Да би се лакше схватило понешто од онога што је обухваћено одредницама пре неки дан објављеног текста “Црногорствовање”, наредни редови биће краћи осврт на неке од тврдњи тамо поменутих блијана Борислава Цимеше и Мишка Вуковића, екавски: блејана, како следи:

Јунаштво, слобода

“Србима је сметала црногорска прошлост, јер је Црна Гора била слободна, а Србија у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета таквом апсолутизму… Црна Гора била је пијемонт уједињења и ослобођења Јужних Словена. Србија није имала ни слободарске вјековне историје, нити историјских великана да јој их није дала Црна Гора… Црногорство је гениј, животно начело без кога Црна Гора не би могла живјети; оно није само јунаштво него и чојство… Не хају ни за Немање… они сви преминуше а Црна Гора остаде довијека и страшнога суда… Црногорци нијесу изведеница из српства. Нијесу Срби поријеклом ни трајањем. Ни настајањем ни историјом”.

Како би рекли Бачвани: Свашта па лепо!
А незаинтересовани посматрач, ни из Србије ни из Црне Горе, запазиће да су “бајковите приче о јунаштву предака у Црној Гори усамљене у односу на исту појаву у другим српским крајевима. Може се рећи да су неговане још само у Херцеговини, с нешто мање жара. Код Далматинаца, Сремаца, Банаћана, Србијанаца, Кордунаша, Личана, Славонаца, Босанаца и Македонаца нема породичних предања о предачком војевању против Турака. Нема их, мада су у овим српским крајевима битке против Турака биле и чешће и масовније, и крвавије, него у Црној Гори. Зато што су остали српски крајеви били (за Турке), стратешки и привредно, много важнији од периферне, сиромашне и тешко проходне Црне Горе” (Слободан Јарчевић, Бивши Срби Црне Горе, Београд 2012, 14).

Приче о предачким ратницима црногорским и њиховом јунаштву (да не помињемо три “благостањене” године – 1916-1918 – под аустроугарском окупацијом) бледа су слика према ономе што је, као несумњиво, у повесници познато о односима између Срба и Турака током вишевековне турске окупације Србске Земље, а о чему понајбоље сведоче србске епске народне песме. Уместо неке од тих песама, овде ће бити представљен свега један краћи осврт Марка Миљанова Поповића (1833-1901), Србина из Куча, ни за живу главу Црногорца, на исту ту ствар:

“Сви се Срби и Турци мрзе, као обично што се непријатељи мрзе, но Кучи и Турци више но обични непријатељи мрзе један другога. Међусобна се мржња може боље познати по ситноме, но по великим свађама и крвопролићима. Истина, било је људи с те стране, који су се стидјели ситних освета и пркоса, али већи дио заборавио је да му може што грешно или срамотно бити чинећи зло: Куч Турчину, или Турчин Кучу.

Марко Аљов Чејовић рекао је Турцима подгоричким: ‘Што је ово, Турци, од Бога платили, те сијечете нас Куче у царев пазар на вјеру, што нико никоме не чини до ви нама, те се осрамотисте пред Богом и пред људима’. Усејин Амет-Аџић одговорио је Марку Аљову овако: ‘Турске ми вјере, Марко, пише нам књига турска да Кучу једном руком дамо Божју вјеру, а другом да му главу посијечемо’. Марко је рекао: ‘А зашто, посјекла вас Божја сабља?’ Усејин: ‘Зато што је од ваше проклете крви прва пушка на Турчина пукла после Косова’.
Ја не знам зашто Турци тако говоре, тек се та ријеч од других Турака и сад може чути, ако и они не вјерују, да су Дрекаловићи од Ђура Кастриота (1405-1468, Скендербега), па по томе говоре, или су изнашли да с тиме правдају своју срамоту, што су сјекли Куче на вјеру у пазар. А у нашем народу не може се чути о томе говора, ко се први почео с Турцима бити послије Косова” (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној пјесми и причи, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 227).

