Када Горан Шарић у интервјуу https:www//homoverbum.com/albanci-su-na-kosovo-dosli-u-11-vijeku-vazna-paralela-izmedju-sr/ каже да се “Албанци на Балкану појављују у 11. веку, по свој прилици као пратеће трупе ромејског војсковође Георгиуса Манијака”, онда се имало пажљивом читаоцу отвара простор за сумњу у све што је изречено. Мање-више за навод да се они “на Балкану појављују у 11. веку” (јер тада се није за Балкан ни знало, то се све до 1808. звало Хелм, а помињање 11. века пружа читаоцу ретку почаст да сам одабере које је то године заиста било), али исказ “по свој прилици”, у значењу да то можда и није тада и тако било, свему што је касније изговорио “могло би бити, али не мора да значи”.
Стога, наредни редови треба да послуже као мали исправак тамо наговештеног.

Порекло

У данашњој историјској науци у Срба, науци којој се може приписати свакакво обележје сем србско, о арбанашкој и србској старини пише се неједнако. Суштину свега тог писања сажео је академик Јован И. Деретић (1939) у свом саопштењу на једном научном скупу у београдској академији наука, наводно србској (али у Одељењу друштвених наука а не у Историјском одељењу – које је не желећи да се меша у свој посао, избегло да тај скуп организује!), 21. јуна 2007, када је рекао да је на представу о Србима и о Арбанасима, о њиховом пореклу и њиховој историјској улози, одлучујућу улогу одиграо Берлински конгрес 1878. године. Пре тога крупног догађаја знало се да су Арбанаси кавкаски народ, а да су Срби, староседеоци на Хелму (Балкану), “потомци познатих старих племена, као што су: Илири, Венети, Трачани, Дачани, Сармати, Мези, Дардани, Трибали, Македонци, Епирци… Кроз цели средњи век знало се и код Срба и код странаца ко су Илири и да је то једно од имена, односно синоним за Србе”.

После Берлинског конгреса, одједном, из чиста мира, Арбанаси су постали староседеоци у Србији, а за Србе, “унапређене” у непознат варварски народ, смишљена је прича да су се на своја данашња станишта доселили ниоткуда, негде током шестог и седмог века. “Први који је иступио са претпоставком да су Арбанаси староседеоци, потомци Илира, био је немачки историчар Јохан Тунман 1774. године. Његова теза је изгледала сулуда, али доживеће ширу подршку од такозване бечко-берлинске школе, односно нордијске историјске школе, у другој половини 19. века. Није се десило ни једно ново откриће на пољу археологије, историје, лингвистике или етнографије које би могло да послужи као основ за постављање ове тезе”, али је оно, у замену за признање независности на Берлинском конгресу, Србији наметнуто као званично; као званично, оно и данас опстаје.

Из истога тог Деретићевог саопштења произилази да преци данашњих Арбанаса потичу из кавкаске Албаније (земље коју су странци тако назвали по граду Албана на Каспијском језеру у чијем се залеђу она простирала), те да су у 8. веку тамо вођени велики ратови између Хазара, турског племена Мојсијеве вере, и муслиманских Арапа. По природи ствари, тај сукоб био је и верског карактера, а током његовог трајања део Албанаца примио је ислам. Кад су Хазари 730. године ушли у Албанију (кавкаску), над исламизованим становништвом почео је погром. “Један део муслимана Албанаца успео да побегне код Арапа, који су ове избеглице сврстали у две скупине и једну послали у Сирију, а другу у Арабију. Они који су отишли у Сирију сјединили су се са тамошњим становништвом и губи им се траг. Они који су дошли у Арабију били су насељени у пустињском пределу покрај Црвеног мора. Ово место није одговарало кавкаским сточарима”. Остали су тамо све док их Арапи нису преселили на Сицилију чији су већи део отели од Ромеја (Византије), а учинили су то с искључивим циљем да бројчано ојачају тамошње исламско становништво.

