( Преузето са: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=896.0 )

« послато: Мај 27, 2012, 08:56:01 пм »
*
Изложба Народне библиотеке Србије и вече њених началника у Торонту

БЕТОНЕРИЈА И БИЖУТЕРИЈА

Не желимо да пишемо ни о људима ни о догађајима, али их није лако заобићи. Не желимо зато што заиста ни људи ни догађаји нису важни, већ појаве, по оној народној: „Док је столица биће гу(рача)“. Зато ћемо покушати да пишемо више о приштевима у српској култури који се шире из Матице у расејање.

Већ другу годину Генерални конзулат Србије у Торонту организује манифестацију „Месец културе Србије у Торонту“. Незаборавни наступи музичке групе „Балканика“, од прошле, и Ансамбла балета Народног позоришта Србије, од ове године, загрејали су срца препуних дворана торонтских Срба и њихових канадских пријатеља. Професионалци су показали да им је уметност и љубав и озбиљно занимање. Требало је да то буде и гостовање Народне библиотеке Србије у Универзитетској библиотеци Торонта ове године, са својом изложбом књига и књижевним вечерима најпревођенијих писаца Србије, бар тако је најављивао бивши генерални конзул, а онда су се руководиоци Народне библиотеке Србије и организатор и селектор манифестације „Месец културе Србије у Торонту“ дрзнули да воде страначку политику и злоупотребе изложбу Националне библиотеке Србије и избор њених писаца.

И тако гостова Народна библиотека Србије месец дана у Торонту и њени директор и начелник Одељења издавачке делатности недељу дана, све о трошку тог осиромашеног народа, односно Владе Србије и њеног Министарства за културу, а радећи на штету тог народа, његове владе, а посебно српске културе и књижевности. Дођоше са изложбом „Два Радослава – Два времена“. Изложба је била постављена на најлепшем и најпрометнијем изложбеном простору Универзитетске библиотеке „Робартс“ у Торонту, од 10. октобра до 10. новембра 2006. Свакодневно туда дефилује на хиљаде студената (из читавог света!), професора и посетилаца најстаријег и највећег канадског универзитета. А на изложби четири факсимила (на српском и енглеском) и четири илуминације из „Радосављевог Четверојеванђелија“ из 15. века и осам великих табака стрипа (титлованог на енглеском), по тексту необјављеног дневника непознатог Радослава из Панчева, из прве половине 20. века. Значи, оба су преписивачка дела: прво сасвим уклопљено у српску културну традицију, а друго сасвим неуклопљено. Ни у српској књижевности ни у српском сликарству стрип није препознатљив. Јасно је што је стрип из двадесетог века јер га пре нисмо имали, али зашто започињати српску књижевност са 15. веком, ако је она била развијена и у 12. и 13. веку? Пажљивим разгледањем осамдесетак изложених књига, претежно у латиничком писму, на полеђини осам стаклених витрина (на лицу су копије стрипа, факсимила и илуминација), постаје вам све јасно. Највише је књига непознатих аутора из новијег времена и новијих издавача („Гео-политика“, „Клио“… Ту је и коло Нолитових романа писаца из Србије. У засебној витрини шепури се књижица са наднасловом: „Хелсиншки одбор за људска права у Србији“, у наслову: „Огледи 6“, испод аутор: Јован Бајфорд, а онда поднаслов у два сегмента: „Порицање и потискивање антисемитизма“ и „Сјећање на владику Николаја Велимировића у савременој српској православној култури“. У истој витрини су и романи Андрића, Селимовића и Павића, а међу њима и књижице директора и начелника Народне библиотеке Србије: „Вечерас у Емаусу“ Сретена Угричића и „Берлинско око“ Саше Илића.

Међу осамдесетак изложених књига Народне библиотеке Србије нема Светог Саве, нема Мирослављевог јеванђеља, нема ниједне антологије народног стваралаштва (у години када је тај осиромашени народ на „Сајму књига“ највише куповао антологију народних пословица!), нема ни једне антологије ни старог ни модерног српског песништва, нема Његоша, нема Венцловића, нема Петра Кочића (у години његовог јубилеја!), нема Милоша Црњанског, нема Борислава Пекића, нема Слободана Јовановића (једног од највећих европских правних писаца када се над Србијом крше сва међународна права!), нема Николе Тесле (у Години Николе Тесле у целом свету!), нема Миодрага Павловића, Нема Горана Петровића… Нема ни једне монографије великих српских сликара. Од толиких књига написаних о Косову и Метохији изабрана је и изложена само једна: „Косово – говори и интервјуи“ Вука Драшковића (у години када нам отимају Косово!). Ту је и Зоран Ђинђић са књигом „Етика и одговорност“. Вероватно су на њој стасали Директор и Начелник Народне библиотеке Србије.