Па ће са тим у вези (уз напомену да ће се, нешто касније, мањи део ове приче још једном поновити) бити написано: “Ни Турци ни Арбанаси никога се нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима мира, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Турцима је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто пото-раселе, а да се њихова села опустоше и униште. Зато је Турска влада у другој половини XVIII вијека послала војску и са седам страна напала на Куче, који су се витешки бранили и наносили Турцима ударе, све док су имали муниције и хране; а кад је нестало и једно и друго – били су принуђени да напусте своје домове и да гледају, колико се год може, да спасу од коначног уништења. Народ је бјежао… на све стране, а нарочито преко Мораче и Мале Ријеке, гдје су их Турци сустопице пратили” (Томо П. Ораовац, Знамените Црногорке, Земун 1940, 9). А Црногораца није било да помогну Србима из Куча; није их било, пошто су они, Црногорци, и тада били периферно србско племе.

Чојство

Код Цимеше и Вуковића читамо да се Црногорци, у доколици, не “баве” само јунаштвом, него и чојством, због чега, како се њима двојици чини, “у Српству (које они пишу малим почетним словом, за разлику од црногорства са великим словом) не постоји појам чојства”. Срамотна мисао, наравно, пошто су Црногорци (они из стварне Црне Горе, познате као Стара Црна Гора) своје истинске моралне вредности на најлепши начин исказали мало у Бјелопавлићима, на Тројичин дан 1854, а мало више у Кучима, на Петровдан 1856. године.

Збивања под Острогом. О ономе првом писао је бечки Световид (према допису из Котора, послатом 16/28. јуна), а овде ће бити пренесене само две реченице: “О скупштини у Острогу манастиру о Тројичину дне могу вам јавити да Брђани мало да се нијесу с Црногорцима крвно побили. Узрок веле био је тај што су се жене срамотно натјеривале, да играју, и што су се на њих Црногорци натуривали и т. д. које се овдје спомињати не може”.
Нешто мање обзиран према осетљивим читаоцима био је бечки лист Ди Пресе помињући “усиловање жена, јавне саблазни перјаничке и у свему грубијанско владање и поступци” књаза Данила Станкова Петровића Његоша (1826-1860).

Траг о збивањима под Острогом оставио је и поп Вук Поповић, у писму свом имењаку Караџићу, датованом у Котору у суботу 3/15. јула 1854. године. А тамо је, уз напомену овог потписника да се овде под Брдима подразумевају само Бјелопавлићи, писало:
“За пјевање и играње Брдскијех невјеста Подострог (под Острогом – ИП), заборавио сам вам писат; дакле чујте сад како је било, и шта се од овога родило. На Троичин-дан пред вечер, ћеифан (добро расположен – ИП) Књаз и Перјаници, и у ћеифу силом повуку око 40 најљепшијех невјестах, да им у Манастиру играју и попијевају: При овој злој игри затече их и зора, и на разлаз рече Књаз Перјаницима: ‘који од вас не омрси ове невјесте с мушкијем фишеком неће мога крува јести!’ На ове ријечи успале се сви као прасци, и појаше сваки на своју, као (на) кучки, па их опреме кући грдне и раскубљене (растргнуте – ИП), да кажу својим ђувегијама како им је било код Књаза на пиру”!

У нешто “свежије” записе о збивањима под Острогом и њиховим последицама спада онај који је црногорска емиграција у Београду објавила крајем 19. века. У том се тексту, у књизи под насловом Неколико крвавих слика из албума Петровић-Његошевог дома, подсећа на око осам до девет хиљада политичких убистава током Данилове владавине (просечно око хиљаду годишње) и, између осталог, описују “подвизи” Данилови у Бјелопавлићима:

“Због крволоштва, њега је већи дио народа црногорског смртно мрзио, а особито Бјелопавлићи од којих је преко сто и педесет најотменијих људи, у року од девет година… поубијано преко перјаника. Знајући да га Бјелопавлићи страховито мрзе, дао је своју рођену сестру Јану чувеном јунаку и војводи попу Ристу Бошковићу за жену, е да би му овај својим упливом повратио љубав и задобио оданост Бјелопавлића, у чему је релативно успио. На тај начин дакле, Данило се и усудио да дође у манастир Острог једног Тројичина-дана, гдје се о тој слави манастирској скупи обично цио народ из Бјелопавлића, а много свијета такође из остале Црне Горе и Херцеговине.

