Дорнах, 15. новембар 1919

 

Чули смо да је једном људска душа била обдарена неком врстом прастаре мудрости, да је та мудрост постепено избледела и да сада више није доступна. Зато се људи у погледу свог знања осећају све више потиснути оним што им пружа физичко постојање. Под „знањем“ не мислим само на науку у смислу у којем се она данас прихвата, већ и на знање које душа свесно примењује у обичним животним ситуацијама.

Природно ће се јавити питање: како је ова древна мудрост у ствари настала? Овде се морам дотаћи нових аспеката ствари које смо често разматрали из других углова.

Бацимо поглед уназад, у време када је човек у правом смислу постајао становник Земље, када је као биће душе и духа сишао на Земљу, окружен њиховим силама, и постао људско биће. Да се он једноставно спустио на Земљу са квалитетима који би били садржени у његовој природи, еволуција би имала сасвим другачији ток кроз различите културне епохе. Али спустивши се, човек би морао да успостави односе са светом који га окружује, да стекне земаљско знање – нећу рећи путем видовитости у правом смислу речи – већ путем инстинкта прожетих видовитошћу у извесној мери. Стицање тог земаљског знања било би веома спор и постепен процес и веома дуго би људи остали неефикасна, детињаста бића. До нашег времена они би заиста успели да развију телесну и душевну конституцију која је примерена човечанству, међутим никада не би дошли до духовних висина које су заиста досегли. То што су били у стању да изврше овакву еволуцију на начин који није само пролазак кроз све стадијуме детињства, умногоме има да захвали интервенцији луциферских бића у земаљској еволуцији.

Из прошлих предавања знамо да се луциферска индивидуалност инкарнирала у Азији у одређеној епохи претХришћанског времена, и да је изворна паганска мудрост о којој многи историјски подаци сведоче проистекла из тог бића. Али луциферска бића су од самог почетка била на неки начин повезана са еволуцијом човечанства.

Озбиљно вас молим да – иако знамо да су такве молбе од мале користи – не заузмете филистерски став кад се спомињу луциферска бића. Чак и међу антропозофима постоји склоност да се каже: „Ово је сигурно луциферско. Избегнимо то по сваку цену, одбацимо то!“ Али ове ствари морају се разматрати са више различитих аспеката и никада се не сме заборавити да је целокупна паганска мудрост потекла са луциферског извора. Ова тема позива на темељно и озбиљно проучавање. Што се више враћамо у прошлост еволуције човечанства, све чешће наилазимо на одређене појединце који су, путем квалитета које су остварили у ранијим инкарнацијама, били довољно зрели да схвате блага мудрости која су поседовала луциферска бића.

Помислите, рецимо, на седам светих Ришија древне Индије. Када је неки Индијац тумачио мудрост светих Ришија, он је, уколико је био упућен у те ствари, знао да су учитељи Ришија били луциферска бића. Јер оно што су луциферска бића са собом донела у земаљску еволуцију био је пре свега свет мисли, интелектуалне мисли, који је прожимао културу, свет разума у највишем смислу те речи – свет мудрости. Враћајући се до прастарих извора људског постојања, откривамо да извори паганске мудрости увек бораве у луциферским бићима. Можемо се запитати: Како је то могуће? Морамо схватити да би човек остао дете да није од мистерија примао стална упутства која су потицала од луциферских бића. Они који су поседовали знање и наслеђену прастару мудрост којом су неговали напредак и образовање човечанства нису се – као модерни филистри плашили да од луциферских бића приме ту мудрост. Они су на себе преузели обавезу која лежи на сваком оном коме луциферска бића саопште знање из духовних светова. Обавеза – јер се то тако може назвати, иако такве речи не изражавају увек право значење – била је да се користи ова луциферска, космичка мудрост на прави начин, за добробит земаљске еволуције. Разлику између „добре“ мудрости и чисто луциферске мудрости – која је све док је у питању садржина једно те исто – чини то што „добра“ мудрост није у рукама луциферских бића. То је суштина. Не ради се о томе да постоји једна мудрост која се може лепо отпремити у неки собичак душе човека и тако учинити пуним врлина! Мудрост светова је подједнака, једина разлика је да ли се она налази у рукама паметних људи који је користе за добробит, да ли је у рукама анђела или арханђела или је у рукама луцифера и његове војске. У давним временима мудрост која је била потребна за напредак човечанства могла се добити само са луциферског извора; с тога су посвећени били дужни да је приме са тог извора и у исто времне да на себе преузму обавезу да не подлегну тежњама луциферских бића.

