Берн, 4. новембар 1919

 

Фаза еволуције која почиње у наше време има веома посебан карактер. Исто се, наравно, може рећи за сваку епоху, али у сваком случају то је ствар дефинисања одређених карактеристика. Садашња фаза еволуције могла би се уопштено окарактерисати, ако кажемо да ће сви доживљаји са којима ће се човечанство суочити у физичком свету током даље земаљске егзистенције представљати пад, назадовање. Време када је стално прочишћавање физичких сила омогућавало напредак човечанства већ је прошло. У будућности човечанство ће такође напредовати, али само кроз духовни развитак, кроз развитак који је на вишем нивоу него развитак процеса на физичком пољу. Људи који се у потпуности ослањају на процесе на физичком пољу неће у њима наћи изворе задовољства. Оно на шта је давно указано у духовној науци, на предавању – курсу о Апокалипси,[1] да идемо према „рату свију против свих“, мора се од сада схватити у свом пуном значају и озбиљности; садржина овог наговештаја не сме остати у свету теорије, већ треба да дође до изражаја и у акцији, у целокупном људском понашању.

Чињеница да се – да употребим говорни израз – људи у будућности од развитка на физичком пољу неће баш лудо забављати, помоћи ће им да схвате да се даља еволуција мора наставити уз духовне силе.

Ово се може разумети само прегледом дугачког периода еволуције и применом открића на искуство које ће у будућности постајати све општије. Кретање сила које ће се испољити у скоро ритмичким надоласцима рата и уништења – процеси од којих је садашња катастрофа само почетак – постаће исувише видљиво. Детињасто је веровати да било шта што је у вези са овим ратом може на физичком пољу довести до сталног мирнодопског раздобља човечанства. То се неће десити. Оно до чега мора доћи на Земљи је духовни развитак. Његово усмерење и смисао биће нам јасан ако, пошто прегледамо прилично дугачку епоху која је претходила Голготском Мистеријуму, будемо имали на уму бар нешто од значења Голготског Мистеријума и тада покушамо да предочимо како импулс тог догађаја делује у будућој еволуцији човечанства.

Проучавали смо Голготски Мистеријум са много различитих гледишта и то ћемо учинити и данас тако што ћемо укратко окарактерисати цивилизацију која му је претходила – рецимо чак у трећем миленијуму пре Христа – и затим извесно време потрајала као паганска култура у периоду самог Хришћанског развитка. У оквиру ове паганске културе утемељила се, и потпуно је различита, хебрејско-јеврејска култура која има Хришћанство као свој изданак.

Природа паганске културе може се најбоље разумети ако схватимо да је она била резултат сазнања, визије и деловања, који је изникао из снага у обиму много ширих од оних које припадају данашњој земаљској егзистенцији. Хебрејска култура је та кроз коју је морални елемент први пут уливен у човечанство. У паганизму морални елемент није заузимао посебно и одвојено место; ова паганска култура била је таква да се човек осећао припадником целог космоса.

Ово је нешто што заиста не смемо сметнути с ума. Човек који је живео на Земљи у старом паганском свету осећао се уврштеним у цели космос. Осећао је како се силе које делују у кретањима звезда протежу унутар његовог деловања или, боље речено, унутар сила које делују при његовим радњама. Оно што је касније прихваћено у астрологији, а и данас се још прихвата, само је одбљесак – и то један веома варљив одбљесак, древне мудрости напабирчен из размишљања о звездама и њиховим путањама који се касније користио као основа за правила која руководе људским деловањем.

Ове древне цивилизације могу се схватити само ако духовна наука осветли људску еволуцију у њеном спољашњем аспекту неких четири или пет хиљада година пре Христа.

