Наредни редови настали су по “задатку” проистеклом из преписке у кругу Академије наука РАС. Наиме, неко од чланова Академије објавио је реаговање госпође Смиље Тишме, посланика Социјалистичке партије Србије у страначкој Скупштини, на одлуку скупштине Србије да се одбије њен предлог о доношењу извесне резолуције о геноциду, што је најпре проширено питањем ко је ту поруку писао, а потом и предлогом да се Академија РАС огласи поводом односне скупштинске одлуке. Касније се постављено питање ко би написао текст за замишљену академијско реаговање, а њен председник др Алек Рачић поручио је свим члановима да би то могао “академик Илија Петровић, ако се слаже”.

Илији Петровићу баш и није било до “слагања”, али је после нешто дужег премишљања сео и написао следеће, под насловом из врха овога текста:

 

Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај своје најгоре злочине може величати као победе.

 

Пре пуних петнаест година (београдски Курир, 11. децембар 2006, 5), могли смо од Стипе Месића сазнати да су “у Другом свјетском рату Хрвати два пута побиједили и ми немамо разлога ником се испричавати… Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња (1941. године, на челу с Антом Павелићем, поглавником хрватске геноцидне творевине – ИП), кад су нам силе осовине признале Хрватску, и побиједили смо послије рата (уз Јосипа Броза – ИП), јер смо се нашли… опет с побједницима” .

 

И погрешио је, дакако, будући да су Хрвати извојевали много више од Месићевих двеју домишљених победа, а најчувенија би могла бити она у Јасеновцу у коме су, и за рачун “побједника” брозовске идеје, “побиједили” више од милион “борбених” логораша, скоро све Срба.

Могла би бити, али се, без обзира на “много више побједа” хрватске геноцидне масе познате као усташија, мора наћи победа која би, као трећа, стала уз оне две због којих им није нужно “испричавати се”.

Ван сваке сумње, та трећа победа “извојевана” је 23. децембра 2021. у страначкој скупштини Србије, у дан кад је одбијен предлог госпође Смиље Тишме, најстаријег посланика у тој скупштини и једној од ретких преживелих логораша из Јасеновца, те хрватске “фабрике смрти” од августа 1941. до краја априла 1945. године, да се донесе резолуција о усташком геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској.

 

Одбијањем такве резолуције обесмишљено је и залагање часних Срба да се у Београду, на савској обали, подигне споменик јасеновачким жртвама убијеним и баченим у воду, не би ли се уштедели трошкови око спаљивања у усташким логорским крематоријима или око копања масовних гробних јама.

Процењује ли се срамотан однос скупштинских гласача према неприхваћеној резолуцији и, последично, према јасеновачким прекомилионским жртвама и забрањеном споменичком подсећању на њих у Београду, кончину јасеновачких мученика треба сматрати часнијом од животног опредељења оних који својим “одлучивачким” гласовима присиљавају ововремене Србе да забораве своје страдалне претке и, чак, настоје да их увере да тих жртава и није било; чине то са јединим циљем да се додворе антисрбској политици западне фашикратије, у уверењу да ће на тај начин добити “улазницу” у чељусти Европске уније.

 

По истој антисрбској логици, еда би се угодило хрватском усташтву, Држава Србија не признаје Републику Србску Крајину и њене државне органе у прогонству, а у истом “чабру” налази се и вишегодишњи труд исте те Државе Србије да се очувају наводни “профашистички” србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године (повелик број и из Србске Крајине), међу њима и више од половине оних који су у саставу србске војске учествовали у пробоју Солунског фронта.

Све то тако јер и у Влади и у страначкој Скупштини делују лица без сопственог имена и дела, лица која су само страначки послушници. И биће тако све док се не измени изборни закон и народу омогући да гласа за своје представнике познате по имену, презимену и личном доприносу србској ствари.

Да ли ће се то десити – крајње је неизвесно, као што је извесно да ће се и даље прећуткивати и забрањивати истина о хрватском геноциду над Србима.

 

Стога, за часне Србе, наше савременике, оне који поштују своје претке од почетка настањене у Небеској Србији, међу њима и јасеновачке страдалнике, безизгледан је суд др Србољуба Живановића, председника Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, да “када је Јасеновац у питању, утврђивање броја пострадалих могуће је установити детаљним сондирањем, односно отварањем гробница. Иако су прошле толике године упорног политичког ћутања… започети радови антрополога показују на пут којим наука човеку не прашта, али и који потомцима помаже за искупљење. Велики број унесрећених је река Сава давно прогутала, тих ратних година – али највећи број гробница је остао у целости услед мочварног терена јасеновачког концентрационог логора. Утолико пре треба прибавити веродостојне снимке земљишта… У оваквим, или сличним испитивањима, приступа се сателитским или авиоснимцима терена, и тако најтачније одређује положај гробница… Такође, треба извршити и хемијску анализу земљишта где су остаци спаљених жртви”.