Луциферова намера била је да пренесе људима мудрост на тај начин да их она наведе да се одрекну пута земаљске еволуције и пођу путем који води надземаљској сфери, сфери одвојеној од Земље. Луциферска бића су усадила своју мудрост у човека, али њихова жеља беше да их она натера да окрену леђа Земљи а да не прођу кроз земаљску еволуцију. Луцифер жели да препусти Земљу њеној судбини, да придобије човечанство за краљевство које је сасвим другачије природе од Христовог.

Мудри људи давних времена, који су примили прастару мудрост из Луциферових руку морали су се, као што рекох, заветовати да неће подлећи његовим жељама, већ да ће мудрост користити за добробит земаљске еволуције. И то је, у суштини, било оно што је постигнуто посредством претХришћанских мистерија. Када бисмо се запитали шта је то човечанство примило посредством ових миттерија, посредством утицаја луциферских бића која су у постатлантским временима још увек надахњивала одређене личности као што су индијски Ришији и слала своје гласнике на Земљу – одговор је да су људи примили основе онога што се током еволуције развило у виду способности говора и мишљења. Говор и мишљење су, по свом пореклу луциферски, али су их древни мудраци отргли из Луциферовог наручја. – Ако заиста желите да се клоните Луцифера, морате одлучити да убудуће постанете глупи и да не мислите!

Ове ствари су део науке посвећених који постепено мора ући у видокруг човечанства, иако људи услед врсте образовања које је сада већ вековима важеће у цивилизованом свету, избегавају такве истине. Карикирани свет Луцифера или Ахримана – средњевековни ђаво – стално им је пред очима и њима је било дозвољено да одрастају у филистарској атмосфери тако дуго да се чак и данас најеже на помисао да се примичу благу мудрости које је блиско и дубоко повезано са еволуцијом. Много је пријатније рећи: „Ако се заштитим од ђавола, ако се предам Христу са простодушношћу детета, бићу благословен и моја душа ће наћи спасење.“ Али у својој бити, људски живот ни у ком случају није тако проста ствар. И суштинско је за будућност људске еволуције да ове ствари о којима дискутујемо не остану недоступне човечанству.

Мора се знати да су вештина говора и вештина мишљења постали део еволуције само зато што су примљени посредством Луцифера. Луциферски елемент се може још увек приметити у мишљењу. Говор који се различито развијао и прилагођавао земаљским потребама већ је претрпео Ахриманов утицај. Он је тај који је проузроковао разлике, који је разорио један, космички говор на различите језике на Земљи. С обзиром да је луциферска тенденција увек сједињавање, основна тенденција ахриманског принципа је изазивање разлика. – Какво би мишљење било ако не луциферско?

Када мишљење не би било луциферско, људска бића на Земљи би била попут оних чија је мисао у потпуности не-луциферска, наиме Гете. Гете је био један од оних који су, на неки начин, намерно одлучили и покушали да се супротставе и пркосе луциферским снагама. Ово, међутим, чини нужним непрестано држање на оку конкретне, појединачне стварности. Оног тренутка када нешто уопштите или изједначите – приближавате се луциферском мишљењу. Када би требало да посматрате сваког људског појединца, сваку појединачну биљку, сваку појединачну животињу, сваки појединачни камен сам за себе, имајући на уму тај одређени, појединачни објект, несврставајући га у ред и врсту, несврставајући га у својим мислима – тада не бисте били склони луциферском мишљењу. Међутим, свако ко би овакву ствар покушао, чак и као дете, не би стигао даље од најнижег разреда у било којој модерној школи.

