Човекова одговорност за Земљу

 

Прво од пет предавања одржаних од 1. до 9. новембра 1919. у Дорнаху и Берну.

ГА 191 и 193

 

Дорнах, 1. новембар 1919

 

Када се о друштвеним питањима расправља са духовнонаучне тачке гледишта, то се не чини из неког субјективног мотива или импулса. Све се заснива на посматрању еволуције човечанства и ономе што силе које се налазе у основи те еволуције захтевају од нас сада и у блиској будућности.

Открити дубље импулсе који делују данас није конгенијалан задатак јер мала је склоност да се у овакве ствари улази са правом озбиљношћу. Али наше време захтева озбиљност где год се нешто тиче човечанства, а поготову одбацивања предрасуда. Зато ћу вам данас предочити неке дубље аспекте ствари на које је често било указивано.

Неопходно је још једанпут прегледати један дужи период у животу човечанства. Као што знате, ми разликујемо садашњу епоху од других епоха, рачунајући да је она почела средином XV века н.е. Ми о њој говоримо као о петој постатлантској епохи разликујући је од претходне епохе која је почела у VIII веку пре Христа и која је названа грчко-латинском епохом по народима који су одговорни за њену културу. Њој је претходила епоха египатско-халдејске цивилизације.

Када узмемо у разматрање египатско-халдејску епоху, откривамо да записи обичне историје падају у воду. Чак и уз помоћ приступачног египатског и халдејског знања, спољашњи докази нас не одводе у веома далеку прошлост човечанства, Али није могуће схватити шта је од важности за ово време, уколико не схватимо суштинске карактеристике те треће постатлантске културне епохе.

Сигурно сте свесни да у обичној историји тог древног времена сва цивилизација, сва култура у тадашњем познатом свету иде под именом паганизма. Попут оазе хебрејска се култура издиже усред припрема за хришћанство. Али, запостављајући за тренутак ову Јеврејску културу, која се у основи толико разликовала од осталих облика предхришћански цивилизованог живота, усмеримо нашу пажњу паганизму. Може се рећи да његова особеност лежи у његовој мудрости, у његовом дубоком увиду у ствари и процесе света.

Знање садржано у паганизму има свој извор у древним мистеријама и, иако према модерном схватању он у себи носи митски и сликовити карактер, мора се нагласити да је све то сликовито излагање, и да су све те слике које су дошле до потомства из тог древног паганизма, плодови дубоког увида. Присећајући се многих блага овог надчулног знања која смо настојали да изнесемо на светлост дана, очигледно је да се овде морамо бавити прастаром мудрошћу, која се налази у основи свег мишљења, опажаја и осећања тих древних народа. Једна врста одјека те прастаре мудрости, традиција у коју је она била затворена, преживела је ту и тамо у тајним удружењима, у здравом облику све до краја XVIII века и почетка XIX века, У XIX веку извор је пресушио и остаци су прешли у руке изолованих група које су припадале одређеним националностима. А оно што је у својству обичних тајних удружења данас не може се више сматрати здравим или истинском традицијом старе паганске мудрости.

Сада ова древна мудрост има једну особену карактеристику која се никада не сме изгубити из вида. Она поседује једну карактеристику на основу које Јудаизам, мања струја која је тада вршила припреме за Хришћанство, мора бити представљена као једна врста оазе.

Ако се овај древни паганизам правилно схвати, открићемо да садржи узвишену далекосежну мудрост, али не и моралне импулсе за људску акцију. Ови импулси нису заиста били суштински за човека, јер за разлику од онога што се данас сматра људским знањем, људским схватањем, ова старе паганска мудрост давала је осећај припадности целом космосу. Човек који се кретао по земљи није само осећао да је састављен од материја и сила које су присутне око њега у земаљском животу, у минералном, биљном и животињском царству, већ је осећао да снаге које, на пример, делују у померањима звезда и сунца играју унутар њега. Осећај да је човек члан целог космоса није била пука апстракција, јер је он од мистерија примио упутства за своје поступке и целокупно вођење живота према упутствима која се заснивају на законима звезда. Ова древна мудрост звезда није ни на који начин била сродна аритметичкој астрологији као што се данас понекад сматра, већ је то била мудрост коју су посвећени изражавали тако што су импулси за појединачну акцију и понашање потекли од мистерија. Не само да се човек осећао безбедним и сигурним унутар премоћне мудрости космоса, већ су му, они које је он препознао као посвећенике мистерија, саопштили ту мудрост у упутствима за његове радње од јутра до вечери у одређеним данима у години.

