Како ћемо се за неколико дана присетити сто четврте годишњице Топличког устанка (1917), наредни редови биће посвећени приликама које су претходиле томе догађају, али и “заслужницима” за оно што ће се тек десити.
“Заслужничку” улогу у тим (будућим) збивањима себи су присвојили Бугари чији су преци, барем према ономе што читамо на Википедији, били “Прабугари, Булгари или врло ретко Болгари… полуномадска туркијска ратничка племена која су живела у каспијској степи и уз реку Волгу.

Са доласком Булгара на тло Балкана дошло је до етногенетског мешања са Трачанима и Словенима и настанка данашњих Бугара. Домовина Прабугара су биле скитске земље у данашњој Украјини, Русији, Казахстану, Киргистану, Авганистану, Ирану, Пакистану, Таџикистану и Узбекистану”.
Јесте да је у овој причици фелерична тврдња о Трачанима и Словенима, стога што се Словени помињу тек од краја 5. века и што су Трачани србско племе, као и “знање” да је етногенетско мешање са “Трачанима и Словенима” довело до “настанка данашњих Бугара”, али свему томе недостаје и најмањи коментар о томе како то “мешање” није у бугарском језику оставило иједну “туркијску” реч, као што се то дешавало код “мешања” досељених Угара или Арнаута са затеченим србским светом.

Наиме, у поменутим случајевима угарском и арбанашком, “мешањем досељеника и старинаца дошло је и до језичке мешавине”, тако да се њихови “помешани” језици драстично разликују од србског. Будући да се тако нешто није десило са језиком бугарских досељеника, значи да је бугарско племе које се мешало са “Словенима и Трачанима” било србско, те да је бугарски језик само један од дијалеката србског језика.

Е, такви или онакви Бугари, и не само они, већ и њихови грчки и србски суседи – али не по сопственом избору -, 1912. године “упловили” су у нешто што им је из темеља продрмало национално расположење, али је оне прве окренуло против других, нарочито Срба.
Десило се, заправо, да је ратну искру на Балкан бацила Италија када је с јесени 1911. године напала Турску, не би ли од ње преотела Триполис, у Либану. На инсистирање Аустроугарске, овај рат требало је да буде “локалног” карактера, али се ратна психоза код балканских држава није могла избећи. Током 1912. године, у страху да се рат не прошири и на њих, Бугарска, Грчка, Србија и Црна Гора убрзано су приступиле склапању међусобних двостраних споразума, како следи:

а. србско-бугарски савез склопљен је 13. марта, а уговорне стране узајамно су гарантовале државну независност и неповредивост државних територија. Чланом 2. уговора оне су се обавезале “да притекну једна другој у помоћ целокупном својом снагом у случају, да ма која велика сила анектира, окупира или војнички заузме, ма и привремено, ма који део балканске територије која се сада налази под турском влашћу, ако једна од њих сматра то као противно њеним животним интересима и као разлог за рат. Тајним додатком уговору била је предвиђена заједничка акција против Турске, уколико би њеним деловањем били угрожени национални и државни интереси обеју држава или једне од њих. Истим додатком Бугарска је Србији признала право на област северно и западно од Шар-планине, а Србија Бугарској на област источно од Родопа и реке Струме. За подручја између ових двеју области, ако се саме око тога не буду могле споразумети, предвиђала се арбитража рускога цара;

б. бугарско-грчки савез склопљен је 29. маја, и он се искључиво односио “на заједничку сарадњу са целокупном оружаном снагом” ако би дошло до турског напада на једну од потписница. Споразум је постигнут захваљујући чињеници да су обе стране избегле расправу о подели територија које би биле ослобођене у евентуалном будућем рату против Турске

Бугарски спорови са савезницима

Без обзира на договорену сарадњу, односи у Балканском савезу почели су да се отворено заоштравају на самом почетку рата са Турском. Већ првих дана новембра 1912. године избио је спор између Грка и Бугара, пошто су грчки територијални захтеви били неприхватљиви за Бугаре, исто као и нешто доцнији грчки предлог да Антанта преузме улогу арбитра у насталом спору. Како су Бугари пренебрегавали све грчке покушаје да се дође до неког решења, Грци су се окренули Србији “истичући да је грчко-српско зближење неопходно потребно како би се спречило претерано јачање Бугарске, подједнако штетно и за Грчку и за Србију због непоправљивог нарушавања балканске равнотеже”.

