Дорнах, 9. новембар 1919

 

Данас желим да говорим о нечему што ће помоћи да се продуби наше разумевање истина које сада антропозофија мора пружити човечанству. Често смо говорили о два пола човекових снага: полу воље и полу разума. Да бисмо разумели човекову природу, морамо стално имати на уму ова два пола.

Човек је и биће воље и биће разума. Између њих – у сваком тренутку од рођења до смрти – лежи елемент осећања, стварајући мост између разума и воље. Ви знате да се ове силе на неки начин одвајају једна од друге када човек досегне до оног што се назива прагом духовног света.

Наше данашње проучавање бавиће се нешто подробније ставом који човек заузима према свету који га окружује, с једне стране као биће разума, и, с друге, као биће воље. Прво ћемо се позабавити овим другим.

Током свог живота између рођења и смрти човек открива снагу воље као импулс за своје деловање и активност. Пошто долази до изражаја кроз људски организам, снага воље представља једну заиста замршену, компликовану ствар. Ипак, с једне стране, све што је у вези са природом воље у човеку поседује огромну сличност која се скоро своди на идентичност са одређеним снагама природе. Због тога је потпуно исправно говорити о унутрашњем односу између снага воље у људском бићу и снага природе.

Из ранијих студија знате да је чак, и док је будан, човек у стању које личи на сан кад год његова воља у томе учествује. Истина у својој свести човек поседује идеје које леже иза оног што он жели, али о томе како нека одређена идеја делује у форми воље, човек не зна ништа. Он не зна како је помисао, „ја покрећем своју руку“ повезана са процесом који води стварном покретању руке. Овај процес у потпуности лежи у подсвести и заиста се може рећи да човек није много свеснији правог процеса воље него што је то случај са оним што се дешава за време сна. Али када искрсне питање које се тиче повезаности човекове воље са околним светом, долазимо до нечега што ће ову врсту свести која се развила у току последњих три до пет векова учинити у потпуности парадоксалном. Опште је мишљење да би еволуција Земље била иста чак и да људи уопште нису у њој учествовали. Типични природњак описује еволуцију Земље као серију да кажемо, геолошких, чисто физичких процеса. Иако то не наглашава, он сматра да би све од настанка Земље до њеног хипотетичког краја ишло истим током чак и када Земља не би била настањена људским бићима. Зашто се природна наука данас држи овог погледа?
Разлог лежи у томе да кад се било шта догоди, на пример у минералном царству или биљном царству рецимо, 9. новенбра 1919., људи верују да узрок за то лежи у нечему што се догодило у минералном царству пре овог одређеног тренутка. Људи мисле: Минерално царство иде својим током и оно што се у било ком тренутку догађа, последица је оног што се раније десило; минерална последица зависи од минералног узрока.

Овако људи размишљају и у то се можете уверити ако завирите у било који уџбеник геологије. За услове који владају у садашње време каже се да су последица леденог доба или неке предходне епохе, али узроци се у потпуности придају ономе што се једанпут као такво одиграло у минералном царству; игнорише се чињеница да човек насељава Земљу, Верује се да би, чак и када човек не би био присутан, све текло сличним током, да би спољашња стварност била иста – иако је, у ствари, човек увек био део те спољашње стварности. Истина је да је Земља једна целине, а сам човек један од активних фактора у земаљској еволуцији. – Даћу вам један пример за то.

Ви знате да је нашој садашњој епохи – ако је замислите у ширем смислу да обухвата период од велике атлантске катастрофе – предходила сама атлантска епоха, када европски, афрички и амерички континент још нису постојаии у својој данашњој форми. У то време постојао је један главни континент на Земљи – звао се Атлантида – пружајући се преко области која је сада Атлантски океан. Исто тако знате да је у одређеном периоду ове атлантске еволуције неморал посебне врсте бујао широм тадашњег цивилизованог света. Људи су поседовали много већу моћ над природним силама него што је то касније био случај и користили су те силе у зле сврхе. Тако се можемо осврнути на доба распрострањеног неморала. А затим је дошла велика атлантска катастрофа. Ортодоксни геолози ће наравно ову катастрофу приписати процесима у минералном царству; заиста је чињеница да се један део Земље слегао, а други издигао. Али неће се десити да они који заснивају своје мишљење на принципима модерне природне науке кажу себи да су поступци и активност људи били међу узроцима који су томе допринели. – Ипак је тако. Пропаст Атлантиде је уистину била резултат људских поступака на Земљи.

