Превод са енглеског: Љубомир С. Стевовић

Немачки народ је пре пола столећа веровао да је грађевина његовог Царства солидно спојена за сва времена. У аугусту 1914. године владало је мишљење да ће се пред ратном катастрофом, на чијем се почетку немачки народ нашао, та грађевина показати као непобедива. Данас, Немци могу да гледају само њене рушевине. Уместо вере потребна је свест о себи. Искуство је показало да је убеђење које је владало читавих пола столећа, нарочито владајуће мишљење за време ратних година, било трагична заблуда. Где су основе те судбоносне заблуде? Ово питање мора у душама припадника немачког народа да потакне самоосвешћење. Од тога, да ли сада постоји таква самосвест, од тога зависи будућност немачког народа, Та будућност зависи од тога, да ли је могуће на озбиљан се начин запитати: како смо упали у ову заблуду?

Поставе ли људи ово питање, синуће им да је пре пола столећа установљена једна држава, али да је пропуштено да се постави пред ту државу задатак који произилази из садржаја бића немачког народа.

– Основано је царство. У прво време његовог постојања тежило се уређивању његових унутрашњих животних могућности према захтевима који су долазили из старих традиција, али, из године у годину, и новим потребама. Касније се прешло на утврђивање и повећавање спољашње моћи, утемељене на материјалним односима. На тај начин повезали су се критеријуми у вези са социјалним захтевима новога доба, који су додуше водили рачуна о неким стварима које су се показивале као дневна потреба, али којима је недостајао велики циљ, какав би се требао указати када би се радило на упознавању еволутивних снага којима данашње човечанство мора да се окрене. Тако је то Царство постављено у светску заједницу без битног истицања циља који би оправдао његово постојање. Ток ратне катастрофе је ово обелоданио на жалостан начин. До њеног разбуктавања, ненемачки свет у понашању те државе није могао да види ништа што би могло да потакне мишљење, да управљачи овог Царства извршавају неко светско-историјско послање које не сме да се тек тако занемари.

Чињеница да његови управљачи нису били свесни тог задатка, неизбежно је у ненемачком свету изазвало мњење које постаде дубљом основом – за оне људе који знају стварност – за спознају узрока немачког пада. И сад, неизмерно много тога за немачки народ зависи од непристрасне процене садашњег стања. У овој несрећи би морали да изроне сви они увиди, до којих се није дошло задњих 50 година. Уместо ситног, приватног, мишљења о најпречим потребама данашњице требало би да наступи велики поглед свеобухватног гледања на живот, који снажним мислима настоји да разуме еволутивне снаге новијег човечанства, храбро им се предајући. Морало би престати наваљивање свих тих безначајних идеалиста, које њихова непрактичност чини безопасним али који свој поглед управљају на ове снаге. Утихнути би морала и преузетност и охолост оних који се приказују практичарима, а који су својом ограниченом памећу, маскираном у практичност, одвели немачки народ у ову несрећу.

Требало би сада ослушнути шта имају да кажу они извикани идеалисти. али у
збиљи прави практичари, о развојним потребама новога доба.
„Практичари“ свих профила су, додуше, већ одавно спознали да сада наступају сасвим нови човечански захтеви. Али су они те захтеве хтели да решавају у оквирима навика мишљења из протеклих времена и њихових институција. Ове захтеве је пред људе поставио економски живот новијег доба. Њихово задовољење изгледало је немогуће остварити на путу приватне иницијативе. Превођење приватног рада у друштвени, у појединим подручјима социјалног живота, наметнуло се једној друштвеној класи као нужност; и, ово је остварено тамо где се тој друштвеној класи, према њеним животним увидима, ово чинило пробитачним. Радикално превођење свих појединачних занимања у друштвена био је циљ једне друге класе која, у смислу развоја нових облика привредног живота, нема интереса за даљи развој преко традиције наслеђених приватних циљева.