У првом тренутку Србија је била склона да прихвати бугарски став о подели територија сразмерно поднетим људским жртвама и материјалним штетама, али то није одговарало Грчкој. Нови србски предлог да свака савезница задржи територију коју је њена војска запосела такође се није допао Грчкој, што је запретило неспоразумом и на овој страни. Почетком 1913. године бугарски територијални прохтеви већ су били такви да и идеја о посебном грчко-срском савезу против Бугарске није била далеко. Крајем фебруара и почетком марта дошло је и до оружаног сукоба између грчких и бугарских војника са већим бројем жртава, а сваки нови покушај да се преговорима дође до неког правичног решења био је безуспешан. Крајем маја дошло је до новог оружаног сукоба, а руска влада затражила је да се спор изнесе на арбитражу. Прибојавајући се арбитраже, Бугари су извели један брз “дипломатски” маневар и 3. јуна пристали да потпишу протокол о новој демаркационој линији према Грчкој. Бугарски историчар Гиргинов не крије да је протокол потписан само због тога да се бугарској војсци “купи” време потребно за пребацивање с њеног источног на западни фронт.

У међувремену, заоштравали су се и бугарско-србски односи. Први неспоразуми избили су почетком фебруара 1913. године, кад је Бугарска затражила да јој Србија, као помоћ за заузимање Једрена, пошаље и тешку артиљерију, с тим да за ту “услугу” добије новчану накнаду. Никола Пашић је одговорио да “српски народ, као и сваки други, сматра своју војску и своје оружје као саставни део народне части који се не продају нити уступају за новац и ја налазим да би нам се наносила увреда када би се на нашу војску гледало као на најамничку, за чије се услуге може нудити нека новчана одштета”.

Пошто је новац и после те Пашићеве изјаве поново понуђен, Србија је била принуђена да званично затражи ревизију србско-бугарског уговора о савезу. У писму србском посланику у Бугарској, Пашић је детаљно образложио тај захтев:

“Бугарска није послала уговором предвиђени контигент трупа на вардарско војиште, па је Србија сама поднела све жртве на овом војишту;
Србија је, покоравајући се одлуци великих сила, напустила јадранско приморје и на тај начин жртвовала своју неспорну територију да би сачувала себе и Бугарску од једног рата који је претио да поништи све њихове успехе; Србија је, на молбу бугарске владе, послала преко 50.000 војника са тешком артиљеријом на маричко војиште, иако то по уговору није предвиђено;
После извршења свог ратног задатка, Србија више од три месеца стоји са целом својом војском на страни Бугарске помажући јој да добије Једрене и територије на које она није претендовала приликом склапања српско-бугарског уговора”.

Уместо да непосредно одговори, Бугари су тражили од Русије “да уразуми Србе”. Пашић је на руска упозорења одговорио да “Српска влада неће допустити да се Бугарска пружи између Србије и Грчке и дође у додир са Албанијом па макар изгубили симпатије целога света”. Нису ни Бугари одступали, тврдећи да “Србија није учинила ништа више од онога на што се обавезала Уговором, Војном конвенцијом и њеним прилозима”. У међувремену, пошто је 26. марта пала тврђава у Једрену, бугарска штампа затражила је од своје владе да србским војницима, онима који су пет месеци раније притекли у помоћ бугарским опсадним трупама и тамо дочекани као “мили и драги гости” и “братска савезничка војска”, онемогући повратак у отаџбину, да их интернира и третира као ратне заробљенике.

Средином априла Бугарска је потписала сепаратни мир са Турском, не обавештавајући о томе своје савезнике. Пашић је у томе чину видео директну опасност за Србију, те је од Врховне команде затражио да се понаша у складу са новонасталом ситуацијом. Истовремено, он је активирао преговоре о склапању савеза са Грчком, сугеришући да се у тај савез укључи и Румунија. Руска влада покушала је да умири “савезничке” страсти предлогом да сви савезници демобилишу своје војске и да њихови председници влада покушају да у директним преговорима реше све нагомилане проблеме. Србија је била вољна да прихвати руске сугестије, под условом да и Грчка и Бугарска демобилишу своје снаге, али су се Бугари и даље чврсто држали свог тумачења појединих одредаба србско-бугарског споразума.

Руси су и даље настојали да се до решења дође мирним путем: Србији су препоручивали да поштује одредбе још увек важећег уговора, истовремено јој стављајући у изглед велике територијалне добити у јужнословенским крајевима под Аустроугарском (у погодном тренутку), а Бугарској да ће “мудро поступити ако сама увиди неопходност извесне исправке у уговореном разграничењу и учини бар извесне уступке”.

Србија је и даље тражила да се уговор ревидује, после чега би се одредила међународна арбитража. Са своје стране, Бугарска је од Русије затражила да Србију примора на евакуацију спорне територије. Таквој логици ишли су на руку и јавни скупови на којима је захтевано да се Бугарска “са мачем у руци бори за прикључење Македоније са Солуном, Зајечаром, Пиротом, Нишом, Врањем и Лесковцем”. Мимо тога, бугарска дипломатија тражила је да се напусте преговори и да се енергичном војном акцијом Срби одбаце иза Шар-планине, а бугарска Врховна команда, опет, наговарала је своју владу да, избегавајући одговорност за рат, изазове оружани сукоб са Србијом и Грчком и дефинитивно оствари своју превласт на Балкану.

