Овај текст је био понуђен београдском Недељном Експресу (јер је тема у њему начета), али га тамо из политичких разлога нису прихватили. Иако је реч о полемичком тексту, уредништво нашег сајта га је позитивно оценило и одлучило да објави због мноштва нових историјских података који се налазе у тексту, а са којима већина Срба није упозната. Напомена: Изнесени ставови у овом раду не изражавају ставове уредништва. Аутор преузима правну и моралну одговорност за идеје изнесене у овом раду.

Тугованка Живана Берисављевића, друга својих другова, над Осмом седницом и њеним идеолошким раскидом са претходних седам и четрдесетак година, објављена у београдском Недељном Експресу (број 180, година III, 4. октобар 2019) под насловом “Југославију су разбили црвени четници”, потпуно је разумљива јер је то био раскид и са политичким животописом једног школованог бољшевика, од малих ногу самоумишљеног да “на вечито и неопозиво” превазиђе своје идеолошке претходнике и ОцаМуЊеговогСаЧелаКолоне:

– рођен 1935;

– 1963-1967, секретар Идеолошке комисије и члан организационополитичког секретаријата Централног комитета Савеза комуниста Србије и председник Комисије за штампу, радио, телевизију и издавачку делатност;

– 1967-1971, републички секретар (тадашњи назив за министра јер важни другови нису хтели да буду слуге, више су волели тајно) за образовање, науку и културу;

– 1972-1977, саветник и помоћник савезног секретара за иностране послове;

– 1977-1981, југословенски амбасадор у Великој Британији и Републици Ирској;

– 1981-1988, члан Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине; председник Покрајинског савета за међународне односе; члан Савезног савета за међународне односе; председник Скупштине Новосадског универзитета и председник Савета Новосадског универзитета.

Он ће, пошто је Осма седница “раскинула” и њега и његове другове, бити “унапређен” у предводника војвођанских аутономиста: 1990-2005, оснивач је и председник Свенационалног демократског фронта Војводине и Уније социјалиста Војводине, а од септембра 2005. председник Политичког савета Социјалдемократске партије Војводине, али ће зато, на Трећој војвођанској конвенцији, 21. децембра 2008. године, најпре рећи да “с индигнацијом одбацујемо грлате и од дуге употребе и клеветничке злоупотребе давно излизане оптужбе да… снаге које окупља наша Конвенција, траже отцепљење од Републике Србије: то никада и нико – и доловце: никада и нико није из Војводине тражио”.

Иако ће у наставку недипломатски рећи да “његова” Војводина “одлучно тражи коначни раскид са свирепо централистичком обреновићевско-карађорђевићевском уставном традицијом” и нуди пут ка “стварној демократској консолидацији Републике Србије као наше заједничке државе и њеном израстању у модерну европску земљу”, минут-два касније јасно ће ставити до знања да Војводина и још једна регија (не каже која, али ваљда мисли на део Србије јужно од Саве и Дунава) треба да, као равноправни конститутивни делови, склопе “нови историјски договор… о новом уставном устројству земље”.

Мада се позива на “историјско право”, он ће после тога рећи да се “Војводини у том процесу договарања мора поново политички признати поречено, а непотрошиво историјско право да у свим новим историјским ситуацијама сама одлучује с ким ће и у каквом државном облику наставити да се развија, мора јој се вратити политич ки субјективитет и признати осведочени регионални идентитет, као што она то одавно признаје Србији” (курзив у овим трима пасусима Ж. Б.).

Сам подсећајући да су га звали “стожерном личношћу” и “идеолошком перјаницом” војвођанског аутономаштва и у труду да нађе везу између својих ставова у “федералистичким” и “аутономистичким” временима, он ће 2007. године рећи и следеће:

“Још раних осамдесетих упозоравао сам јавно – а нисам био једини ни овде, ни у земљи у целини – да тај пут (’србоцентралистичке тенденције и друге повампирене великонационалне и националистичке идеологије’) неминовно води у пакао распада земље и неизбежним трагичним последицама по све земље и народе друге Југославије. Србонационализам, тврдио сам, је обланда за централистичку претензију србијанске политичке елите, да реинкарнирају или Велику Србију или Србославију”; не каже када је то постојала “Велика Србија” или “Србославија” коју је требало “реинкарнирати”, или васкрснути, или васпоставити.