Постоји нешто заједничко у темељу свих тежњи насталих до сада, с обзиром на новије захтеве човечанства. Оне хоће да све приватно пређе у друштвено власништво, а при томе мисле на државу и комуналне установе. Овакви захтеви произилазе из претпоставки које немају ништа с тим новим захтевима. Или се, пак, рачуна с новијим друштвеним творевинама (заједницама). али које не израстају из тих нових захтева, већ су утемељене на традиционалним, наслеђеним навикама мишљења.

Истина је, да ни једно друштво обликовано у смислу тих старих навика мишљења не може прихватити оно што се очекује да оно прихвати. Снаге времена намећу сазнање друштвене структуре човечанства, да се пажња у највишем обраћа на оно чему се иначе данас не придаје главна важност. Друштвене заједнице до сада су се углавном образовале из социјалних инстинката човечанства. Задатак времена је да се њихове снаге прожму пуном свешћу.

Социјални је организам рашчлањен као и природни. И као што се у природном организму не мисли плућима него главом, тако је и у друштвеном организму нужно извршити расчлањење, тако да ни један његов члан не може да преузима задатак другога. Сваки члан мора, чувајући своју самосталност, сарађивати са осталим члановима.

Привредни живот може да напредује једино под условом да буде самостални члан друштвеног организма, и то према инхерентним му снагама и законима. Ако допусти да га под своје узме неки други члан, на пример, државна политика, тада у његовој структури настаје пометња.

Политички члан друштвеног организма (држава) мора у пуној самосталности да постоји поред привредног, као што у човековом телесном организму постоји систем дисања независно од нервно-чулног система. Сваки овај члан мора да има своје властито законодавство и управу, који међусобно живо сарађују. Политички систем уништава привредни систем ако проширује своју власт над њим, а привредни систем губи своје животне снаге ако хоће да буде политичним.

Овим двама члановима друштвеног организма мора, у пуној самосталности, обликован из властитих животних могућности, приступити трећи члан – члан духовног живота којем припадају духовни делови оба друга подручја. Духовно стварање којим се служе политика и привреда мора им придолазити из овог трећег члана друштвеног живота, који има своју властиту законску регулативу и управу. Оба прва (не по значају) члана не могу да управљу трећим, нити да на њега делују на начин који је друкчији од међусобног упливисања самосталних чланова човековог природног организма.

Већ данас се то што је овде речено о нужностима социјалног организма може потпуно научно доказати и проширивати у појединостима. У овој књизи било је могуће изложити само опште смернице.

Оснивање Немачког царства догађа се у једном времену када је човечанство морало да се суочи са поменутим нужностима. Његова управа није разумела задатак да Царству постави циљ његовог развоја који је у вези с тим нужностима. Она не само да Царству није дала праву унутарњу конституцију, него је промашила и у својој спољној политици. Са исправно вођеном спољном политиком могао је немачки народ да заснује плодоносан живот са другим ненемачким народима.

Но, такав се увид сада, сазревши, мора појавити из ове несреће. Морала би да се развије воља за развој одговарајућег друштвеног организма. Пред спољни свет више не би требало да иступа Немачка које више нема, већ један духовни, политички и привредни систем са својим представницима, који би иступали као самосталне делегације са којима странци хоће да разговарају, па и они који су поразили ону немачку државу, а која је из збрканости три система себе учинила немогућом друштвеном творевином.

Човек може у духу слушати практичаре, који већ приговарају компликованости овде изложених предлога. Њима није нимало удобно да промишљају о узајамном деловању три различите организације, јер они ништа не знају о стварним потребама живота, желећи да све обликују према комотним захтевима властитог мишљења. Таквима мора бити јасно следеће: или ће се потрудити да своје мишљење прилагоде захтевима стварности или неће ништа научити из ове катастрофе, него ће се невоље, до којих су они довели, оним што ће даље настајати безгранично умножавати.