У новом покушају да се изађе из кризе, Србија је предложила бугарској влади да се о расподели територија расправља на заједничкој конференцији свих балканских савезница. Као крајњу границу до које се могло попуштати, Србија је у писму руском министру спољних послова Сергеју Сазонову означила десну обалу Злетовске реке и реке Брегалнице до њеног ушћа у Вардар, а затим леву обалу Вардара до Ђевђелије, где србска и грчка граница треба да се додирују. Територија западно од поменуте линије ни по чему се за србску страну није могла сматрати спорном, а “у Србији нема ни силе ни ауторитета који би могли склонити војску да напусти Велес, Прилеп, Битољ и Охрид”. Наравно, Србија је имала у виду да је то “неспорно” подручје већином настањено Србима, али није спорила да су са њима живеле и неке друге народности. Пашић је тих дана уверавао Народну скупштину да “подела територије од Турске задобивене не може се извршити по принципу народности, јер су народи у Македонији тако измешани, да је апсолутно немогуће створити државе балканске које би биле способне за живот држећи се строго и искључиво принципа народности. Македонија није целина етнографска, није земља у којој живи један народ, него је земља пуна разних народности. У њој има Срба, Бугара, Грка, Румуна, Турака и Арнаута, па и један знатан део Јевреја”.

Првог јуна, у одговору на Пашићево питање да ли Србија може успешно ратовати са Бугарском, Врховна команда је проценила “да је сумњив изглед на успех када би сами ратовали против Бугара… Међутим, сви смо сложни у томе, да би Србија имала изгледа на успех, када би против Бугара војевала у савезу са Грцима. Али, и у овом случају потребно је да акција наша што пре отпочне, иначе би се оставило Бугарима времена да своју војску концентришу и тада би, разуме се, успех био тежи”.

Истога дана, мада после вишемесечног натезања, у Солуну су потписани Уговор о савезу између Грчке и Србије, Војна конвенција и Протокол о заједничком плану операција србске и грчке војске. Са циљем да се ефикасно одбије могући напад бугарске војске, Срби и Грци почели су да преговарају и са Румунијом, а није им била страна ни замисао да у један будући савез укључе чак и Турску.

Бугарска, одлучна да разбије Балкански савез и да приђе аустро-немачком блоку, одбијала је сваку помисао да се из кризе изађе преговорима. Приправна на рат против Србије, она је, по аустријском савету да уза себе придобије Румунију, своје дипломатске активности окренула и на ту страну, с тим што је, за сваки случај, наређено да се бугарске трупе концентришу према Србији и Грчкој. Како су се србске и грчке трупе већ налазиле у близини демаркационе линије уз Бугарску, постојала је бојазан да се и најмањи оружани инцидент претвори у рат.
Русија је и даље упорно настојала да Србе и Бугаре задржи за преговарачким столом, те су се председници њихових влада сагласили да се сви балкански савезници још једном нађу на окупу и покушају изнаћи излаз из већ врло изражене оштре кризе.
Попустљивост бугарског председника није наишла на разумевање краља Фердинанда и његових сарадника, због чега је на чело нове владе дошао Стојан Данев, човек који није ни помишљао да начини ма и најмањи уступак Србима. Србска влада схватила је ову промену крајње прагматично, па је 8. јуна, на састанку са шефовима опозиционих странака, одлучено да се затражи коначан бугарски одговор на србску ноту о ревизији Уговора потписаног непуних петнаест месеци раније. Уколико би одговор био негативан, Србија би објавила анексију свих територија које је она ослободила и које су, за Бугаре, биле спорне.

Рат је био на прагу, па су Русија, Француска и Енглеска, свака својим разлозима, покушавале да сукобљене стране измире, скрећући им пажњу и на опасност од директног оружаног мешања Аустроугарске. (На наговор Немачке да не улази у рат пре но што Балкански савез не буде разбијен, Аустроугарска је у два маха одустајала од напада на Србију и Црну Гору; постојала је бојазан да ће се против аустро-немачког блока, поред руског фронта на истоку и француског на западу, формирати и трећи, на Балкану). Србија је у преписци са руским царем и даље истицала да би за њу најгоре решење било да се Бугарска споји с Арбанијом, док је бугарски краљ једнострано “неопозиво отказао планирани састанак четворице балканских премијера”.

Средином јуна, без обзира на став да се Србија неће сложити са границама “које ће је ставити у зависност од Бугарске”, Пашић је још једном покушао да Бугарску наведе на споразум. Он је, наиме, предложио бугарској влади да и једна и друга страна своје војне снаге сведу на четвртину, да тако смање војну тензију и да наставе преговоре, уз арбитражу руског цара. Бугарска се сложила да се приступи демобилизацији, али да њене трупе уђу у Маћедонију и тамо се стационирају поред србских; све друго за њих је било неприхватљиво. Што се тиче арбитраже, очекујући да би им Русија доделила све подручје до Битоља, Бугари су захтевали да арбитражу прихвати и србска страна, безусловно и на основу уговора.