Наравно, није то он јавно упозоравао (то у оно време није било ни упутно, те се тога он врло чувао), али му је та прича потребна да би успоставио континуитет између некадашњег сопственог комунистичког бића и у међувремену стеченог аутономистичког, такође сопственог бића.

Очевидно је да тврдња како никада и нико није тражио отцепљење од Србије, звуч и бесмислено пред залагањем да се Војводини “мора поново признати политички поречено… право… да сама одлучује с ким ће и у каквом државном облику” живети. Да је пажљивије пропратио дешавања на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање о непосредном присаједињењу, или прикључењу, Краљевини Србији (25. новембра 1918), Берисављевић је могао схватити да није Војводина прикључена Краљевини Србији, већ да су то, без икаквих ограда, учинили Банат, Бачка и Барања (његови идеолошки оци даровали су ову последњу Хрватској), исто као и Срем на Збору у Руми, дан раније. Све три области данашње Војводине одабрале су те 1918. године с ким ће и у каквом државном облику живети; није им узет политички субјективитет, јер га те 1918. године нису имале; није им ни тада ни касније ништа поречено, нити су оне тада рачунале са било каквим непотрошивим историјским правом. Навод да им се мора признати осведочени регионални идентитет, као што она то одавно признаје Србији, непристојан је колико и убеђивање да јавни аутономизам у себи не садржи све елементе сепаратизма!

Да се тај нови, демократски Берисављевић заиста залаже за отцепљење Војводине од Србије, потврђују и следећи редови:

“Војводини се мора, пре договора о уставу заједничке државе политички признати: прво субјективитет, друго равноправност у договарању о томе у каквој ће држави Србија и Војводина заједно живети. Треће, мора јој се признати регионална самосвојност и у најширем смислу, имајући у виду историју овог простора, право свих народа на овом простору на све видове аутономије: дакле, поред културне и персоналне и право на територијалну аутономију, наравно у контексту регионализације и демократизације саме Војводине”.

И даље:

“Сада на простору Републике Србије реално имамо два историјска ентитета од којих је један – Србија – током своје историје стекао несумњиво право на државност, а други – Војводина – пуно, историјски потврђено право на своју регионалну самосвојност и политички субјективитет, на конститутивност и аутономију… Према томе, Војводина има елементарно демографски и историјски и регионални политички интерес да буде део државе Србије. Али не овакве државе Србије”.

Пошто је држава Србија већ “оваква”, Живан Берисављевић не рачуна са њом или на њу, он тражи “некакву” другу “самосвојну” државу!

Делимично, то је жал за Југославијом у којој је он био оно што је био, макар та Југославија била непосредна наследница оне за коју каже “да је Србија гледала више као српску државу него као сложену државну заједницу са другим народима и покрајинама”. Све то нарочито стога што су “комунисти Србије прихватили Федерацију Југославије под врло озбиљним условима, укључујући и њихово инсистирање да у састав државе Србије уђе и Војводина као доминантна српска покрајина и да Косово у њој има третман аутономне области. Аутономије су ушле у састав републике Србије на инсистирање српског руководства”, што је противречило Жикином незнању да је Војводина Србска ушла у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), потоњу Краљевину Југославију (коју он именује као “прву Југославију”) као саставни део целовите Краљевине Србије. По свему, поменуто “инсистирање” значи да су “преуређивачи прве Југославије” имали намеру да одмах, на почетку, Србији отму и Војводину Србску и Косово и Метохију (део Старе Србије), баш као што су отели Маћедонију (такође део Старе Србије, једно време звану Јужна Србија).

