Природи, у исто вријеме, елемент морала.

Када уђемо у сферу електрицитета, ми симултано продиремо у сферу морала. Ако у било којој тачци спојите свој зглоб с затвореним струјним кругом, одмах ћете осјетити да се ваш унутарњи живот шири у унутарњој сфери вашег бића, где на површину долази елемент морала, тако да на електрицитет који се односи на људско биће не може се гледати у било којој другој сфери осим сфери која је такође и извор моралних импулса. Они који могу доживети електрицитет у целом обиму, доживљавају у исто вријеме елемент морала у Природи.

Модерни физичари су призвали и манипулирали с електрицитетом на чудан начин, без и најмање сумње. Они замишљају атом као нешто електрично, и кроз опште стање свести садашњег времена, заборављају да када год мисле о атому као о електричном ентитету, морају том атому приписати морални импулс, заиста, сваком атому. У исто време, морају га уздићи на ранг моралног ентитета. …Али ја не говорим исправно … јер, у стварности, када трансформирамо атом у електрон, не трансформирамо га у морални, већ у НЕМОРАЛНИ ентитет!

Електрицитет садржи, да би били сигурни, моралне импулсе, импулсе Природе, али ти импулси су НЕМОРАЛНИ; они су инстинкти зла, које треба пребродити вишим свијетом.

Највећи контраст електрицитету је СВЕТЛОСТ. Ако на светлост гледамо као на електрицитет ми бркамо добро и зло. Изгубили смо увид у праву концепцију зла у поретку Природе, ако не схватамо да кроз електрификацију атома ми њих трансформирамо у носитеље зла; ми их не трансформирамо само у носитеље смрти, како је објашњено у мом задњем предавању, већ у носитеље зла. Када мислимо о њима као о атомима, уопштено, када замишљамо материју у форми атома, ми трансформирамо те атоме у носитеље смрти; али када ми електрифицирамо материју, Природа је схваћена као нешто зло. Јер електрични атоми су мали демони Зла. То нам, међутим, не говори много. Јер то не изражава чињеницу да се модерно објашњење Природе поставља на стазу која га стварно уједињује са Злом.

Они чудни људи на крају Средњег века, који су се толико бојали Agrippe von Nettesheima, Trithema od Sponheima, и других, тако да су их видели како шетају с Фаустовом злонамерном пудлицом, изразили су то врло неспретно, али премда су њихове мисли могле бити погрешне, њихови осећаји нису били сасвим погрешни. Јер, када слушамо да модерни физичари учтиво објашњавају да се Природа састоји од електрона, ми само слушамо како објашњавају да се Природа стварно састоји од малих демона Зла! И ако прихватимо Природу у том облику, ми подижемо Зло на ранг водећег божанства света.

Као модерни људи који не поступају у складу са старим традиционалним идејама, већ у складу с реалношћу, доћи ћемо до чињенице да је електрички елемент у Природи обдарен с моралитетом на исти начин на који су морални импулси обдарени животом, животом Природе, тако да, касније, они узимају прави облик, постају прави свет. На исти начин на који морални елемент једног дана стиче реални облик у Природи, тако је и електрички елемент једном садржавао морални реалитет.

Ако данас размишљамо о електрицитету, размишљамо о сликама прошлог моралног реалитета који је скренуо у нешто зло. Да је Антропозофија усвојила фанатички приступ, да је Антропозофија била аскетска, грмела би против модерне цивилизације темељене на електрицитету. Наравно, то би било бесмислено, јер само концепције света које не рачунају са стварношћу могу тако говорити. Они би могли рећи: “Ох, то је ахриманичко! Избјегнимо то!” — Али то се може само на апстрактан начин. Јер управо они људи који грме против Ахримана, и говоре нам да га се чувамо, иду низ степенице након њихових секташких састанака и уђу у електрични трамвај! Тако да је сва њихова грмљавима против Ахримана, без обзира како свето звучала, (опростите на тривијалном изразу) једноставно глупост.

Не можемо затворити очи пред чињеницом да морамо да живимо с Ахриманом. Али морамо живети с њим на прави начин, то ће рећи, не смемо му допустити да је изнад нас. Задња сцена моје прве Мистеријске драме може вам показати што значи имати недостатак свести о извесним стварима. [Види Портал иницијације] Прочитајте ову задњу сцену још једном, и видећете да је то различита ствар ако ја уљуљкам себе у несвесност над чињеницама, или ако ухватим то свесно. Ахриман и Луцифер имају највећу снагу над нама ако о њима ништа не знамо, тако да могу да управљају нама, а да тога нисмо свесни. То је изражено у финалној сцени моје Мистеријске драме.

Ахримански електрицитет може према томе затрпати цивилизираног човјека само толико дуго колико он слепо и несвесно електрифицира атоме и мисли да је то сасвим безопасно. Али радећи тако, он не схвата да замишља Природу као комплекс малих демона Зла. Када је чак и светлост схваћена електрички, како је то направљено у недавној модерној теорији, тада су атрибути Зла приписани божанству Добра. Заиста је застрашујуће видети до које је велике мере модерно размишљање о Природи неприметно постало “демонологија,” обожавање демона! Требали би то схватити, јер есенцијална ствар је СВЕСТ: живимо у добу душе свијести.