Ствар је у томе да је свеобухватно мишљење које је садржано у паганској мудрости постепено исцрпено. Човекова конституција је таква да овај луциферски принцип сједињавања више не може бити од праве користи за њега на Земљи. Ово је спречено чињеницом да је богомстворена природа човека уследила у будности земаљске еволуције, постала повезана, нераскидива са Земљом. И зато што је то тако, човек је путем себи својствене природе мање повезан са луциферским елементом који увек тежи да га одвуче од Земље.

Али до несреће ће доћи ако се људи једноставно удаље од луциферског елемента, а да не ставе нешто друго на његово место. То не би донело ништа осим зла. Јер тада би човек растао заједно са Земљом, што ће рећи, са одређоном територијом на Земљи где је рођон; а његов културни живот постао би у потпуности специјализован, у потпуности разједињен. Већ можемо видети како се ова тенденција развија. Она приметно хвата корена од почетка XIX века; али тежња за отцепљењем у све мање и мање групе исувише је очигледна као резултат катастрофалног светског рата. Шовинизам узима све више и више маха, све док најзад не доведе до тога да се људи отцепе до те мера да ће на крају групу сачињавати само једно једино људско биће. Ово би могло довести до тачке где се појединци поново цепају на лево и десно и воде рат унутор себе; лево би се завадило са десним. Такве тенденције су већ сада видљиве у еволуцији човечанства. Да би се борили против овога, мора се створити противтежа, а она се може створити само ако се, попут старе мудрости садржане у паганизму, нова мудрост, коју људи стекну слободно и својевољно, улије у земаљску културу. Ова нова мудрост мора поново бити мудрост посвећења.

И ту долазимо до поглавља које се не сме ускратити знању модерног човека. Ако у будућности човек сам ништа не учини у погледу стицања нове мудрости, тада ће он остати несвестан чињеница да ће цела култура постати ахриманска, и да ће за утицаје који проистичу из Ахриманове инкарнације – прожимање целокупне земаљске цивилизације – представљати лак посао. Збос тога се морају предузети мере опрезности у погледу струјања која унапређују ахримански облик културе. Шта ће бити резултат ако људи буду следили данашњу снажну склоност ка пуштању да ствари иду својим током, неразумевајући и несврставајући на права места струјања која воде ахриманској култури? – Чим се Ахриман инкарнира у одређено време на Западу, целокупна култура биће прожета његовим снагама. Шта би му још могло добро послужити? Путем одређених чудесних вештина, он ће људима приближити целокупно видовњачко знање које се раније могло стећи само са напорним и интензивним радом. Људи ће наставити да живе као материјалисти, моћи ће да једу и пију – онолико колико остане после рата! – и неће уопште постојати потреба за било каквим духовним напором. Ахриманска струјања би наставила свој неометани ток. Када се Ахриман инкарнира на Западу у одређено време, он ће основати велику окултну школу за извођење највеличанственијих магијских вештина, и оно што се иначе може стећи само највећим напором прелиће се по човечанству.

Немојте случајно да помислите да ће се Ахриман појавити као нека варалица, ђаволасто се шегачећи са људима. То ни у ком случају! Љубитељи лагодности који одбијају да било шта имају са духовном науком, пашће као лаке жртве његове магије, јер ће он поомоћу ових чудесних магијских вештина бити у стању да огроман број људских бића претвори у видовњаке, али тако да ће видовитост сваког појединца бити строго различита. Оно што једна особа види, друга и трећа неће видети. Завладаће збрка и, уместо да приме видовњачку мудрост, људи ће неизбежно пасти у раздор услед оштрих разлика њихових визија. На крају крајева, они ће, међутим, бити задовољни својом посебном визијом, јер свако од њих моћи ће да баци поглед у духовни свет. Овако ће сва култура на Земљи бити лак плен за Ахримана. Људи ће подлећи Ахриману једноставно зато што нису сопственим напорима стекли оно што он жели и може да им да. Не може се дати злобнији савет од овога: „Останите такви какви сте! Ахриман ће вас све учинити видовитим, ако то желите. А ви ћете то желети јер ће Ахриманова моћ бити огромна“. – Али резултат ће бити оснивање Ахримановог царства на Земљи и рушење свега оног што је људска култура до сада остварила; све катастрофалне тенденције које човечанство данас несвесно гаји доћи ће до изражаја.

