Берберница код Барба Луке Барбата или „ЦАРЕВО НОВО РУХО“ /из визуре једног повлашћеног читаоца/

//Берберница код Барба Луке Барбата или „ЦАРЕВО НОВО РУХО“ /из визуре једног повлашћеног читаоца/

Берберница код Барба Луке Барбата или „ЦАРЕВО НОВО РУХО“ /из визуре једног повлашћеног читаоца/

Аутор: Мајо Даниловић, књижевник

 

 

Сјећамо ли се како смо изгледали „од мајке рођени“? Е, па такви смо код Лукине Ошишане овце. Ин флагранти, уз по један слој патворености и комформизма, које инерцијом битисања натоварисмо на себе. Код штуцованог мозга, како нам сугерише насловна илустрација.

Барбат, човјек и писац, за мене још недоживљене перцепције, суптилно сатирично огољава нас и догађања у окружењу.

 

Овај Домановићев књижевни чукун унук, топлички је врцав, универзално хуморан. Разгаћује нашу стварност, и одјева је у царево ново рухо. Оно што видимо у корицама ове озбиљне књиге, није наш лик у кривом огледалу, како нам се на први поглед чини, то смо ми, или оно што је од нас остало.

 

Наравно да на такву искреност има право списатељ са корисном дозом самоироније, присутне у овој књизи о књизи, у овој књизи са аутобиографским печатом, у овој књизи у којој је аутор у непрестаном дијалогу са собом.

 

Сви смо ми Раде, понеко Радисав или Радивоје, тврди човек, такође Раде, који пише под псеудонимом Лука Барбат. С тим што су неки и Трифко Карабанда, Цуња Шуле и компанија… Циља ли он то на свеопшти губитак персоналног и свих других идентитета, дехуманизацију и деспинализацију сопства, етички и квалитативни суноврат?

 

Ми мушки опростићемо му дјелимичну амнестичност, јер овај Арсеније, алијас Барбат, изузетно влада именима жена и свим што је у вези љепшег пола, гдје је обашка перцетиван и надахнут.

 

Барбат хируршки прецизно сецира нашу актуелност, нарочито укупан транзициони каламбур и несналажљивост појединца у систему наметнутих субвредности, напосе положај писца, положај књиге у прелазном периоду.

 

Ванредне су његове друштвено-еконоске експертизе, као и политичке једне посрнуле државе са рецептима стратешких потеза у маниру зрелог и мудрог политичара, на спољном и унутрашњем плану. Ех, што га раније не послушаше!

 

Код ошишане овце је и својеврстан Водич кроз Београд, факултативно разгледање престонице, кроз његове актуелне, често накарадне метаморфозе. Имао би овај аутор штошта рећи и о воденом Београду, али му временски замало измаче.

 

Аутор алегоричне козерије „Код ошишане овце“ не распиње на крст, не суди, не пресуђује, не егзекутира. Не тумачи, то оставља философима. Он само просуђује, писалачки особено, језички прецизно, чисто, хроничи, анализира, забога, једноставно нас приказује онаквим какви ми то, у стварности, јесмо.

 

Посебан освјежавајући фил и читалачку динамику овој књизи чине његови готово пословични афоризми, јасни, језгровити и неагресивни, као и сатиричне приче, попут есеја-трактата о јајету, или јајима или приче Зашто.

 

Стога мој наклон за храброст искрености, када без цинизма, недајбоже саркастичности, приказује отужну кореографију збиље, себе и нас у том вашару таштине и охолости људске врсте. Он то чини езоповски мудро, кочићевски луцидно, Пикасовским линеаром и колоритношћу 50 нијанси сиве.

 

То што сам црвен у лицу, није од стида што се препознах у Лукиним опсервацијама. Таман посла! Малочас сам из Барба Лукине бербернице, обријан до испод коже.

 

2018-11-26T20:28:40+00:00новембар 26th, 2018|Књижевност|

Остави коментар

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.