Била је то само варка, пошто су бугарски краљ Фердинанд Кобург и његови сарадници, прогермански оријентисани, већ били донели одлуку да “бугарска војска без објаве рата приступи поседању спорних области у Македонији”.
Све то имајући у виду, руска влада је ултимативно затражила да до 25. јуна обе стране доставе јасну и одређену изјаву да прихватају арбитражу. Да би се избегао рат, Пашић је предложио Министарском савету да се безусловна арбитража прихвати. Због тога, замерено му је да не штити србске интересе, а министар војни и министар правосуђа поднели су оставке. Пошто ни краљ Петар није био за попуштање, Пашић је поднео оставку. На интервенцију Русије и Француске, краљ је оставку одбио, а министарска криза окончана је 27. јуна прихватањем Пашићевог става да се руска арбитража прихвати без резерве. Овакав обрт није био прихватљив за Грчку, иако је Србија добила уверавања од руске владе “да се неће приступити арбитражи пре него се истовремено грчко-бугарски спор упути истим правцем”; она се прибојавала да ће се србско попуштање протумачити да је и Грчка, као србски савезник, прихватила безусловну арбитражу.

Проблеми за србску владу искрсли су на многим странама чим је на дневни ред Народне скупштине стављена декларација о арбитражи. Све партије питале су о чему се стварно ради, а став србске војске исказао је ђенерал Живојин Мишић речима да “ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати овамо, одакле ћемо са нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ”. Мишић није без разлога помињао Битољ јер је и сам добро знао да Врховна команда ослушкује шта се о тој ствари прича на разним утицајним местима, нарочито међу масонима и “српским” интелектуалцима, на пример. Амерички масони, међу њима и известан број Срба из “танког слоја елите у САД”, противили су се србским настојањима да запоседну Маћедонију. Наравно, такав став морао је обавезивати и Михаила Пупина, такође масона, те је он био “крајње ћутљив за време другог балканског рата, мада је био врло гласан у току борбе балканских народа против отоманске тираније у јесен 1912. године. Уосталом, и немасонски кругови међу америчким словенским интелектуалцима били су против тога да Србија задржи Битољ”.

Други балкански рат, без објаве

Да би се страсти бар мало смириле, седница србске Народне скупштине одложена је за 30. јун. А тога дана, док је Пашић пред народним посланицима образлагао ставове србске владе према руској арбитражи и односима са Бугарском, стигла су два телеграма Врховне команде. “У првом се извештава да су Бугари напали у зору 30. јуна на српску војску дуж целе демаркационе линије у Македонији, а у другом да су у исто време напали и грчку војску на целом фронту”.

Србска страна могла је тим чином бити изненађена, али у Бугарској све се одвијало по плану.
Тако, на пример, 29. јуна начелник штаба Треће бугарске армије у телеграму свом старијем колеги у Другој армији исказује страх од могућности да Бугарска заиста прихвати арбитражу: “Немамо одважног државника. Малодушност је овладала свима. Солун је неповратно изгубљен. Сви ми, народ и војска, упрли смо поглед у вас. Спасите га. Наређење или слободне руке у том погледу нећете добити. Сами треба да се одлучите. Мора се дејствовати без одлагања”. Одговор је гласио: “Будите мирни. Почињемо данас”.

И, заиста, Бугарска је у ноћи између 29. и 30. јуна 1913. године, без формалне објаве рата, напала Србију и Грчку. “Овим актом, којим је коначно разбијен Балкански савез и врата Балкана напола отворена агресивној политици »Drang nach Osten«, Фердинанд Кобург је у пуном смислу те речи одиграо улогу аустроугарског и немачког агента на бугарском престолу. Он је то, 18 година доцније, и јавно признао, када је у Neu Freie Presse писао: »Ја сам часно извршио своју обавезу према германској раси, како за време балканских ратова (1912-1913. г.), тако и за време европског рата«”.

Само се у Земљи Србији и у њеној Народној скупштини могло десити да и 30. јуна, у расправи о извештају владе о спољној политици, на дан кад је Србија нападнута, посланици једне парламентарне партије затраже хитну демобилизацију војске и, са тим у вези, “мирољубиво” решавање свих спорова између балканских народа: Социјалдемократска партија Димитрија Туцовића, само по имену “српска”, упорно се држала свог капитулантског става, нелојалности сопственој држави и сопственом народу и сулуде идеје о “мирољубивости” у време отворене антисрпске политике и војних претњи са северозапада и с истока.