Борбе између Ромеја и Арапа на Сицилији трајале су деценијама, све док Ромеји нису успели да 980. године освоје део арапске Сицилије; тамо су затекли Албанце које су, добрим делом, успели да током наредних деценија преведу у хришћанство (Јован И. Деретић, Арбанаси од Кавказа до Србије, Саопштење на научном скупу “Србија и Арбанаси”, одржаном у Српској академији наука и уметности у Београду, јуна 2007, и објављеном у зборнику радова насловљеном као “Албанци лажни Илири”).

Заза Алексидзе о арбанашким прецима

Деретићев релативно кратак приказ кавкаског порекла давних предака данашњих Арбанаса у потпуности се поклапа са писањем Зазе Алексидзеа (1935), историчара из Рукописног института Ђурђијанске академије наука. Наиме, у јерменској науци утемељен је став да је почетком 3. века пре Христа, североисточно од Малог Кавказа, на подручју данашњих република Грузије и Азербејџана, образовано Албанско царство. Његове гра-нице на југу простирале су се до реке Куре, а према сведочењу грчког географа и историчара Страбона (63. пре Христа – 19. по Христу), становништво тога Царства састојало се од двадесет шест племена. Према новијим сведочењима, до 3. века по Христу, будући да у Царству није било остварено етничко уједначавање, свако племе општило је на своме језику.

Године 387, када је Јерменија подељена између Ирана и Ромејског царства, у Албанско царство ушле су и две провинције бивше Велике Јерменије (Утике и Арцах) на десној обали Куре. Тричетврт века касније (462), Албанско царство ликвидирано је и претворено у административну територију персијске сасанидске династије (од 226. до 651. године) под називом Албанија, али се тај појам, ни тада ни пре, није користио као етноним. Било је то искључиво политичко обележје: и јерменско становништво на десној обали Куре постепено је прихватило ту албанску одредницу, не само као земљописну ознаку већ и као поглед на свет, чак и патриотизам, али се никада није одрекло јерменске самосвести. Иначе, цела та територија настањена је живљем антрополошки једног порекла, које је протеком векова изменило само језик и вероисповест.

Како су у културно-економском погледу те провинције биле у близини изворних Албанаца на десној обали Куре, оне су створиле Нову Албанију не мешајући се при томе ни с Албанцима ни са Персијанцима. Црквени и државни језик те Албаније био је јерменски. Јерменско становништво Албаније и даље је користило јерменски алфабет, а за изворно становништво створен је нов алфабет од 52 (педесет два) знака. Стога, када се говори о стварању алфабета за груби језик варварских Албанаца, имају се у виду изворни Албанци, а када се говори о преводу библијских књига за Албанце, мисли се на јерменски део Албаније. Изворни Албанци нису могли створити сопствену писменост и ускоро су се претопили у суседне народе. То практично значи да, када средњевековни извори говоре о албанској писмености, треба имати на уму да није реч о албанској већ о јерменској писмености створеној у јерменском становништву Утике и Арцаха.

Мада нешто сумњичавији јерменски научници допуштају и могућност да је стварна албанска писменост постојала у току врло кратког периода, од 5. до 7. века, извесно је да се албанска писменост није сачувала, будући да није био оформљен јединствени албански етнос. По природи ствари, то је и са своје стране укочило развиће албанске писмености и стварање јединственог књижевног језика.

Све у свему, чињенице о давним прецима данашњих Арбанаса (на које се ни они, данашњи Арбанаси, ни они који би о томе морали размишљати, Срби, на пример, не осврћу) јесу следеће:

– Цела територија кавкаске Албаније, укључујући спорну провинцију садашњег Азербејџана – Карабах – настањена је становништвом антрополошки једног порекла, које је протеком векова изменило само језик и вероисповест;
– На почетку 5. века била је створена албанска писменост и уз њу богата оригинална и преводилачка литература скоро свих родова;
– Током 7. до 10. века арапски завојевачи и јерменска црква уништили су споменике албанске писмености. Пре тога, Јермени су с албанског на јерменски језик преводили списе из историје Албаније и црквене законе, због чега су они до нас дошли само на јерменском језику;
– Постепено, јерменски језик постаје језик албанске цркве (која опстаје под утицајем јерменске) и албанске државе и, као последица тога, и језик албанске писмености и књижевности, а сви истакнути ствараоци 10-13. века пореклом из Албаније са десне обале Куре сматрају се јерменским албанским писцима и друштвеним ствараоцима.