Ни халдејска ни египатска мудрост нису још садржавале појединачни морални импулс из онога што је на овај начин било саопштено од стране посвећених. Морални импулс у свом правом смислу био је припремљен од стране Јудаизма и касније даље развијан у Хришћанству.

Неизбежно се намеће следеће питање: Како је ова узвишена паганска мудрост могла да, иако није садржавала морални импулс, на пример у старој Грчкој, процват у таквој лепоти уметности и величанствености филозофије?

Када бисмо се вратили много даље у прошлост, у време од више од три хиљаде година пре хришћанске ере, открили бисмо да се заједно са преношењем мудрости ипак појавио и морални импулс, да су морални принципи, етика која је била потребна тим древним људима, били садржани у тој мудрости. Али један специфични етхос, специфични морални импулс какав се појавио са Хришћанством, није био саставни део паганизма. Због чега? Због тога што је кроз миленијуме који су директно претходили Хришћанству, ова паганска мудрост била надахњивана из једног места далеко у Азији, надахнута једним изванредним бићем које је било инкарнирано на Далеком истоку у трећем миленијуму пре Христа — наиме, Луцифером.

Многим стварима које смо научили о еволуцији човечанства мора се додати и ово сазнање да исто тако што се десила инкарнација која је кулминирала на Голготи, инкарнација Христа у човеку Исусу Назарећанину, десила се и инкарнација Луцифера у далекој Азији у трећем миленијуму пре Христа. А извор надахнућа за многе древне културе чинило је само оно што се може представити земаљском инкарнацијом Луцифера у човеку од крви и меса. Чак је и Хришћанство и Голготски Мистеријум, који се одиграо међу људина. био у почетку схваћен на тадашњи једини могући начин, помоћу старе Луциферске мудрости. Једностраност гнозе, поред све своје невероватне дубине, потиче од утицаја који се од Луциферове инкарнације проширио по целом старом свету. Значај Голготског Мистеријума не може се у потпуности схватити без знања да се заиста пре нешто мање од три хиљаде година десила инкарнација Луцифера.

Да би луциферско надахнуће могло бити ослобођено своје једностраности, дошло је до инкарнације Христа и са њом подстицај за образовање и развој европске цивилизације и њеног америчког изданка. Али од средине XV века, од када делује подстрек за развој индивидуалности, личности, ова фаза еволуције садржи одређене силе помоћу којих се стварају припреме за инкарнацију још једног надчулног бића. Исто као што се десила инкарнација самог Христа, тако ће пре но што истекне само један део трећег миленијума постхришћанске ере, на Западу, доћи до инкарнације Ахримана лично. Човечанство на земљи не може избећи ову инкарнацију Ахримана. Она ће неизбежно доћи. Али оно што је битно је то да ће људи пронаћи прави повољни положај са којег ће моћи да јој се супротставе.

Кад год се врше припреме за инкарнације овакве врсте, морамо бити свесни одређених индикативних трендова у еволуцији. Биће као што је Ахриман, које ће се инкарнирати на Западу у времену које долази, унапред се припрема за ту инкарнацију. Имајући у виду своју инкарнацију на земљи, Ахриман управља одређеним силама у еволуцији на тај начин да оне буду што је могуће повољније по њега. А зло ће резултирати ако људи наставе да живе у стању несвесне дремљивости, неспособни да препознају самог Ахримана. Прави став се може заузети само препознавајући ову или ону серију догађаја као припрему коју Ахриман врши за своју земаљску егзистенцију. А сада је дошло време да појединци препознају које су тенденције и догађаји око њих, Ахриманове махинације а које му помажу да се припреми за своју предстојећу инкарнацију.

Несумњиво је да би од огромне користи за Ахримана било када би успео да спречи огромну већину људи да примете шта би водило њиховом истинском благостању, када би огромна већина људи сматрала ове припреме за инкарнацију Ахримана напредним и повољним за еволуцију. Када би Ахриман био у могућности да се ушуња у човечанство несвесно његовог доласка, то би га највише обрадовало од свега. Због тога се ови догађаји и кретања у којима Ахриман ради за своју будућу инкарнацију морају изнети на видело.