Речју, пропуштена је прилика да се у једном великом светском универзитетском центру месец дана јавно представља српска књига и српска култура у афирмативном светлу, књигама које су преведене на све светске језике. Када овоме додамо да ће те књиге остати у трајном власништву Универзитетске библиотеке Торонта, биће нам јасније последице ове штете. Сазнајемо да су се неки пакети књига ове изложбе „загубили“ па нису ни изложени, а у њима више наслова Хелсиншког одбора за људска права и других фондација и невладиних организација у Србији. Значи, поклоњено је стотинак књига.

Позвао сам 5 пријатеља, са којима се годинама дружим баш у овој библиотеци, да погледају ову изложбу. Више очију више види, а више рецепција доводи до објективнијег закључивања. Нико од њих, сем потписивача овог текста, није био Србин. Једној Канађанки се свидела концепција изложбе. Каже: „Заснована је на антиподности идеја и времена“, само ни њој није јасно „зашто су почели од 15. века када ви Срби имате сачуване споменике писмености још из 10. а да не говоримо о 12, 13. и 14. веку“. Покушавам ауторе изложбе правдати да су се повели, можда, за звучним насловом: „Два Радослава – Два времена“. „Ништа мање звучни не би били ни наслови: ‘Два Растка – Два времена’ или ‘Два Мирослава – Два времена’. Свети Сава и Мирославово јеванђеље се не смеју заобићи на изложби Националне библиотеке Србије“, вели ова Канађанка. Свима је засметала књига Хелсиншког одбора за људска права у Србији и нескромност заничника Народне библиотеке Србије да своје књиге ставе на пијадестал поред Павића, а у исту витрину са Андрићем и Селимовићем. Најискренији је био један постдокторанд из Америке: „Зашто ви Срби, кад год нешто презентујете из Србије, инсистирате на негативном?“, рекао је скоро плачљиво.

Одговор на ово искрено питање странца добили смо на књижевној вечери Директора и Начелника Народне библиотеке Србије. Њихово тамобош књижевно вече отворила је млада власница књижаре „Сербица Бооксторе“, а водио је власник и уредник српског латиничког листа „МиМагазин“ који излази у Торонту. Он је дословно почео вече реченицама: „Драго ми је да вечерас овде у Торонту могу представити моје другаре Среју и Сашу. Они су једино светло у оном тамо мраку у Србији…“
Одмах испред њега седео је „весели наш конзул Зоран“, што би рекао Бора Пекић, који није ни покушао да брани Србе и Србију или бар њихову владу која је платила све трошкове њиховог доласка, повратка и боравка у Торонту. Недељу дана раније, на овом истом месту, где је одржана промоција антологије српског метафизичког песништва „Од Растка до Растка“, скакао је као опарен после читања писма уредника те антологије коме дотично министарство није хтело да плати само авионску карту да би представио антологију коју је уредио и објавио у Београду, а организатор ставио на прво вече отварања меанифестације „Месец културе Србије у Торонту“. У таквој консталацији односа, водитељ књижевне вечери (власник и уредник „Ми магазина“) Директора и Началника (учинило нам се тада и коселектор писаца и књига) наставио је да реализује своје и њихове идеје које смо дан-два раније читали у уводнику његовог „МиМагазина“. А оне су: да су његови пајтоси „једино светло у оном тамо мраку“, да је тамо све подељено на „ми“ и „они“, да су „ћирилаши батинаши“, да је Нови устав „збрзан“, о „новим писцима Србије“, о „новој постмодернистичкој књижевности“, о „патетичним националистима у српској књижевности“…
Весели Среја и Саша спремно су му асистирали (А зашто и не би када су то претходно рекли у интервјуу за његове новине). Често су одговарали питањем на притање, типа: „Да ли би дела Светог Саве, Његоша, Црњанског и Пекића била мање вредна ако их читате у латиници?“ На одговор једног добро обавештеног посетиоца из публике „да је природнији културолошки амбијент ових писаца ћирилички“ и питање: „Да ли то они предлажу да се ћирилица, као сегмент српске традиције, у Србији уклони за љубав неког бољег латиничког писма?“, замуцали су, а на његово упорно инсистирање да одговоре зашто баш ових писаца нема на њиховој изложби, прво су отћутали, а онда експлодирали: „Знамо ми да вама смета латиница! А ми нисмо ни мислили да ове књиге излажемо већ да их, као поклон, предамо у магацин Универзитетске библиотеке Торонта“. Значи ли то да су кривци промашене изложбе књига Народне библиотеке Србије домаћини: Генерални конзулат Србије и „Робартс Либрарy“? А што се тиче ћирилице, не треба да се труде толико латиничари. Као што је њихова Јагодина (из које су дошли, а сада се ње стиде!) била Јагодина па Светозарево, па опет Јагодина тако ће и српска ћирилица бити оно што је била једанаест векова – српско писмо! Незадовољан претходним одговором, незгодни питалац закључио је полемику са њима констатацијом да нису имали разлога ни долазити ако нису имали намеру да праве изложбу књига Националне библиотеке Србије. И заиста бројем присутних, дословно 18 посетилаца (укључујући и персонал Генералног конзулата Србије, власнике књижаре „Сербица Бооксторе“ и шалџију водитеља „МиМагазин“, за кога је „ћирилица секси“!) јасно им је речено да најбројнија српска заједница у Канади није заинтересована за њих. Други питалац из публике интересовао се где он може да нађе тај дневник „Радослава из Панчева“. Одговорили су му да га не може наћи нигде јер није штампан, сем у стрипу „Радосављева прича“.