Спољашњи минерални узроци нису сами по себи одговорни за те велике катастрофалне догађаје који су уздрмали земаљску егзистенцију. Морамо потражити узроке који леже унутар сфере људских деловања и импулса. Сам човек припада ланцу узрочних сила у земаљској егзистенцији. Не односи се ово само на догађаје оваквог типа, већ и на оно што се догађа све време. Да кажемо за почетак да само веза између онога што се дешава унутар човека и космичких догађаја остаје скривена. У погледу овог целокупна наша природна наука своди се на свеобухватну, велику илузију. Јер ако желите да дођете до правих узрока, нећете их открити проучавајући само минерално, биљно и животињско царство.

Допустите ми да вам прикажем следећу илустрацију овога што се овде разматра. Ми ћемо томе приступити такорећи са супротне стране.

– Ово (X) је центар Земље. – Када се нешто догоди у минералном царству, биљном или животињском царству, то је ствар тражења узрока. Узроци леже у одређеним тачкама које се налазе свуда. Моћи ћете себи представити ово што хоћу да кажем ако помислите на следеће. – У пределу око Напуља у Италији открићете да ће се земља у једној широкој области испаравати ако узмете парче папира и запалите га. Пара почиње да излази из земље испод вас. Рећи ћете: Снага која подиже пару лежи у физичком процесу који је изазвало паљење папира. У овом случају физички процес је тај да се паљењем папира ваздух разређује и због разређивања ваздуха пара унутар земље потискује се навише. Њу доле држи нормалан атмосферски притисак, а он се смањује паљењем папира. Ако ја само желим да дам пример за последице чисто минералне природе – као што је ова пара што се диже из земље – могао бих ради илустрације рећи да је овде и овде (показује на дијаграм) папир упаљен. То вам показује да узроци за подизање паре не леже под земљом, већ изнад ње. Сада ове тачке у дијаграму – а, б, ц, д, е, ф – не представљају парчад папира која су упаљена; у овом случају оне представљају нешто сасвим друго. Замислите за почетак да свака тачка сама за себе нема значење већ да значење лежи у систему тачака као целини. – Немојте сада мислити о папирима, већ о нечему другом што ја у овом тренутку нећу спецификовати. Нешто друго постоји као активни узрочник изнад површине земље; и ови различити узрочници не делују појединачно, већ заједнички. А замислите сада да нема само шест тачака, већ, рецимо, 1500 милиона тачака[1] које све делују заједнички, доводећи до једне комбиноване последице. Ових 1500 милиона тачака заиста постоје. Сваки од вас унутар себе поседује оно што се може назвати тежиштем ваше сопствене физичке структуре.

Када је човек будан, ово тежиште лежи одмах испод дијафрагме; када спава, оно се налази нешто ниже. Тако дакле постоји неких 1500 милиона тих тежишта Представљајући, приближно, целокупно становништво Земље распрострањених по Земљи која стварају комбиновану последицу. А оно што произилази из ове комбиноване последице је прави узрочник за много штошта што се дешава у минералном, биљном и животињском царству на Земљи. Заблуда науке је то што минералним узроцима приписује силе које се манифестују у ваздуху, води и минералном царству; у стварности узроке треба потражити унутар човека.

Ово је истина о којој једва да ико данас помишља. Само неколицини је познато да узроци процеса који делују у минералном, биљном и животињском царству леже унутар човековог организма, (Ово се не односи на све снаге које делују у овим природним царствима, већ на један већи део њих.) Унутар човечанства налазе се узроци за оно што се на Земљи догађа. Због тога се минералогија, ботаника, зоологија не могу истински узгајати без антропологије – без проучавања човека. Наука нам говори о физичким, хемијским и механичким силама. Ове силе су блиско повезане са људском вољом, са силом људске воље која је концентрисана у човековом тежишту. Ако говоримо о Земљи имајући у виду истине о овим стварима, не смемо следити геологе говорећи о Земљи апстрактно, већ се човечанство мора сматрати интегралним делом Земље. Ово су истине које се откривају са оне стране прага. Све што се може сазнати са ове стране прага припада царству илузија о знању, а не царству истина.