Наша је брига да се мудрост будућности – видовњачка мудрост – спасе из Ахриманових шака, Поновимо још једанпут да постоји само једна књига мудрости, а не две врсте мудрости. Спорно је само да ли ће се мудрост наћи у рукама Ахримана или Христа. Она не може доћи у Христове руке ако се људи не боре за њу. А они се могу борити за њу само говорећи себи да морају својим сопственим напорима усвојити садржај духовне науке пре него што се Ахриман појави на Земљи.

Ово је, видите, космички задатак духовне науке. Он се састоји у спречавању да знање постане – или остане – ахриманско. Добар начин да Ахриману начинимо услугу је да искључимо све што се тиче природе знања или вероисповедне религије и да инсистирамо на томе да је поједностављена вера довољна. Ако се човек чврсто држи ове поједностављене вере, он осуђује своју душу на застој и тада мудрост која се мора ослободити од Ахримана не може пронаћи улаз у њу. Није битно да ли људи једноставно примају или не примају мудрост будућности, већ да ли они раде на томе; и они који то чине, морају на себе преузети свечану обавезу да земаљску културу спасу за Христа, као што су се древни Ришији и посвећени заветовали да се не покоре Луциферовом услову да човечанство буде одмамљено од Земље. Бит свега овога је да је за мудрост будућности борба неопходна, борба слична оној коју су водили древни посвећени против Луцифера и чијим је посредништвом способност говора и мишљења пренета људима. Као што је посвећеницима прастаре мудрости допало да од Луцифера отму оно што је касније постало људски разум, људски интелект, тако и увид у унутрашње стварности ствари, који треба да се развије у будућности, мора бити отет од ахриманских снага, Такве су последице и те последице долазе до снажног изражаја у самом животу.

Недавно сам прочитао забелешке које је непосредно пре своје смрти написао неко ко је био пријатељ антропозофског покрета. Био је рањен у рату и дуго времене је лежао у болници где је, у току операција које су се на њему изводиле имао мноштво кратких погледа у духовни свет. У последњим редовима које је написао налази се изванредан део који описује визију која му се указала нешто пре смрти. У овом последњем доживљају атмосфера око њега постала је, како он то изражава, као збијен гранит који му притишће душу. Овакав утисак може се схватити у светлости сазнања да се ми морамо борити за мудрост будућности, јер ахриманске снаге не допуштају да се ова мудрост отме без борбе. Немојте ни случајно помислити да се мудрост може стећи кроз пријатне визије. Права се мудрост мора стећи кроз „напор и патњу“.

 

Ово што сам вам малопре рекао о човеку на самрти је веома добра слика такве патње, јер у тој борби за мудрост будућности један од најчешћих доживљаја је да нас свет притишће, као да се ваздух одједном стврднуо у гранит. Могуће је сазнати зашто је то тако. Само се треба сетити да се настојање ахриманских снага састоји у довођењу Земље у стање потпуне укрућености. Победа би за њих била остварена када би успели да земљу, воду и ваздух доведу у чврсто стање. Када би се то десило, Земља не би била у стању да поврати топлоту Сатурна из које је произишла и која се мора поново задобити у епохи Вулкана, а спречити ово представља циљ ахриманских снага. То је тренд који је у уској вези са овим данашњим недостатком ентузијазма у људским душама, који се тиче садржине духовне науке. Када би овај недостатак ентузијазма потрајао, први подстицај стврдњавању Земље потекао би из самих људских душа, из њихове апатије, лењости и љубави према лагодности. Ако схватите да је ово стврдњавање циљ ахриманских снага, нећете се изненадити да притисак, осећај да живот постаје попут гранита, представља један од доживљаја који се мора претрпети у борби за мудрост будућности.