У таквим приликама, обичај је, да родитељи доведу собом и своје кћери, а са циљем, да би их заручили и поудавали. То се и дан-дањи практикује, и обичај је, да све дјевојке и скоро удате невјесте, што ту дођу, сједну једна до друге на једном дугом сједишту, које је од камена око цијеле цркве саграђено. На том сједишту може их се поређати преко четири стотине. И том приликом, кад је Данило био, оне су као обично сједјеле једна до друге, а

међу њима је била и жена попа Пунише из Бјелопавлића; – жена млада и необично лијепа, коју је пијани књаз, прошавши туда, спазио и на њој свој поглед зауставио. Увече, пошто се добро избанчио и испијанчио, наредио је својим перјаницима, да сваки узме по једну од ових дјевојака, а њему да доведу жену попа Пунише, која је била сестра Тодора Кадића, доцније његовог (Даниловог) убице.

Дјевојке су се отимале колико су могле, али најзад, биле су објачане од ових звјерова и својих гнусних обесчаститеља, те тако тридесетак њих буду силом одведене у одаје манастирске, гдје су их сердари, војводе и перјаници кнежеви, читаву ноћ држали и силовали, а Данило, разумије се, скраћивао је часове те ноћи са женом попа Пунише – сестром Тодора Кадића…
Међу овим дјевојкама биле су три-четири из породице Бошковића, а оне остале из најугледнијих бјелопавлићких кућа”.

Према казивању Тома Петрова Перишића-Ораовца (1853-1939), “за ту љагу, коју им је срамотна и крволочна звијер… нанијела, сви Бјелопавлићи, на челу са попом Ристом Бошковићем, попом Пунишом и Тодором Кадићем – листом усташе на оружје. Данило је у толико, као сваки подлац и кукавица, загребао са својом срамотном свитом преко Чева на Цетиње”.
А тамо, иако су му Сенат и сви главари које је позвао на саветовање, препоручивали “да мирним путем ликвидира овај несрећни и жаљења достојни догађај” (знали су, дакле, за књажеве оргије под Острогом), књаз Данило одлучује да Бјелопавлиће казни због саме помисли да против њега дигну устанак (који је за ту прилику измислио), те наређује војводама Мирку Петровићу, своме брату, и Крцу Петровићу да сакупе војску из Ријечке и Катунске нахије, крену на Бјелопавлиће и покоре их, “а њему на Цетиње доведу неколико виђенијих Бошковића или донесу њихове главе”.

Бошковића, дакако, јер су у целој причи о наводној бјелопавлићкој “буни” они били мета а не “остали” Бјелопавлићи. “Кућа Бошковића је од старина била војводска, сердарска, сенаторска и свештеничка. Она је имала некад једнога, некад два или сва три ова висока звања, чина или једновремено по неколико њих. Исти је случај и са свештеницима. Старешинство је припадало најстаријем по годинама и тако су Бошковићи кроз неколико вјекова као носиоци ових звања били стално старјешине великог и јуначког племена Бјелопавлићког” (према 45, 57-58).

Требало је најпре поразити стварне племенске угледнике и предводнике, јер је Данило само у том случају могао рачунати на учвршћивање свог књажевског утицаја и утицаја своје породице у још увек несигурном скупу брдских и црногорских племена.
У Бјелопавлиће је кренуо и он. Кад је сазнао да су Бошковићи избегли у Турску, заповедио је да се њихове куће запале, а сам је, према причању присутног пиперског сердара Јола Пилетића у забелешци Тома Ораовца, “узео угарак и запалио кућу свог зета, попа Риста Бошковића”. Потом је, огорчен понашањем своје сестре Јане која му није послушала наредбу да остави мужа, попа Риста, и одмах се уда за попа Ђура Кусовца, удовца, зграбио њено двоје мушке деце од две и четири године и сунуо да их баци у ватру. Док је књаз претио да “штенад треба поклати да од њих не остане кучади”, у том га је науму спречио Јоле Пилетић. Књажеви сестрићи били су тада спасени, али их је већ наредне ноћи неко отровао, белим двопеком бешкотом који је само књаз користио. Народно предање још казује да је књаз Данило, кад је Јана одбила да га послуша и преуда се за попа Ђура Кусовца, узео бурило воде и угасио тек запаљену кућу (“огњиште”), а сестра га је онда проклела: “Да Бог да се теби угасило и огњиште и улиште” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 72-78).