Један од развојних корака у којима је Ахриманов импулс јасно видљив је ширење вере да механицистичке и математичке концепције које су поставили Галилеј, Коперник и други објашњавају шта се дешвава у космосу. Због тога антропозофска духовна наука ставља такав нагласак на чињеницу да се дух и душа морају распознати у космосу, а не само математички и механицистички закони постављени од стране Галилеја и Коперника као да је космос нека огромна машина. То би било предсказање за успех Ахриманових покушаја када би људи истрајали само у прорачунавању астрофизике, једино да би упознали материјални састав планета – достигнуће на које је модерни свет тако поносан. Али до несреће ће доћи ако се овом коперниканизму не супротстави сазнањем да је космос прожет душом и духом. То је сазнање које Ахриман, у припреми своје земаљске инкарнације жели да прикрије од људи.

Он би желео да их задржи у глупости тако да они могу да разумеју само математички аспект астрономије. Због тога он многе људе доводи у искушење да изразе своју одвратност према сазнањима која се тичу душе и духа у космосу. То је само једна од сила корупције којом Ахриман засипа људске душе. Остала средства искушења која су повезана са његовом инкарнацијом – он такође сарађује са луциферским снагама – представљају његова настојања да сачува већ одомаћени став да је за опште благостање довољно да се задовоље економске и материјалне потребе човека. Овде долазимо до тачке са којом се у модерном животу невољно суочава. Званично наука данас ничим не доприноси правом сазнању душе и духа, јер су методи којим су прихваћени у ортодоксним наукама од вредности само за заробљавање спољашње природе, укључујући и спољашњу конституцију човека.

Помислите само са каквим презиром данас просечни грађанин гледа на све што му се чини идеалистички, све што личи на пут који на било који начин води духовном. Он се у себи увек пита: Каква је корист од тога? На који начин ће ми то помоћи да дођем до добара овог света? Он шаље своје синове у државну школу, пошто је једну и сам вероватно похађао; он их шаље на универзитет или неку вишу школу. Али све то се ради да би се обезбедила основа за каријеру или, другим речима, да би се обезбедила животна материјална средства.

А сада помислите о последицама свега овог. Колики је број људи који данас не вреднују дух због самог духа или душу због саме душе.Они се грчевито боре да из културног живота у себе упију само оно што се сматра „корисним“. Ово је значајан и тајанствен фактор у животу модерног човечанства и фактор чијем се расветљавању мора потпуно свесно приступити. Просечни грађанин који марљиво ради у својој канцеларији од јутра до вечери и затим пролази кроз уобичајену вечерњу колотечину неће себи дозволити да буде уплетен у „брбљање“ како он назива оно што се налази у антропософији. То њему изгледа потпуно неважно, јер он мисли: то је – нешто што се не може јести! То се на крају своди на то да се – иако људи то неће да признају – у обичном животу ништа у методима знања не сматра корисним уколико не помаже да се у уста стави храна!

У вези са овим људи данас подлежу чудним заблудама. Они не верују да се дух може јести, а ипак исти ти који то говоре, заиста једу дух! Иако би они могли одбити да прихвате било шта што је духовно, и поред свега тога са сваким залогајем који пролази кроз уста у стомак они прождиру духовно, али одашиљајући га дуж пута који се разликује од оног који води истинском благостању човечанства.

Верујем да многи Европљани мисле да је то заслуга њихове цивилизације што могу да кажу: Ми нисмо људождери! Али ови Европљани и њихови амерички сродници су, поред свега тога, прожздрљивци душе и духа! Бездушно прождирање материјалне хране води скретању духа на споредни колосек. Тешко је рећи овакве ствари данас, јер у светлу оваквог сазнања, помислите само шта би се морало рећи за велики део модерне културе! Одржати људе на нивоу прождрљиваца душе и духа је један од Ахриманових импулса у припреми за његову инкарнацију. У зависности од мере до које људи могу бити пробуђени, да не воде своје послове само из материјалних побуда и да сматрају слободан и независан духовни живот, исто као и економски живот, интегралним делом друштвеног организма – од тога зависи у којој ће мери Ахриманова инкарнација бити дочекана са ставом који је достојан човечанства.

Још једно стремљење у модерном животу које је од користи Ахриману при припреми његове инкарнације је све оно што је тако јасно видљиво у национализму. Све оно што раздваја људе у групе, што год их може отуђити од узајамног разумевања широм света и забити клинове између њих јача Ахриманов импулс. У стварности требали бисмо препознати Ахриманов глас у ономе што се данас тако често проглашава новим идеалом: „Слобода народа, чак и најмањих“, итд. – Али крвно сродство је престало да буде одлучујући фактор и ако ово превазиђено мишљење истраје, учинићемо Ахриману огромну услугу. Његови интереси су такође потпомогнути чињеницом да се људи одају најразноврснијим нијансама партијских ставова од којих се сваки може исто тако лако оправдати као и онај други.