Јован Деретић о Арбанасима на Србској Земљи

Догађај који је Арбанасе са Сицилије “превео” у Србију био је рат између Ромејског царства и Србије у јесен 1042. године. Ромеји су са великом војском напали Србију и борбе су вођене у пределу Новог Епира, на данашњој територији Албаније:

“У две велике битке Срби су страшно поразили Ромеје и то је проузроковало немире у Византији. Један од побуњеника био је војсковођа Ђорђе Манијакис, који је командовао византијском војском на Сицилији и у јужној Италији. Пошто су га без разлога сменили, одлучио се на побуну и кренуо да узме власт у Цариграду. Повео је своју византијску војску коју је имао под својом командом и један део кавкаских Албанаца… као помоћне чете. Са Арбанасима ишле су и њихове породице како је то био обичај у том времену. Манијакис се са својом војском искрцао у Драчу почетком марта 1043. године. На путу за Цариград, он се код Острова, близу Дојранског језера, сукобио с ромејском војском верној Цариграду; у тој је борби и погинуо, а његова се војска предала.

Ове догађаје описао је савременик тих догађаја, византијски историчар Михаило Аталијат (Michael Attaleiates, Corpus scriptorum historiae Byzantinae, Weber, Bonn 1844, Tome II, page 121).
Византинци су прихватили Манијакисове војнике који су се предали, али нису хтели да приме Албанце који су били странци. Њих су потисли на територију Србије. Ови нису могли да се врате натраг на Сицилију, јер су лађе са којима су дошли биле заплењене. Молили су Србе да им дозволе да се негде населе, па како су они традиционални сточари, гајиће стоку за њих и српску властелу. Зетски кнез Војислав (умро 1052) дозволио им је да се населе у Рабану, једно мало и слабо насељено место на подножју планине Јабланице.

Колико је био бројан тај народ није познато, али према процени није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада. У Србију су стигла само четири албанска племена: Геге, Тоске, Јапе (Лиапе) и Шамиде. Геге су ‘Госк’ или ‘Гог’ код јерменских географа. Шамиде су азијски Шумикси. Ова два последња племена су била мала, можда само делови племена, па су се утопили у прва два племена.

По Рабану ми смо их назвали Арбанасима, странци их зову Албанцима, а они сами себе називају Шћипетарима што на њиховом језику значи Брђани. Турци су их звали Арнаутима. То је арапски назив који значи – они који се нису вратили (из Србије на Сицилију – ИП)…
Предео око Рабана где су живели Арбанаси називан је Арбанон. Тај предео су Срби називали Рабан. У тринаестом веку када су Арбанаси запремали одређену територију, Арбанон се простирао између река Маће на северу и Шкумбе на југу, без Драча и околине…

Сви топоними на пределу савремене Арбаније су српског порекла. Име Албаније није било у вези с Арбанасима нити Арбаноном, него је дато по Белиграду (данас Берат) на латинском Албанополис или Албанум… Арбанаси су се проширили на територију данашње Албаније тек у време Турака где су уништили целе србске и хришћанске градове”.

Арбанаси о себи

Године 1980, у хрватској Enciklopediji Jugoslavije, на странама 72-85, објављена је одредница Албанци. На самом почетку тог текста, уз напомену да је причицу о имену, сложену у свега десетак редова, написао Али Хадри, а ону о језику (из које ћемо пренети неколико редака) – Идриз Ајети, пише и следеће:

“Име. Албанци воде порекло од Илира. Већ од VIII века говори се о Арбрешима као потомцима Илира, а не о Илирима. Од раног феудализма име Илир се замењује именом илирског племена Аlbanoi. Ово име се употребљава у облику Арбер (Аrber), односно Арбреш (Аrberesh) све до пада Албаније под турску власт, а одомаћено је и сада код Албанаца пресељених у Италију после Скендербегове смрти. У писаним историјским изворима име Арбер помиње се први пут 1043, док се име Шћиптар (Shqiptar) претежно употребљава међу Албанцима. О пореклу имена Шћиптар постоје разна мишљења. Најприхватљивије је оно које истиче да име Шћиптар долази од речи shqiptim: говорити добро. Постоји и мишљење да име Шћиптар долази од имена shqipe: орао.

