Аутор: Оливер Јанковић

 

– догађа се између два светска рата, а последњи део се дешава у садашњости –

 

УЛОГЕ:

Бора Васиљевић

Доктор

Драган, пекар

Путник

2 просјака

2 човека који скупљају по контејнерима

(због већег броја улога могуће су алтернације – просјаци могу глумити и скупљаче по контејнерима, доктор – пекара или путника)

 

Из другог плана.

Доктор:           Бора Васиљевић!

Отварање врата, затварање врата. Кораци.

Бора:               Добар дан господине докторе.

Доктор:          Здраво Боро. Седи. Скини кошуљу. Тако… Диши дубоко. Диши… Не диши…. Окрени леђа. Диши… Не ваља Боро. Прошли пут кад си био није било добро, а сада је још горе. Плућа ти свирају као стари ормар… Даћу ти неке лекове, али мораш да појачаш исхрану. Ако се овако настави добићеш туберкулозу. Уз појачану исхрану имаш шансе да се извучеш.

Бора:               Али господине докторе…

Доктор:           Боро, са овим се није шалити. Рекао сам ти све што сам имао да ти кажем…

Кораци. Отварање и затварање врата.

                        Музички кулис. Гласови.

 Бора:               Драгане, дај ми шест хлебова.

Драган:           Побогу Боро, шта ће ти толики хлебови? Да немаш госте?

Бора:               (с тугом у гласу) Ех, камо среће да имам госте. Оболео сам Драгане… Лекар ми је рекао да појачам исхрану.

Драган:           Дај ту торбу да ти упакујем хлебове. Види Боро, лако је појачати исхрану. Купи кило кобасица и два хлеба и ето ти јаке хране.

Бора:               Лако је теби да причаш. Одакле мени, амалину, паре за кило кобасица. Знаш ли ти колико то кошта?…

Драган:           (саосећајно) Верујем Боро, није ти лако. Узми ове хлебове и не мораш ништа да платиш. Нека ти је алал…

 

Музички кулис. Звук воде која је прокувала.

 

 Бора:               (за себе) Јесенас сам набрао доста трава. Имам чајева за целу зиму. Бар кад бих имао мало шећера, или још боље меда… Овако, само чај и хлеб…

 

Музички кулис који прераста у уличну буку.

 

 Бора:               Господине, да вам однесем кофере до станице?

Господин:      Колико тражиш?

Бора:               Пет динара.

Господин:      Може.

 

Кашаљ, тешко дисање, опет кашаљ. Пљувљње, кашаљ. Пад тела на земљу. Кашаљ, убрзо се смирује и престаје.

Господин:      Човече, ала си ме уплашио. Немој да устајеш, биће ти боље. Пљујеш крв. То уопште не ваља, сигурно имаш јектику. Мораш код лекара. Ево ти пет динара… Сам ћу однети кофере.

 

Музички кулис који завршава звуком звона са цркве.

 

Први просјак: Јел’ то неког сарањују данас?

Други просјак: Сарањују… умро онај Бора… знаш онај што су га прозвали шестолебац.

Први просјак: А, онај… знам га. Па ко ће да иде за ковчегом? Он није имао никог. Неће бити никога да нам нешто удели. Еј сиротињо и Богу си тешка…

Други просјак: Нек’му је лака црна земља… Уделите браћо… уделите нама сиротима…

 

Музички кулис који завршава шкрипањем точкова колица и чепркањем по контејнеру.

 

Први скупљач: Криза… некад су контејнери били пуни… сад се баца све мање.

Други скупљач: А за стару хартију добијеш само 5 динара по кили… Из’ем ти правду. Шта је данас 5 динара? Па то није ни за кришку ‘леба.

Први скупљач: Е кад рече ‘леба. Види ову кесу… пуна је ‘леба. К’лко има. Чекај… три, четири, пет, шест. Пази, чак шест лебова, нису то’лко ни бајати. Дај да поделимо те ‘лебове па да идемо кући. Моји нису ништа данас јели…

Други скупљач: Добро… него шта кажеш. Шест лебова. То ме подсети на нешто. Знаш, отац ми прич’о. Још у она времена за време краљевине… живео један Бора кога су звали шестолебац.

Први скупљач: Па што су га тако звали?

Други скупљач: Више се и не сећам… ето, знам само да ми је отац нешто прич’о о њему…

 

                        Шкрипање точкова колица која се удаљавају.