Програм социјалистичке партије и програм анти-социјалиста може се подржати аргументима од исте вредности. И ако људи не успеју да схвате да оваква врста „доказа“ лежи сасвим на површини и да се и то НЕ и то ДА могу оправдати нашим модерним разумом – корисним, какав јесте, за природну науку, али не и за другачије врсте сазнања – и ако људи не схвате да овакав разум у потпуности лежии на површини упркос томе што служи тако ефикасно економском животу, они ће наставити да га безобзирно примењују на друштвени и духовни живот. Једна група ће доказивати једну ствар, друга потпуну супротност прве и пошто се оба доказа могу показати једнако логичним, мржња и горчина – чега има већ више него што је потребно у свету – биће појачани. Овакве тенденције Ахриман такође користи у припремању своје земаљске инкарнације.

Опет, оно што ће представљати посебну предност за њега је кратковидо, уско схватање јеванђеља које данас толико преовладава. Ви знате колико је у наше време постало неопходно продубити схватање јеванђеља кроз духовну науку. Али ви исто тако знате да је за прекор изнети било какво право сазнање о души или о космосу које би се односило на јеванђеља; каже се да се јеванђеља морају прихватати „у свој њиховој једностаности“, баш тако као што стоје.

Нећу сад покренути спорно питање како више не поседујемо истинска јеванђеља. Преводи нису верне репродукције аутентичних јеванђеља, али предлажем да сада не улазимо у то питање. Ја ћу вам само изложити једну дубљу чињеницу да се, наиме, до истинског разумевања Христа не може доћи једноставним, лежерним прегледом јеванђеља, омиљеним код већине религиозних вероисповести и секти данас.

У време Голготског Мистеријума и током неколико каснијих векова, разумевање је још било могуће, јер се објашњење преношено традицијом могло разумети уз помоћ паганске, луциферске мудрости. Ова мудрост је сада нестала и оно што секте и вероисповести налазе у јеванђељима не води људе истинском Христу, коме тежимо кроз духовну науку, већ то води једној илузорној слици, у најбољем случају, у сублимисану халуцинацију Христа. Јеванђеља не могу водити истинском Христу уколико нису осветљена духовном науком.

Без овог расветљавања сама јеванђеља дају повода нечему што није ништа више него халуцинација Христове појаве у светској историји. Ово је све евидентније у теологији нашег времена. Због чега модерна теологија толико воли да говори о „једноставном Назарећанину“ и да поистовећује Христа са Исусом Назарећанином – кога сматр за човека који је тек нешто мало узвишенији него остале славне историјске личности? То је због тога што је могућност за проналажење истинског Христа изгубљена и због тога што оно што људи напабирче из јеванђеља води халуцинацији, некој врсти илузије.

Варљиво разумевање Христа је све оно [што се може напабирчити из начина на који се јеванђеља данас читају – а не и стварност Христа. У одређеном смислу ово је, у ствари, синуло теолозима и многи од њих сада описују Павлово искуство на путу за Дамаск као „визију“. Дошли су до тачке када схватају да њихов начин проучавања јеванђеља може довести само до визије, до халуцинације. Не кажем да је ова визија лажна или неистинита, већ да је то само једно унутрашње искуство, које није повезано са стварношћу Христовог бића. Не користим реч „илузија“ са споредним значењем лажности, већ желим да нагласим да је Христово биће овде само субјективно, унутрашње искуство које је истог карактера као и халуцинација. Када би људи могли бити заустављени у овој тачки не ослањајући се на истинског Христа, већ задовољавајући се халуцинацијом Христа, то би неизмерно помогло остваривању Ахриманових циљева.

Утицај јеванђеља такође доводи до халуцинација када се само једно јеванђеље узима за основу веровања. Истину говорећи оваква полазна тачка је предупређена чињеницом да су нам дата четири јеванђеља, која представљају четири различита аспекта, и не може се свако појединачно јеванђеље схватити дословно само за себе, кад већ на први поглед постоје очигледне противречности. Схватити једно јеванђеље дословно, а не обазирати се на остала три, заиста је опасно. Оно што налазимо у сектама чије се присталице куну у дословни садржај само Лукиног јеванђеља или само Јовановог је варљиво схватање које се рађа из одређеног замагљења свести. Са замагљењем свести које се неизбежно јавља када се не открива дубљи садржај јеванђеља, људи би у потпуности потпали под Ахриманов утицај, помажући му да се на најефикаснији начин припреми за своју инкарнацију, тако што би прихватили баш онај став који он жели.