Језик. Албански (арбанаски, арбанашки, арбански) језик је члан велике индоевропске језичке породице… (и) слаже се са већином (њених) чланова… На подручју консонантизма албански се слаже са илирским и трачким језиком… Померање акцента у албанском, посматрано историјски, даје повода за закључак да је у његовим изворно тросложним речима, због честих губљења крајњег слога, дошло до померања акцентуације са последњег на претпоследњи слог… (што је) значајна подударност између албанског и илирског… Веома су видљива нека подударања у области творбе имена у албанском и илирском… Наука је утврдила да Албанци покривају управо оне крајеве и пределе јужног Балкана у којима су обитавали Илири… Постоји и теза о трачком пореклу албанског језика, којој, осим језичких потврда, недостаје историјска подлога”.

Чудан је “научни” став шиптарских академика, по коме се “албански слаже са илирским и трачким”, нарочито због тога што теза о трачком пореклу албанског језика нема ни језичких потврда ни историјске подлоге.
Лако може бити да је таква логика шиптарских “научника” навела “некога” у Србији да протестује због онога што је у Еnciklopediji написано, пошто је после нешто више од четири године, 7. децембра 1984, Секретаријат Централне редакције њеног другог издања, објавио нов текст одреднице Албанци, у којој је Централна редакција “накнадно провела одређене измјене и допуне”.

Прву измену, о имену, “допуњену” на скоро педесет редова, потписала је Редакција, док је другу, о језику, преправио сам Ајети.
Нова прича о имену Албанци креће се у широком кругу разних назива за арбанашко име, коришћених као синоними за оно што је овога пута проглашено за основно, или изворно, “новије национално име”: shqiptar, у множини shqiptarat, које се у претходном списку тиче употребе претежно у “домаћој радиности”. Првобитна прича о илирском племену Аlbanoi овде је проширена подацима да је “у II в. Клаудије Птолемеј забележио у мапи света име илирског племена Аlbanoi и град Албанополис на подручју данашње средње Албаније. Стари облик имена био је у употреби најпре у средњој Албанији, а с временом је постао општенародним именом Албанаца у раздобљу пре Скендербега”.

Преправљена “теорија” о језику, без обзира на почетне ставове да су “Албанци један од најстаријих народа на Балкану” и да се “према сачуваним подацима први албански језички споменици у историји албанског језика јављају веома касно, тек у XIV веку, а прва штампана књига у XVI веку”, прилично је умекшана: пошто нема текстова на илирском језику, лингвисти су принуђени да тај језик проучавају према личним именима и називима појединих места (сачуваним у грчким и латинским текстовима), што их тек “упућује на илирско порекло албанског језика”. Што се тиче трачког језика, овде се само констатује да је “примећена, додуше, извесна лексичка подударност”, због чега се тај језик, на основу само неколико речи, “настоји довести у везу с албанским”.

На другом месту Ајети пише да је “на основу језичких особина, топографских назива и распростирања позајмица, у албанским говорима утврђена двојакост словенског елемента у подручју северно од Дрима и у средњој и јужној Албанији” (Идриз Ајети, Албанско-југославенски (југословенски) односи : Језички односи, Енциклопедија Југославије I А-Биз, Загреб 1980, 97 – lat), али не рече да Арнаути, иако живе поред мора, углавном немају сопствену “морску” терминологију. Немају, наравно, јер су је као “свежи” приморци, преузели од србских старинаца!