Своје “званично” мишљење о свему што се под Острогом дешавало, али и касније, Данило је 6/18. јула 1854. године изложио у писму руском конзулу Јеремији Гагићу. За разлику од појединих “тумача” истог тог догађаја, који из поданичких разлога тврде да је на Бјелопавлиће кренуло свега 800 Катуњана (и Ријечана), Данило извештава да је тамо кренуо “са пет до шест хиљада људи”, те да се, суочен с непобедивом силом, “сав народ од нахија Бјелопавлића, Пипера и Куча мени исти час покорио и вјеран показао, осим саме куће попа Ђока Бошковића с Орје Луке, која је главну буну у народ узроковала са других пет-шест приврженика, или боље рећи сљепачких подржатеља, који су одмах тек што су чули, да ја онамо с војском крећем, побјегли с њиховом чељади у Спуж, а оданде преко Подгорице у Скадар, гдје се примљени од ондашњег Осман-паше данас налазе. Тако дакле данас, Богу хвала, заостао је у гореозначене три нахије првобитни мир, слога и несумњива вјерност мени”.

Црногорска похара Куча. Ово друго било је много сложеније, а за почетак ваља навести неке “мисаоне егзибиције” академика Бранка Павићевића који упад црногорске војске у Куче, познат као Црногорска похара Куча, оправдава намером књаза Данила “да спријечи Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера”. Пише тако не објашњавајући зашто је књаз своју војску, и њој на челу свога брата војводу Мирка, наводно ненадмашну јуначину а кукавеља, послао на Куче а не против Турака, да њих “уразуми” и одврати од “антипиперских и антибратоношких” поступака.

Да би оправдао своју уопштену поставку да су већ годинама трајали сукоби између Црногораца и Турака око неких граничних области, Павићевић као најспорнију област помиње Куче над којима је наводни “црногорски суверенитет имао санкцију више од једног стољећа”.

У претходној реченици више је неистине (да не кажемо: лажи) но што зeмља може да издржи. Најпре, ако је Црна Гора ратовала с Турцима због неких граничних области, то није могло бити због Куча, пошто су се Кучи налазили изван црногорских граница. Потом, необјашњиво је откуд Павићевићу “налаз” да је Црна Гора пре “више од једног стољећа” имала свој суверенитет над Кучима, будући да су се Кучи средином 18. века налазили далеко од Црне Горе, изван било каквог њеног непостојећег суверенитета, и да, тада, ни Бјелопавлићи, ни Пипери, још мање Братоножићи, нису били у саставу црногорске државе.

Поред тога, у том непромишљено лажљивом Павићевићевом времену, Кучи су били довољно самостални и врло ујединитељски расположени, тако да се њихови тадашњи предводници, војвода Радоња Петров Иликовић Дрекаловић (око 1680-1737, данас познатији као Радоња Петровић) и син му Илија (око 1720-1772), потписују као војводе кучке и гувернадури брдских племена, “прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија” (Растислав В. Петровић, Племе Кучи 1684-1796, Београд 1981, прилог иза 192. стране).

О дивљачком, нељудском “излету” црногорском у Куче, “излету” који је за једини циљ имао болесну потребу црногорских “ратника” да бар над неким, макар и над нејачи, (кад им већ у видокругу није било Турака) искажу своје “јунаштво” и своје наводно чојство, тријешћанске новине објавиле су вест из Скадра, писану 20. јула 1856. године:
“Кучи нису покорени црногорским походом, они су њиме само кажњени. Чињеница је да војвода Мирко Петровић (1820-1867) није постигао ништа сем пљачке – уништио је кучка насеља огњем и мачем и оставио Куче у њиховој беди. Део кучке војске је, зато што је заједно са стоком избегао у планине на оближњу отоманску територију, оставио своје старе, децу и жене на милост и немилост црногорском мачу, а Црногорци су немилице побили њих 300, не поштедевши ни дојенчад на грудима њихових мајки. На овај начин Кучи нису били подјармљени, већ само разоружани и сасвим уназађени”.