Али не заборавите да се људи данас могу припремити за поглед у духовни свет, схватајући својим здравим људским разумом оно што духовна наука нуди. Напор који се улаже у проучавање које води здрављу и разуму може бити део борбе која би могла да доведе до визије духовног света. Многа стремљења ће се морати превазићи, али за данашње људе основну тешкоћу представља то што, када желе да разумеју духовну науку, морају да се супротставе својим гранитним лобањама. Када људске лобање не би биле толико тврде, тако гранитне, духовни свет би био данас прихваћен у много већем обиму. Бескрајно успешнија, од било каквог филистарског избегавања ахриманских снага, била би борба против Ахримана путем искреног, истинског проучавања садржине духовне науке. Јер тада би људи постепено почели да духовно опажају опасност која у супротном мора задесити Земљу, физички је стврднути у гранитну окамењеност.

И зато се мора нагласити да се мудрост будућности може стећи само кроз одрицање, напор и патњу; она се мора стећи подносећи одговарајућу патњу тела и душе ради спаса људске еволуције. Зато би непоколебљиви принцип требало да буде никада не одступити од патње која иде уз тежњу за овом мудрошћу. Све док је у питању спољашњи живот човечанства, оно што је неопходно урадити у будућности је удаљити од Земље опасност од окамењености која ће се, за почетак, манифестовати у моралној сфери. Али ово се може догодити само ако се људи духовно суоче са оним што ће у супротном постати физичка реалност, и ако то осете у себи и супротставе му се својевољно.

У основи, разлог за то што људи данас не желе да се приближе духовној науци лежи у кукавичлуку. Они тога нису свесни, али је то ипак тачно; они се плаше тешкоћа са којима ће се морати сукобити на сваком кораку. Када се људи приближе духовној науци, они тако често говоре о потреби за“уздизањем“. Под овим они обично сматрају осећај удобности и унутрошњег благостања. Али то им се не може пружити, јер би их то само отупило и удаљило од светлости која им је потребна. Оно што је најбитније је то да се, од сада па надаље, знање о силама које управљају еволуцијом не сме ускратити човечанству. Мора се схватити да се људско биће заиста држи у равнотежи као да је између луциферских и ахриманских снага, и да је Христ постао савезник људи одводећи их прво из битке са Луцифером и водећи их у битку са Ахриманом.

Еволуција човечанства мора се схватити у светлу ових чињеница. Онај који саопштава тајну космичког постојања на начин на који се то мора чинити у духовној науци често бива исмејан, рецимо, када говори о употреби начела броја седам – што ћете наћи у мојој књизи Теозофија. Али приметићете да се људи не смеју када се дуга описује као седмочлана, или скала где имамо основни тон, секунду, терцу итд. све до октаве која је понављање основног тона. У физичком свету ове се ствари прихватају, али то није случај када се ради о духовном. Оно што се овде мора поново стећи је нешто што је било садржано у старој паганској мудрости. Последњи зрачак те паганске мудрости који је у вези са начелом броја седам налази се у Питагорејској школи, која је у ствари била школа мистерија. Данас о Питагори можете читати у сваком уџбенику, али нећете никад разумети због чега је он заснивао светски поредак на броју. Разлог лежи у томе што је све у древној мудрости било засновано на броју. Последњи зрачак увида у мудрост која је садржана у бројевима још увек је тињао када је Питагора основао своју школу. Остале гране древне мудрости живеле су много дуже, неке чак и до VI и VII века Хришћанске ере, До тог времена многе су истине о вишим световима изречене у сфери онога што се назива природном филозофијом. А затим је, постепено, ова прастара интелигенција у човечанству пресушила, ако смем да употребим тај израз.

Представимо себи неке ортодоксне представнике модерног учења како седе у ћошку и кажу: „Какве глупости причају ови антропозофи! Шта они сматрају под тим да је прастара мудрост пресушила? У неколико прошлих векова дошло се до дивних проналазака који означавају почетак новог доба, и до њих се још увек долази. Можда је дошло до привременог застоја 1914. године, али у сваком случају до тада су постигнута чуда!“ – Али ако искрено и без предрасуда баците поглед на оно до чега се у најскорије време дошло, доћи ћете до следећег закључка.