Склони смо да о другој или првој постатлантској епохи говоримо на један заиста сувопаран начин, али варамо се ако човеково постојање на Земљи у петом, шестом или седмом миленијуму пре Христа себи представимо као нешто што је слично нашем садашњем постојању. Потпуно је тачно да су људи који су живели на Земљи у та древна времена имали неку врсту инстинктивног духовног живота који је на одређени начин био сличнији духовном животу животиња него духовном животу данашњег човека. Али рећи да су у тим древним временима људи били сличнији животињама, умногоме представља једнострано схватање људског живота. Што се тиче душе, људско биће које је тада корачало Земљом било је заиста сличније животињи; али тим људско-животињским телима користила су се бића душе и духа, која су се осећала припадницима натчулних светова, пре свега, космичких светова. И само ако се довољно далеко вратимо, рецимо у пети миленијум пре Хришћанства, могло би се рећи да су људи пре користили животињска тела као средство него што су осећали да су унутар тих тела. Када би неко хтео да ове људе тачно опише, морао би рећи да су се они, док су били будни, кретали са инстинктивним душевним животом сличним животињском, али у овом инстинктивном душевном животу светлело је нешто попут снова из њиховог успаваног стања; будни снови. А у овим будним сновима они су примећивали како су прешли на то да користе животињска тела само као средства. Овај унутрашњи, основни смисао људске душе дошао је до изражаја као религиозни обред у култу бога Митре са главним симболом бога Митре како јаше бика, изнад њега звездано небо којем он припада, а испод њега земља којој припада бик. Овај симбол није, истину говорећи, био симбол за те древне људе; била је то визија реалности. Човеков целокупни смисао душе навео га је да себи каже: Кад сам изван свог тела ноћу, Ја припадам силама космоса, звезданог неба; када се пробудим ујутро, ја користим животињске инстинкте у животињском телу.

Тада је људска еволуција прешла, фигуративно говореци у период сумрака. Некаква замагљеност, летаргија, надвила се над животом човечанства; космички снови су се изгубили а инстинкти су преовладали.

Став душе који је раније преовладавао у људима био је сачуван посредством мистерија, углавном азијатских. Али у четвртом миленијуму пре Христа и све до почетка трећег, човечанство уопште – када није било под утицајем мудрости мистерија – живело је један живот прожет једном мање-више замагљеном, дремљивом свешћу.

Могло би се рећи да је у Азији и у тада познатом свету, за време четвртог и почетком трећег миленијума пре Голготског Мистеријума, човеков душевни живот био замагљен и инстинктиван. Али мистерије су постојале и духовни светови су кроз моћне ритуале и церемоније били у стању да продру у њих. И из ових средишта људи су примили просветљење. Почетком трећег миленијума одиграо се један догађај од велике важности.

Основни узрок за овај замагљени, више инстинктиван живот може се објаснити тиме што човек као биће душе и духа још није био у стању да се у то време користи људским мисленим органима. Ови органи су већ били саставни део човека, они су се већ образовали у његовој физичкој конституцији, али биће душе и духа их није могло користити. Тако људи нису могли доћи до сазнања путем сопственог мишљења, путем сопствене моћи расуђивања. Били су зависни од онога што им је саопштавано од стране мистерија. А затим, на самом почетку трећег миленијума у источној Азији одиграо се догађај од велике важности.

Детету угледне азијатске породице тог времена пружена је прилика да одрасте окружено церемонијама мистерија. Околности су биле такве да је, у ствари, овом детету било допуштено да учествује у тим церемонијама несумњиво због тога што су свештеници који су руководили ритуалима у мистеријама као инспирацију осећали то да се таквом детету мора допустити да учествује. А када је биће инкарнирано у том детету достигло старост од приближно 40 година, нешто вредно пажње изашло је на видело. Постало је очигледно – и нема уопште сумње да су свештеници мистерија предвидели тај догађај попут пророка – постало је очигледно да је тај човек, којем је било допуштено да одрасте у области једног средишта мистерија у источној Азији, одједном почео, у четрдесетој години, да разумева снагом самог људског ума оно што је у мистерије раније долазило путем откровења, и само кроз откровења. Он је био такорећи први који је искористио органе људског ума, али још увек у повезаности с мистеријама.

Преводећи у термине нашег садашњег језика оно што су свештеници говорили о овој ствари, морамо рећи: У овом човеку инкарниран је сам Луцифер – ни мање ни више! Веома је значајан, битан и податак да се у трећем миленијуму пре Христа заиста догодила инкарнација самог Луцифера у источној Азији. И услед ове инкарнације самог Луцифера – јер је ово биће постало учитељ – покренуло се оно што се описује као претХришћанска, паганска култура која је још живела у гнози у првим вековима Хришћанства.

Погрешно би било донети неки суд који крњи заслуге ове луциферске културе. Јер сва та лепота коју је створила грчка цивилизација, чак и увид који је још увек жив у древној грчкој филозофији и у Есхиловим трагедијама, не би настала да није било Луциферове инкарнације.