Он, истина, признаје да је Србија створила “прву Југославију”, али додаје да је то учињено “заједно са југословенски оријентисаним политичким елитама свих, пре свега словенских народа ван Србије” задржавајући при томе своје “знање” да је “доминантно обележје српских елита увек било великосрпско, великодржавно и србоцентралистичко”.

Колико је ово “мудровање” о “југословенским елитама” изван Србије и “србоцентрализму” у Србији бесмислено, казује и “ситница” да су наводни србоцентрализам и још наводније великосрбство непосредно после Великог рата опростили “онима који су се острашћено борили на страни Централних сила и некажњено чинили злочине по свим српским земљама, наградили их ви-шим чиновима у војсци и бољим положајима у државној администрацији… Пуно је примера да су дојучерашњи команданти без чијих знања нису могли да се учине сви ти злочини у Србији и по српским областима у Босни и Херцеговини, постали надређени српским официрима против којих су до јуче ратовали”. Па је, у складу са Жикиним “великодржавним србоцентрализмом”, Словенац Марко Натлачен (1896-1942) чије су песме Србе на врбе (објављена крајем јула 1914. године у часопису “Словенец”) и Бојни гром представљале отворен позив да се Срби изложе линчу, од 1927. до 1929. био председник одбора Љубљанске области, а од 1935. године бан Дравске бановине.

Мудрујући о наводном великосрбству и још наводнијем србоцентрализму, Жика можда и на зна, или не жели да зна колику је и какву штету србској ствари на Мировној конференцији у Паризу (1919-1912) представљала “ситница” да су се у саставу те Делегације налазила два Хрвата: Анте Трумбић (1864-1938) и Јосип Смодлака (1869-1956), и два Словенца: Иван Жолгер (1867-1925) и Отокар Рибарж (1865-1927), сви припадници у рату поражене Аустроугарске. Они су, тако, Србима одрицали право да се у одбрани својих граница позивају на историјске, земљописне и стратешке разлоге, али су зато бранили хрватске разлоге наспрам Италијана. Знајући да би против италијанских истих таквих права било тешко бранити многе хрватске територијалне захтеве на западу и јужније, они су супротстављање србским правима подигли на ниво “принципијелног”: оптуживали су Србе за “империјалистичке” тежње и тражили од њих да се одрекну Барање и источног Баната јер би у супротном дали “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”.

У суштини, проблем је био јасан: Хрвати, који су у мировној делегацији Краљевине СХС имали статус равноправан са Србима, полазили су од става “да делегате не може везивати ранији званичан рад”, јер су “прилике измијењене, друга је влада, а други министри”. Они су у новој држави, без великих жртава, успели да, као “други министри”, постану врло респективан партнер, србска страна држала се према “западној браћи” врло толерантно, чак толико снисходљиво да је у сопствену мировну делегацију, супротно правилима Конференције, укључен и један аустроугарски министар из ратног времена, Иван Жолгер!

Ако Жика помиње како је “у почетку са Југословенским одбором (по свему хрватском! – ИП)… договарано, али се разним смицалицама што се рат ближио крају све више та обећана заједничка држава сужавала на доминантно српску и централистичку”, он тиме само доказује да га је сопствени идеолошки животопис толико обеспаметио и избрисао из народносног крила у коме је зачет и одњихан. Да није тако, он би знао за једну споменицу Југословенског одбора од 6. маја 1915. “која садржи програм о будућности југословенских земаља иза рата”, али само да би се могло рећи како је тај програм “сагласан у начелу са гледиштем Краљевине Србије” по коме је “Скупштина у Нишу, резолуцијом од 7. децембра 1914. године, прогласила, да Србија води рат, који јој је био наметнут од Аустро-Угарске, у циљу да ослободи и уједини све крајеве обитаване од Хрвата, Срба и Словенаца у Аустро-Угарској”. Или, Одбор признаје Србији дужност да води рат и гине за ослобођење и уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца, али, кад до таквог ослобођења дође, он себи задржава право да се меродавно опредељује о уједињењу.