 

И професор Живановић, као и свако од нас ко искрено чезне за истином о Јасеновцу, добро зна да иза таквог опсежног подухвата треба да стане србска држава. “Иако се из таме зла не могу вратити јасеновачке жртве које је усташки замајац неповратно задесио, требало је – у име сећања на невино пострадале, у име памћења последица националног и верског варварства, у име српског народа – бранити достојанство и моћ живота над свим поривима хаоса. Прикривање злочина није само антицивилизацијско огрешење над геноцидним страдањима Срба, Јевреја и Цигана”, већ чин који води забораву и успоставља идеологију којом се људско биће обешчовечује, односно лишава осећања и разума и претвара у острашћеног, безобзирног и хладнокрвног џелата.

 

По несрећи, ћутање, неделовање и небрига Државе Србије за истину о хрватском геноциду над Србима, даје за право Хрватима да сваку реч са србским призвуком прогласе непријатељском. Огледа се то и у вести коју је загребачки дневни лист “Јутарњи” објавио по Савину дне 2021. године:

“Хрватска је… затражила исприку (извињење – ИП) Србије и најавила слање просвједне ноте након што је Милош Стојковић, хуманитарни дјелатник и теолог, члан србијанског изасланства државне управе и локалне самоуправе које је обилазило српско становништво у шибенско-книнској жупанији у поводу србијанског вјерског празника, назвао Книн ‘српским и окупираним’ и пожелио да се над њим поновно вијори српска застава”.

Што ће рећи: сви се злочинци препознају и по томе што од жртве траже да им се извини за почињени злочин.

 

Мада, било би препоручљиво да Држава Србија на граничним прелазима ка Хрватској постави табле сличне онима које су постављене на улазу у нацистички концентрациони логор Дахау, у Немачкој:

Ко жели да се геноцид заборави,
тај жели да се геноцид понови”.

***

На Бадње вече 2022. године, на који минут испред поноћи, последњих стотинак редова (између трозвездица) овога текста послато члановима Академије РАС, на 43 појединачне електронске адресе. Још док се нови дан није ни наслућивао, др Алек Рачић “изучио” је примљени текст и поручио свим члановима Академије: “Одлично, ја ћу га обрадити и оглашавамо се”.

Најављена “обрада” окончана је сат касније, додавањем следеће две реченице:

 

“Наши државни органи су одбили предлог архитекте Пеђе Ристића да се музеј геноцида нарави на Великом ратом острву, јер је пројекат ГЛОМАЗАН, како су га називали у градској управи. Одбијање пројекта проф.др Алека Рачића, из 2014. године, споменика и капеле св.јасеновачким мученицима код куле Небојша, нити је гломазан нити било коме може да смета осим проусташком лобију у тзв. кругу двојке и док год је тај лоби активан и стациониран у центру Београда, боље нам бити неће”.

Није речено у чему ће се састојати оглашавање.

 

Напомене на крају

Пре пет-шест дана, сви медији у Србији који држе до себе, вртели су причу хрватског бајкописца Стјепана Лоза, понајбољег ђака ватиканско-усташке школе Анте Павелића и Алојзија Степинца, која каже како су Срби размештени током Другог светског рата по одмаралиштима у Јасеновцу, Копривници, Пагу, Јадовну, Керестинцу, Старој Градишки, Крушчици, Лепоглави… чак и дечјим вртићима у Јастребарском и Сиску, да безбројне сеновите јаме не помињемо, из чиста мира устали, такорећи васкрсли, и извели геноцид над изненађеним, сиротим Хрватима, и иначе оптерећеним свакодневним ратним обавезама.