Утицај Луциферове инкарнације је у првим вековима Хришћанства још увек био снажан на југу Европе, на северу Африке и у Малој Азији. И када се Голготски Мистеријум одиграо на Земљи, луциферска мудрост је била та која је омогућила његово разумевање. Гноза, која се латила задатка да ухвати смисао Голготског Мистеријума, била је стално прожимана луциферском мудрошћу. Зато се мора прво нагласити да је почетком трећег миленијума пре Христа дошло до инкарнације Луцифера у Кини, а на почетку наше ере дошло је до инкарнације Христа. А за почетак, значај Христове инкарнације схваћен је због тога што је моћ старе луциферске мудрости још увек живела. Ова моћ није, у ствари, нестала из човекове моћи разумевања све до четвртог века н.е.; а чак и тада је имала своје последице, своје младице.

Овим двема инкарнацијама, Луциферовој инкарнацији у древним временима и инкарнацији Христа која Земљи даје смисао, додаће се у будућности трећа инкарнација која није тако далеко. А садашњи догађаји већ се крећу у таквом правцу који одражава припрене за њу.

Када говоримо о инкарнацији Луцифера почетком трећег миленијума пре Христа, морамо рећи: помоћу Луцифера човек је усвојио способност да користи органе свог разума, своје моћи интелектуалног расуђивања. Лично Луцифер је био тај који је, у људском обличју, први снагом свог разума схватио оно што се раније могло пренети човеку само путем откровења, наиме, садржај мистерија.

Оно што је сада у припреми и што ће се сигурно десити на Земљи у не тако далекој будућности, истинска је инкарнација Ахримана.

Као што знате, од средине XV века живимо у ери у којој је од потребе да човечанство све више и више овладава потпуном моћи свести. Од несагледивог значаја је да људи наилазећој инкарнацији Ахримана приступе потпуно свесни тог догађаја. Инкарнација Луцифера могла се препознати само пророчким увидом свештеника мистерија. Људи су такође били веома несвесни када је у питању био значај Христове инкарнације и догађаја на Голготи. Али они морају да живе и иду у сусрет Ахримановој инкарнацији потпуно свесни, окружени преломним догађајима који ће се одигравати на физичком пољу. Усред сталних ратних вихора и осталих недаћа блиске будућности, људски ум ће постати веома домишљат у домену физичког живота и путем исте те домишљатости у физичком животу – која се не може ни на који начин нити било којим средством спречити – телесна егзистенција људске јединке у којој Ахриман може да се инкарнира, постаће могућа и неизбежна.

Из духовног света ова се ахриманска сила припрема за инкарнацију на Земљи и настоји да на било који могући начин изведе такве припреме да инкарнација Ахримана у људском обличју буде у могућности да заведе и обмане човечанство на Земљи до крајњих граница своје моћи. Задатак човечанства у следећој фази цивилизације је да у свој живот који хита у сусрет Ахримановој инкарнацији унесе једну будну свесност тако да ова инкарнација, у ствари, послужи да се унапреди један виши духовни развој, исто тако као што ће и кроз самог Ахримана човек постати свестан оног што се може или, да кажемо, што се не може постићи само физичким животом. Али људи морају, у сусрет овој Ахримановој инкарнацији, ићи потпуно свесни и бивати све обазривији и обазривији у сваком домену како би све јасније и јасније препознавали ова кретања у животу која воде ка овој ахриманској инкарнацији. Мора се схватити да ће Ахриман живети међу људима на Земљи, али да ће људи супротстављајући му се сами одредити оно што би могли научити од њега, оно што би од њега могли примити. Ово, међутим, они неће бити у стању да учине, осим ако, од сада па надаље не преузму контролу над одређеним духовним и недуховним струјама које ће, иначе, користити Ахриман како би човечанство остало што несвесније његовог доласка; тада ће он једног дана моћи да се појави на Земљи и завлада људима, изазивајући их и мамећи их да одбаце земаљску еволуцију спречавајући је на тај начин да дође до свог циља. Да би се схватио целокупни процес о којем говорим битно је препознати карактер одређених струјања и утицаја – духовни или онај супротни.