А сада још једна неугодна истина за данашње човечанство! Живећи у рукама својих вероисповести, људи кажу: „Не треба нам антропозофија ни било шта томе слично; ми смо задовољни јеванђељима у свој њиховој једноставности“. Они инсистирају да се то говори из „скромности“. У стварности, међутим, то је највећа ароганција! Јер то значи да се такве особе, искоришћавајући идеје које су им поклоњене њиховим рођењем и које су узбуркане у њиховој крви, често дрзну да забране да се дубља блага мудрости открију у јеванђељима. Ови „најскромнији“ људи су обично најарогантнији од свих, посебно у сектама и верама. Ствар коју треба запамтити је, међутим, да су људи који највише чине за припрему Ахриманове инкарнације баш они који стално проповедају: „Све што је потребно, то је да се прочита јеванђеље од речи до речи – ништа више од тога!“

Чудно је рећи али упркос њиховим битним разлозима, две стране чине једна другој огромну услугу: и они који се залажу за буквално читање јеванђеља од речи до речи. Свака страна чини услугу оној другој унапређујући тиме припреме за Ахриманову инкарнацију. Ако овакви ставови „прождрљиваца душе и духа“, на једној страни, и ставови самоуких хришћана који одбијају да уђу у дубље истине јеванђеља, на другој страни, буду одржани током дужег периода времена тада ће Ахриман моћи да потчини сва људска бића на земљи. Добар део онога што се распростире у спољашњем хришћанству данас је припрема за Ахриманову инкарнацију. Али у многим стварима које арогантно тврде да представљају истинску веру требали бисмо препознати делатност Ахриманове припреме.

Речи данас заиста не одражавају најдубљу стварност ствари. Као што сам вам често говорио, речима се придаје сувише велико значење – а речи не воде увек тој стварности; данас је заиста случај да речи одвајају људе од праве природе ствари у свету. А то је изражено у највећој мери када људи примају древне записе као што су јеванђеља са „простим разумевањем“, како се то каже. Али постоји много истинитија једноставност у покушајима да се продре у дух који борави у стварима и да се само јеванђеља схвате са повољног положаја духа.

Као што сам вам рекао, Ахриман и Луцифер ће увек деловати удруженим снагама. Једино питање је који од њих двојице преовладава у човековој свести у одређеноо епохи. Луциферска култура је била та која се превасходно одржавала нешто дуже од времена Голготског Мистеријума – култура која је била надахнута Луциферовом инкарнацијом у Кини у трећем миленијуму пре Христа. Многи утицаји ове инкарнације су наставили да зраче и били су још моћнији у првим вековима Хришћанства; заиста, они делују све до данашњих дана.

Али сада, пошто се суочавамо са инкарнацијом Ахримана у трећем миленијуму после Христа, Луциферови трагови постају све мање видљиви и Ахриманова активност у тим кретањима, на које сам указао, долази до изражаја. Ахриман је сачинио једну врсту пакта са Луцифером, чији се значај може исказати на следећи начин. – Ахриман, говорећи Луциферу, каже : „Ја, Ахриман, сматрам да је погодно искористити „тегле за конзервирање“. Теби ћу  оставити људске стомаке, ако ми препустиш да уљуљам људе у сан – што ће рећи да уљуљам њихову свест у сан тамо где су њихови стомаци у питању.

Морате разумети шта ја овим мислим да кажем. Свест тих људских бића која сам назвао прождрљивцима душе и духа је у стању замагљености све док се брину за своје стомаке; јер не примајући духовно у своју људску природу, они шаљу право у луциферску струју све оно што уносе у своје стомаке. Оно што људи једу и пију без спиритуалности одлази право Луциферу!