Са своје стране, руски филолог Афанасиј Матвејевич Селишчев (1886-1942) утврдио је да се словенске (србске!) позајмице у арбанашком говору односе на следеће области: окућје, двориште, кућни намештај, пољске радове, пољопривредне алате, биљке, воће и поврће, сточарство, зоолошке називе, имена домаћих животиња, пчеларство, воде, лов, имена риба, млин, ваљавицу, терминологију домаће индустрије, одећу и обућу, правне и административне термине, таксе, казне¬но право, називе неких јавних и културних појава, теренске термине, емоције, називе за делове човечјег тела. А потписник ових редова тешко да се може сетити још неке области свакодневног човековог живота из оног времена која би, поред ових ослоњених на србско културно наслеђе по целој Арбанији (“северно од Дрима и у средњој и јужној Албанији”), могла имати искључиво арбанашку терминологију.

Мимо тога, Селишчев је на основу расположивих докумената записао да се Арбанаси појављују у западној Маћедонији тек крајем 13. и током 14. века; у 14. веку, међу старинским становништвом у полошкој области могао се срести и по¬који Арба¬нас. У намери да потврди овај свој последњи навод, он помиње неког Прогона (“очевидно Арбанаса”) који је незаконито користио један део земљишта тетовског манастира. (Греши, јер је Прогон србско име; по једноме таквом, село и братство у Љешанској нахији зову се Прогоновићи). И каже да је у царској повељи Стефана Душана (око 1308-1355) датој манастиру архангела Михаила и Гаврила у Призрену, пописано девет арбанашких катуна у призренском кра¬ју: Гиновци, Мађерци, Белоглавци, Флоковци, Црнча, Цапарци, Гоновци, Шпинадинци, Новаци, али, ко зна због чега, додаје да само “три катуна носе словенска имена, преузета од најранијих становника овог краја – од Словена: Белоглавци, Црнча, Но¬ва¬ци” (Славјанское население в Албании, Келн/Беч; прво издање: Софија 1931, 7).

Извесно је да и још неки од преосталих шест катуна имају србско име, а Мађерци су ван сваке сумње: назив овог катуна изведен је од старосрбске речи којом се означава кувар, у овом случају: манастирски.
Јер, како пише Митар Пешикан, “у српској средњевековној држави између Срба и Арбанаса као појединаца није било никакве строге и зајамчене разлике у именима. У то се можемо уверити разгледајући у тефтерима имена људи који су (уместо очинства или презимена) маркирани као ‘Арбанас’, ‘Арнаут’, ‘син Арбанаса’ и сл. (односно као син или брат тако означеног човека), која у ствари не одударају од осталих имена; нпр. у области Бранковића налазимо са таквом маркацијом, поред неутралних хришћанских имена (Андрија, Димитриј, Михал, Петро, Степан, Тодор, Никола), и низ класичних словенских имена: Радица (пре ће бити Радич), Рашко, Богдан, Влкашин, Бранислав, Новак, Радко, Радослав, Милош, Мирко, Владко” (М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба, Ономатолошки прилози књига ИИИ, Српска академија наука и уметности, Бе¬оград 1984, 27), што се све може сматрати доказом да су данашњи Арбанаси – Срби који говоре арбанашки.

Ко би да буду

По прилици, Арбанасима данас баш и не одговара да буду пореклом само Илири, већ би волели да буду и Дарданци, јер “њихово име, истоветно с оним што су га носили Дарданци из Траки¬је, указује на могућност да је било дошло до стапања прединдоевропских и индоевропских народа” (Luigi Pareti et all.., Historija čovječanstva : Kulturni i naučni razvoj, svezak drugi, / knjiga prva, Stari svijet od 1200. do 500. god. pr. n. е., Zagreb 1967, 11). И можда због тога што је ово “про¬то¬повијесно” племе учествовало у Тројанском рату, а потом и у битки код Кадеша (1286. пре Христа), на страни Хетита против фараона Рамзеса II, али и због тога што ће “касније имати велику улогу у повијести унутрашњости Балкана” (Аleksandar Stipčević, Iliri : Povijest. Život, kultura Zagreb 1974, 29). Било би им драже да су много старији но што заиста јесу, јер би онда могли себи приписати и “оснивачку улогу” у повесници Хелмског полуострва, иако је сасвим извесно да су се на њему појавили тек средином 11. века.

