Дорнах, 2. новембар 1919

 

Јучерашње предавање вам je pokazalo да ако желимо да стекнемо прави увид у природу и еволуцију човека, морамо стално имати на уму снагу и утицај Луцифера, Христа и Ахримана.

 

Ови су утицаји, наравно, већ деловали у ранијим фазама космичке еволуције, али у сферама које нису биле потребне човеку да свесно разуме њихове ефекте. С друге стране, права сврха наше пете постатлантске епохе је да човек треба да постаје све свеснији свих утицаја који га се дотичу у земаљском постојању. Откривање нових и нових тајни људског живота ће бити пожељно у овом времену једино ако буде постојала јача жеља да се стварима погледа у очи искрено и објективно. Јер без знања о одређеним чињеницама као што су оне на које смо указали јуче, човечанство неће моћи да учини корак напред ни у области унутрашњег, нити друштвеног живота. Помислите само на нешто што је повезано са друштвеним проблемима које смо недавно проучавали. Наш циљ је био да покажемо неопходност одвајања духовног живота и политичког или правног живота од економског. Наша највећа брига је да по целом свету створимо услове, или у најмању руку – јер сада не можено учинити више од тога – да убедимо људе у неопходност услова који би обезбедили темеље за слободан духовни живот који више неће зависити од осталих сфера друштвеног живота, и који неће као данас бити тако дубоко упетљан у економски живот, с једне стране, и политички живот државе, с друге стране. Цивилизовено човечанство мора или увести независност духовног живота или се суочити са неизбежним резултатом једног азијатског утицарја који ће доћи до изражаја у будућности.

 

Они који још не препознају бреме садашње ситуације у свету такође, на неки начин, помажу припремама за Ахриманову инкарнацију. Многе ствари у спољашњем животу данас говоре у прилог овом. Ахриманска инкарнација биће у великој мери поспешена ако људи не успеју да остваре слободан и независан духовни живот и дозволе да он остане упетљан у економски или политички живот. Јер ахрирнанска сила много добија тиме што је духовни живот толико испреплетан са тим осталим сферама. За ахриманску силу слободни духовни живот би представљао неку врсту таме, а човеково интересовање у њему, пламтећу бесну ватру. Оснивање овог слободног духовног живота је суштинско за стварање правог става, правог односа према будућој Ахримановој инкарнацији.

 

Али данас још увек постоји снажна тежња да се прикрију чињенице о којима смо јуче говорили. Велика већина људи баца вео преко ових ствари; они одбијају да их сагледају у правом светлу и дозвољавају себи да их преваре речи које немају везе са реалношћу. И веома се често настојања да се избегне реалност описују као „поштена“ и „добронамерна“.

 

Узмите, на пример, недавно објављено писмо Ромена Ролана, у којем он каже да људи не би требало да себи допусте да их заварају некадашњи прогласи победоносних снага, који се тичу правде и подржавања политичких права. Третман који Русија има од стране Антанте навела га је да говори на овај начин. Он каже: Оно што се говори о правима и правди, било од стране монархија или република само је избацивање фраза; одлука на крају је моћ, и само моћ.

 

Сада, чак и овај очигледан прилаз реалности одаје вољност да буде заваран, јер Ромен Ролан се вара као и увек; обмана се нимало не смањује. То би се могло десити само кад би ти људи одбацили фразе и увидели да су све те ствари којима они теже бесмислене све док не схвате да ако стара уједињена држава као таква – била то демократија, република или монархија – не постане трочлана, све ово једноставно представља начин помоћи Ахримановој инкарнацији. Стога се све ове ствари, укључујући и скорашшње писмо које је свету упутио Ромен Ролан, не своде ни на шта друго осим на реторичко хушкање. Људи не схватају стварност, јер се стварност може схватити само када се у потпуности схвати неопходност духовног сазнања и продирања у срж природе ствари.