По општем признању сакупљено је мноштво прибелешки – мноштво научних и историјских података. Ово прикупљање је постало мода. Безбројни експерименти су извршени и описани. Али упитајте се сад: Има ли у свему томе што је модерно време створило било каквих, у основи, нових идеја? Нове идеје, нове концепције дали су поједини духови као Гете, али Гетеа нису разумели. Ако проучите недавна открића природне науке или историјског истраживања, биће вам јасно да, што се тиче идеја, ту нема ничег новог.

Наравно, Дарвин је ишао на путовања, описао многе ствари које је видео и све то скупио у једну идеју. Али ако схватите идеју еволуције до њених детаља, као идеју пронаћи ћете је код грчког филозофа Анаксагоре. Исто тако ћете пронаћи и основне принципе модерне природне науке код Аристотела, што ће рећи у претХришћанској ери. Ове идеје су благо прастаре мудрости које потиче са луциферског извора. Али прастара мудрост је пресушила и нешто се ново слично увиду у духовни свет мора досегнути. Одређена спремност од стране човека је неопходна да би се предузео рад који са собом заиста повлачи нове идеје. А човецанству су данас крајње потребне нове идеје, посебно оне које се тичу царства и живота душе. У основи, све што нам та наука говори у вези са душом не своди се ни на шта друго него на скуп речи. Оно што се у учионицама предаје о мишљењу, осећању и вољи су само грчевито избачене речи. То се своди на нешто једва више од звука речи. Ту има мало од почетка покушаја да се озбиљно схвати било шта што је заиста ново.

У вези са овим могу се доживети чудна искуства! Пре извесног времена позван сам да говорим „Шопенхауеровом друштву“ у Дрездену. Помислио сам: Да – Шопенхауерово друштво – то мора бити нешто посебно! И тако сам покушао да прикажем како треба разумети контраст између спавања и буђења, између буђења и пада у сан у психолошком смислу, на који начин је душа повезана са тим. Говорио сам о нечему што сам вам недавно споменуо, наиме о томе да постоји нулта тачка у тренуцима када тонете у сан и када се будите, да сан није само престанак будног стања, већ да се према њему односи као што се дугови односе према иметку.

Ако бисте извршили преглед модерне психологије, не бисте пронашли ни најмањи траг било каквог покушаја да се дође до сржи ових тешко доступних ствари. – После предавања, у „дискусији“, како је то названо, извесни учени слушаоци јавили су се за реч. Један од тих филозофа изрекао је нешто заиста сјајно у следећем смислу. Рекао је: „Ово што смо чули не може ни у ком случају бити ствар озбиљне науке. Озбиљна наука има друге, веома различите ствари којима се бави. Човек не може ништа да зна о ономе што нам је малопре тако плаузибилно представљено; ништа од тога није ствар људске спознаје. Осим тога, то нам је већ дуго познато.“ Другим речима, дакле, оно што не можено сазнати је нешто са чим смо већ дуго времена добро упознати!

Данас контрадикције заиста постоје, али контрадикције овакве врсте постоје само у главама данашњих учењака! Ако неко каже да се одређене ствари не могу сазнати, да оне нису објекти људске спознаје – у реду, то је његово мишљење. Али ако одмах после тога каже да о њима дуго већ све зна, тада ту постоји очигледна контрадикција. Данашњи учењаци имају често обичај да овако смештају два дијаметрално супротна мишљења једно поред другог.

Овакав начин размишљања има много везе са садашњом ситуацијом. Појединац је, захваљујући божанским силама и, не заборавимо, луциферским и ахриманским такође, често у стању да дâ суд о овим стварима који лепо звучи, али када их треба представити свету, то је једна у потпуности другачија ствар. Многи људи желе да учествују у проучавању духовне науке под условом да пронађу удружење претежно секташког усмерења у којем могу наћи уточиште. Али када се морају суочити са светом и представити нешто што сам свет већ зна, све има обичај да нестане и они постају прави филистри. А тада се у великој мери поспешује Ахриманов напредак.