 

Испрепадан толиким штивом, овај потписник се дрзнуо да неки дан касније, 26. јула, напише један вишестрани осврт на хрватско испуњење ратних обавеза према Србима, Јеврејима и Циганима, само у Јасеновцу, како следи:

 

р Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина оку­па­тора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, године 1946. известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

 

р Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

 

р Израелски Јад-Вашем 700.000 (о ЈадуНашем – ИП);

 

р Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

 

р Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен пред­сед­ник, само др Србољуб Живановић) сматра да је у Јасеновцу стра­дало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана;

 

р Београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. стра­ни цитирајући Потврду команде мјеста Новска о 5. јуна 1945. године, којом “По­тврђу­јемо примитак доку­ме­ната који су били закопани у логору Ја­сеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Ко­манди, а која документа са­држе списак по­бијених лица у лого­ру Јасеновац”, објављује и све­дочење партизанског поручни­ка Иси­дора Левија да је у тим списковима било више од ми­ли­о­н имена;

 

р У интервјуу за београдску Политику (16. март 2012), др Србољуб Живановић каже да је “и штампа у Хрват­ској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

 

р Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво изда­ње Загреб 1960, 467, тврди да “према процјени која се осла­ња на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухва­ће­них усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

 

р Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југо­сла­вије, Загреб 1990, 5, пише да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. ЏИ 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, конста­тира да је број жртава у логору Јасеновац око 500 000 – 600 000, а у ли­тератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екс­тре­м­них процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесе­так тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”.

 

Уз још неке податке небитне за ово обраћање, тај осврт закључен је препоруком свим Србима да увек мисле на злочине према србском народу, било чији да су, било колико да су свежи или стари, било којег су обима, и увек о њима гово­ре и пишу, и због себе, и због света, и због зло­чинаца.

И, нарочито, због свога потомства.

 

Не би ли увек имали на уму изреку србског песника и дипломате Јована Дучића (1874-1943), да су “Хрвати најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, него зато што се ничега не стиде!”

Што је, по прилици, србски превод једне поруке из Тридесетогодишњег рата (1618-1648):

“Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата”.

 

Назначени вишестрани осврт од 26. јула послат је и на 59 “важних” електронских адреса: 21 државну, 23 порталске (сајтовске), 9 новинских и телевизијских, 4 академонске и 2 факултетско-философске.

Није се ни очекивало да држава, факултети, академонија, новине и телевизије одговоре (њима је и поручено: “Знам да је узалуд, али нека”), њих и не интересује србско национално питање. Од портала, осврт су објавили само “Васељенска телевизија” и “Корени”; рачунало се са бар још једном “објавом”, али јок!

 

Свако прећуткивање начете теме у “структурама” државним, и сајтовским, и академонским, и факултетским – онима што су угазили у Лозов “повјесничарски” измет запажајући да то нико са србске стране није означио као лаж, подвалу, безочност… и, потом, јасно рекао “ко је ко” или “шта је шта” – једино преостаје да “лозовину” прихвате као несумњиву истину.

 

Многодеценијско кукавичко ћутање политичке и интелектуалне Србије о геноцидном страдалништву сопственога народа и узмицање пред онима који се налазе не само на зачељу људске цивилизације, већ и онима који још нису ни разабрали што је то цивилизација, србски народ познат као почетни народ-мајка препушта се уништењу без могућности на одбрану и, што је још трагичније, без права на опстанак.

Све то наводи бројне погрешно научене Србе да се постепено “исписују” из Србства и православља, постају крвни непријатељи дотадашњем сопственом националном и верском бићу и траже спас у нечему што им, бар на прво слушање, читање или звецкање, делује обећавајуће.

 

  1. јул 2022.

 

  • * * * *

 

Смиља Тишма, преживели логораш логора Јасеновац, последњи пут је покушала данас да обезбеди стављање на дневни ред гласање о Резолуцији у Скупштини Србије. Резолуцију су посланици одбили да процесуирају. Наравно, 2011. године усвојили су резолуцију у контексту Сребренице.

Због чега ни једно удружење и ни једна организација не протестују због тога?

Прочитајте  Смиљин последњи покушај у овом сазиву Скупштине Републике Србије:

 

„Ја сам Смиља Тишма, преживело дете логораш Јасеновца, оснивач Удружења логораша Јасеновца, најстарији посланик овога сазива Народне скупштине Републике Србије. Молим Председника, односно Председавајућег за допуну дневног реда, тачком коју смо чекали осамдесет година, а то је:

Предлог Резолуције о усташком геноциду
над Србима, Јеврејима и Ромима 1941-1945. године

Једва сам данас дошла, дозволите ми да извршим своју мисију пре него што одем са овога света, а то је да заједно донесемо Резолуцију о усташком геноциду Независне Државе Хрватске.