Овде се јавља следеће питање: Какав је однос између снага воље које су концентрисане у човековом тежишту и спољашњих, физичких и хемијских сила? – Не заборавите, ми говоримо о данашњем човечанству. – У нормалном животу, овај однос делује у метаболичким процесима. Када човек у себе унесе супстанце спољашњег света, његова воља је у ствари та која вари ове супстанце и делује на њих. И када ништа друго не би деловало, тада би оно што је у организам унето споља било једноставно уништено. Људска воља поседује моћ да раствара и уништава све стране супстанце и снаге; а однос између човека и минералног, биљног и животињског царства природе је данас такав да је његова воља повезана са снагама растварања и разарања које су својствене нашој планети.

Ми не бисмо могли живети да се ово разарање не одиграва – али због тога оно и постоји. То се никада не сме заборавити. И оно што се често описује као незаконите магичне радње заснива се на чињеници да одређени људи уче да своју вољу употребљавају на погрешан начин, тако што не ограничавају деструктивне (силе) на њихово нормално дејство унутар организма, већ их проширују по другим људима, смишљено и свесно примењујући рушилачке снаге које су усидрене у њиховој вољи. То је очигледно пракса која никада, ни под каквим околностима није дозвољена.

Путем наше воље ми смо повезани са силама земаљског пада. И када бисмо као људска бића имали само наше снаге воље, Земља би кроз нас, кроз човечанство, била осуђена на право уништење. Поглед на будућност тада не би баш био ружичаст; био би то поглед на постепено распадање Земље и њено коначно распршивање по свемиру. Толико о једном полу у човековој конституцији.

Али човек је двочлано биће. Један пол је, као што смо видели, повезан са рушилачким снагама наше планете; други пол – пол разума – повезан је са вољом мостом осећања. Али у свом будном животу човеков разум је од мале помоћи за планету Земљу. Током будног живота ми не можемо заиста остварити прави однос са земаљском егзистенцијом путем нашег разума. Оно што сам вам рекао у вези са вољом дешава се док је човек будан, иако он тога није свестан. Ако видите стену како се распада и запитате се где леже стварни узроци за то распадање, тада морате завирити у унутрашњу, органску природу самог човека. Иако то изгледа чудно модерном уму, заиста је тако. Али, као што рекох, Земља би се суочила са жалосном будућношћу да нема другог пола човекове природе – пола изграђивачких сила. Исто као што узроци свих разарања леже у вољи која је концентрисана у човековом тежишту, тако силе изградње леже у сфери у коју људи улазе у току сна. Од тренутка пада у сан до тренутка буђења, човек је у стању које се фигуративно описује када кажемо да се он са својим „ја“ и астралним телом налази изван физичког тела. Међутим, тада је он у потпуности биће душе и духа, које ослобађа снаге које делују између пада у сан и буђења; За то време он је путем ових снага повезан са свим оним што изграђује планету Земљу, што деструктивним силама додаје конструктивне силе изградње. Да се нисте кретали Земљом, деструктивне силе које, у ствари, проистичу из ваше воље, не би деловале у минералном, биљном и животињском царству. Да никада нисте заспали, силе помоћу којих се Земља непрестано изграђује не би потекле из вашег разума. Конструктивне, стваралачке силе планете Земље леже такође и у самом човечанству. Не кажем: у појединачном људском бићу – јер сам нагласио да сви ови појединачни узрочници чине заједничку целину. Стваралачке силе леже у човечанству као целини, у ствари у полу разума у човековом бићу, али не у његовом будном разуму. Будни разум је заиста попут беживотног ентитета који се гура у земаљску еволуцију. Разум који делује, а да човек тога није свестан, за време његовог сна – то је оно што изграђује планету Земљу. Овим само покушавам да објасним да је заблуда деструтивне и конструктивне снаге наше Земље тражити ван људског бића; оне се морају тражити унутар људског бића. Када једном то схватите, ово што ћу вам сада рећи неће вам изгледати неразумљиво.

Ви посматрате звезде, говорећи да из њих струји нешто што се може опазити човековим органима чула овде на Земљи. Али оно што видите док зурите у звезде није исте природе као оно што опажате на Земљи у минералном, биљном и животињском царству. У стварности то потиче од бића разума и воље – чији су животи повезани са тим звездама. Чини вам се да је утисак физички јер су звезде удаљене. У стварности оне уопште нису физичке. Оно што ви у ствари видите су узајамна дејства бића воље и разума у звездама. Већ сам вам говорио о ингениозном опису Сунца који су дали астрофизичари. Међутим, када би било могуће отпутовати на Сунце неким превозним средством које би измислио Жил Верн, са чуђењем би се открило да ништа од онога што би се од ових физичких описа очекивало не постоји. Ти описи су само мозаик соларног феномена. Оно што ми видимо у суштини је деловање воље и разума које се из даљине приказује као светлост.