Коначно је смушени водитељ прешао на представљање књига (објављених и оних које ће „бити објављене за Сајам“!). Директор је сам себе цитирао (и из објављене и из необјављене књиге шта и како треба писати. Није пропустио да изрекне и своју „извршну команду“: „У традиционалистичкој Србији још није написано ремек-дело!“. Началник се послужио филмском презентацијом своје књиге „Берлинско око“, упоређујући Београд из времена Слободана Милошевића са Берлином Адолфа Хитлера. Каже одлучио се за филмску презентацију своје књиге „да не би дозволио неталентованим књижевним критичарима да жвалаве“ о његовом роману. Није пропустио ни да простачки и дегутантно на својој вечери изружи свог колегу Горана Петровић и друге обавезно српске писце, јер се, према ранијој његовој скудоумној изјави, „у Европу не иде преко Лајковца (читај: преко Белог Марковића) ни Краљева (читај: преко Горана Петровића), него преко Хага“ (читај: ухапшеног генерала Ратка Младића и, опет, његовог колеге писца Радована Караџића).

Водитељ ове вечери, „МиМагазин“, задужен за штапине, динамизовао је илити динамиташио разговор апострофирајући њихов подлистак „Бетон“ у новинама „Данас“. Тада је Началник окрилатио: „Намерно смо дали нелитерарно име овом подлистку „Бетон“ јер се традиционализам и национализам у Србији не може разбити другачије него као што се разбија бетон (мислећи вероватно на мацолу у сопственим рукама!). А кад се бетон разбија, он пршти на све стране…“. Поново је додао да је у Србији „све подељено на МИ и ОНИ“. Онај чворновати питалац опет је закерао: „А ко вам плати овај пут и недељу дана боравка у Торонту, ВИ или ОНИ?“. Заплете се крилати Началник: „МИ, ОНИ…“
па прибеже вештини писца „Косово – говори и интервјуи“: „Сви, сви, сви!“

Подсетило нас је ово вече и изложба књига Националне библиотеке Србије у Торонту на прве године нашег доласка у Канаду. Ниједна књига и њен аутор нису могли бити представљени у српској заједници а да не скрене у четничко-партизанске сукобе. Началници Библиотеке Србије често су апострофирали „европску Србију“, „демократски Запад“, а нападали већ педесет година мртве српске писце који су у том „демократском Западу“ препознатљиви као жртве фашизма и комунизма (Св. Николај Велимировић). Нису ли се то они, и несвесно, сврстали у трећу сатрапију, раме уз раме претходним двема мрачним идеологијама? И иначе њихова списатељска и беседничка мисао, у „Бетону“ и у излету у Торонто, зазвучала нам је необољшевички, ја л’ јакобински – у обе варијанте новоговором и директним позивом на разбијање и не мислећи о грађењу. Доживели смо и њих (са „мимагазинираним водитељем“!) и њихову изложбу и назови књижевно вече као бетонерију и бижутерију, препуне прштања и блатног сјаја. Овај народ српског расејања у Торонту сувише стварно и јасно дао им је до знања да није заинтересован за овакве „писце“ из Србије. Не желимо да приштеви из Матице прште и у расејање. Једноставно, ми смо за српско духовно јединство.

Др Радомир Батуран | Видовдан