Средином марта 1916. године, Трумбић у једним француским новинама говори о “моментаном ишчезнућу српске државе”, додајући да је то велика несрећа и за саме Савезнике, пошто на Балкану “нема више оног југословенског бедема, који би спречавао напредовање германске експанзије”. Упркос томе, он сматра да би “између германске расе и Истока” требало створити “велику југословенску државу или снажну Југославију”. Мисија такве Трумбићеве Југославије врло је чудна јер “нема више слободних Срба, а ни таквих Срба, Хрвата и Словенаца, које би тек требало ослободити”. Друкчије речено, Срби, Хрвати и Словенци у Аустроугарској јесу слободни и не треба их ослобађати, али зато више нема слободних Срба из Србије!

У истом тексту Трумбић покушава да увери Савезнике како ће “будућа снажна Југославија” Савезницима бити од користи само под условом да се одрекне Вардарске долине и “оријентира свој слободни развитак спрам Западнога Мора, спрам Јадрана”. Тек би таква Југославија остварила “равнотежу и благостање, од чега би имали користи и сви наши суседи” и једино би на тај начин постала “у будућој Европи једно од најсолиднијих упоришта мира”. Трумбић, дакле, нуди Савезницима да придобију Бугаре препуштајући им делове Србије “које више нема” и истовремено нуди свој Одбор као будућег партнера за стварање будуће Југославије.

То партнерство требало је да се заснива и на стварању посебне хрватске “Јадранске легије”, војне јединице која би била стационисана у Италији, “по све сигурно за њихову личну безбедност”, а “војно образовање, војну преобуку и оружје добровољци ће примити у мјесту концентрисања, под управом стручних лица, што ће све бити накнадно одређено у споразуму са компетентним факторима”. Не каже се у прокламацији који би то “компетентан факор” био, али је очигледно да се не помињу ни Србија, ни српска влада, ни српска Врховна команда. Управитељство Легије, на челу са Трумбићем и његовим сарадницима, изјашњава се већ у том тренутку за сопствену, чисто хрватску политику, утолико пре што су Трумбић и Франо Супило (1870-1917) били тих дана код италијанског подсекретара Мартинија и тражили подршку за Велику Хрватску. Србију су, значи, држали у некаквој “ратујућој” резерви, али је зато “требало да имају и неку своју хрватску војску, која би се опремила ван додира са српским факторима и која би била ‘морална’ потпора њихове политике. Зато се у прогласима и наглашавало да ће ‘Јадранска легија’ имати и ‘властито одељење Црвеног Крста’ и да ће се борити поглавито у нашим крајевима Јадранског Мора”. Од Легије се, заправо, није ни очекивало “да постигне великих војних успјеха, јер данас само големе модерне војске могу да одлучују на бојном пољу, али ће зато моћи да у многом смјеру припомогне при ослобођењу девет милијуна аустријских Југословена. Сама њезина појава имаће велико морално значење”.

Подразумева се да Легија није ни основана, пошто се нико од хрватских исељеника није јавио да у њој “црвенокрсно ратује”.

Било како било, “прва” Југославија је створена, али се десило да су Жикини идеолошки оци 1935. године уговорили са хрватским усташама да ће заједнички, свим расположивим средствима, радити на рушењу и коначном уништењу Краљевине Југославије. Учинили су то “свесни тежине свог положаја, који долази од заједничког непријатеља: сваке Југословенске владе и Српског народа, као носиоца српске хегемоније (надмоћности) и подржаваоца сваког режима, који спутава, смета и тупи народ”. Како то у споразуму стоји, “вођство Југословенске Комунистичке странке… признаје, да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”, те да се “уништењем свега што је српско и православно утире терен за комунизирање Југославије и Балканског полуострва”.

Друкчије није ни могло бити, зна ли се да је у комунистичком гласилу “Пролетер” (број 28 из 1932), у чланку “Усташки покрет у хрватским крајевима”, написано да “борба за национално ослобођење треба да буде испуњена конкретним садржајем… због тога они (комунисти – ИП) узимају најактивнијег учешћа у усташком покрету и предводе тај покрет (курзив ИП), везујући борбу усташа за национално ослобођење са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу”.