 

Свима вам је познат овај често навођен стих: „У почетку беше реч, и реч беше у Бога и реч беше Бог“. Да ли људи заиста узимају за озбиљно ове ретке? Они их изговарају, али тако често само као фразу. Времену се не придаје посебан нагласак: „У почетку беше реч, и реч беше са Богом, и реч беше Бог“. „Реч“ очигледно овде мора имати значење које је носило у старој Грчкој. То није „реч“ као што се данас схвата – реч као пуки звук – већ је то унутрашња, духовна стварност. У сваком случају, дакле, користи се имперфекат. Дакле, подразумева се следеће: „У почетку је била реч; али више није“. Иначе би реченица гласила: „Сада је реч; и реч није са Богом; била је са Богом; И Бог је био реч, али није више тако“. Ово је, штавише оно што стоји у Јовановом јеванђељу; шта би иначе било значење речи које нешто после тога следе: „И реч постаде тело и усели се међу нас“. Ово указује на даљу еволуцију речи. „Реч“ такође означава све оно што човек може стећи у смислу интелектуалне мудрости кроз своје напоре и путем свог разума. Али мора вам у потпуности бити јасно да оно што „реч“ овде означава, није заиста циљ којем човек мора тежити у садашњем вренену или у блиској будућности. Да бисмо изразили оно што представља садашњи циљ, требало би да кажемо: „Нека човек тражи Дух који се открива у речи; јер Дух јесте са Богом, и Дух јесте Бог“. Човечанство мора пренети своје тежње са речи на дух, на опажање и сазнање духа.

 

Када вас подсећам на ове прве стихове Јовановог Јеванђеља, схватићете колико је данас мала склоност да се овакве ствари схватају озбиљно и да се превладају произвољне интерпретације које се тако често прихватају у стварима од највећег значаја. Сам људски разум мора бити оживљен и осветљен оним што се открива у духовној визији. – Није стварна видовитост оно што јо сустинско; оно што је битно је да се схвате плодови духовне визије. Данас стално понављам да није само видовит човек онај који може предосетити истинитост видовњачког искуства; овај предосећај је унутар моћи сваког појединца у овом времену, јер су духовни капацитети људи довољно сазрели само ако буду решили да их усавршавају и не буду лењи да то чине. Али ако желимо да остваримо ниво који одговара човечанству, ствари као што су оне поменуте у јучерашњем предавању, морају се најозбиљније схватити! Искористио сам један тривијалан пример да бих вам показао како је лако заварати се статистичким подацима и бројевима. Зар нема пуно празноверја свугде где се ради о бројевима? Све оно што се на неки начин може бројати у науци се прихвата. Природна наука воли да мери, да рачуна, а друштвена наука воли статистику – поново ствар рачунања и израчунавања. Заиста ће бити тешко за људе да себе доведу до тога да признају да је сазнање о спољашњем свету до којег се дошло путем мерења и бројева, велика обмана. Измерити – шта то значи, у стварности? То значи упоредити нешто са датом величином, било то дужина или запремина. Могу измерити линију ако је упоредим са линијом двапут, трипут, четири пута или више пута мањом:

____________________________________

_________

 

Приликом оваквих мерења, без обзира да ли се ради о дужинама, површинама или тежинама, квалитативни елеменат у потпуности недостаје. Број 3 увек остаје исти, било да се броје овце, људи или политичари! То није ствар квалитета, већ само кванта, квантитета. Суштинско начело запремине и броја је да се квалитет не рачуна. Али из истог тог разлога, целокупно знање изведено из начела запремине и мерила је илузија; а чињеница која се мора најозбиљније схватити је да оног тренутка када уђемо у свет који се може мерити, свет простора и времена, улазимо у свет илузија, у свет који није ништа друго него фатаморгана све док га ми схватамо као стварност. Идеал данашњег начина мишљења је доживљавање света у повезаности са свим стварима спољашњег света, света простора и времена, и њиховим просторним и временским значењима; с обзиром на чињеницу да је уствари, оно што ствари означавају у простору и времену само њихов спољашњи аспект, ми морамо превазићи простор и време, продирући у много дубље нивое, ако желимо да доспемо до најдубље истине, до најдубљег бића ствари. Тако будућност мора доћи када људи буду били у могућности да кажу: „Да, својим разумом могу схватити спољашни свет на начин на који представља идеал за природну науку. Али видик који ми се на тај начин пружа је у потпуности ахримански“. Ово не значи да природну науку треба игнорисати или остављати са стране; ствар је у томе да се схвати да ова природна наука води само ахриманској илузији.

 

Зашто је, онда, човеку потребна природна наука, упркос чињеници да она води само илузији? То је због тога што је он у свом земаљском постојању већ на силазној линији еволуције. За четврту постатлантску епоху, грчко-латинску епоху би се могло рећи да је у погледу знања човек, релативно говорећи, био у зениту. Али сада, у петој постатлантској епохи он је на силазној стази, он постаје физички све слабији, а опажати свет као што су то Грци чинили било би исувише за његове снаге.