Зар не видите да данас непрестано расте број људи који не желе никакву науку духа, никакво сазнање о духовном? Зар не видите како су бројни људи којима старе снаге религије више не дају било какав унутрашњи подстицај? Данас је великом броју људи потпуно свеједно да ли одлазе у цркву или не. Стари религијски импулси им не значе ништа. Међутим, неће се ни потрудити да обрате пажњу на оно што може да проструји у нашој цивилизацији као нови духовни живот. Они се томе опиру, то одбаћују и сматрају за глупост или нешто незгодно; Они неће себи допустити да имају било какве везе с тим. Али, видите, овако како човек живи на Земљи, он је заиста јединствен. Његова духовна природа не може бити одвојена од његове физичке природе; обе делују заједно као јединство између рођења и смрти. И чак иако човек не прима духовно путем способности душе, духовно ипак делује. Од последње трећине XIX века духовно струји око нас; оно струји у земаљској еволуцији. Духовно се уистину ту налази – само људи не желе да га приме.

Али чак иако они не прихватају духовно, оно постоји! А шта се с њим дешава? Парадоксално, као  што се можда чини – јер много тога што је истина модерним умовима чини се парадоксалним – у тим људима, који одбијају духовно и највише од свих ствари у животу уживају у јелу и пићу, духовно струји, мада су они тога несвесни, у процесима исхране и варења. Ово је тајна тог материјализма који је почео око 1840. године, или је тада, пре би се рекло, био у активној припреми. Они који не примају духовно кроз своје душе, и поред свега, то данас чине; док једу и пију они једу и пију дух. Они су „гурмани“ душе и духа. На овај начин дух који струји у земаљској еволуцији прелази у луциферски елемент, бива испоручен Луциферу. Помоћу тога луциферска снага, која може бити од помоћи ахриманској снази у њеној каснијој инкарнацији непрестано јача. Ово мора допрети до свести оних који признају чињеницу да ће у будућности људи или свесно примити духовно сазнање или несвесно прождирати дух, испоручујући га на тај начин у руке луциферске моћи.

Овај ток потрошње духа и душе посебно подстиче Ахриман, јер на овај начин он може уљуљкати човечанство у све дубљу дремљивост, тако да ће затим, кроз своју инкарнацију, бити у стању да уђе међу људе и неопажено их нападне јер му се не супротстављају свесно.

Али Ахриман такође може извршити директне припреме за своју инкарнацију, и он то и чини. Сигурно је да људи нашег времена такође имају духовни живот, али је он сасвим интелектуалан, неповезан са духовним светом. Овај чисто интелектуални живот постаје све распрострањенији; у почетку он је долазио до изражаја углавном у наукама, али сада он наноси штету сваке врсте и у друштвеном животу. Шта је суштински карактер овог интелектуалног живота?

Овај интелектуални живот готово и да нема било какве везе са истинским образовањем људи! Питам вас: колико предавача данас видите како улазе и излазе из виших и нижих образовних институција без уношења било каквог унутрашњег ентузијазма у своју науку, упражњавајући је само као средство за живот? У таквим случајевима интересовање душе није директно повезано са датом радњом. Иста ствар се дешава чак и у школи. Помислите колико је научено на различитим стадијумима живота без имало правог ентузијазма и интересовања, у коликој мери интелектуални живот код многих људи који му се посвећују постаје спољашњи! А колико је данас оних који су присиљени да створе хрпе интелектуалног материјала који се затим чува у библиотекама и, као духовни живот, истински не живи.

Све што се развија као интелектуални живот,  ако се не облије топлином душе, ако се не убрза ентузијазмом, директно поспешује инкарнацију Ахримана као да смо његови истомишљеници. То успављује људе на начин који сам описао тако да резултати свега тога иду Ахриману на руку.

Бројна су и друга струјања у духовном или недуховном животу која Ахриман може претворити у своје адуте. Недавно сте чули – и то још увек слушате – да се морају основати националне државе, националне империје. Много тога је речено о „слободи за посебне народе“. Али време за оснивање империја које се заснивају на крви и раси представља прошлост у еволуцији човечанства. Ако се такав апел упути данас националним, расним и сличним односима, односима који се рађају из интелекта, доћи ће до јачања дисхармоније у човечанству. А ова дисхармони,ја у човечанству је оно што ахриманска сила може искористити на посебан начин. Шовинизам, изопачени патриотизам у било ком облику представља материјал од којег Ахриман гради све оно што му је потребно.