Баш ако хоћемо да Дарданце из Тракије повежемо са неким, тешко да би се то могло учинити с Арбанасима, нарочито кад прочитамо оно што је о њима (Дарданцима, Дарданићима) писано у разним временима.

Према ономе што су записали антички писци, Дардани су насељавали данашњу северну Маћедонију, Косово, Метохију, јужну и средњу Србију западно од Мораве, све до Ивањице, и источно до горњих токова Пека и Тимока. Птолемеј на том повеликом подручју помиње градове Scupi (Скопље), Ulpiana (Липљан), Naissus (Ниш) и Аrribantion. Као и сва остала географски распрострањена племена, и Дардани су у себи окупљали велик број мањих племена; неки ста¬рији писци веле да су Грци под Мизима (Межанима, Мижанима) подразумевали и Дардане.

У времену нама блискијем, Милош С. Милојевић (1840¬-1897), историчар и језикословац, написао је да су “Дарданићи живели од данашњег Дунава око Видина и Ораховца, на реци Скитулу у Правој Србији, па чак и по свој бившој Дарданији, или јужним и југоисточним покрајинама Праве, а сада турске Србије (Метохије и Косова – ИП). У ових су градови: Рашки на ре¬ци Рашкој, која утиче у Марицу, Штип, Самоков, Скопље, Крушево или Стари дол, Радовић, Прилип, Битољ, Костур и т. д. од његовог некадашњег живовања око данашњег Ниша остао је назив једне простране равнице Дардана а и Дердана. Мањи део овог српског имена пошкипио се (по¬ар¬банашио се – ИП) и живи у тако званој данашњој Албанији, а већи живи још и дан данашњи, као Срби, у поменутим градовима и њиховим околинама. Као садашњи Шкипи под именом Дарда ов¬о се племе одликује, како храброшћу и карактером, тако исто и још истим типом српском. Од њих су Гусинце, који су сви Мухамеданци, а ни речице незнају ни турски ни шкипски а једнако мрзе на један и други језик као на туђе и непријатељске. Њих има свега до 150.000 душа” (М. С. Милојевић, Одломци истори¬је Срба и српских-југословенских-земаља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 153-154).

Има ли се све то у виду, с разлогом је Енглез Џон Камбел “прочитао” Дардане као Сарбане, што ће рећи: Србе.
Како се Дардани први пут помињу 344. године пре Христа, а већ су само педесетак година касније “значајан историјски фактор”, потпуно је произвољно и без икаквог смисла “откриће” Еnciklopedije Jugoslavije, односно Зефа Мирдите, да се “име Дардани (Дарданци) изводи од албанског dardha: крушка, дрво крушке”, будући да су Арбанаси на своје данашње тле “пали с крушке” пуних четрнаест векова касније.

Ко су, дакле, Арбанаси

По свему што је довде речено, може се без икаквог двоумљења рећи да су Арбанаси, данас, србско пле¬ме ко¬ме је говорни језик арбанашки. Савременим Арбанасима, и онима који не знају ко су и онима који не желе да признају ко су, може се признати да воде порекло од Илира, Трачана или Дарданаца, или од било ког дру¬гог србског племена са Хелмског (Балканског) полуострва, само онолико колико се Србима призна да је неко од “одабраних” племена србско.

Јер, рекох, кад су после погибије Ђорђа Манијакиса, војсковође који је рачунао да ће и уз њихову помоћ преузети власт у Цариграду, они остали “на сувом”, без бродова за повратак на Сицилију, примили су их Срби рачунајући да ће, као сточари “од каријере”, гајити стоку за себе и за србску властелу. Према процени, “није их било мање од пет хиљада ни више од двадесет хиљада”, рачунајући у те цифре не само помоћне војнике већ и чланове њихових породица.

Но, “чим су Турци завладали, већина је Арбанаса примила ислам и постала одана турској управи. Као такви, добили су потпуну слободу и постали господари… Окренули су се на Исток и почели насељавати плодне котлине. А под утицајем превласти Арбанаса, Срби у Арбанији су били исламизирани и поарбанашени, изузев једног дела оних у области Голог Брда на левој обали Црног Дрима, и оних који су пребегли у унутрашњост Полуострва” (Јован Цви¬јић, Балканско полуострво и јужнословенске земље : Основе антро¬по¬географије, Београд 1922, 176).