 

То је нешто што се не спомиње у историји! Замислите само шта би модерни историчари имали да кажу о томе – они поштовани историчари који описују Грчку као да описују неки предео свог времена јер не знају да су Грци посматрали природу другачијим очима, слушали другачијим ушима него што је то случај са модерним људима. Ови историчари нам не говоре да би модерни људи патили од сталне главобоље или мигрене када би у спољашњем свету видели и чули све оно што су Грци видели и чули. Грци су у том свету осећаја живели бескрајно већим интезитетом. Наше сопствено разумевање тог света већ је ослабило. Да бисмо могли да га поднесемо, фатаморгана мора постојати и она нам се приказује. И то не само у оном што опажамо чулима, већ и на основу наших научних концепција ми „сањамо“ о спољашњем свету – а, то је најизраженије од свега фатаморгана. Највећи сањари, када је спољашњи свет у питању, јесу баш они који се хвале да су реалистични у свом мишљењу. Дарвин и Џон Стјуарт Мил су сањари до саме сржи. Сањари су ти исти људи који тврде да су темељни реалисти.

 

Али не смемо се у потпуности подати ни нашем унутрашњем животу и импулсима. Из начина на који се ствари развијају у покрету који представља „Теозофско друштво“, многи од вас ће схватити да узгајање само унутрашњег живота, што многи људи данас покушавају, не води циљу који одговара човеку у данашње време. Јер ова исувише преовлађавајућа тенденција не чини да човек слободно, самостално одлучи да превазиђе обичан живот и дође до виших визија, већ пре да истакне оно што унутар човека није слободно, све врсте халуцинантних тенденција, све врсте способности повезаних са илузијом улазе у игру.

 

Треба схватити да. исто тако као што спољашња наука постаје ахриманска, виши развој човекове унутрашње природе постаје луциферски уколико се човек преда мистичким доживљајима. Луциферска тенденција се буди и посебно јача у свакоме ко, без самосталне вежбе описане у мојој књизи „Како се стичу сазнања виших светова“, започиње било какво мистичко продубљивање импулса који су већ нераздвојни део његове природе. Луциферска тенденција долази до изражаја у свакоме ко почиње да размишља о догађањима свог унутрашњег живота, а то је изразито снажно у данашњем човечанству. То резултира у егоизму којег је већина људи потпуно несвесна. Данас човек среће много људи који су у великој мери задовољни када могу да о нечему што су урадили кажу да немају због чега себи да замере, да су они то урадили најбоље што умеју, према својим знањима. Ово је у потпуности луциферски став. Јер у ономе што ми радимо у животу није битно имамо ли или не разлога да себи замерамо; оно што је заиста битно је то да схватамо ствари објективно, потпуно непристрасно, и у складу са током објективних чињеница. А већина људи данас не чини напор да достигне ово објективно разумевање нити да дође до сазнања о ономе што је битно за светску еволуцију.

 

Због тога духовна наука мора да нагласи следеће: да се Ахриман заиста припрема за своју инкарнацију; где се може препознати на који начин се он за њу припрема, и уз помоћ каквог се става њој треба супротставити. Код оваквих питања није сврха рећи: Ми радимо ово или оно да не бисмо имали било какав разлог да себи нешто замеримо, – већ треба научити да препознајемо објективне чињенице. Морамо сазнати шта делује на свету и, у складу са тим, деловати – за добро света.

 

Све се то своди на то да модерни човек једино тада говори истину о себи када каже да непрестано лебди између две крајности: између ахриманског, на једном крају где му се приказује спољашња варка, фатаморгана и, нс другом крају, луциферског елемента, који се налази у њему и који подстиче кретање ка илузијама, халуцинацијама и сл. Ахриманске тенденције у данашњем човеку исказују се у науци, луциферска у религији, док се у уметности човек њише између једне и друге крајности. Недавно су тенденције неких уметника биле више луциферске – то су експресионисти; тенденције других су биле више ахриманске – то су импресионисти. Затим, колебајући се између свега овога, постоје људи који не желе да буду ни ови први ни ови други, који не процењују правилно ни луциферско ни ахриманско, али желе да избегну обоје. – „Ахримане! – то не смем, не желим да урадим јер би ме то одвело у ахриманско царство; ово не смем, не желим да урадим јер би ме то одвело у луциферско царство!“ Они желе да буду чедни избегавајући и ахриманско и луциферско.