Када би становник Месеца – претпостављајући да такво биће у овом смислу постоји – погледао према Земљи, он не би открио њену травнату или минералну површину, већ би – исто тако опажајући је као светлосни утисак или нешто слично – открио шта се дешава око тежишта људских тела и исто тако и последице услова у којима човек живи између пада у сан и буђења. То је оно што би се у ствари видело из свемира. чак и најсавршенији инструменти не би омогућили да се виде столице на којима сада седите; то што би се видело је све оно што се одиграва у области ваших тежишта и оно што би се десило када бисте одједном заспали – надајмо се да се то ипак неће догодити! Али гдегод би се то догодило, било би опажено из свемира.

Тако оно што се дешава посредством људских бића, за спољашњи свемир представља опажајну стварност – што није случај са оним што окружује човека у земаљској егзистенцији. Уобичајена је изрека да је све што се опажа чулима маја – велика илузија – не стварност, већ једноставно појава. Таква апстракција нам пуно не помаже. Она има смисла једино када се продре у стварност, као што ми сада то чинимо. Тек тако изјавити да су животињско, биљно и минерално царство маја не значи ништа. Оно што је вредно јесте схватање да оно што споља опажате у основи зависи од вас и да ви, наравно, не у сваком тренутку, већ у току еволуције човечанства – сами себе чините интегралним делом ланца узрока и последица.

Чак и када се једна оваква преломна истина изговори – а мислим да она таква може бити у великој мери – она се не сагледава из угла из којег она постаје од важности за живот. Таква истина постаје важна тек кад се увиде њене последице. Ми нисмо само физичка бића; ми смо морална – или можда неморална – бића у земаљској егзистенцији. Оно што чинимо одређују импулси моралне природе.

Помислите каквим је горким сумњама спопаднута модерна мисао у овој области. – Природна наука обезбеђује знање о земаљском које се ограничава на везу између чисто спољашњих узрока и последица; и у овај круг природних узрока и последица умешан је и физички човек. То се потврђује спољашњом, апстрактном науком која води рачуна о само једном аспекту земаљске егзистенције.

Чињеница да морални импулси, такође, светле у човеку, признаје се, али се ништа не зна о вези између ових моралних импулса и онога што се дешава у кругу спољашње природе. У ствари дилему модерне филозофије представља то што филозофи, с једне стране, чују да је све повезано са ланцем природних узрока и последица, а, с друге стране, морају да признају да морални импулси светле у човеку. То је био и разлог да Кант напише две „Критике“: Критику чистог ума која се бави односом човека према чисто природном току ствари, и Критику практичног ума где износи своје моралне постулате – који заиста – ако смем да се изразим фигуративно – лебде у ваздуху, изненађују и немају априори однос са природним узроцима.

Све док човек верује да се оно што се одиграва у спољашњим природним појавама може приписати само сличним појавама, све док се он држи ове илузије, интервенција моралних импулса представља нешто што остаје одвојено и ван тока природе. Скоро да све о чему се данас расправља лежи у сенци овог неиспуњења. У свом мишљењу људи не могу да споје Земљу као такву са моралним животом човечанства. Међутим, чим схватите нешто од онога што сам покушао у кратким цртама да опишем, бићете у могућности да кажете: Да, као човек ја сам јединство и морални импулси живе унутар мене. Они живе у ономе што ја јесам као физичко биће. Али као физичко људско биће ја сам у основи узрок – заједно са целим човечанством – сваког физичког догађаја. Морално понашање и моралне радње људских бића на Земљи су прави узроци за оно што се дешава у току земаљске егзистенције.