Како у једној својој књизи мемоарског карактера сведочи Милован Ђилас (1911-1995) зван и “Принц Политбироа”, један од најзначајнијих комунистичких идеолога југословенског ратног времена, усташе су пристале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они, “постајући комунисти престали бити Срби”.

Најстравичнији пример комунистичко-усташке сарадње био је логор у Јасеновцу који је под посебном комунистичком заштитом остао “активан” до краја априла 1945. године, и у месецима кад су сви Хитлерови концентрациони логори били већ угашени; оне партизанске команданте, као Николу Демоњу (1919-1944), на пример, који су предлагали да се Јасеновац нападне и неутралише, брзо је стизао метак у потиљак, да би после тога били проглашавани за народне хероје. Заслуге за тако “дуг живот” Јасеновца припадају, пре свега, Владимиру Куперштајну (1912-1983), познатом као Бакарић, али се не зна у чије заслуге спада нестанак педантно вођеног списка од преко милион побијених логораша, који је после заузећа Јасеновца Исидор Леви предао команди у Новској. Тај детаљ је посебно важан због тога што је он касније омогућио хрватским властима (и историчарима) да устврде како је Јасеновац, у ствари, био “туристичка дестинација” и да су Срби тамо само случајно могли налетети главом на маљ или грлом на каму. Али је важан и у још једном смислу: недавно се показало да се та најстрашнија кланица српског народа не налази ни на једном попису сличних нацистичких (и фашистичких) стратишта. Комунисти су, дакле, успели врло брзо да “заташкају” Јасеновац, да га сруше, поравнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, коначно, послужило Ивану Стеви Крајачићу (1906-1986), једином човеку од Брозовог неограниченог поверења и његовом изасланику на послератном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, констатује “да су Хрвати тамо ипак побили премало Срба”.

Наравно, то мора бити добро познато и Жики, због чега трба сматрати разложним што је питање “Експресовог” сарадника о податку да су четири петине партизанског покрета чинили Срби, а да злочини које су над Србима чинили “други”, Хрвати и муслимани, на пример, “нису процесурани”, забашурио “медитацијама” да је “сваки облик Југославије укључујући и конфедерални био бољи, пре свега за српски народ”. Морао је избећи одговор на постављено питање јер би, можда, “Експресовом” сараднику пало на ум да пита шта су партизани, војска под командом комунистичког руководства, предузели не би ли спасли бар једног Србина.

Нису предузимали јер како би се Добривоју Видићу (1918-1992), крајем рата секретару КПЈ за Ужички округ а неку мирну годину касније покрајински секретар у Војводини, пружила прилика да усташке (и друге) злочине по Босни и Херцеговини оправда тврдњом да је “шест стотина и педесет хиљада стрељаних Срба… (био) дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца”, а академику Синиши Станковићу (1892-1974), универзитетском професору, да у наступу аутомржње узвикне: “Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи”.

Нису предузимали, наравно, јер не би, као упечатљив траг партизанског “ратовања”, била издата она наредба Врховне партизанске команде (Строго Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским командантима и политичким комесарима на положајима, “под претњом смртне казне”, упутио Арсо Јовановић (1907-1948), начелник Штаба исте те Команде:

“2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сараднике треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).
3.Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спреман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака наша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка војна сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала нешто око 30.000 погинулих, рањених и несталих војника, те да је другој страни, југословенској, највећим делом србској, нанесено приближно 300.000 жртава. Чије су ‘власништво’ оних преосталих милион и по жртава, углавном србских, није тешко погодити. Зна ли се све то, мора се поставити питање с ким су то партизани ратовали безмало четири године – ИП).
4.Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпуно ослабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Савез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: организовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.
5.Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на време из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, како би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непослушног српског народа и његовог вођства.
6.Да команданти и пол. комесари најхитније предузму на својим територијама са смртним казнама за сва она лица за која би се и најмање стекло убеђење да су против наше војне и политичке ствари. За овај задатак потребно је да команданти благовремено прибаве у што већем броју четничких амблема које ставити на расположење оним друговима који буду одређивани за ова ликвидирања, с тим да исте употребе, преобуку се у четнике, упадну у село, похарају га до голе коже, и побију угледне домаћине, који су наравно штетни по нашу организацију. Свако у селу мислиће да су то четници и да чине по наређењу њиховог вођства репресалије”.