И, као што се то зна за Маџаре, који су у Панонску низију приспели на самом крају 9. века:
– да их је било између двадесет и двадесет пет хиљада;
– какве су биле биoлошке последице њихових ратних и пљачкашких похода по средњој Европи док се коначно нису станили у новом завичају;
– са каквом су агресивношћу потчињавали суседна словенска (србска!) племена;
– са коликом је систематичношћу спровођена маџаризација тих истих суседа;
– да је у времену од 1787. до 1850. године асимиловано више од 1,700.000 Немаџара) и да је само после Првог светског рата у Маџаре претопљено најмање 150.000 Срба и неупоредиво више Словака (пошто су “асимилациони успеси” Маџара у односу на Словаке увек били израженији);
– да се почетна саставница њиховог (угарског) националног бића кроз приближно четрдесет поколења толико истањила да је постала не само сасвим прозирна већ и неуочљива;
– да се нужно мора наметнути закључак да данашњу маџарску нацију са¬чињавају углавном Словаци и Срби маџарског говорног језика (И. Петровић, Војводина Српска 1918, 333);

Скоро истоветна логика мора се применити и на Арбана¬се, који су на само један део свог простора у данашњој Арбанији, тада изворно србског, били прихва¬ће¬ни крајем прве половине 11. века (три или четири поколења “краће” од Маџара) и који су били осетно малобројнији од Маџара.

Језик оних племена, који им је “наука” до сада признавала као изворни (једно време трачки, а потом илирски, али, чини се, ни један ни други Арбанасима није по вољи) одабиран је у зависности од тога колико мало има речи на које се арбанашки језик може ослонити; што мање речи, то сигурније, јер се тако лакше може безглаво до¬мишљати с јединим циљем да се сакрије истина. Како већ сви признају да се од Илира, Трачана (и иних кандидата за ар¬банашко по¬ре¬кло) “није очувао скоро никакав текст… него само топоними и неколико десетина речи које су записали странци – Римљани и Грци” (Иван Поповић, Историја српскохрватског језика, Нови Сад 1955, 22), изгледи за сигурно “прерачунавање” су врло мршави. И даље, све док се не призна да никаквих “великих сеоба народа” и наводних нестајања староседелаца пред дошљацима није било, да су истинита сведочанства старих писаца о србској природи трачких, илирских и других племена са Хелмског полуострва (и шире), те да су се Арбанаси појавили на Србској Земљи средином 11. века, у време које им признају историјски списи, а којима не противрече ни они који се баве антисрбском конструкцијом арбанашкога порекла, читава “наука” о арбанашком пореклу сведена је искључиво на претпоставке и домишљања, односно на злоупотребе свих “научника” који своје стварање не темеље на историјској истини већ само на “научним” звањима и навод¬ном угледу “научних” институција које стоје иза њих и које, уисти¬ну, такве претпоставке и домишљања бескрајно репродукују.

Стипчевић тврди да је “најбољи и најзаслужнији стручњак за илирски језик” Ханс Крахе, немачки филолог, заступао тезу о “панилиризму” односно да су, према његовом списку очуваних (забележених) имена, илирским језиком говорила и многа келтска, грчка, италска и друга племена; највећа му је заслуга, каже, “што је сакупио на једном мјесту грађу која нам је једино и прео¬стала од илирског језика: имена мјеста и особа” (А. Стипчевић, Исто, 16). Како су међу сачуваним илирским именима и имена божанстава, онда Кра¬хеова логика о, рецимо, припадности италске митолошке номенклатуре илирском језику, потврђује и оно што је истраживао Де Куланж: да је сва митологија античке државе заснована на србској традицији, односно на традицијама везаним за живот и обичаје Сабињана и Етрураца с Апенина (које су наследили познији Римља¬ни), Јелина с југа Хелмског полуострва (који су преузели пелашко наслеђе) и Аријаца с Истока (Фистел де Куланж, Држава старога века, Београд 1895, 17).