Сејао си мудрости
У нади да клије доброта.
Оштрицом изустених речи
Клесао си ризницу благодати.

Па, чак секући даљине
До високогорја Јерменије
Сејао си светле руже
У колевци хришћанства,
Да потом манастир Витовница
Сведочи дубину твога срца.

И стоји између неба и земље
Као камени гласник твоје воље,
Рад умова и руку јерменских неимара.

Трепери ми срце – знам зашто:
Због тог чина твог пре много векова,
И ја сам Данас поносна.
Ево и мене у твојој Србији,
Живим и доброти служим,

Да тебе заслужим
И да те не изневерим,
А ни оне светолике
С којима си веру ширио
И крунисао је маленом Витовницом.

27.01.2012г.

(Из двојезичне збирке песама Ануш Балајан: Дрво чежње, објављене 2019, издавач: „Акција за слепе“ – Београд.)