 

Али, истина о овој ствари лежи у томе да се Луцифер и Ахриман морају сматрати за две стране једне ваге, а ми смо ти који морамо држати равнотежу.

 

А како можемо научити себе да то чинимо? – Само прожимањем оног што узима ахримански облик унутар нас снажним луциферским елементом. Шта је оно што у модерном човеку ниче у ахриманском облику? То је његово сазнање спољашњег света. Ништа није више ахриманско но ово сазнање о материјалном свету, јер је оно чиста илузија. И поред свега тога ако нас фатаморгана која се рађа из хемије, физике, астрономије и сличног може испунити ватреним ентузијазмом и интересовањем, тада кроз наше интересовање – које је само по себи луциферско – можемо од Ахримана отети оно што поседује.

 

То је, међутим, баш оно што људи не желе да ураде; они налазе да је то досадно. Многи људи који беже од спољашњег материјалистичког сазнања погрешно схватају свој задатак и припремају најбољу могућу инкарнацију за Ахримана у земаљској егзистенцији. Опет, оно што извире из човековог најдубљег бића данас је веома снажно луциферско. Како се можемо исправно обучити за деловање у том правцу? Тако што ћемо се у то бацити са нашом ахриманском природом, што ће рећи, трудећи се да избегнемо све илузије о нашем унутрашњем животу и импулсима и посматрајући себе исто тако као што посматрамо спољашњи свет. Модерни човек мора схватити колико је хитно потребно да се образује на овај начин. Свако ко поседује око за посматрање ових ствари често ће наићи на околности за које ово што следи представља један пример.

 

Неки човек ми каже како је огорчен на небројено много људи. Он детаљно описује како га овај или онај пода, б, ц итд. љути. Он ни не слути да једноставно говори о својим карактеристикама. Чудноватост није никад била у толикој мери распрострањена у људима као што је то случај данас. И они који верују да су је поштеђени су највећи кривци. Битно је да човек сопственој унутрашњој природи треба да приђе непристрасно и ахриманском хладнокрвношћу. Његова унутрашња природа још увек пламти чак и када се расхлађује на овај начин! Нема места страху да ће се она исувише расхладити.

Ако желимо да заузмемо прави став према Ахримановој будућој инкарнацији, људи морају постати много објективнији када су њихови сопствени импулси у питању, а много субјективнији што се тиче спољашњег света – и то не уводећи фантастичне слике, већ уносећи интересовање, будну пажњу и оданост стварима тренутног живота.

 

Када људи ову или ону ствар у спољашњем свету сматрају досадном, можда због образовања које су стекли или због неких других околности, стаза којом Ахриман жели да крене за добробит своје инкарнације је умногоме већ прокрчена. Досада је данас толико распрострањена! Познајем велики број људи који сматрају досадним да се упознају на пример са банкарском процедурон, берзом или књижењем. Али то никада није исправан став. То једноставно значи да није откривена тачка која пламти интересовањем. Кад се једном доспе до те тачке, и сувопарна књига благајне може постати исто тако интересантна као и Шилерова Јованка Орлеанка, или Шекспиров Хамлет, или било шта друго – чак и Рафаелова Сикстинска Мадона. То је само питање проналажења тачке у којој свака појединачна ствар у животу постаје интересантна. Ово што рекох могло би вас  навести на помисао да су све ове ствари јако парадоксалне. Али у стварности то није тако. Човек је тај који је парадоксалан у свом односу према истини.

 

Оно што он мора схватити – а то је данас судбоносна потреба – јесте да је грешка до њега, а не до света. Ништа не припрема пут за Ахриманову инкарнацију више него кад се ово или оно сматра досадним, или кад човек себе сматра супериорнијим од неке ствари и одбија да се у њу удуби. Поново, то је такође ствар проналажења тачке у којој све постаје предмет интересовања. То никад није ствар субјективног одбијања или прихватања ствари, већ објективног препознавања у којој су мери неке ствари луциферске или ахриманске и колико тегови претежу на једну или другу страну.

 

Бити заинтересован за нешто не значи сматрати то оправданим. То једноставно значи развити унутрашњу енергију да би се с нечим ухватили у коштац и то усмерили у прави канал.