Али постоје још и неке друге ствари. Куд год се данас окренемо, видимо партије које се оснивају у сврху овог или оног. Људи данас не поседују разборитост, нити желе да је поседују кад год су у питању партијска мишљења и партијски програми. Генијалношћу интелекта могуће је доказима подупрети и најрадикалније супротне теорије. Веома паметни аргументи могу се употребити да се докаже исправност лењинизма, али се то исто односи и на потпуно супротно начело, као и на оно што  лежи између две крајности. Од сваког партијског програма могао би се сачинити одличан службени спис: али онај који потврђује вредност опозиционог програма је исто тако у праву. Интелектуализам који данас преовладава међу људима није у стању да прикаже унутрашње вредности и потенцијале било које ствари. Он може да добави доказе; али оно што је доказано интелектуалним путем не треба сматрати правом вредношћу или ефикасношћу у животу. Људи се супротстављају један другом у партијама јер се исправност сваког партијског мишљења – у сваком случају главног партијског мишљења – може доказати једнако оправдано. Наш интелект остаје на површинском слоју разумевања и не продире до дубљих слојева, где истина, у ствари, лежи.
Ово се исто тако, мора у потпуности, темељно схватити.

Људи данас више воле да им интелект остаје на површини и не продре уз помоћ дубљих сила до оних нивоа где се открива суштинска природа ствари. Потребно је само погледати мало око себе, јер чак и тамо где узима свој најспољашњији облик, живот често открива замке данашњих наклоности. Људи воле бројеве и бројке у науци, али исто тако воле и бројке у друштвеним сферама. Друштвена наука се скоро у потпуности састоји од статистике. А из статистике, што ће рећи из бројки, изводе се и најтежи закључци. Исто тако, уз помоћ бројки све се може доказати и у све се може поверовати; јер бројке нису средство помоћу којег се може доказати суштинска реалност ствари – оне су једноставно средство обмане! Кад год се не успе погледати даље од бројки у квалитативном, оне могу бити у потпуности варљиве.

Ово што следи је очигледан пример. Постоји пуно, или је бар било пуно, дискусија о македонским националностима. У политичком животу Балканског полуострва много је тога зависило од статистичких података који су тамо сачињени. Бројке су исто толико вредне као и оне које садрже друге статистике. Било да се сачињава статистика о производњи пшенице и ражи или о броју грчке, српске или бугарске националности у Македонији – што се тиче онога што се може доказати овим средствима, разлика не постоји. Из бројки које се односе на Грке, Бугаре, Србе могу се извести наизглед засновани закључци. Међутим, мора се имати око за квалитативно и тада се често открије да је отац уписан као Грк, један син као Бугарин, а други као Србин. Оно што се налази иза тога можете и сами открити! Овакве статистике се узимају за ауторитативне, с обзиром на чињеницу да су оне у овом случају сачињене само да би потпомогле појединачне циљеве. Подразумева се да су и синови Грци, ако је отац заиста Грк. Али поступак који се овде усваја је само пример за многе друге ствари које се чине уз помоћ бројки. Ахриман може много тога да постигне путем бројева и бројки које се на овакав начин користе као доказно средство.

Следеће средство којим се Ахриман може користити поново вам може изгледати парадоксално. Као што знате, у нашем покрету ми се интересујемо за проучавање јеванђеља у светлу духовне науке. Али ова дубља тумачења јеванђеља, која постају све неопходнија у наше време, одбацују се са свих страна, као што се одбацује духовна наука у потпуности. Они који често исповедају скромност у овим стварима – и на томе инсистирају – најарогантнији су од свих. Већина говори да људи треба да се натапају једноставношћу јеванђеља и да не треба да се потруде да схвате Голготски Мистеријум улазећи у комплексност духовне науке. Они који симулирају непретенциозност у свом проучавању јеванђеља су најарогантнији од свих јер презиру поштено трагање за сазнањем, које се захтева у духовној науци. Толико су арогантни да верују да се највиша откровења духовног света могу прикупити без напора, просто листајући по једноставности јеванђеља. Оно зе шта се данас тврди да је „скромно“ или „једноставно“, често је врхунска ароганција. Баш у сектама, у религиозним исповестима налази се оно најарогантније што се може наћи у људима.

Не сме се заборавити да су се јеванђоља појавила у време када је луциферска мудрост још живела. У првим вековима Хришћанства човеково схватање јеванђеља било је потпуно другачије од онога што је касније постало. Данас се људи који нису у стању да продубе своје мишљења кроз духовну науку само претварају да разумеју јеванђеља. У ствари они чак немају ни предстсву о изворном значењу тих речи; јер преводи на разне језике не представљају верну репродукцију јеванђеља; они често чак и не подсећају на изворна значења речи од којих су јеванђеља сачињена.