Природна историја и природна наука описују Земљу на начин који нам је познат из уџбеника геологије, ботанике итд. Оно што је тамо речено изгледа у потпуности задовољавајуће, у складу сс премисама створеним у модерном образовању. Али претпоставимо да се становник Марса спусти на Земљу и осмотри је у светлу својих премиса. – Не кажем да је нешто тако могуће, већ само покушавам да илуструјем оно што мислим. – Замислите када би биће с Марса, пошто је ћутке прошетало Земљом, научило затим неки земаљски језик, прочитало нешто мало геологије и тако открило какве идеје преовладавају што се тиче процеса и догађаја на Земљи. – Оно би рекло; Али то није све. Умногоме најважнији фактор се не спомиње. На пример, приметио сам гомиле студената како шврљају по пивницама, пијући и пуштајући својим страстима на вољу. Тамо се нешто дешава: људска воља делује у метаболизму. То су процеси који се не спомињу у вашим књигама физике и геологије; у њима нема ни трага чињеници да на ток земаљске егзистенције утиче и то да ли студенти пију или не. – … То је оно што би биће које није у потпуности заглибљено у земаљске идеје и предрасуде открило да недостаје у описима земаљских догађаја које је дао сам човек. За биће са Марса уопште не би било сумње да баш морални импулси, прожимајући људско деловање и целокупни људски живот, чине нераздвојни део тока природе. Према модерним предрасудама постоји нешто неумољиво у игри природе, нешто заиста пријатно неумољиво за материјалистичке миислиоце. Они мисле да би земаљски ток био у потпуности исти да људска бића нису постојала; да то да ли се људи пристојно понашају или не у основи нема утицаја или да било шта мења. Али то није тако! Најбитнији узроци за оно што се дешава на Земљи не налазе се ван човека; они се налазе унутар човечанства. И ако земаљска свест треба да се развије у космичку свест, људи морају схватити да је Земља – не у кратко време већ током дугих периода – сачињена у свом сопственом обличју, у обличју самог човечанства. Нема бољег средства за успављивање човека него што је утувити му у главу да он нема удела у току којим тече земаљска егзистенција. Ово сужава људску одговорност до саме индивидуе, самог појединца.

Истина је да се одговорност за ток земаљске егзистенције налази у човечанству. Свако мора осећати да је члан човечанства, да је сама Земља тело за то човечанство.

Појединац може себи рећи: Десет година сам пуштао на вољу својим страстима, повлађивао својим маштаријама и тиме уништио своје тело. – Са истим таквим уверењем он би себи требало да каже: Ако човечанство на Земљи следи нечисте моралне импулсе, тада ће се тело Земље разликовати од оног какво би било да су морални импулси чисти. – Поглед на свет мушице која живи само 24 часа разликује се у потпуности од човековог. Домашај човековог погледа не сеже дотле да опази да оно што се споља догађа у току природе не зависи од чисто природних узрока. Што се тиче данашње конфигурације Европе, много је важније упитати се какав је начин живота преовладавао међу људским бићима у овом цивилизованом свету пре 2000 година него истраживати спољашњу минералну и биљну структуру Земље.

Судбина наше физичке планете Земље неће у следећих 2000 година зависити од садашње конституције нашег минералног света, већ од онога што ми чинимо и дозвољавамо да се чини. Са светском свешћу људска одговорност прераста у светску одговорност. Са таквом свешћу ми се, када подигнемо поглед у звездано небо, осећамо одговорним према том космичком пространству, прожетим духом као што јесте – одговорним том свету за начин на који ми управљамо Земљом. Ми се развијамо заједно са космосом у правој стварности када ван природних појава трагамо за истином.

Често вам говорим да морамо научити да опажамо праву стварност ствари за коју данас већим делом говоре да је апстракција. Ништа више се не постиже прихватањем оријенталних предања као што је: спољашњи свет чула је маја. Морамо ићи много дубље ако желимо да стигнемо до истине. Такве апстракције нас не воде далеко, јер у облику у којем су завештане, оне нису ништа друго него талог престаре мудрости која није лебдела у апстракцијама већ обиловала правом стварношћу која се мора поново изнети на светлост дана путем духовне интуиције и духовног истраживања. Када читате у оријенталној литератури о маји и истини као њеној антитези, немојте замишљати да вам оно што тамо данас читате може стварно бити разумљиво. То је само један закаснели скуп чињеница које су представљале праву стварност за древну мудрост. Морамо се вратити овој правој стварности.

Људи данас мисле да разумеју космичке процесе када изјављују да је спољашњи свет чула маја. Али ништа се не може разумети ако се не ослонимо на основну стварност. Оног трена када се то схвати, нећемо се питати како се садашњи минерални свет развио из минералних процеса неког другог доба, већ ћемо се радије запитати шта се догађало у човечанству – у том тренутку право значење изреке „спољашњи свет је маја“ постаје јасно. Тада ми у човеку почињемо да опажамо стварност много већу од оне која се обично опажа. А тада се зачиње осећање одговорности за земаљску егзистенцију.