 

Као што неки од вас можда знају – то је већ давно било – неколико пријатеља је купило књиге о математици. Некаква врста „спортског духа“ се увукла у њих. Купили су дела Либзена,[1] али не много пре него што је већина тих књига завршила на полицама библиотека, а математичко сазнање није баш било присутно! Ово, наравно, није наговештај поновног уласка у те ствари – то не предлажем. Али, ухватити се укоштац за почетак се нечим што уопште није занимљиво, да би ново разумевање постојања света могло настати – то је од неописивог значаја. Ствари као што су ове које желим да вам приближим овим предавањима – на који начин Луцифер и Ахриман интервенишу у људској еволуцији раме уз раме са Христовим импулсом – морају се схватити најозбиљније, а њихове последице морају бити правилно процењене.

Да није било луциферске мудрости, разумевање Голготског Мистеријума не би могло бити постигнуто кроз гнозу у првиим вековима Хришћанства. Разумевање Голготског Мистеријума опадало је са нестајањем луциферске мудрости. А где су данас било какви докази о таквом разумевању? Чињеницу да се то разуревање не може пронаћи кроз спољашњу ахриманску науку опажају они који до извесне мере препознају карактеристике тог разумевања. Узмите, на пример, човека као што је кардинал Њумен – веома значајну фигуру у сфери религије у другој половини XIX века. Приликом своје инвеституре за кардинала у Риму изјавио је да не види други спас за религиозни развитак човечанства осим новог откровења.[2] Али на томе је остало. Ни он сам није показао посебну спремност да прими било шта од новог духовног живота који сад може потећи из духовног света у човечанство. Све што је рекао остало је у сфери апстракције.

Човечанству је уистину потребно ново откровење. Доказе за ово можете наћи свугде. Недавно се водила дискусија о опадању морала и општег става према моралу у последњих пет година. Закључак до којег се дошло је да се веронаука мора интензивније уводити у школе. Али, не може се довољно често наглашавати да је таква настава већ била извођена и да је требало да изврши одређени утицај за то време. Када би стару веронауку требрло поново увести, ми бисмо једноставно поново започињали целокупни процес. За кратко време нашли бисмо се тамо где смо били 1914. Важно је у највећој могућој мери схватити да у подсвести људи постоји жудња по карактеру сасвим другачија од оног што долази до изражаја на површини.

 

Кад смо основали Валдорфску школу у Штутгарту почетком ове године, били смо обавезани да веронауку организујемо тако да буде расподељена према различитом свештенству. Посебан час је посвећен веронауци коју је предавао католички свештеник за католичку децу, а посебан за протестантског свештеника за протестанте.

Нећу говорити о тешкоћама које су дошле од стране свештеника – то је поглавље за себе. Оно што заиста желим да кажем, је да се, међутим, одмах јавила жеља за наставом религије одвојене од било које вероисповести. У почетку сам мислио да ће број оних који би похађали ту наставу бити безначајан у односу на број полазника вероисповедне наставе. Али упркос чињеници да ускоро неће бити ни једне проповедаонице у Штутгарту са које неће бити упућиване погрде антропозофији, велики број деце – пет пута већи него што смо очекивали – затражио је неку врсту антропозофске религијске наставе, и разред је морао да се расцепи. Све ово није баш добродошло, јер би се лако могло окренути против нас. Али о томе нећу да говорим. Желим само да покажем да у људима постоји жудња за напретком, али да су људи успавани и не примећују да силе држе ту жудњу у потчињености. Осим тога недостаје храброст да се овакве жудње изнесу на светлост дана.

Замислите само какво би дејство произвело сазнање о будућој инкарнасији Ахримана који се припрема на начин који сам описао јуче и данас. Битно је да се објективно информишемо о овим стварима како бисмо били у могућности да заузмемо исправан став према ономе што се дешава око нас у смислу припрема за Ахриманову инкарнацију. Само ако дубоко и зрело размислите о ономе што је у овим предавањима о ахриманским струјањима речено, моћи ћете да схватите озбиљност садашње ситуације.

 

 

 

 

[1] Heinrich Borchert Lübsen (1801–1864).

[2] Погледајте његов говор у Риму, 12. маја, 1879, када је унапређен за кардинала; “ …До сада је државна власт била Хришћанска. Чак и у земљама одвојеним од цркве, као што је моја, док сам био млад на снази је била изрека да је Хришћанство закон земље. Сада та ваљана окосница друштва, која је производ Хрисћанства, одбацује Хришћанство. Изрека коју сам споменуо, са стотину других које су уследиле је нестала или се губи; и до краја овог века, уколико се Свевишњи не умеша, она ће бити заборављена.“ (The Life of John Henry Newman, by Wilfrid Ward. Vol. 2, p. 460.)