Извештај из Скадра да су Црногорци ватром и мачем опустошили Куче, био је 28. јула потврђен и писмом из Тријешћа:
“Што се тиче догађаја у Кучима, све вести се слажу у томе да су Црногорци с највећом нечовечношћу поступали и безобзирно ‘практиковали’ убиства, пљачку и паљевину. Четрдесет католичких фамилија скупа са својим парохом срећно се уклонило, тринаест изгубише куће и све имање, и сама је црква опљачкана (у Коћима – ИП). Заклано је 200 Турака (нису то били Турци, били су то католички Малисори – ИП) без разлике старости и рода, међу њима неколико младих жена и деце. Један католички житељ таман се спремао да склони своју имовину, али у том тренутку на њега нападне неколико Црногораца, те га на комаде исекоше. Видећи то, његова жена сиђе с ума, запали колевку у којој је чедо њено неколико месеци старо лежало, размрска четворогодишњу кћер, запали кућу и скочи у ватру” (Световид Беч/Аустрија, број 60. од 2/14. августа 1856).

Марко Миљанов помиње “243 посјечене главе људи и дјеце… скупљене на уљаник попа Луке (Петровића – ИП) и пободене на мотке у огради око уљаника, како би их војвода Мирко могао прегледати и видјети колико их је”. Главе 243, без оних из Коћа, али и оних 40 које су пале пред “горњом војском” Новице Милутинова Церовића (1801-1895)!
И још казује да “Кучи који први сретоше… војводу Мирка с војском бјеху сви убијени и посјечени, а за тим по селима све пушка поби и нож посијече. Не бјеху поштеђена ни дјеца у колијевкама, но под мач. Нијесу гледали је ли лани или ове године рођено. Тако се није гледало је ли мушко или женско. А то се разумије: нијесу имали кад развијати дјецу из колијевака да гледају је ли мушко или женско, јер је сваки хитао да му га други не уграби и за то медаљу или крст добије, а њега без угледа остави. Тако и старци и болесници, па и да се нијесу могли дићи од старости или болести, бјеху посјечени и главе им понесене на мјесто гдје треба да се изложе и њихов број не заборави. Једном ријечју: или је било хрома, или слијепа, кљаста, глува, нијема, одвојеника који се не мијешају с чељадима, но се зову губавци, и од тих су неке нож и сабља посјекли тога пута.

Оно што за целу представу о Црногорској похари Куча може бити посебно забавно, јесте податак да је књаз Данило, њен наредбодавац, у своју зликовачку експедицију на Куче послао око 10 хиљада убица, пљачкаша и паликућа. А само поређења ради, тек да би се видело колики је значај придавао књаз Данило свом походу на Куче и наредби да се Кучи побију, – ако треба, и на Божју вјеру, ако га друкчије ухватити не можеш! – опљачкају и спале, овде дајемо податак да је за одбрану од Омер-пашиног напада на Црну Гору мобилисао чак 4.000, словима: четири хиљаде бораца, свега два и по пута мање но што је својих “чојствених” кољача послао на Куче!

Помене ли неко уза све то и реч чојство, као што су то учинили Бр. Цимеша и М. М. Вуковић, онда се разложан човек мора запитати у каквом се стању налази свест таквих “помињача” и да ли су они уопште способни да прате временске токове друштвених збивања. У овом случају, ни Цимеши ни Вуковићу није јасно да су Црногорци, они који су проживели срамотно збитије под Острогом и Црногорску похару Куча, први пут чули за реч чојство тек када се са својим Примјерима чојства и јунаштва огласио Марко Миљанов Поповић, Србин из Куча, једног од седморо Брда. Тај тренутак искористили су Црногорци, они из Старе Црне Горе, да не само од Срба него и од њега отму реч чојство, у уверењу да ће им она прекрити, или избрисати, нељудске поступке под Острогом и у Кучима. Марко Миљанов је Србин, а Црногорци су, из његових Примјера, први пут у својим “јуначким” животима чули да постоји нешто што се именује као чојство, нешто што је на супротној страни свега онога по чему су Брђани запамтили Црногорце: по највећој нечовечности и по безобзирном, нељудском “практиковању” убистава, силовања, пљачке и паљевине.