Па је, у складу са партијским централизмом, “политичка делегација” партијског Централног комитета за Црну Гору, 5. фебруара 1942. године, под ознаком “Строго повјерљиво”, издала “командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хитно организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити”.

Све то било је у духу оне поруке којом је Миле Будак (1895-1945), идеолог хрватског усташтва, пропратио одлазак Јосипа Броза у Београд, маја 1941. године, не би ли тамо, у Србији, “дигао устанак”: “Нема драгоценијег средства за уништавање народа у Србији од Тита и комунизма. Тито ће закувати кашу у Србији, а има поприлично лудих Срба који ће кренути за њим, а од тога се Срби никад неће опоравити”.

Био је Будак у праву. Кад је “устанак” окончан, Онај из маја 1941. појавио се у Београду и крајем октобра 1944. године, непосредно по ослобођењу, и победнички изјавио да Србија нема чему да се нада и да се комунисти у њој морају понашати као у окупираној земљи.

Да за Србију заиста неће бити милости, постало је несумњиво исте те јесени, у данима кад су комунистички идеолози одлучили да демонстрирају спремност партизанске војске за фронтално ратовање и да оформе Сремски фронт. А за тај фронт почели су да се по Србији мобилишу голобради момчићи, они који пре тога нису имали никаквог војничког искуства, понајмање за фронтално ратовање; они су, напросто, послати да изгину на Сремском фронту и да се тиме Србија биолошки осакати. У томе послу одлучујућу улогу одиграле су црногорске и крајишке јединице а њихов долазак врло брзо показао се као нова окупација и Београда и Србије. Када је, при том, једна од тих јединица прешла у Земун, њен Врховни командант затражио је да се она врати и да у Срем прва уђе једна хрватска јединица, а исти поступак поновиће се и у Загребу: 7. маја 1945. у њега су ушле неке српске јединице, али су и оне враћене док сутрадан однекуд није доведена нека хрватска (номинално, пошто је и у њој било највише Срба) и, у улози “ослободиоца”, дочекана кантама вреле воде с околних прозора за разлику од оних Хитлерових које су четири године раније дочекане цвећем и фанфарама. Те две појединости јасно су назначиле однос комуниста према Србији: Загреб јесте хрватски, али Срем није србски, као што србски неће више бити ни многи други крајеви. Значење таквога поступка разјасниће се тек касније, када се у Срему буде успостављала нова републичка граница.

У вези са Сремским фронтом остаће нејасно и зашто се руске трупе нису за Барању запутиле преко Срема и Драве, него су преко Бачке послате да, уз огромне губитке, прелазе Дунав код Батине. Брозови војни стратези хтели су, по прилици, да покажу да и они “знају” да воде рововски рат. И то су на чудан начин и “доказали”: Немци су се у Срему држали таман онолико колико им је требало, док се главнина њихових трупа из Грчке, преко Босне и Хрватске, није пробила до Аустрије и тамо положила оружје пред западним савезницима. Брозовим генералима било је много важније да у Срему изгине што више србске деце него да сломе отпор немачких јединица и пробију њихове одбрамбене линије, па се тако догодило да је Толбухинова армија почетком априла 1945. била ближа Берлину него Брозови “ратни стратези” Ђакову. Стога, никада се неће сазнати колико су србских гробова они ископали у Срему за то пола године; процене се крећу од нешто више од 13.000, колико се имена, кажу, налази на њиховом споменику, преко партизанских “бесконачних” 14.826, до 80.000, према истраживању историчара Антуна Милетића, или 180.000, како пише професор Новица Војиновић који је колико нам је познато, први у нас поменуо комунистички геноцид над Србима.