Право разумевање интервенције Христовог бића у земаљској еволуцији је данас могуће само кроз духовну науку. Они који желе да проучавају, или, у ствари, већ проучавају јеванђеља „без претенциозности“ – како већ кажу – не могу допрети до било каквог унутрашњег схватања Христовог бића какво оно заиста јесте, већ само до једне илузорне слике, или највише до визије или халуцинације Христовог бића. Данас се само читањем јеванђеља не може постићи она права повезаност са Христовим импулсом – већ само једна халуцинантна слика Христа. Отуда потиче распрострањеност теолошког мишљења да Христ није био присутан у човеку Исусу Назарећанину, који је једноставно био историјска личност као Сократ или Платон, иако можда нешто истакнутија. „Једноставни човек из Назарета“ је идеал чак и за теологе. И заиста, мало њих може стварно да разабере нешто од догађаја као што је Павлова визија пред капијом Дамаска јер без продубљеног сазнања које даје духовна наука, јеванђеља могу проузроковати само халуцинацију Христа, а не визију правог Христа. И тако се Павлова визија у Дамаску такође сматра халуцинацијом.

Дубље разумевање јеванђеља у светлу духовне науке је данас суштинско, јер апатију која господари људима који се задовољавају да живе само под окриљем вероисповести подстиче у највећој могућој мери Ахриман да би постигао свој циљ – а то је да његова инкарнација изненади људе у несвесности. А они који верују да су најискренији Хришћани тиме што одбацују било какав развитак концепције Христовог Мистеријума у својој ароганцији су они који чине највише за промоцију Ахриманових циљева. Вероисповести и секте су позитивне сфере охрабрења, плодно тле за Ахримана. Узалудно је ове ствари прикривати илузијама. Као што материјалистички став одбацује у потпуности духовно, и тврдећи да је човек производ оног што једе и пије, поспешује Ахриманове циљеве, тако исто чини и тврдоглаво одбацивање свега духовног и приврженост дословној, „једноставној“ концепцији јеванђеља.

Видите, баријера која спречава да поједино јеванђеље прекомерно ограничи људски ум подигнута је помоћу чињенице да се Голготски Мистеријум описује у јеванђељима из четири наизглед контрадикторна угла. Само ако мало размислите, увидећете да је то заштита од исувише дословног разумевања. У сектама где се, међутим, само једно јеванђеље узима за основу учења – а такве секте су прилично бројне – рађају се замке, ошамућеност и халуцинације. Својевремено јеванђеља су била дата као супротност луциферској гнози; али ако се не учини покушај да се развије разумевање њиховог садржаја, поспешују се Ахриманови циљеви, а не напредак човечанства. У ствари, ништа није добро само за себе, већ је увек добро или лоше у зависности од начина на који се употребљава. Најбоље може бити најгоре ако се погрешно користи. Иако су узвишена, јеванђеља могу исто тако имати и супротан ефекат ако су људи исувише лењи да трагају за дубљим разумевањем које се заснива на духовној науци.

Зато има пуно тога у духовним и недуховним струјањима садашњег времена чега људи треба да буду веома свесни, и да у складу с тим одређују свој став душе. Од могућности и жеље  да се продре до сржи ових ствари зависиће последице које ће Ахриманова инкарнација имати на људе, да ли ће их ова инкарнација навести да спрече да Земља стигне до своје крајње тачке или ће им приказати веома ограничен значај интелектуалног, недуховног живота. Ако људи правилно преузму напор над струјањима која воде према Ахриману, тада ће путем његове инкарнације у земаљском животу препознати ахримански утицај на једној страни, а на другој његову потпуну супротност – луциферски утицај. А тада ће им баш та супротност између ахриманског и луциферског омогућити да уоче трећу реалност. Људи се морају свесно помучити да схвате ово тројство Христовог импулса, ахриманских и луциферских утицаја; јер без свесности они неће бити у могућности да направе корак у будућност са добрим изгледима да постигну циљ земаљске егзистенције. Духовна наука се мора узети најозбиљније, јер се само тако може правилно разумети. То није последица неких секташких бубица, већ нешто што произилази из основних потреба људске еволуције. Они који препознају ове потребе не могу одлучити да ли ће или не уложити напор у неговање духовне науке. Напротив, они ће себи рећи: Целокупни физички и духовни живот човека мора се осветлити и прожети схватањима духовне науке!