Ако покушате да дођете до саме сржи ових ствари – то се мора учинити путем унутрашње контемплације, а не средствима тог разума који се користи у природној науци – постепено ћете доћи до спознаје да слободна људска бића сачињавају човечанство. Природа заиста не делује противно нашој слободи јер ми као људска бића – обликујемо природу која нас непосредно окружује. Природа делује противно нашој слободи у већој мери од рецимо – да вам дам пример – када ви пружате вашу руку, а неко други је ухвати и спречи тај покрет. Као људи овог времена ми смо у много случајева ометени услед неке радње наших претходника која тек сада долази до изражаја. Али у сваком случају била је то радња људи. – Којих људи? Свакако не некога коме можемо упутити прекоре, јер смо сами били ти људи који су, у ранијим земаљским животима, допринели да дође до ових услова који данас владају.

Не смемо се ограничити на пуко спомињање поновљених земаљских живота, већ морамо мислити на њихову повезаност тако да чак и у спољашњој природи опажамо последице онога што смо сами проузроковали у ранијим животима. Наравно, у погледу индивидуе, појединачног људског бића, морамо говорити само о доприносним узроцима, јер у овим стварима, као што сам рекао, битно је колективно међуделовање људи на Земљи. Због тога нико не би требало да себе искључи као индивидуу јер свако од нас има свој удео у ономе до чега човечанство као целина доводи и што затим чини тело за целокупно земаљско човечанство у његовом текућем животу.

Покушавам да вам представим на који се начин духовни научник мора односити према тврдњама које налазимо у обичним научним уџбеницима. Претпоставимо да нацртам једну серију фигура:

А сада претпоставите да неко створење које никад није живело у људском свету испуже из земље и имајући неке основе аритметичког знања погледа фигуре и каже: прва фигура, друга фигура, трећа фигура. Трећа је последица друге, а друга је последица прве. Последица прве фигуре – троугао; последица друге – круг. Тада би то створење доводило у везу узрок и последицу. Али то би била заблуда јер сам ја нацртао сваку фигуру посебно. У стварности оне су независне једна од друге. Оне се само чине зависном  једна од друге бићу које асоцира оно што долази прво са оним што следи, као да је једно резултат другог. Геолози приближно овако описују ток развитка Земље: дилувијална епоха, терцијарна епоха, квартерна епоха итд. Али ово није у много већој мери истина него тврдња да је круг резултат, последица троугла, или да је троугао последица квадрата. До конфигурација Земље дошло се спонтано – кроз дело човечанства на Земљи, укључујући тајанствена деловања разума током периода сна кад је човек ван свог физичког тела.

Ово вам показује да су описи које даје спољашња наука у великој мери илузија – маја. Али говорити само о маји не значи ништа. Морамо бити у могућности да на ову тврдњу да је спољашњи свет маја одговоримо на тај начин што ћемо изнети где леже стварни узроци. Ови узроци су у великој мери скривени од човекових моћи сазнања. Улога коју је одиграло човечанство у обликовању земаљске егзистенције не може се докучити средствима спољашње науке, већ само средствима унутрашње науке. Моја књига Како се стичу сазнања виших светова говори о човековој унутрашњој активности између пада у сан и буђења. Она се може открити сазнањем које досеже до сфере воље. Човек не зна ништа о вези између воље и спољашњег света, јер су процеси воље скривени и притајени. Он не зна шта се стварно догађа када подизањем руке он ставља у погон процес воље; а исто тако ни да се овај процес наставља и утиче на целокупан ток земаљске егзистенције.

На ово је указано у сцени моје мистеријске драме, Двери посвећења, где радње Капезијуса и Страдера резултују у космичким манифестацијама – у грмљавини и муњама. То је наравно сликовито представљање, али ова слика садржи у себи дубљу истину; она није фантазија, већ права истина. Током једног прилично дугог периода у еволуцији, истине ове врсте исказивали су само истински песници чија машта мора увек представљати опажање натчулних процеса.