О комунистичком геноциду, само нешто уопштеније, писао је енглески историчар и књижевни критичар Џорџ Грајм Ватсон (1927-2013), професор на Кембриџу, тако да се од њега може чути како су Карл Маркс (1818-1883) и Фридрих Енгелс (1820-1895) не само идеолози “научног социјализма”, већ и међународног тероризма, што у себи садржи и геноцидну замисао о уништењу србског (и руског) народа. Енгелс је, наиме, доказивао да су Јужни Словени (ово се најчешће може читати као Срби) “нужно контрареволуционарни”, да је историја осудила “реакционарне” Србе на нестанак с историјске позорнице, Маркс је тврдио да “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”, док су и један и други “знали” да је остварена “револуционарна” парола са средине фебруара 1849. године, која је позивала на физичко, или биолошко, уништење Словенства: “Нека тада буде борба, ‘неумољива борба на живот и смрт’ са Словенством; борба до истраге и безобзирни тероризам”.

На манифестни тероризам мислио је професор Ватсон када је написао да “можда многима није познато да су само социјалисти отворено заговарали геноцид у 19. и 20. веку. То је мало позната чињеница и звучи шокантно. О томе сам говорио на предавањима, овде (на Кембриџу – ИП) и на другим универзитетима, и стално сам наилазио на запањеност… Енгелс је… говорио о вулгарности и прљавштини Словена… ‘Класе и расе које су исувише слабе да се снађу у новим животним условима морају престати да постоје’, објаснио је Маркс. ‘Морају нестати у револуционарном холокаусту’. Маркс је био отац савременог политичког геноцида. Не знам ниједног европског мислиоца модерног доба пре Маркса и Енгелса који је отворено заговарао расно истребљење. Не могу наћи ништа пре њих. Претпостављам да је све почело с њима”.

Смисао Марксове и Енгелсове идеологије непогрешиво је следио Адолф Хитлер (1889-1945?) тврдњом да “сва дела имају смисао, па и злочин”:

“Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви… Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа”.

Но, да не би изостао иза својих “великих” идејних претходника, био је за Жику партијски аманет да и даље брине о остварењу што наслеђених, што сопствених комунодемократских идеја о разбијању Србије и Србства.

Како су, дакле, четници били једини непријатељи комунистичких партизана, сасвим је логично што је Енглез Фицрој Меклејн (1911-1996), “Черчилов изасланик у Другом светском рату код Броза и његовог Врховног штаба”, знао ко су четници; и не само то, он је знао, и упозорио Жику на то, да се “Југославија урушава полако изнутра” и да ће је “срушити црвени четници”.

Жика је, како сам признаје, био “затечен том оценом”, исто као што је током свог амбасадоровања у Лондону био уверен да је “историјски ветар дувао у леђа тада интересу Британије да са нама има најразвијеније односе”. Што значи да су енглески односи са Србијом били развијени и раније, али он то може рећи јер је у Лондон, да амбасадорује, отишао грлом у јагоде. Њему није било познато да су енглеске новине после Сарајевског атентата упорно подсећале на Марксову “мисао” о потапању Србије на неко морско дно.

И није му било познато да је лорд Хорејшо Киченер (1850-1916), енглески министар војни, чак поручивао да је “непријатељски расположен према плановима српске Врховне команде које она мисли да предузме према Бугарима (после бугарске мобилизације еда би почетком јесени 1915. године напала Србију – ИП). Убрзавајући непријатељство с Бугарском, Србија ће пасти Немачкој у руке и свака таква радња била би непаметна за садашње време, у коме ми удешавамо да пошаљемо трупе у Солун, да оспособе Грке да помогну Србији”. О каквом се “удешавању” радило, видело се када је исти тај Киченер “објаснио” Србима да, “што се данас налазите у тешкој ситуацији, сами сте криви. Тврдоглаво сте одбијали да Бугарској учините концесије… Радије сте хтели да сви изгинете него да Бугарима учините уступке”; за почетак, савезнице су Бугарима обећавале Србију источно од Мораве, а касније су јој у изглед стављане и територије у Јужној (Старој) Србији.