Ја разумем, изборна кампања је у току, па зато и можете рећи страном фактору да једна тврдоглава старица, преживели логораш Јасеновца не одустаје од Резолуције у деведесет другој години живота и да нисте имали куд, већ да у изборној години изађете у сусрет прогнаницима из Хрватске и са Косова, који вуку око милион гласова у Србији.

Дозволите да будем адвокат 74.000 (седамдесет четири хиљаде) деце над којима је извршен брутални геноцид у Независној Држави Хрватској, од тога око двадесет хиљада (20.000 у Јасеновцу). Па најстрашнији полигон за геноцид био је Јасеновац. Страдање у Јасеновцу и усташкој Независној Држави Хрватској данас и неки наши квазиисторичари-ревизионисти проглашавају за ‘српску митоманију’.

Треба да запамтите да је Јасеновац заузимао огромних 240 квадратних километара, око сто педесет фудбалских терена и био шест пута већи од Аушвица у коме је страдало милион и по људи, а државни наратив Хрватске ‘дозвољава’ да је страдало осамдесет до сто хиљада (80-100.000), што је десет пута мање. Аушвиц је ослободила Црвена армија, а у Јасеновцу последњих хиљаду логораша кренуло је у самоубилачки последњи пробој са циљем да преживи, барем један да исприча о педесет седам (57) метода убијања и о седамсто хиљада (700.000) брутално убијених људи, жена и деце. Самоубилачки пробој преживело их је само осамдесет (80).

Од Јасеновца, Савом су плутали лешеви, а код Бранковог моста, десет хиљада (10.000) лешева направило је ‘чеп’ у пловидбеном путу, па су их нацисти динамитом дизали у ваздух да би омогућили пловидбу, лешеви су плутали све до Црног мора, а Београдом се ширио зaдах смрти. Да ли то можемо да заборавимо?

Данас је последњи покушај да ставимо Резолуцију на дневни ред. Данас говорим последњи пут, као једна од још увек живих који су преживели геноцид, у име милион брутално убијених, масакрираних, закланих жртава – људи, жена и деце у геноциду над геноцидима у двадесетом веку и у име јасеновачких мученика. Дужност нам је да донесемо резолуцију о усташком геноциду Независне Државе Хрватске бар на ову осамдесету годишњицу. Зато овај сазив који има апсолутну већину и историјску улогу, сноси историјску одговорност и нема оправдања да се пропусти ова историјска шанса, посебно сада када многи упиру прст у Србију и оптужују је да је ‘геноцидна’.

Ко данас не изађе на црту и не гласа за осуду геноцида, тај одобрава геноцид над сопственим народом. На муци се познају јунаци и хероји свога народа.

Ова Резолуција треба да буде громобран пред ревизијом историје!

Резолуција о геноциду Независне Државе Хрватске није анtихрватска, она је антиусташка.

Па како се онда Хрвати препознаше у њој и блокирају њено доношење, претњом да ће блокирати Србију и неке ‘кластере’ ако се усвоји Резолуција. Патријарх Порфирије рече да усташе нису били Хрвати јер се исписаше из људскога рода као нељуди.

Али како се зову они Хрвати што протераше 250.000 Срба (мисли на прогнанике из Србске Крајине и ’урбане’ Србе из преосталог дела брозовске Хрватске – није их било 250.000, већ 800.000 – ИП), а како се зову ови данас што направише војни споразум Загреба и Приштине 17. децембра 2021. године?

Порука је: Спремите се, Срби, за нову ‘олују’ и геноцид.

Ако је Вили Брант клечао у варшавском гету за холокауст, Меркелова и Макрон се извинише за геноцид Намибији и Руанди, ни Хрватска нема морално право да се крије иза Европе, као што се крила иза Југославије и када је уцењивала Србију због братства и јединства да се не дирају ране. А оне не могу да зарасту док се не осуди геноцид.

У име добросуседства и суживота на Балкану, позивам вас да, данас, заједно пробијемо обруч ћутања од осамдесет година.

Гласајте без страха, без бојазни, без увијања, без калкулација, без страначког прагматизма. Молим вас да престане ћутање. Пробали смо да се донесе резолуција 2016, па 2021. године и увек кажу да није време.

Ни тада, ни сада.

Па када? Србија више не може да чека.

Дозволите ми да вас последњи пут замолим да гласате, по својој савести.

У то име, Председавајући, дозволите да Вам уручим мој лични примерак Резолуције јер овај чин је последњи пробој логораша Јасеновца.

 

 

Да се никад не заборави геноцид!“