Као што се десила Луциферова инкарнација на Истоку, а затим такорећи средишњој тачки земаљске еволуције инкарнација Христа, тако ће на Западу доћи до инкарнације Ахримана.

Ова ахриманска инкарнација се не може спречити, она је неизбежна, јер се људи морају супротставити Ахриману лицем у лице. Он ће бити та личност која ће разјаснити људима каква се неописива промућурност може развити ако позову у помоћ све што земаљске снаге могу да учине да се повећа промућурност и довитљивост. У катастрофама људи ће постати невероватно довитљиви; многе ствари откривене у силама и супстанцама свемира користиће се да би обезбедиле исхрану за човека. Али иста та открића ће у исто време учинити видљивим чињеницу да су ове ствари повезане не са органима духа, већ са органима интелекта. Људи ће научити шта да једу и пију како би постали заиста промућурни. Јело и пиће не може их учинити духовним, али зато промућурнима и мудрим може. Људи о овим стварима још ништа не знају; али само ће се овим стварима тежити, оне ће бити неизбежни резултат катастрофа које се назиру у блиској будућности: А одређена тајна удружења – где су припреме већ у току,  примениће ове ствари на начин који погодује стварању неопходних услова за праву инкарнацију Ахримана на Земљи. Ова се инкарнација не може избећи, јер човек мора за време земаљског постојања схватити колико пуно тога може проистећи из чисто материјалних процеса! Он мора научити да под своју контролу стави та духовна или недуховна струјања која воде Ахриману.

Када се једном схвати да се за противречне партијске програме може доказати да су подједнако исправни, наш став душе постаће такав да ми више нећемо тежити да докажемо ствари, већ да их искусимо. Јер искусити неку ствар је нешто сасвим другачије од покушаја да је интелектуално докажемо.

Исто тако бићемо уверени да је неопходно све дубље продирање у јеванђеља путем духовне науке. Дословно прихватање јеванђеља од речи до речи, које данас толико преовладава, унапређује ахриманску културу. Очигледно је да је чак, и споља гледано, строго дословно прихватање јеванђеља неоправдано. Јер, као што знате, оно што је добро за једно време, није добро за свако друго време. Оно што је добро за једну епоху, постаје луциферско или ахриманско када се примењује у каснијој епохи. Просто читање јеванђељских текстова представља прошлост. Оно што је данас од суштинске важности је стицање духовног разумевања Голготског Мистеријума у светлу истина које су похрањене у јеванђељима. Многи, наравно, сматрају да ове ствари уносе узнемиреност, али они чије интересовање тежи антропозофији морају увидети да су нивои културе, који се гомилају један на други, створили хаос и да светлост поново мора продрети у тај хаос.

Интересантно је данас слушати некога чији су погледи веома екстремни, или читати о неком горућем питању дана, а затим слушати проповед о истом питању коју држи свештеник неке вероисповести и који је још увек натопљен начином мишљења које је важило у минулим временима. Ту се суочавате са два света која није могуће побркати, осим ако не избегнете све напоре да дођете до сржи ових ствари. Слушате како модерни социјалиста говори о друштвеним питањима, а одмах после тога саслушајте како католички свештеник говори о истим питањима. Веома је интересантно видети два нивоа културе како постоје један уз другог, користећи, међутим, речи у потпуно другачијем смислу. Иста реч има потпуно другачије значење у сваком од ова два случаја.

Ове ствари треба видети у светлу које ће засијати ако се оне приме из дубине душе, што ми и покушавамо да пренесемо. Људи који припадају одређеним религијама, такође, на крају, на сопствени начин долазе до жудње за духовним продубљивањем. Свакако није без значаја кад изразито духован човек, као што је кардинал Њумен, без сумње ревностан католик, приликом своје инвеституре за кардинала у Риму, каже да не види други спас за Хришћанство осим новог откровења.