И није знао, наравно, како је на југу Србије “прослављен” 6. септембар 1944. године, рођендан краља Петра II (1923-1970), али и потписника ових редака. Била је то Кочи Поповићу (1908-1992), ономе кога Жика хвали како је први изрекао да “Албанци хоће да живе у Југославији, али у Србији никако”, ономе који је о србском отпору хрватском усташтву пре скоро тридесет година записао да су “башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство”, прилика да са Фицројем Меклејном, “представником оне Енглеске која је своје победе увек била спремна да издашно плати туђим животима”, уговори савезничко бомбардовање Лесковца. Њих двојица посматрали су тај “подухват” са неког брда из околине, а Меклејн је о томе записао:

“Као да је читав Лесковац одлетео у ваздух у правом облаку прашине, дима и рушевина. Остаци Лесковца лежали су пред нама окривени димом… Чак су и партизани били потресени”.

Кочи Поповићу то није било прво “усаглашавање” ставова с онима које, у складу са поменутом строго поверљивом наредбом, није требало “узнемиравати”. Наиме, он је, али под именом Владимир Поповић, с пролећа 1943. године боравио у “пријатељској и радној посети” Загребу, где је са немачком командом договорено на који ће се начин остварити део исте те наредбе о уништењу јединог партизанског противника у окупираној Југославији – србских четника. И утаначено је да Немци допусте партизанима да пређу преко Неретве, пренесу око 4.500 рањеника и тамо разбију 20.000 четника. (Што су партизани, непосредно иза тога, на Сутјесци грдно страдали – ствар је немачке војне стратегије).

Па кад нам пренесе Меклејново обећање да ће се “напити после Титове смрти”, показује се колико је бесмислена она Жикина “мисао” да је за распад “друге Југославије” најодговорнија Србија, “из два разлога”: не може се решити србско национално питање тако што ће сви Срби живети у једној држави (он ту циља на Слободана Милошевића кога је назвао “осморазредним политичаром”), ако то не буде Југославија, али зато они морају допустити другима “да се у њој осећају равноправни са њима”. (За распад “прве” Југославије не окривљује Србију, можда због тога што је и њему јасно да је она практично “нестала” на ономе шумском заседању у Јајцу, скупу на коме само Србија није имала своје представнике; не рачунају се ту они који су, по Ђиласовој формули, “постајући комунисти престали бити Срби”, врста у којој се Живан Берисављевић налазио деценијама, а налази се и данас.

Али, добро, може Жику оправдати то што није знао за писање академика Косте Михаиловића (1917-2007), а што је средином октобра 1991. године, у Академији наука, од њега чуо и потписник ових редака, да је после Другог светског рата, до Брозове смрти, у Југославију ушло око сто деведесет пет (195) милијарди долара, а да се зна шта се десило са “свега” сто двадесетак милијарди. Како нико не даје паре за џабе, било је логично што су “дародавци” оних седамдесетак милијарди долара дошли после Брозове смрти да све то наплате. Биће да је те милијарде трошила и власт у којој је целога свог искључиво партијског живота “боравио” и Живан Берисављевић; добро, и секретарски и амбасадорски послови спадају у партијско, али се он тога не досећа.

А зашто би се и досећао кад му је лагодније било да иде на ручкове у клубу у коме му је већ помињани Меклејн, мимо строгих клупских правила, обезбедио чланску карту. Можда и због тога да би Енглези долазили да гледају како Жика прича енглески.

Нови Сад,

8-9. октобар 2019 (7528)

 

( Преузето са сајта Храма Св. Георгија у Београду-Чукарица, од 13. октобра 2019.

https://hramsvgeorgija.rs/crnim-komunistima-bio-je-jedini-cilj-da-razbiju-srbstvo/ )