А шта ја подразумевам под „теглама за конзервирање“. Ја мислим на библиотеке и сличне институције где се чувају разне науке које човек проучава, а да истински не побуди своје интересе. Ове науке не живе истински у њему већ се једноставно конзервирају у књигама на полицама библиотека. Све ово знање је одвојено од самог човека. Где год се окренете налазе се књиге, књиге, књиге! Сваки студент када полаже свој докторат мора да напише учену докторску тезу, која се затим ставља у што је могуће више библиотека. Када студент жели да се лати неке специфичне дужности он мора написати неку тезу! Поред тога, људи вечито пишу, иако се веома мали део онога  што пишу икада прочита. Једино када се нешто изузетно припрема, човек посеже за оним што труне у библиотекама. Ова мудрост „тегли за конзервирање“ је посебно погодно средство за остваривање Ахриманових циљева.

То се свугде понавља. Ово би могло имати неке сврхе када би заиста постојало неко живље интересовање људи, али то није случај; поостојање оваквих ствари је у потпуности засебно и одвојено. Помислите само – ако би владало такво расположење, то би могло бити узрок очајању – помислите само, на пример, на парницу где адвокат мора до води случај. Долази час када се са случајем треба ухватити у коштац. Документи се гомилају! Он их све има у досијеу, али када неко почне да му говори, он нема појма о околностима. Он непрестано преврће по папирима, а да не долази ни до чега; он уопште није повезан са својим документима. Овде је један портфељ пун докумената, онде други. Број докумената расте и расте, али што се тиче заинтересованости за њих – то једноставно не постоји! Ови професионалци стварају један узрок за очајање кад неко има посла са њима; они заиста не знају ништа о предмету расправе, немају никакве везе са тим јер све остаје у документима.

То су мале тегле за конзервирање, а библиотеке су велике тегле за конзервирање душе и духа. Све се у њима чува али људи не желе да се повежу са њима, да их прожму својим интересовањем. И на крају јавља се такво расположење које не жели да глава игра било какву улогу у овом самозваном погледу на свет. Али након свега, глава или неки саставни део главе је неопходан за свако разумевање! Оно што људи воле је да заснивају своју веру, свој поглед на свет само на срцу. Срце, наравно, мора да игра одређену улогу, али начин на који људи данас често говоре о својој религији подсећа ме на казивање које се често цитирало у крају где сам провео младост. То је било у овом смислу:

„Има нечег веома посебног у љубави. Ако је купиш, ти купујеш само срце, а глава ти се даје бесплатно“.

Ово је мање више став који људи данас радо усвајају у свом погледу на живот; они би желели да све што примају, примају кроз срце, као што кажу да главу уопште не напрежу. Срце не може да куца без главе, али зато врло лако може да прима ствари ако се под „срце“ овде у ствари мисли на стомак! И значи, оно што се треба остварити уз помоћ главе треба нам бити дато бесплатно, посебно кад се ради о најважнијим стварима у животу. Заиста је веома важно обратити пажњу на овакве ствари јер када их посматрамо постаје јасно каква се озбиљност мора придавати у овом тренутку, у којој је мери неопходно извући поуке из ових илузија, које чак и јеванђеља могу изазвати, и колико пуно човечанство данас воли те илузије.

Истина је ван домашаја овакве врсте сазнања којој људи данас теже. Они се осећају на сигурном када нешто могу да израчунају уз помоћ бројева, када могу да докажу ствари уз помоћ статистике. Статистике и бројеви су за Ахримана дечија игра и њему изванредно одговара када неки ерудита укаже, на пример, да је стање на Балкану, условљено чињеницом да се становништво Македоније састоји од толико пуно Грка, толико пуно Срба, толико пуно Бугара. Ништа се не може супротставити бројкама због вере која се у њих полаже; а Ахриман само једва чека да искористи бројке за остварење својих циљева. Али касније се увиди колико су те бројке „поуздане“!

По општем схватању, бројке су средство за доказивање неких ствари као што је ова што следи. У статистици Македоније, на пример, отац може бити уведен као Грк, један син као Србин, а други као Бугарин: тако се отац убраја у Грке, први син у Србе, а други у Бугаре. Оно што би заиста помогло да се дође до истине, међутим, било би открити како је могуће да се у истој породици за једног каже да је Грк, за другог Србин а за трећег Бугарин, и како се све ово одражава на бројке, – а не да се бројке једноставно узимају здраво за готово, што људе данас толико задовољава. Ако је отац Грк, онда су и синови, природн, Грци. Бројке су средство помоћу којег се људи наводе на погрешан пут, на правац који одговара Ахриману за његову будућу инкарнацију у трећем миленијуму. е. О овим стварима ћемо поново говорити у сутрашњен предавању.

 

е