Ово веома слабо разумева модерни човек који је склон потискивању поезије, уосталом и целокупне уметности на местима у потпуности одвојеним од спољашње стварности. Он осећа олакшање када се од њега не тражи да у поезији види нешто више од фантазије. Истинска поезија, истинска уметност није наравно ништа друго до одраз натчулне истине – али ипак само одраз. Чак и ако сам песник није свестан натчулних догађаја, ако му је душа повезана са космосом, ако од њега није отргнут материјалистичким образовањем, он пружа моћ говора натчулним истинама уместо да их изрази у сликама исцрпеним из света чула.

Многи примери за ово налазе се у другом делу Гетеовог Фауста, где, као што сам показао у случају посебних одломака, сликовито излагање има директне везе са натчулним процесима.[2] Развој уметности у последњим вековима сведочи у корист онога што говорим. – Узмите било коју слику која није тако давно насликана, и пронаћи ћете да се, по правилу, пејзажу давала веома споредна важност. Сликање пејзажа дошло је до изражаја тек током последњих три до пет векова. Пре тога видећете да пејзаж заузима споредно место; свет човека је оно што се износи у први план, јер је тада још живела свест да је у погледу објективних процеса земаљске егзистенције свет човека пуно важнији од пејзажа – који је само последица човековог света. У самом том рађању повлашћености пејзажа налази се, у сфери уметности, паралелни феномен рађања материјалистичког начина мишљења – који се састоји у веровању да пејзаж, и оно што он представља, поседује сопствену егзистенцију, која је у потпуности одвојена од човека. Али истина је потпуно обрнута. Када би неки становник Марса сишао на Земљу, он би несумњиво био у стању да види смисао у „Тајној вечери“ Леонарда да Винчија, али не и у сликама пејзажа. Он би пејзаже – укључујући и сликане пејзаже – и целокупну конфигурацију Земље видео потпуно другачије и својим посебним органима чула он не би могао да проникне у њихово значење. –  Молим вас, не заборавите да ове ствари говорим само ради хипотетичке илустрације онога што желим да саопштим.

Ето видите, изрека: „спољашњи свет је маја“ не може се у потпуности разумети без улажења у праве стварности. Али да бисмо то учинили, морамо се чврсто повезати са земаљском егзистенцијом као целином и разумети да ми чинимо њен интегрални део. А затим морамо схватити мисао да могу постојати спољашње и привидне стварности које нису истина, нити истинске стварности. Ако у својој соби имате ружу, она представља само привидну стварност, јер ружа тако као што се тамо, испред вас, налази не може бити стварност. Она може бити истинска стварност само док расте на жбуну сједињена са корењем, које је опет сједињено са земљом. Земља је, као што је геолози описују, у исто тако малој мери истинска стварност као што је то случај са откинутом ружом.

Духовна наука настоји да никад не застане у неистинитој стварности, већ да увек трага за оним што се мора додати да бисмо добили потпуну, истинску стварност. Оскудни смисао за реалност који преовладава у нашој спољашњој цивилизацији долази до изражаја у самој чињеници да се свака спољашња манифестација узима за стварност. Али стварност се налази само у ономе што лежи пред јединком као интегрисаном целином. Сама Земља без човека је исто толико истинска стварност колико је то и ружа откинута са жбуна. – О овим стварима се мора размишљати и на њима радити; оне не смеју остати у сфери теорије, већ морају прећи у наша осећања. Ми се морамо осећати члановима целокупне Земље. Важно је увек изнова позивати следећу мисао: овај прст на мојој руци поседује истинску стварност само док је део мог организма; уколико је одсечен он више не поседује истинску стварност. Исто тако, човек не поседује истинску стварност уколико је одвојен од Земље, нити је то случај са Земљом без човечанства.

Нестварно мишљење представља кад модерни научни проналазач, у складу са својим премисама, мисли да би земаљска еволуција текла истоветним током и да човечанство није било присутно. Недавно сам вам показао да то не би био случај, рекавши вам да тела која остају иза умрлих људских бића постају квасац у земаљској еволуцији и када људска тела не би – било сахрањивањем или кремирањем – постајала део Земље, целокупни ток физичких догађаја био би другачији од овога који је следствен овим телима која земља прима.

У данашњем предавању желео сам да говорим нешто подробније о вези између полова воље и разума у човеку и његовог космичког окружења.

 

[1] Предпостављајући, приближно, целокупно становништво Земље

[2] Рудолф Штајнер, 28 предавања одржаних 1915. (Geisteswissen-schaftliche Erlauterungen zu Goethe’s Faust. GA# 272 und 273)