Дакле, кардинал Њумен је рекао да не види други спас за Хришћанство осим новог откровења! Али он није имао храбрости да ново духовно откровење схвати озбиљно. А то је случај са многима. Данас можете прочитати безбројне расправе о ономе шта је потребно у друштвеном животу. Недавно се појавила још једна књига: Социјализам од Роберта Вилбранта, сина песника. У њој се о друштвеном питању расправља на основу прецизног и детаљног знања. И, на крају се тврди да се без духа ништа не постиже, да баш развој догађаја показује да је дух неопходан. Да, али шта такав човек заиста постиже? Он долази чак до тога да каже реч „дух“, да изговори апстрактну реч „дух“; али он одбија да прихвати, у ствари одбацује све што чини напор да доведе до тога да дух заиста почне да делује.

Због тога је најбитније схватити да живети у апстракцијама, ма колико био гласан вапај за духом, то још није духовно, још није дух. Магловита, апстрактна брбљања о духу не смеју се никад помешати са активним трагањем за садржином духовног света какво се спроводи у антропозофској науци.

Данас се много говори о духу. Али ви који прихватате духовну науку не смете бити заварани тим брбљањем; ви треба да приметите разлику између брбљања и описа духовног света који покушава да пружи антропозофија, у којој се духовни свет описује исто тако објективно као и физички свет. Ви треба да продрете у ове разлике, непрестано се подсећајући да апстрактно причање о духу представља одвајање од искрене тежње за духом и да се путем истог тог причања људи заиста удаљавају од духа. Чисто интелектуалне алузије на дух не воде никуда. Шта је онда „интелигенција“? Шта је садржај наше људске интелигенције? Најбоље то могу објаснити на следећи начин. Замислите – ово ће боље разумети многе даме које су овде присутне! – Замислите како стојите испред огледала и гледате у огледало. Слика коју вам даје огледало сте ви, али у њој уопште нема реалности. То није ништа друго него одраз. Сва интелигенција унутар ваше душе, сав интелектуални садржај је само слика из огледала; она не поседује реалност. И исто као што се путем огледала ствара ваш одраз, тако се оно што се огледа као интелигенција ствара кроз физички апарат, кроз мозак. Човек је интелигентан само зато што поседује тело. И исто тако као што не можете себе додирнути тако што испружите руку према вашем одразу, не можете дохватити ни дух ако се окренете само интелектуалном – јер се дух тамо не налази. Оно што се схвата путем разума, ма колико било ингениозно, не садржи сам дух већ само слику духа. Не можете истински искусити дух ако не одете даље од саме интелигенције. Разлог за ту заводљивост интелигенције је у томе што она даје слику, одраз духа, али не и сам дух. Чини се непотребним ући у неугодност продирања у дух. Јер је он ту – или бар тако неко замишља. У стварности то је само одраз, али баш због тога није тешко говорити о духу.

Разликовати пуку слику од стварности – то је задатак смисла душе који не теоретише само о духовној науци, већ заиста опажа дух.

То је оно што сам желео да вам данас кажем како бих појачао озбиљност која треба да прожме сав наш став према духовном животу на начин на који се он схвата у антропозофији. Јер еволуција човечанства у будућности зависиће од тога у којој мери овај став истински усвајају људи овог времена. Ако свему овом што сам описао у овом предавању и даље буде пружана подршка, коју данас још увек пружа већина људи на земљи, Ахриман ће бити зао гост када се појави. Али ако људи буду у стању да се пробуде, да приме к знању оно што проучавамо, ако буду у стању да тиме управљају тако да се човечанство слободно може супротставити ахриманском утицају, тада ће људи, када се Ахриман појави, управо помоћу њега стећи моћ да схвате да ће се човечанство, иако се Земља мора неизбежно суочити са својим падом, издићи над земаљском егзистенцијом баш помоћу тога. Али, када човек стигне до одређеног доба у физичком животу, његово тело почиње да клоне, али ако је разуман, он се неће жалити знајући да заједно са својом душом он почиње нов живот који не тече паралелно са његовим физичким падом. У човечанству живи нешто што није повезано са већ преовлађујућим физичким пропадањем Земље, већ постаје све духовније баш због тог физичког пропадања.

Хајде да научимо да кажемо искрено: Да, Земља пропада, а и људски живот што се тиче своје физичке појаве; али баш зато што је тако, приберимо снагу да удахнемо у нашу цивилизацију тај елемент који ће, проистичући из самог човечанства, наставити да живи док је Земља у фази пропадања, као бесмртни плод земаљске еволуције.

 

[1] Дванаест предавања одржаних у Нирнбергу, јуна 1908. [Апокалипса Светог Јована, GA# 104]